Kada je Marie Curie svetu otkrila tajne radioaktivnosti, preko noći se promenio pogled na svet. Nagoveštavajući da je materija "puna" energije sugerisalo je da je Zemlja više poput "skladišta" eksploziva.
Početkom 1903. godine, Frederick Soddy, jedan od osnivača nuklearne fizike, napisao je da je sve što je potrebno da se ono aktivira je da neki naučnik, koji petlja sa materijom, naleti na "prikladan detonator" i lančanom reakcijom zapali "skladište". Takve pretpostavke poprimile su drugačiji ton u narednim decenijama, kada je nuklearno oružje progresivno preraslo u konkretan poduhvat i, na kraju, u tragičnu stvarnost. Strah od "deronatora", nuklearni strah, od tada ne jenjava. Devet zemalja zajedno drži oko 10.000 bojevih glava, a šest od tih zemalja povećava svoje zalihe, 1.800 bombi je detonirano bez svesti o posledicama detonacija po prirodu. Svet je pun nuklearnog oružja, svest o riziku atrofirana.
" Koristeći dokumente sa kojih je skinuta tajnost, istoričari sada shvataju koliko smo više puta bili blizu toga da vidimo ispaljene projektile- napominje novinar The Quardian. U tim trenucima koji zaustavljaju srce, visceralno razumevanje onoga što nuklearni rat podrazumeva pomoglo je da se ključevi za lansiranje ne okrenu. Upravo to visceralno razumevanje danas nedostaje. Ulazimo u doba s nuklearnim oružjem, ali bez nuklearnog pamćenja. Bez pompe, a da nismo ni primetili, možda smo izgubili zaštitnu ogradu koja nas čuva od katastrofe."
Alhemija bombe je knjiga koja treba da podseti!
Uvod
NUKLEARNI OŽILJCI
Tomorrow never comes until its too late
Colonel Bagshot, Six Days War
RADIOAKTIVNA IMENA Njihova imena izazivaju strah Nije neophodno da poznajete strukturu atomskog jezgra ili da razumete silinu lančane reakcije, dovoljno je samo da neko u prostoriji izgovori jednu od tih zastrašujućih reči – Hiro-šima, Černobilj, Fukušima – zli dusi nuklearne fizike od-mah će izviriti iz mračnih uglova Vetar Sudnjeg dana, koji je u srednjem veku mrsio kose jahača Apokalipse – da bi, bez razlike, plašio i plemstvo i kmetove – nakon izgradnje prvih nuklearnih naprava u 20 veku, počeo je da na nebo nanosi sve gušće radioaktivne oblake Danas, pomen nekog od ovih nuklearnih toponima, isto onako kako je to činio dance macabre u prošlosti, utiče na sve društvene slojeve, ravnopravno zastrašujući i generale i političare, profesore univerziteta i običan svet
Ova knjiga, napisana tokom serije nuklearnih tenzija na početku treće decenije 21 veka, opisuje dvadeset toponima lhemija bombe10nuklearnog doba, lokacija koje je trajno obeležila kratka istorija korišćenja energije atoma, kako ratna i vojna, tako i ona druga, civilna To nije često u publicistici, bombe i reaktori obično žive u odvojenim knjigama, ali sam smatrao da objedinjen pregled prikladnije osvetljava tok nuklearnog razvoja, a istovremeno je zanimljiviji i od veće koristi mo-dernom čitaocu Spojena u kritičnu masu, ova poprišta plesa smrti našeg doba osvetljavaju jedinstvenu priču (svakako, jednu čudnovatu priču) o blistavoj i razornoj tajni koju su fizičari slučajno otkrili u doba dok se na svet spuštao mrak nacizma, a koja neumoljivo oblikuje i naše vreme
Neke delove priča o toponimima nuklearnog doba već sam opisao u više od šezdeset popularnih članaka i eseja o nuklearnoj energiji koje sam tokom dve decenije objavljivao mahom u nedeljniku Vreme, u drugim časopisima, kao i na našem naučnopopularnom portalu „Nauka kroz priče“ No, ista mesta različito svedoče kad im dođete s različitim hte-njima Ako godinama dolazite u isto letovalište, verovatno ćete ga doživljavati kao jedno od svojih prebivališta koje vam je sve priče već ispričalo, ali ako se u njemu zaista nastanite, odmah ćete otkriti kako poznajete samo šarmantnu rivu i dve kamene pjace sa nekoliko letnjih uspomena, dok većina priča tek treba da se izgradi Tako je nastala i ova knjiga – kada sam se u njoj nastanio, većina kuća morala je da se ozida, a bilo je nužno da se i one koje su postojale ispričaju iznova, u skladu s poslednjim saznanjima, ali i zato da bi mogle zajedno živeti i kako pesnik kaže, „zajedno ćutati, okupljene na plaži“
U mestima koja slede, bila ona na morskoj obali, ili du-boko u kontinentu, skrivena u žarkim pustinjama Novog Meksika ili ledenim bespućima Sibira, čitalac će se neizbe-žno susresti i sa povremenim osvrtima na fiziku, a takvih Nuklearni ožiljci11logično, najveća koncentracija u prvom poglavlju Nestrpljiv čitalac, posebno ako s ovom naukom ima ustaljeno užasna iskustva iz škole, može i da ih preskoči, ali onaj, strpljivi-ji, brzo će shvatiti da ove sporadične lekcije nisu složene, sasvim su bez formula i služe samo za dublje razumevanje potonje priče, a možda mu se, kako knjiga bude odmicala, fizika pomalo i dopadne Prva od nauka koju upoznaje-te u školi i poslednja koja će vam krišom otkriti čaroliju svog osmeha, „baklja otkrića u pohodu ka znanju“, kako ju je s očiglednim patosom opisivao Stiven Hoking, fizika je čudesna ljudska veština da se „na dubljem nivou dosegne nerazumevanje“, kako je preciznije govorio Volfang Pauli
Sa fizikom, naravno, treba biti oprezan jer ume da bude pouzdan, duhovit i vrlo snalažljiv prijatelj, ali i da se ponaša kao jedna od onih starih ljubavi koje vas godinama kasnije pozivaju u nedoba, bez povoda vam okreću svet naglavač-ke i što im je omiljeno, među darovima znaju da donesu i bombu Kako, sticajem okolnosti, predobro poznajem njene zagonetne čari, a ovo je knjiga više o ljudima, njiho-vim strahovima i moćima a manje o misaonim lavirintima nuklearnih nauka, pokušao sam da čitaoca izložim fizici u neophodnim, ali što manjim dozama Onim čitaocima koji osete da ih je, uprkos takvoj predostrožnosti, fizika zarazila, svakako neće manjkati literature za dalje čitanje
Možda ćete, takođe, primetiti kako su mnoge lokacije iz ove knjige opšta mesta savremenog sveta, a druge potpu-no nepoznate ili važne samo za našu, domaću publiku Pri njihovom izboru nisam imao ambiciju da načinim sistema-tizovanu istoriju nuklearnog doba, što je svakako posao za mudrije i učenije – prilikom odabira ovih dvadeset toponi-ma sledio sam tragove koje je atomska zver jasno ostavila, gledajući da dosledno predstavim sve za nju bitne istorijske . procese. Međutim, nisam želeo da se predugo zadržavamo na mestima koja zrače dosadom, misleći više na znatiželju čitaoca a manje na propisani redosled sedenja u istorijskom panteonu Naše se interesovanje za pojedina mesta često ne poklapa sa težinom koju im pripisuje akademska istorija To ne znači da je ona nebitna, naprotiv, ali je stvar ambiciozni-jeg poduhvata, gde istorijski odnosi nužno imaju veći značaj nego sama priča Uostalom, moj je izbor da pišem pretežno o onome što mi se čini da je čitaocima zanimljivo
Istorijska nesistematičnost praćena je, neizbežno, i geo-grafskom Putujući kroz priču koja se razvija kroz decenije, proteže širom planete i obuhvata tolike nacije, čitalac će uočiti i da ova knjiga nije atlas – lokacije se prelivaju jedne preko drugih, priča retko ostaje na jednom mestu, a razni lokaliteti otvaraju različite teme Tako, između ostalog, ot-krivaju zašto su mnoga imena ovih gradova, sela i prirodnih dobara prestala da budu tradicionalni nazivi za naseljena mesta sa istorijom i lokalnim običajima da bi se pretvorila u globalne simbole atomske ere – u nuklearne ožiljke koje je čovek urezao na planeti
Svet u kome živimo obeležen je njima više nego što obič-no mislimo.
*****
STRAH OD BOMBE U 20 veku strah od atomske bombe bio je pogonsko gorivo Hladnog rata koje je podelilo svet na blokove, a s nesrećnim ratom u Ukrajini i novim raspletima u 21 veku, razotkrilo se kako se ljudi od tog straha nikada nisu izlečili On i dalje podstiče lokalne ratove i trku u na-oružanju, omogućuje političku i ekonomsku dominaciju nuklearnih sila nad zemljama koje nemaju svoje bombe, uklearni ožiljci13ali pošteno je reći, doprinosi i izvesnoj mekoj stabilnosti svetskog poretka – strah od „uzajamnog totalnog uništenja“ obuzdava svetske sile, a prilike da utonu u sveopšti, otvoreni sukob suviše su česte.
Poslednji takav rat, najveći dosad, Drugi svetski rat, upra-vo su i okončale bombe „Ako ipak imate ikakvih sumnji u to, raspitajte se šta se dogodilo kad je samo jedna atomska bomba pala na Hirošimu“, pisalo je na lecima koje su ame-rički avioni bacali nad Japanom u avgustu 1945 godine Japan je nakon toga kapitulirao, a opšte je i nesporno mi-šljenje da Japanci svakako nisu nacija koju mogu da zaplaše papirići iz aviona.
Japan, razapet između Hirošime i Fukušime, zemlja je koja je preživela sva moguća zla i strahove nuklearne ere Igrom slučaja, upravo kulturu Japana obeleževa hrabrost kao ultimativna vrednost – u tradiciji kakvu opisuje popu-larna bušido knjiga Hagakure iz 18 veka, japanska deca su vekovima odgajana tako da im se „strah nikada ne uvuče u kosti“ To je tradicija gde samurajska kasta život okončava samo na dva načina – odlaskom u ronine ili kroz sepuku „Shvatio sam šta je put samuraja To je put smrti“, kaže jedan od očeva bušida, bivši samuraj Nabešima klana, Ja-mamoto Cunemoto.
Tradicionalni japanski duh samožrtvovanja svet je mo-gao da vidi i 2011 godine, tokom nesreće u nuklearnoj elek-trani Fukušima 1, kad se nekoliko desetina radnika na po-strojenju, uglavnom veterana, svesno žrtvovalo i primilo po život opasne doze radijacije Međutim, kao što ćemo videti na više mesta, bomba je jača od toga Upravo su nuklearne bombe slomile nemilosrdni i tradicionalni duh samuraja u japanskom društvu posle Drugog svetskog rata – poraz u kratkom atomskom ratu promenio je Japan za sva vremena.
Ironijom istorije, radiofobija – psihološki fenomen opi-san kao izuzetno pojačan strah od radijacije – nastala je upravo u Japanu Dogodilo se to u mučnom incidentu 1954 godine, nakon američke nuklearne probe Kasl Bravo na Pa-cifiku Tada su u monstruoznoj eksploziji atomske bombe od 15 megatona slučajno nastradala 23 japanska ribara, na Bikini ostrvima padao je radioaktivni sneg, a zbog povišene radijacije i stroncijuma u mleku test su nazivali „drugom Hirošimom“ Uznemirenost i masovni antinuklearni pro-testi u Japanu prerasli su u međunarodni incident Događaj je ostavio trag i u popularnoj kulturi – iste godine u Japanu je nastao lik Godzile, kralja čudovišta koji izranja iz okeana zbog povišene radijacije, o kome će Japanci, a potom i druge kinematografije, snimiti na desetine filmova
Na radiofobiju se, očekivano, često pozivaju zagovornici nuklearne energije, ukazujući da je rašireni strah od nje neo-snovan, pa i opasan Radijacioni strah svakako nije ubio više ljudi od same radijacije, kako možete ponegde da pročitate, ali poznata je činjenica da se u široj okolini Černobilja, u godinama nakon incidenta a pre ukrajinskog rata, životni vek sa 65 smanjio na 58 godina, po svemu sudeći više zbog straha – depresije, alkoholizma i samoubistava – a manje zbog obolevanja od raka
Imao sam osam godina kad sam se prvi put sreo s njim Vaša priča je možda slična, a mogućno i sasvim drugačija U majskom danu, drvored kestenja koje opasuje školsko dvorište osvetljavalo je popodnevno sunce Ispod stabala, parkiran, stajao je zeleni kombi jedinice ABHO tadašnje Jugoslovenske narodne armije Neobično vozilo ugledao sam kad sam izbio na opusteli trg i zbunjeno posmatrao dva vojnika u zaštitnim skafandrima kako očitavaju merenja sa Gajger-Milerovog brojača Instrument sa prepoznatljivim uklearni ožiljci15zvukom škripanja, koji ću kasnije u životu čuti mnogo puta, verovatno nije pokazivao povišena očitavanja radijacije, ali to nisam mogao znati, kao ni kakva je uopšte svrha te jezive skalamerije, osim da verovatno nagoveštava nešto strašno
Odrasli nisu glasno govorili o 1500 kilometara udaljenom nuklearnom incidentu na reaktoru broj 4, tog leta nam nisu dozvoljavali da jedemo salatu i jagode, neprekidno to pona-vljajući, da bi samo krišom, ponekad, prošaptali tu strašnu reč: „Černobilj “ Nisam mogao znati kakvi su se nuklearni zli dusi tada bili nadvili nad Evropom Nisam znao ni da su, u to doba, hiljade mojih vršnjaka transportovane u sa-natorijume na Krimu, gde su pod mlazevima tuševa sa njih ispirani radioaktivni metali, niti kakva je katastrofa pogodila oblast oko reke Pripjat Samo sam, kao i svako dete, osećao strah.
" Koristeći dokumente sa kojih je skinuta tajnost, istoričari sada shvataju koliko smo više puta bili blizu toga da vidimo ispaljene projektile- napominje novinar The Quardian. U tim trenucima koji zaustavljaju srce, visceralno razumevanje onoga što nuklearni rat podrazumeva pomoglo je da se ključevi za lansiranje ne okrenu. Upravo to visceralno razumevanje danas nedostaje. Ulazimo u doba s nuklearnim oružjem, ali bez nuklearnog pamćenja. Bez pompe, a da nismo ni primetili, možda smo izgubili zaštitnu ogradu koja nas čuva od katastrofe."
Alhemija bombe je knjiga koja treba da podseti!
Uvod
NUKLEARNI OŽILJCI
Tomorrow never comes until its too late
Colonel Bagshot, Six Days War
RADIOAKTIVNA IMENA Njihova imena izazivaju strah Nije neophodno da poznajete strukturu atomskog jezgra ili da razumete silinu lančane reakcije, dovoljno je samo da neko u prostoriji izgovori jednu od tih zastrašujućih reči – Hiro-šima, Černobilj, Fukušima – zli dusi nuklearne fizike od-mah će izviriti iz mračnih uglova Vetar Sudnjeg dana, koji je u srednjem veku mrsio kose jahača Apokalipse – da bi, bez razlike, plašio i plemstvo i kmetove – nakon izgradnje prvih nuklearnih naprava u 20 veku, počeo je da na nebo nanosi sve gušće radioaktivne oblake Danas, pomen nekog od ovih nuklearnih toponima, isto onako kako je to činio dance macabre u prošlosti, utiče na sve društvene slojeve, ravnopravno zastrašujući i generale i političare, profesore univerziteta i običan svet
Ova knjiga, napisana tokom serije nuklearnih tenzija na početku treće decenije 21 veka, opisuje dvadeset toponima lhemija bombe10nuklearnog doba, lokacija koje je trajno obeležila kratka istorija korišćenja energije atoma, kako ratna i vojna, tako i ona druga, civilna To nije često u publicistici, bombe i reaktori obično žive u odvojenim knjigama, ali sam smatrao da objedinjen pregled prikladnije osvetljava tok nuklearnog razvoja, a istovremeno je zanimljiviji i od veće koristi mo-dernom čitaocu Spojena u kritičnu masu, ova poprišta plesa smrti našeg doba osvetljavaju jedinstvenu priču (svakako, jednu čudnovatu priču) o blistavoj i razornoj tajni koju su fizičari slučajno otkrili u doba dok se na svet spuštao mrak nacizma, a koja neumoljivo oblikuje i naše vreme
Neke delove priča o toponimima nuklearnog doba već sam opisao u više od šezdeset popularnih članaka i eseja o nuklearnoj energiji koje sam tokom dve decenije objavljivao mahom u nedeljniku Vreme, u drugim časopisima, kao i na našem naučnopopularnom portalu „Nauka kroz priče“ No, ista mesta različito svedoče kad im dođete s različitim hte-njima Ako godinama dolazite u isto letovalište, verovatno ćete ga doživljavati kao jedno od svojih prebivališta koje vam je sve priče već ispričalo, ali ako se u njemu zaista nastanite, odmah ćete otkriti kako poznajete samo šarmantnu rivu i dve kamene pjace sa nekoliko letnjih uspomena, dok većina priča tek treba da se izgradi Tako je nastala i ova knjiga – kada sam se u njoj nastanio, većina kuća morala je da se ozida, a bilo je nužno da se i one koje su postojale ispričaju iznova, u skladu s poslednjim saznanjima, ali i zato da bi mogle zajedno živeti i kako pesnik kaže, „zajedno ćutati, okupljene na plaži“
U mestima koja slede, bila ona na morskoj obali, ili du-boko u kontinentu, skrivena u žarkim pustinjama Novog Meksika ili ledenim bespućima Sibira, čitalac će se neizbe-žno susresti i sa povremenim osvrtima na fiziku, a takvih Nuklearni ožiljci11logično, najveća koncentracija u prvom poglavlju Nestrpljiv čitalac, posebno ako s ovom naukom ima ustaljeno užasna iskustva iz škole, može i da ih preskoči, ali onaj, strpljivi-ji, brzo će shvatiti da ove sporadične lekcije nisu složene, sasvim su bez formula i služe samo za dublje razumevanje potonje priče, a možda mu se, kako knjiga bude odmicala, fizika pomalo i dopadne Prva od nauka koju upoznaje-te u školi i poslednja koja će vam krišom otkriti čaroliju svog osmeha, „baklja otkrića u pohodu ka znanju“, kako ju je s očiglednim patosom opisivao Stiven Hoking, fizika je čudesna ljudska veština da se „na dubljem nivou dosegne nerazumevanje“, kako je preciznije govorio Volfang Pauli
Sa fizikom, naravno, treba biti oprezan jer ume da bude pouzdan, duhovit i vrlo snalažljiv prijatelj, ali i da se ponaša kao jedna od onih starih ljubavi koje vas godinama kasnije pozivaju u nedoba, bez povoda vam okreću svet naglavač-ke i što im je omiljeno, među darovima znaju da donesu i bombu Kako, sticajem okolnosti, predobro poznajem njene zagonetne čari, a ovo je knjiga više o ljudima, njiho-vim strahovima i moćima a manje o misaonim lavirintima nuklearnih nauka, pokušao sam da čitaoca izložim fizici u neophodnim, ali što manjim dozama Onim čitaocima koji osete da ih je, uprkos takvoj predostrožnosti, fizika zarazila, svakako neće manjkati literature za dalje čitanje
Možda ćete, takođe, primetiti kako su mnoge lokacije iz ove knjige opšta mesta savremenog sveta, a druge potpu-no nepoznate ili važne samo za našu, domaću publiku Pri njihovom izboru nisam imao ambiciju da načinim sistema-tizovanu istoriju nuklearnog doba, što je svakako posao za mudrije i učenije – prilikom odabira ovih dvadeset toponi-ma sledio sam tragove koje je atomska zver jasno ostavila, gledajući da dosledno predstavim sve za nju bitne istorijske . procese. Međutim, nisam želeo da se predugo zadržavamo na mestima koja zrače dosadom, misleći više na znatiželju čitaoca a manje na propisani redosled sedenja u istorijskom panteonu Naše se interesovanje za pojedina mesta često ne poklapa sa težinom koju im pripisuje akademska istorija To ne znači da je ona nebitna, naprotiv, ali je stvar ambiciozni-jeg poduhvata, gde istorijski odnosi nužno imaju veći značaj nego sama priča Uostalom, moj je izbor da pišem pretežno o onome što mi se čini da je čitaocima zanimljivo
Istorijska nesistematičnost praćena je, neizbežno, i geo-grafskom Putujući kroz priču koja se razvija kroz decenije, proteže širom planete i obuhvata tolike nacije, čitalac će uočiti i da ova knjiga nije atlas – lokacije se prelivaju jedne preko drugih, priča retko ostaje na jednom mestu, a razni lokaliteti otvaraju različite teme Tako, između ostalog, ot-krivaju zašto su mnoga imena ovih gradova, sela i prirodnih dobara prestala da budu tradicionalni nazivi za naseljena mesta sa istorijom i lokalnim običajima da bi se pretvorila u globalne simbole atomske ere – u nuklearne ožiljke koje je čovek urezao na planeti
Svet u kome živimo obeležen je njima više nego što obič-no mislimo.
*****
Poslednji takav rat, najveći dosad, Drugi svetski rat, upra-vo su i okončale bombe „Ako ipak imate ikakvih sumnji u to, raspitajte se šta se dogodilo kad je samo jedna atomska bomba pala na Hirošimu“, pisalo je na lecima koje su ame-rički avioni bacali nad Japanom u avgustu 1945 godine Japan je nakon toga kapitulirao, a opšte je i nesporno mi-šljenje da Japanci svakako nisu nacija koju mogu da zaplaše papirići iz aviona.
Japan, razapet između Hirošime i Fukušime, zemlja je koja je preživela sva moguća zla i strahove nuklearne ere Igrom slučaja, upravo kulturu Japana obeleževa hrabrost kao ultimativna vrednost – u tradiciji kakvu opisuje popu-larna bušido knjiga Hagakure iz 18 veka, japanska deca su vekovima odgajana tako da im se „strah nikada ne uvuče u kosti“ To je tradicija gde samurajska kasta život okončava samo na dva načina – odlaskom u ronine ili kroz sepuku „Shvatio sam šta je put samuraja To je put smrti“, kaže jedan od očeva bušida, bivši samuraj Nabešima klana, Ja-mamoto Cunemoto.
Tradicionalni japanski duh samožrtvovanja svet je mo-gao da vidi i 2011 godine, tokom nesreće u nuklearnoj elek-trani Fukušima 1, kad se nekoliko desetina radnika na po-strojenju, uglavnom veterana, svesno žrtvovalo i primilo po život opasne doze radijacije Međutim, kao što ćemo videti na više mesta, bomba je jača od toga Upravo su nuklearne bombe slomile nemilosrdni i tradicionalni duh samuraja u japanskom društvu posle Drugog svetskog rata – poraz u kratkom atomskom ratu promenio je Japan za sva vremena.
Ironijom istorije, radiofobija – psihološki fenomen opi-san kao izuzetno pojačan strah od radijacije – nastala je upravo u Japanu Dogodilo se to u mučnom incidentu 1954 godine, nakon američke nuklearne probe Kasl Bravo na Pa-cifiku Tada su u monstruoznoj eksploziji atomske bombe od 15 megatona slučajno nastradala 23 japanska ribara, na Bikini ostrvima padao je radioaktivni sneg, a zbog povišene radijacije i stroncijuma u mleku test su nazivali „drugom Hirošimom“ Uznemirenost i masovni antinuklearni pro-testi u Japanu prerasli su u međunarodni incident Događaj je ostavio trag i u popularnoj kulturi – iste godine u Japanu je nastao lik Godzile, kralja čudovišta koji izranja iz okeana zbog povišene radijacije, o kome će Japanci, a potom i druge kinematografije, snimiti na desetine filmova
Na radiofobiju se, očekivano, često pozivaju zagovornici nuklearne energije, ukazujući da je rašireni strah od nje neo-snovan, pa i opasan Radijacioni strah svakako nije ubio više ljudi od same radijacije, kako možete ponegde da pročitate, ali poznata je činjenica da se u široj okolini Černobilja, u godinama nakon incidenta a pre ukrajinskog rata, životni vek sa 65 smanjio na 58 godina, po svemu sudeći više zbog straha – depresije, alkoholizma i samoubistava – a manje zbog obolevanja od raka
Imao sam osam godina kad sam se prvi put sreo s njim Vaša priča je možda slična, a mogućno i sasvim drugačija U majskom danu, drvored kestenja koje opasuje školsko dvorište osvetljavalo je popodnevno sunce Ispod stabala, parkiran, stajao je zeleni kombi jedinice ABHO tadašnje Jugoslovenske narodne armije Neobično vozilo ugledao sam kad sam izbio na opusteli trg i zbunjeno posmatrao dva vojnika u zaštitnim skafandrima kako očitavaju merenja sa Gajger-Milerovog brojača Instrument sa prepoznatljivim uklearni ožiljci15zvukom škripanja, koji ću kasnije u životu čuti mnogo puta, verovatno nije pokazivao povišena očitavanja radijacije, ali to nisam mogao znati, kao ni kakva je uopšte svrha te jezive skalamerije, osim da verovatno nagoveštava nešto strašno
Odrasli nisu glasno govorili o 1500 kilometara udaljenom nuklearnom incidentu na reaktoru broj 4, tog leta nam nisu dozvoljavali da jedemo salatu i jagode, neprekidno to pona-vljajući, da bi samo krišom, ponekad, prošaptali tu strašnu reč: „Černobilj “ Nisam mogao znati kakvi su se nuklearni zli dusi tada bili nadvili nad Evropom Nisam znao ni da su, u to doba, hiljade mojih vršnjaka transportovane u sa-natorijume na Krimu, gde su pod mlazevima tuševa sa njih ispirani radioaktivni metali, niti kakva je katastrofa pogodila oblast oko reke Pripjat Samo sam, kao i svako dete, osećao strah.
*****
NUKLEARNE PERSPEKTIVEMožemo, na početku, strah ipak zanemariti Možemo ova pitanja pogledati iz, recimo, jedne vrlo daleke perspektive – stotinama i hiljadama godina u budućnosti (što ćemo u jednoj logičkoj igri, na samom kraju knjige, nazvati antitačkom) Svakako, tada će Hirošima i Černobilj neizbežno biti samo bleda imena nekih katastrofa iz davnina, kao što su danas za nas Teutoburška šuma, reka Marica ili Mancikert u Maloj Aziji
No, iz razloga za koje je Isak Asimov govorio „što zvezde sijaju“, ako bude i dalje živeo u organizovanom društvu, čovek će se za svoje nesumnjivo velike potrebe na plane-ti ograničenih resursa, u dalekoj budućnosti mnogo više oslanjati na energiju atomskog jezgra nego na onu koju bi dobio kakvim sagorevanjima i hemijskim procesima. Ako lhemija bombe16to bude slučaj, čovek bi tada sa bitno većom veštinom mo-gao vladati nuklearnom energijom i bezbednije uživati u njenim blagodetima, vrlo verovatno onako kako mi danas koristimo vatru
U dalekoj prošlosti, praljudi, australopitekusi i hominidi, izumrli prethodnici Homo sapiensa, poznavali su vatru, ko-ristili je u lovu, grejali se na ognjištima, štitili se od predatora i na njoj kuvali hranu (što je, uz uspravan hod, presudni korak u hominizaciji jer je smanjio vreme varenja hrane u želucu sa pola dana, koliko šimpanza vari sirovu celulozu, nesposobna da radi gotovo bilo šta drugo, na svega nekoliko sati) No, vatra je za ljudske pretke u početku morala biti zastrašujuća onako kako je ona to inače drugim životinjama, čak i kad je brižljivo čuvana od članova praljudskog čopora Mogli bismo čak zamisliti kako su pojedine lokacije velikih požara, kakve pradavne Sodome i Gomore, za neandertalce ili denisovljane predstavljale apokaliptične simbole poput černobiljske Zabranjene zone ili Bikini ostrva
Naime, tek je Homo sapiens, koji je znanje o vatri nasledio od prethodnih hominida, zaista uspeo da vatru potčini sebi i njome upravlja sa lakoćom i bez nerazumnog straha Danas, senzori dima ili detektori ugljen-monoksida, vatrogasne sirene i svedočanstva o požarima, kao i grozne posledice bespoštednog sagorevanja fosilnih goriva po klimu planete, čitaoca ipak podsećaju da vatra nije nimalo bezazlena, ma kako njome čovek vladao Ljudi daleke budućnosti će jed-nom tako nesumnjivo biti svesni opasnosti koje vrebaju od nuklearne fisije i fuzije, ali im to verovatno neće biti mnogo uzbudljivije od detektora dima
„Vatra će biti vaš element, ona će vas hraniti, ona će vas večno održavati da bi vas večno mučila“, govorio je francu-ski propovednik Žerar, kako bi, poput mnogih hrišćanskih uklearni ožiljci17besednika u srednjem veku, slikovito opisao šta sve čeka duše prokletih u vatrama pakla Njegovi bizarni opisi kazni za grešnike kojima se bogobojažljiva pastva sa uspehom održavala u pokornosti deluju izrazito naivno, kao neuverljiv horor, u poređenju sa razornom moći megatonske bombe ili mukama otrovanih od radijacije
Na sličan će način naše doba u budućnosti (ako je bude) biti viđeno samo kao pionirska epoha nuklearnog razvoja, doba kad smo prvi put ugledali ABHO kombi ili se jedno-stavno plašili mraka Zato vredi da sada, u našem nukle-arnom detinjstvu, bolje i opsežnije, na primer kroz priče, upoznamo jezgra nuklearnog straha i druga čudovišta koje svetle u tami To čitaocu, a svakako i autoru, daje zaista vrlo dalekosežno opravdanje za priče koje slede
*****
ALHEMIČARI U prošlosti ima malo primera da je neko nauč-no otkriće toliko izmenilo međunarodne odnose i političku istoriju, koliko je to učinilo otkriće cepanja atomskog jezgra Brojni autori često navode da je ovakvo jedno otkriće, koje čoveku daje toliku moć pa i sposobnost da sebe gotovo sa-mouništi, došlo prerano, na nedovoljnom stupnju društve-nog razvoja i verovatno su u takvoj proceni sasvim u pravu
To je usud čudesne tajne koju su fizičari neočekivano ot-krili kopajući po strukturi atoma U nizu povezanih otkrića u prve četiri decenije 20 veka, tokom zaista revolucionarnog doba za fiziku, dok su očevi kvantne mehanike odgonetali kakva je priroda sveta, uzgredno je izronila i slika masivnog jezgra u središtu atoma Prve nagoveštaje jezgra video je u eksperimentima sa bombardovanjem atoma Ernest Rader-ford, potom je shvaćeno da se neka teška jezgra prirodno raspadaju i oslobađaju energiju – tako je objašnjena prirodna radioaktivnost (opsežno proučena zahvaljujući naporima koje je započela Marija Kiri) – da bi neposredno pred Drugi svetski rat bilo otkriveno kako čovek može i sâm da pocepa jezgro i iz njega oslobodi energiju
Kao u bajci o Baš-Čeliku (iza sedam gora, u skrivenom deblu, ptičje pero u srcu lisice), priroda je u jezgro sakrila svoju „hrabrost“ i pohranila u njemu ogromnu energiju Atomsko jezgro čini manje od jednog procenta zapremine atoma (u poznatom poređenju atoma sa fudbalskim tere-nom, jezgro je bela tačka na njegovoj sredini, iz koje počinje igra), ali se u njemu nalazi 99,975 odsto atomske mase Ener-gija koja može da se oslobodi iz jezgra je doslovno milion puta veća od one koja nastaje uzajamnim interakcijama atoma, u hemijskim reakcijama koje vidimo u skoro svim svakodnevnim procesima oko nas
Oslobađanje ove energije prava je alhemija Fizičari to postižu jednostavno, čak preterano lako, tako što jezgro bombarduju neutronima To se inače smatralo nemogu-ćim pošto je neutron mnogo manji od jezgra, ali su ogledi uoči samog Drugog svetskog rata pokazali kako ne samo da je izvodljivo, nego i da se, kad se jedno jezgro raspadne, dalje raspadaju i sledeća jezgra zbog neutrona oslobođenih pri prethodnom cepanju Proces prerasta u lavinu Naime, dodatni zaplet je da se – ako se za fisiju obezbedi dovoljno materijala i način da se neutroni uspore – može postići ta-kozvana lančana reakcija, gde čovekova intervencija dalje nije neophodna
Možda niste uočili da se o transformaciji koja se pri ovom trivijalnom bombardovanju događa maštalo još u srednjem veku Alhemičari i pre slavnog Paracelzusa pokušavali su da pronađu transmutation materiae, supstancu kojom bi jedan uklearni ožiljci19hemijski element mogli da pretvore u drugi (i stvore zlato od olova) Takav postupak bio je sveti gral alhemije, da bi se ispostavilo kako se on u nuklearnoj fizici rutinski postiže Naime, pri cepanju jezgra, bilo ono prirodno ili veštački izazvano, jedno teško jezgro pretvara se u dva lakša, a time jedan hemijski element (određen brojem protona u jezgru) postaje drugi, lakši element
Međutim, fizičare, a potom i donosioce odluka, ne fa-scinira dosegnuti san alhemičara, niti ih je ikada to mnogo uzbuđivalo Od prvog saznanja da je cepanje jezgra moguće, sve isključivo uzbuđuje energija koja se pri ovoj transmu-taciji oslobađa To je energija koja reaktore čini tako moć-nim proizvođačima struje, a atomske bombe tako razornim Zbog toga su dve nuklearne supersile, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez, tokom 20 veka proizvele desetine hiljada nuklearnih bojevih glava Iz istog razloga i preostalih sedam nuklearnih sila uložile su neshvatljiv napor, preduzele neumerene rizike, a neke doslovno decenijama živele pod sankcijama, u siromaštvu i gladi, samo da bi se dokopale nuklearnih naprava
Duga priča o alhemiji bombe, čitalac to dobro vidi kad pogleda u sopstveni strah, svakako nije o transmutaciji ele-menata, ali ni o energiji u fisionim procesima, već o opstan-ku čoveka Slučaj je hteo da se, upravo tako, priča ne zatvara jednim lepim raspletom, opštim detantom i razoružanjem, fuzionim reaktorima koji svima daju besplatnu energiju ili herojima koji su spasili svet od nuklearne apokalipse, nego tenkovima koji oru radioaktivnu prašinu u Černobilju i projektilima koji padaju na zaporoške reaktore
Njen početak je u pustinjskom selu po imenu Tama.
NUKLEARNE PERSPEKTIVEMožemo, na početku, strah ipak zanemariti Možemo ova pitanja pogledati iz, recimo, jedne vrlo daleke perspektive – stotinama i hiljadama godina u budućnosti (što ćemo u jednoj logičkoj igri, na samom kraju knjige, nazvati antitačkom) Svakako, tada će Hirošima i Černobilj neizbežno biti samo bleda imena nekih katastrofa iz davnina, kao što su danas za nas Teutoburška šuma, reka Marica ili Mancikert u Maloj Aziji
No, iz razloga za koje je Isak Asimov govorio „što zvezde sijaju“, ako bude i dalje živeo u organizovanom društvu, čovek će se za svoje nesumnjivo velike potrebe na plane-ti ograničenih resursa, u dalekoj budućnosti mnogo više oslanjati na energiju atomskog jezgra nego na onu koju bi dobio kakvim sagorevanjima i hemijskim procesima. Ako lhemija bombe16to bude slučaj, čovek bi tada sa bitno većom veštinom mo-gao vladati nuklearnom energijom i bezbednije uživati u njenim blagodetima, vrlo verovatno onako kako mi danas koristimo vatru
U dalekoj prošlosti, praljudi, australopitekusi i hominidi, izumrli prethodnici Homo sapiensa, poznavali su vatru, ko-ristili je u lovu, grejali se na ognjištima, štitili se od predatora i na njoj kuvali hranu (što je, uz uspravan hod, presudni korak u hominizaciji jer je smanjio vreme varenja hrane u želucu sa pola dana, koliko šimpanza vari sirovu celulozu, nesposobna da radi gotovo bilo šta drugo, na svega nekoliko sati) No, vatra je za ljudske pretke u početku morala biti zastrašujuća onako kako je ona to inače drugim životinjama, čak i kad je brižljivo čuvana od članova praljudskog čopora Mogli bismo čak zamisliti kako su pojedine lokacije velikih požara, kakve pradavne Sodome i Gomore, za neandertalce ili denisovljane predstavljale apokaliptične simbole poput černobiljske Zabranjene zone ili Bikini ostrva
Naime, tek je Homo sapiens, koji je znanje o vatri nasledio od prethodnih hominida, zaista uspeo da vatru potčini sebi i njome upravlja sa lakoćom i bez nerazumnog straha Danas, senzori dima ili detektori ugljen-monoksida, vatrogasne sirene i svedočanstva o požarima, kao i grozne posledice bespoštednog sagorevanja fosilnih goriva po klimu planete, čitaoca ipak podsećaju da vatra nije nimalo bezazlena, ma kako njome čovek vladao Ljudi daleke budućnosti će jed-nom tako nesumnjivo biti svesni opasnosti koje vrebaju od nuklearne fisije i fuzije, ali im to verovatno neće biti mnogo uzbudljivije od detektora dima
„Vatra će biti vaš element, ona će vas hraniti, ona će vas večno održavati da bi vas večno mučila“, govorio je francu-ski propovednik Žerar, kako bi, poput mnogih hrišćanskih uklearni ožiljci17besednika u srednjem veku, slikovito opisao šta sve čeka duše prokletih u vatrama pakla Njegovi bizarni opisi kazni za grešnike kojima se bogobojažljiva pastva sa uspehom održavala u pokornosti deluju izrazito naivno, kao neuverljiv horor, u poređenju sa razornom moći megatonske bombe ili mukama otrovanih od radijacije
Na sličan će način naše doba u budućnosti (ako je bude) biti viđeno samo kao pionirska epoha nuklearnog razvoja, doba kad smo prvi put ugledali ABHO kombi ili se jedno-stavno plašili mraka Zato vredi da sada, u našem nukle-arnom detinjstvu, bolje i opsežnije, na primer kroz priče, upoznamo jezgra nuklearnog straha i druga čudovišta koje svetle u tami To čitaocu, a svakako i autoru, daje zaista vrlo dalekosežno opravdanje za priče koje slede
*****
ALHEMIČARI U prošlosti ima malo primera da je neko nauč-no otkriće toliko izmenilo međunarodne odnose i političku istoriju, koliko je to učinilo otkriće cepanja atomskog jezgra Brojni autori često navode da je ovakvo jedno otkriće, koje čoveku daje toliku moć pa i sposobnost da sebe gotovo sa-mouništi, došlo prerano, na nedovoljnom stupnju društve-nog razvoja i verovatno su u takvoj proceni sasvim u pravu
To je usud čudesne tajne koju su fizičari neočekivano ot-krili kopajući po strukturi atoma U nizu povezanih otkrića u prve četiri decenije 20 veka, tokom zaista revolucionarnog doba za fiziku, dok su očevi kvantne mehanike odgonetali kakva je priroda sveta, uzgredno je izronila i slika masivnog jezgra u središtu atoma Prve nagoveštaje jezgra video je u eksperimentima sa bombardovanjem atoma Ernest Rader-ford, potom je shvaćeno da se neka teška jezgra prirodno raspadaju i oslobađaju energiju – tako je objašnjena prirodna radioaktivnost (opsežno proučena zahvaljujući naporima koje je započela Marija Kiri) – da bi neposredno pred Drugi svetski rat bilo otkriveno kako čovek može i sâm da pocepa jezgro i iz njega oslobodi energiju
Kao u bajci o Baš-Čeliku (iza sedam gora, u skrivenom deblu, ptičje pero u srcu lisice), priroda je u jezgro sakrila svoju „hrabrost“ i pohranila u njemu ogromnu energiju Atomsko jezgro čini manje od jednog procenta zapremine atoma (u poznatom poređenju atoma sa fudbalskim tere-nom, jezgro je bela tačka na njegovoj sredini, iz koje počinje igra), ali se u njemu nalazi 99,975 odsto atomske mase Ener-gija koja može da se oslobodi iz jezgra je doslovno milion puta veća od one koja nastaje uzajamnim interakcijama atoma, u hemijskim reakcijama koje vidimo u skoro svim svakodnevnim procesima oko nas
Oslobađanje ove energije prava je alhemija Fizičari to postižu jednostavno, čak preterano lako, tako što jezgro bombarduju neutronima To se inače smatralo nemogu-ćim pošto je neutron mnogo manji od jezgra, ali su ogledi uoči samog Drugog svetskog rata pokazali kako ne samo da je izvodljivo, nego i da se, kad se jedno jezgro raspadne, dalje raspadaju i sledeća jezgra zbog neutrona oslobođenih pri prethodnom cepanju Proces prerasta u lavinu Naime, dodatni zaplet je da se – ako se za fisiju obezbedi dovoljno materijala i način da se neutroni uspore – može postići ta-kozvana lančana reakcija, gde čovekova intervencija dalje nije neophodna
Možda niste uočili da se o transformaciji koja se pri ovom trivijalnom bombardovanju događa maštalo još u srednjem veku Alhemičari i pre slavnog Paracelzusa pokušavali su da pronađu transmutation materiae, supstancu kojom bi jedan uklearni ožiljci19hemijski element mogli da pretvore u drugi (i stvore zlato od olova) Takav postupak bio je sveti gral alhemije, da bi se ispostavilo kako se on u nuklearnoj fizici rutinski postiže Naime, pri cepanju jezgra, bilo ono prirodno ili veštački izazvano, jedno teško jezgro pretvara se u dva lakša, a time jedan hemijski element (određen brojem protona u jezgru) postaje drugi, lakši element
Međutim, fizičare, a potom i donosioce odluka, ne fa-scinira dosegnuti san alhemičara, niti ih je ikada to mnogo uzbuđivalo Od prvog saznanja da je cepanje jezgra moguće, sve isključivo uzbuđuje energija koja se pri ovoj transmu-taciji oslobađa To je energija koja reaktore čini tako moć-nim proizvođačima struje, a atomske bombe tako razornim Zbog toga su dve nuklearne supersile, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez, tokom 20 veka proizvele desetine hiljada nuklearnih bojevih glava Iz istog razloga i preostalih sedam nuklearnih sila uložile su neshvatljiv napor, preduzele neumerene rizike, a neke doslovno decenijama živele pod sankcijama, u siromaštvu i gladi, samo da bi se dokopale nuklearnih naprava
Duga priča o alhemiji bombe, čitalac to dobro vidi kad pogleda u sopstveni strah, svakako nije o transmutaciji ele-menata, ali ni o energiji u fisionim procesima, već o opstan-ku čoveka Slučaj je hteo da se, upravo tako, priča ne zatvara jednim lepim raspletom, opštim detantom i razoružanjem, fuzionim reaktorima koji svima daju besplatnu energiju ili herojima koji su spasili svet od nuklearne apokalipse, nego tenkovima koji oru radioaktivnu prašinu u Černobilju i projektilima koji padaju na zaporoške reaktore
Njen početak je u pustinjskom selu po imenu Tama.
Нема коментара:
Постави коментар