Koronavirus i filozofska refleksija

  
       Dok su se tokom prvih meseci bujanja zaraze korona virusom medicinari očajnički borili sa novom bolešću, naučnici, epidemiolozi, virolozi fokusirali na otkrivanje lekova i vakcina na crnom tržištu razbuktavala neviđena trka oko nabavke respiratora i maski, mnogi intelektualci, među njima i filozofi, iskazali su svoje mišljenje.
      Davno je još Habermans izjavio da bi intelektualci trebali progovoriti kada neki događaji prete da izmaknu kontroli, mada i tada u smislu upozorenja. Po njemu sposobnost šireg sagledavanja događaja omogućava  analizu kritičnih tačaka koje stručnjaci, skoncentrisani una rešavanju krize, ne mogu uvideti. Habermans , naravno, ima u vidu idealnog intelektualca, onog koji zna da izdvoji relevantna pitanja šireći spektar relevantnih argumenata  i na toj osnovi predlaže dobra rešenja.
   U  pandemijskoj krizi su neki intelektualci ispunili ove zahteve, pojedini su istupili neuobičajeneo i izazvali lavinu kritika naoštrene javnosti. Jedan od njih je italijanski filozof Giorgi Agamben oko kog je ( po meni ) neopravdano podignuta prevelika galama. U pitanju su počeci korona "drame" prepuni kontraverznih informacija samih stručnjaka koje su zbunile redom sve, stručnjake iz ostalih područja, intelektualce, političare, da ne spominjemo obične građane. Možda je baš zbog toga  interesatno ispratiti  reakcije.
   
POLEMIKA OKO AGAMBENA 

     Krajem februara pa sve do skoro kraja  marta ( 27. mart ),  a povodom teksta  Giorgi Agamben- a o nekim aspektima mera u vezi korone,  odvila se vrlo filozofska diskusija na stranicama  European Journal of Psychoanalysis .  Prilažem i odgovor slovenačkog filozofa koji je svoje mišljenje izrazio na The Philosophical  Salon.  Pitajući se na samom početku ".. jesu li analize
 ( o merama u  iznimnom stanju ) Giorgia Agambena stekle novu aktuelnost?"

         Najžešće reakcije javnosti izazvao je stav Agambena da su mere u potpunosti nesrazmerne s obzirom na bolest koja se ne razlikuje previše od uobičajene sezonske gripe. Agamben nije jedini koji je zaključio da virus ne predstavlja stvarnu pretnju, ni jedini kome su s tim u vezi upućene žestoke kritike. Međutim, njegovo istupanje zavređuje pažnju jer je dotakao vitalnu temu društvenog sistema.  U pomenutom tekstu, naime,  Agamben je izrazio bojazan od "biopolitičke paradigme moderne " kao savremenog političkog sistema nadzora i kontrole građana koji se skriva iza maske liberalne demokratije. Zapravo, prema Agambenovom mišljenju, odgovor zapadnih zemaljama u trenutku izbijanja koronavirusa samo je još jedan primer te tendencije.
          Dijalog, koji se poveo među filozofima,  vredi ispratiti jer takođe dodiruje pitanje  biopolitike, čvora medicine i politike, koji je već do sada  za sobom ostavio i neke tragične posledice.
      Ko želi uvid u originalnu raspravu može to učiniti gornjim klikom na žurnal. Ja sam se odlučila za prezentaciju teksta  u kom su date neophodne uputnice o učesnicima diskusije i sadržaju njihovih reakcija.


".... jesu li analize ( o merama u  iznimnom stanju ) Giorgia Agambena stekle novu aktuelnost?" pita se slovenački filozof Žižek (  The Philosophical  Salon. )
Korisnost ovakvih rasprava je neprocenjiva. Odavno javnost nije obasuta ovolikim vrednim razmišljanjima o društvu. Nadati se da će bar nešto od toga dopreti do ušiju svakog pojedinca ( niko se ne može izmaći pošasti ove vrste). Podjednako je važno da intelektualni vrh, kojima je dostupna javna reč, usmere svoje snage na zaštitu prava onih koji su u društvu najranjiviji,  u čemu su pandemisjke mere umnogome zakazale. Nije li bar u tome Agambenovo upozorenje na biopolitiku izvršilo svoju ulogu, uprkos pogrešnoj proceni opsega dramatičnosti zaraze.

Jacques Louis David, 1787, Sokratova smrt, (Sokrat upravo uzima otrovnu kukutu)

Metropolitan Museum of Art 

Hrvoje Jurić
( deo teksta "Pandemija kao simptom"  )

     Kao i kod nas, gde su mnogi među onima kojima je pisanje poziv već u prvim danima epidemije krenuli da pišu o fenomenu koronavirusa i njegovim epifenomenima (na primer, niz članaka na portalu Bilten, intenzivna spisateljska razmena na Ajfelovom mostu Miljenka Jergovića i program „Dnevnik iz karantene“ na mrežnoj stranici Hrvatskog društva pisaca), tako je i evropska i svetska „kolumnistička internacionala“ brzo reagovala, uključujući neke od najvažnijih (ili samo najpopularnijih) svetskih filozofa, odnosno angažovanih intelektualaca.
      Oni su svoje misli o aktuelnoj situaciji uglavnom izražavali na podlozi vlastitih teza iznošenih u ranijim delima po kojima su i postali uvaženi i poznati. Doduše, nekima od njih možda bi bilo bolje da su slušali starog Hegela – koji je u delu Grundlinien der Philosophie des Rechts iz 1820. (u prevodu Danka Grlića, Osnovne crte filozofije prava, 1964. i 1989.) rekao da filozofija kao „Minervina sova počinje svoj let tek u sumrak“ – te da nisu izletali preuranjeno u medijski eter, jer su zarad vlastitih teza i zaključaka previđali neke činjenice i podcenjivali razmere krize. No to ne znači da su njihovi tekstovi u celini postali irelevantnima jer dobro je, na primer, da nas je prvi među njima koga spominjem, italijanski filozof Giorgio Agamben, podsetio na svoje teze o „izvanrednom stanju“ kao stanju koje je postalo redovno, a u kome granica između izvršenja zakona i kršenja zakona postaje fluidnom. U svom kratkom članku „Izvanredno stanje provocirano nemotiviranom emergencijom“, objavljenom 26. 2. 2020. u italijanskim novinama Il manifesto, Agamben upozorava na opasnost da se rapidno ograničavanje ljudske slobode, koje započeto s izgovorom terorizma, a prošireno zbog korona virusa, nastavi širiti i dalje, jer u stanju kolektivnog straha i panike građani bespogovorno prihvataju državno ograničavanje slobode u želji za sigurnošću, a tu je želju stvorila upravo država koja sada interveniše da je zadovolji. Agambenov je članak izazvao brojne i burne reakcije koje sam čitao na web-stranici European Journal of Psychoanalysis, a tu su prenesene (i prevedene na engleski) većinom iz italijanskog online-časopisa Antinomie. U prepisku su se najpre uključili francuski filozof Jean-Luc Nancy (27. 2.), italijanski filozofi Roberto Esposito (28. 2.) i Sergio Benvenuto (2. 3.), te indijski filozofi Divya Dwivedi i Shaj Mohan (8.3.), pri čemu mi je najzanimljivije bilo Nancyjevo oponiranje Agambenu i tvrdnja da je Agamben zanemario tehničku međupovezanost ili umreženost sveta, odnosno biološku, kompjutersko-naučnu i kulturnu „virusnu izvanrednost“ koja je pandemijske naravi, tako da vlade nisu ništa drugo nego mračni egzekutori tog izvanrednog stanja. Nancyjeva replika Agambenu (koga naziva „starim prijateljem“) ima i notu ironije; upozorava ga na to da svako može pogrešiti u svojim (pr)ocenama i podseća ga na nimalo nevažnu situaciju iz njihova dugogodišnjeg prijateljstva: „Pre gotovo trideset godina doktori su odlučili da trebam transplantaciju srca. Giorgio je bio jedan od zaista malobrojnih koji mi je savetovao da ne slušam doktore. Da sam poslušao njegov savet, verovatno bih ubrzo umro.“

     U drugom su se naletu u ovu diskusiju uključili italijanski filozofi Rocco Ronchi i Massimo De Carolis, a drugi put su se sa svojim osvrtima javili i Benvenuto, Mohan i Nancy. Nancy je 27. 3. 2020. objavio u francuskim dnevnim novinama Libération i članak „Komunovirus“, što je pojam koji je posudio od neimenovanog indijskog prijatelja, a opisuje „virus koji dolazi iz komunizma“ (iz Kine) i koji nas „komunizira“, za razliku od „korone“ („krune“) koja podseća na stare monarhijske i imperijalne istorije.  Sam Agamben, koji je zakuvao ovu polemiku, objavio je još četiri članka: „Zaraza“ (11. 3.), „Pojašnjenja“ (17. 3.) i „Socijalno distanciranje“ (6. 4.) na web-stranici izdavača Quodlibet te „Posle korone: mi smo samo još goli život“ (18. 3.) u Neue Zürcher Zeitung. Njegova spisateljska aktivnost zasigurno je bila potaknuta brojnim kritikama, a možda i potrebom za samokritikom jer – iako od svojih prvotnih teza i zaključaka nije odustao – na početku njegovaog prvog teksta, u opisu italijanske epidemijske situacije, navode se „frenetične, iracionalne i posve neosnovane izvanredne mere protiv navodne epidemije koronavirusa“, što par meseci kasnije u Italiji verovatno niko ne bi potpisao, a možda ne bi ni on sam, iako sumnjičavost spram opsega i intenziteta tih mera nije skroz osporena.

         Za ljubitelje teorije, a pogotovo navedenih teoretičara koji su manje ili više u horizontu takozvane biopolitičke teorije, ova je prepiska vrlo napeto štivo, teorijski triler, a napeto je bilo pratiti i prepisku globalno popularnog slovenskog filozofa Slavoja Žižeka sa samim sobom. Naime, Žižek je u manje od dva meseca objavio (ako sam dobro upratio) devet članaka posvećenih problematici recentne epidemije, na engleskom i nemačkom jeziku (a prenošeni su i na drugim jezicima): „Jasni rasistički elementi u histeriji oko koronavirusa“ (3. 2.), „Šta je zajedničko koronavirusu i francuskim protestima (i je li već vreme za orgije)?“ (20. 2.), „Koronavirus je Kill Billovski udar na kapitalizam i mogao bi voditi u ponovno otkrivanje komunizma“ (27. 2.), „Globalni komunizam ili zakon džungle, koronavirus tera nas da odlučimo“ (10. 3.), „Najveća pretnja epidemije Covida-19 nije naša regresija u nasilje preživljavanja, nego barbarizam s ljudskim licem“ (19. 3.) i „Žižekov vodič za preživljavanje u izolaciji zbog Covida-19: slatki grijeh, Valhalla Murders i pretvaranje da je ovo samo igra“ (28. 3.) – svi na web-stranici Russia Today – kao i „Mi majstori potiskivanja: kako nas je promenio koronavirus“ (4. 3.) i „Čovek više nikad neće biti isti: to je lekcija koju nam je priredio koronavirus“ (13. 3.) u Neue Zürcher Zeitung, te „Kad korona naiđe na Putogan-virus“ (8. 3.) u Der Spiegel. Usisavajući i probavljajući sve i svašta, Žižek – uz reference iz hardcore- filozofije, psihoanalize i filma, te uz poslovično poentiranje vicevima – izlučuje hrpe bistrih misli o svetu i životu. Ležerno i neobavezan doslednošću govori o kulturi, politici i ekonomiji, o barbarstvu i demokraciji, o kapitalizmu i komunizmu, o Evropi, Americi i Kini, a naravno, i o koronavirusu te o samom sebi. Zbog urnebesnog i šarmantnog stila, ali i zbog iznenađujućih i poticajnih misli, spreman sam, kao i mnogi drugi koji Žižeka čitaju, da mu oprostim, s jedne strane, ponavljanja i reciklažu, što se danas naziva „autoplagijarizmom“ i kao takvo proganja, a s druge strane, nekonzistentnost i „neozbiljnost“ (u smislu: može Žižek i bolje). Jer: i u najbrže napisanim i najpovršnijim člancima Žižek je dragocen intelektualni provokator i ne može sakriti da je vrlo pronicljiv mislilac, baš kao onaj Žižek iz 1980-ih ili 1970-ih, samo što je pozornica za koju se odlučio drugačija od one na kojoj je rani Žižek dokazivao svoju teorijsku „ozbiljnost“.
     Ne mogu ovde ukratko da prepričam Žižekovu recentnu „epidemiologiju“, a nije ni potrebno jer su i ovi njegovi tekstovi, kao i spomenuta „agambenijada“ lako dostupni na širokom internetskom polju, uz malo guglanja. Verujem da ni jedan ni drugi krak diskusije o epidemiji neće presušiti te da ćemo ih moći pratiti i dalje, ako ne oguglamo na to. A mogli bismo, jer već nakon par meseci reflektovanja o epidemiji čini se da se krug osnovnih teza u ovoj raspravi polako zatvara.

     Ni radikal poput francuskog filozofa Alaina Badioua, koji se relativno kasno oglasio po pitanju epidemije (članak „O epidemijskoj situaciji“ objavio je 23. 3. 2020. na web-stranici izdavača Verso), nije izvukao iz rukava bog zna šta novo, u smislu posve originalnih analiza i radikalnih političkih predloga, premda je možda danas radikalna već i njegova tvrdnja da se, s obzirom na epidemije AIDS-a, SARS-a i ebole, u slučaju koronavirusa (koji on naziva „SARS 2“) ne radi o nečemu sasvim novom. Suzdržano i oprezno Badiou poziva na samodisciplinu u pogledu elementarne zaštite od zaraze, nudi neke „jednostavne ideje“, odnosno teorijska pomagala koja naziva „kartezijanskima“, te podseća na svoje ranije artikulisane „maoističko-komunističke“ teze koje bi u sagledavanju situacije i projekcijama njenog razvoja i implikacija mogle biti od koristi. Prvenstveno radikalima kao što je on sām Badiou preporučuje da iskoriste ovaj interludij za nastavak razmišljanja o „novim figurama politike“ i odgovarajućim aktivnostima. U tom međuvremenu ipak se treba posvetiti i nuspojavama epidemije, što Badiou i sām čini, pri čemu mi je najzanimljivija njegova konstatacija o „takozvanim 'socijalnim medijima' koji su ponovno pokazali da su iznad svega – pored svoje uloge u debljanju džepova milijardera – mesto propagande mentalne paralize hvalisavaca, nekontrolisanih glasina, otkrića pretpotopnih 'novosti' ili čak fašističkog mračnjaštva“.

       U svim prethodno navedenim člancima dominira stav da je, uz zdravstvene aspekte situacije u kratkoročnoj perspektivi, nužno razmišljati i o političkim i ekonomskim aspektima u dugoročnoj perspektivi. U tom su ključu i članci „uobičajenih sumnjivaca“ kao što su Yanis Varoufakis („Evropa je nepripremljena za recesiju izazvanu Covidom-19“, na internetsko- medijskoj platformi Project Syndicate, 18. 3. 2020.) i Srećka Horvata („Veliki strah od koronavirusa: Panika! U supermarketu“, na internetsko-medijskoj platformi openDemocracy, 4. 3. 2020.).

      A svojevrsni sažetak glavnih tema rasprave (na koje razni autori različito gledaju) može se pronaći u tekstu „Svet nakon koronavirusa“, koji je izraelski istoričar i pisac intelektualnih bestselera Yuval Noah Harari objavio u Financial Times 20. 3. 2020. On tamo kaže: „U vreme ove krize suočavamo se s dva posebno važna izbora. Prvi je između totalitarnog nadzora i osnaživanja građana. Drugi je između nacionalističke izolacije i globalne solidarnosti.“

       Povrh svega navedenog, ima još jedno važno pitanje koje, nažalost, nije u prvom planu svetskih diskusija o koronavirusu, a na koje su svojim člankom, objavljenim 2. 3. 2020. na Project Syndicate, pažnju skrenuli australsko-američki filozof Peter Singer i italijanska filozofkinja Paola Cavalieri, oboje (a pogotovo Singer) prvoborci u borbi za prava ne-ljudskih životinja, odnosno njihovo oslobođenje. Singer i Cavalieri s pravom kažu da vrlo malo ljudi uopšte spominje, a kamoli razmatra uzroke epidemije, te konstatuju: „I epidemija SARS-a 2003. i aktualna epidemija nastale su na kineskim 'mokrim tržnicama' – tržnicama na otvorenom, gde se životinje kupuje žive i onda ih se na licu mesta kolje za kupce. Do kraja decembra 2019. svi koji su bili zaraženi virusom bili su na neki način povezani s wuhanskom tržnicom Huanan.“ Analizirajući problem i u užem i u širem kontekstu, ovi autori – svesni ekonomskih i kulturnih posledica svoga zaključka – kažu: „Tržnice na kojima se prodaju i kolju žive životinje treba zabraniti ne samo u Kini nego u celom svetu.“ Taj je zahtev svakako mnogo blaži od zahteva koje ovi autori inače ističu, a usmereni su na potpuno ukidanje svih oblika iskorištavanja, mučenja i ubijanja ne-ljudskih životinja te na generalnu promenu ljudskoga stava prema njima. No sigurno je da su sa svojim tekstom Singer i Cavalieri osvetlili jednu temu o kojoj bi se, koliko god nas medijski pritisak usmeravao u drugim pravcima, trebalo razmišljati kad se razmišlja o ovoj i drugim epidemijama. Tu temu sažeto, iako ne posve precizno, možemo nazvati: ekološki uzroci nastanka i razvoja epidemija.

       Nedugo nakon što sam pročitao spomenuti tekst Singera i Cavalieri, te neke koji su problemski s njime povezani, zahvaljujući Trećem programu Hrvatskog radija upoznao sam se sa Soniom Shah, indijsko-američkom naučnom novinarkom i spisateljicom koja je studirala novinarstvo, filozofiju i neuronauku. U emisiji „Portreti naučnika“, 19. 3. 2020., koju je priredio Dražen Ružić, emitovan  je prevod Shahinog članka „Mislite li da egzotične životinje treba okriviti za koronavirus? Razmislite još jedanput“ (izvorno objavljen u časopisu The Nation 18. 2. 2020.), te prevod intervjua koji je Shah dala internetskom magazinu Slate, a objavljen je 23. 10. 2018. pod naslovom „Informacije su naše najsnažnije oružje“. Shah upozorava na to da većina novih virusa, kojih je sve više, nastaje u telima životinja, a prenošenje sa životinja na ljude i potom širenje virusa među ljudima olakšano je i ubrzano zbog prenaseljenih  industrijskih životinjskih farmi i tamošnjih uslova, rasta ljudske populacije i njenog rapidnog širenja na prirodna staništa koja se uništava te uopšte zbog uslova i načina života ljudi, ljudskog tretmana ne-ljudskih životinja i ljudskog odnosa prema prirodi. (Na web- stranici WWF-a, World Wide Fund for Nature, mogu se, i na hrvatskom jeziku, pronaći zanimljive i korisne, a pregledno prikazane informacije o povezanosti pandemija i uništavanja ekosistema.) Zaključak Shahinog teksta o koronavirusu dovoljno govori o njenom stavu: „Nema nikakve tajne oko životinjskog izvora pandemija. To nije neki ljuskavac ili šišmiš. To su populacije toplokrvnih primata: pravi životinjski izvor smo – mi.“ Da Shah tu problematiku istražuje temeljito, svedoče ne samo njeni članci i intervjui rasejani po internetu nego i njena knjiga Pandemic: Tracking Contagions, from Cholera to Ebola and Beyond (Pandemija: praćenje zaraza od kolere do ebole i dalje) iz 2016., koju sam nabavio u digitalnoj verziji i počeo je čitati, te smatram da bi je što pre trebalo prevesti na naš jezik i širiti poput virusa, jer se kritički bavi raznim, gotovo svim zamislivim aspektima pandemija, i to sinhronijski i dijahronijski, odgovarajući na mnoga pitanja koja ovih dana sebi postavljamo.

       U virološki čistom digitalnom formatu nabavio sam i delo američkog biologa Roba Wallacea Big Farms Make Big Flu (Velike farme stvaraju veliku gripu), također iz 2016., u kojem se istražuje povezanost infektivnih bolesti, agrobiznisa i prirodnih nauka. Budući da se u Wallaceovo delo još nisam upustio, navešću jedan odlomak iz njegova intervjua koji je, povodom ove pandemije, objavljen 11. 3. 2020. na web-stranici nemačkog magazina Marx 21 (ali na engleskom jeziku), a čini mi se da sažeto izražava ono što nudi i autorova knjiga:

      „Učestalo pojavljivanje virusa povezano je s proizvodnjom hrane i profitom multinacionalnih korporacija. Svako ko nastoji da razume zašto virusi postaju sve opasniji mora istraživati industrijski model poljoprivrede i posebno proizvodnju stoke. Ko je kriv za to? Rekao sam da je to industrijska poljoprivreda, ali problem je mnogo veći. Kapital širom sveta proširuje otimačinu zemlje na poslednje prašume i na poljoprivredna zemljišta malih vlasnika. Ove investicije potiču deforestaciju i razvoj koji vodi prema nastanku bolesti. (…) Mnogi novi patogeni, koje su ranije zadržavale dugo nastajuće šumske ekologije, oslobođeni su i prete celome svetu.“

      Pridružimo li tome informacije koje su se probile do medija, a koje govore o kauzalnoj vezi između zagađenosti zraka u određenim kineskim i italijanskim regijama te broja obolelih i umrlih od posledica zaraženosti koronavirusom, koji napada prvenstveno respiratorni sistem organizma – ekološke varijable moraćemo uzeti u obzir više nego što smo to činili do sada.

izvor 

- objavljeno uz dozvolu autora
- ( preinačeno na srpsku jezičku varijantu)

______________________________

Dodatak :

Datumi su do sada dobro provereni.

  31. decembar: Kina obaveštava Svetsku zdravstvenu organizaciju da su u Wuhanu otkriveni slučajevi upale pluća s nepoznatim uzrokom. 

20. januar: potvrđen je prenos sa čoveka na čoveka. 

24. januar: naučnici objavljuju članak u The Lancet-u u kom beleže "pandemski potencijal" koronavirusa. 

9. mart: Italija uvodi nacionalnu karantenu i uvodi izolaciju. 

Ovom popisu ključnih trenutaka sada možemo dodati 24. mart: Izdavač Slavoja Žižeka objavio je da je filozof napisao knjigu o koronavirusu. Ovo je početak teskta u The Guardian-u kojim je predstavio Žižekovu knjigu.


Slavoj Žižek

3.02.
- Clear racist element to hysteria over new coronavirus
 ( na srpskom ovde )
20. 02.
 What the coronavirus & France protests have in common (and is it time for ORGIES yet?)
27.02.
- Coronavirus is ‘Kill Bill’-esque blow to capitalism and could lead to reinvention of communism
8.03.
Wenn Corona auf das Putogan-Virus trifft

10.03.
- Global communism or the jungle law, coronavirus forces us to decide

( na srpskom- ovde  )

13.03.
Der Mensch wird nicht mehr derselbe gewesen sein: Das ist die Lektion, die das Coronavirus für uns bereithält
19.03.
- Biggest threat Covid-19 epidemic poses is not our regression to survivalist violence, but BARBARISM with human face
28.03.
- Covid-19 lockdown survival guide: Guilty pleasures, Valhalla Murders & pretending it's just a game