Kuga, socijalno distanciranje...i. (Pandemija nekad)

Jedna od blagodati proučavanja istorije je ta što, bez obzira koliko stvari postaju loše, uvek možete pronaći trenutak u prošlosti kada su stvari bile puno, puno gore. Neki komentatori naše trenutne krize bacaju na usporedbe s ranijim pandemijama, kao što je bila crna smrt 1347. do 1350. Doista? Crna smrt je izbrisala pola stanovništva Evrope u razmaku od četiri godine. Na nekim mestima smrtnost je bila mnogo brža i smrtonosnija od toga. Pisac Giovanni Boccaccio, koji nam je u književnosti dao najživopisniju sliku Crne smrti, procenio je da je u Firenci u četiri meseca između..... 1348. umrlo 100.000 ljudi. Broj stanovnika 1338., prema jednom savremenom kroničaru, je bio 120.000 ljudi.

Boccaccio je u to vreme bio gradski porezni službenik i sve je video iz prve ruke. Svakog jutra tela mrtvih - muževi, žene, deca, sluge - gurana su na ulicu gde su bila gomilana na nosilima, kasnije na kolicima. Odneseni su u najbližu crkvu na brzi blagoslov, a zatim su odvezeni na groblja izvan grada radi ukopa. Kako se broj umrlih povećavao, napuštali su se tradicionalni postupci sahrane. Iskopani su duboki rovovi u koje su tela bačena u slojevima s tankim pokrivačem zemlje razbacanim po vrhu. Boccaccio piše kako se "mrtvima ne ustupa više poštovanja nego što bi se danas pokazalo mrtvim kozama".

Poput COVIDa-19, bolest se širila neverovatnom brzinom, ali za razliku od moderne pandemije, zarazila je sve, mlade i stare, bogate i siromašne, a ne uglavnom stare i nemoćne. I opet, za razliku od trenutnog virusa, učinci bubonske kuge bili su posebno ponižavajući. Izrasli tumori veliki poput jabuka, zvani "bubos", pojavili bi se na preponama ili pazuhu. Na rukama i nogama pojavile bi se gangrenozne mrlje koje bi uzrokovale da koža postane crna i umre. Žrtve bi počele iskašljavati krv, sve su im telesne tekućine zaudarale a njihov dah je smrdeo na trulež. "Smrad mrtvih tela, bolest i lekovi kao da ispunjavaju i zagađuju celu atmosferu." Za vreme Crne smrti nije bilo umiranja s dostojanstvom.

Ne čudi da je neka vrsta ekstremnog socijalnog distanciranja postala norma, čak i bez poticaja od vlada. Boccacciove priče su šokantne. Svi su u panici trčali od bolesnih. Susedi su izbegavali susede, rodbina rođake. Deca su napuštala starije roditelje a svestenici narod. Neverovatno, "čak su i očevi i majke odbijali brinuti se i pomagati vlastitoj deci, kao da ne pripadaju njima". Neki su reagovali zaključavajući se s nekoliko prijatelja na nekom ugodnom mestu opskrbljenom hranom i dobrim vinima. Zabavljali bi se muzikom i odbijali primati vesti o mrtvima. Drugi, često oni bez sredstava za beg, postali su fatalistički i počeli pljačkati kuće mrtvih, puneći se hranom i pićem, ne obazirući se na rizik od zaraze.

Još nije sigurno da će COVID-19 danas postati peti endemični koronavirus u svetu.. Daleko smrtonosnija bubonska kuga dugo je ostala endemska u Evropi i ponovno se pretvorila u pandemiju 17 puta pre poslednjeg izbijanja 1664. - 67. - otprilike jednom u generaciji. S vremenom se u gradovima razvilo svojevrsno spontano širenje informacija od uva do uva kako bi se pratili novi napadi. Prenos vesti o kugi postao je redovna tema privatne i javne prepiske. Pitanja nam sada zvuče poznato: Je li kuga stigla u Bolognu? Koliko je dugo tamo? Koliko je ljudi zaraženo? Koliko ih je umrlo? Da li je uvedena karantena? Državna tela su, predvidljivo, poduzela drastične mere kako bi izolovali bolesne. U Veneciji je lekarima bilo zabranjeno napuštati grad tokom kuge - kao i danas nije bilo socijalne distance za medicinsko osoblje. Lekari kuge morali su nositi predmoderni ekvivalent hazmatskog odela: dugi platneni ogrtač, šešir koji pokriva kosu, naočale i masku s dugim kljunom koja sadrži antidote i parfeme kako bi prikrili smrad smrti. Danas odeca lekara protiv kuge još uvek postoji kao popularna nošnja za vreme karnevala.

Kao što je navedeno u glavnom članku, ljudi su se tada prirodno distancirali jer je ozbiljnost situacije bila jasna i vlasti nisu trebale razmišljati za njih; niti su vlasti morale pribeći pretnji narodu da se pridržavaju karantenskih pravila - čak i menjanje zakona - navodi na misao da bi to možda mnogi mogli videti kroz raspršenu histeriju. Je li bilo svetlih tačaka u tako groznoj pošasti? Bilo ih je sigurno nekoliko, iako su neki od njih i dalje špekulativni. Firentinski republikanci počeli su ceniti Madonnu Peste (Crnu kugu) kada je ona, u kritičnom trenutku tokom dugog rata s velikim tiraninom, 1402. godine, pobedila njihovog velikog neprijatelja, vojvodu od Milana. Nakon Crne smrti usledio je "učinak nasleđivanja" koji je doveo do daleko veće koncentracije bogatstva među onima koji su preživeli. Neki moderni istoričari tvrde da je to koncentrisano bogatstvo dovelo do naprednog "ulaganja u kulturu" što je omogućilo i samu renesansu. Iako to zvuči pomalo nategnuto.

Ali postojala je jedna trajna korist kuge koja je još uvek sa nama. U renesansnoj Italiji najefektniji oblik društvenog distanciranja pokazao se kao villeggiatura - povlačenje iz grada na seosko poljoprivredno gospodarstvo ili vilu i čekanje da se pošast ugasi. Nakon prvih nekoliko epidemija kuge u kasnim 1300-im, mnogi građani počeli su ulagati u seoska imanja, delom kako bi osigurali pouzdanu opskrbu hranom za svoje porodicu u vreme krize. Počeli su provoditi više vremena na selu, posebno tokom vrućih letnjih meseci kada je kuga bila u najgoroj fazi. Medici su na kraju posedovali 27 vila u toskanskom kraju, mnoge od njih dizajnirali su i ukrasili vodeći arhitekti poput Giuliana da Sangallo i slikari poput Filippina Lippi i Jacopa Pontormo. Život u vili postao je popularan za bogatije buržoaske porodice, a s vremenom se razvijala i vinska kultura. Boccacciov Decameron pružio je rani književni model. Prikazao je skupinu plemenitih mladića i žena koji su tokom kuge bezali u brda izvan Firenze zabavljajući se duhovitim pričama, pesmom i plesom. Renesansni literata, strastveni ljubitelji antike, obožavao je Cicerona i čeznuo za oponašanjem urbanih razgovora o književnosti i filozofiji koje je opisao u svojim dijalozima, održanim u njegovoj klasičnoj vili u Tusculumu. Čak su i manje sofisticirani naučili uživati ​​u prostranijem životu na selu, čitajući u senovitim, negovanim vrtovima ili gledajući slikovitu prirodu. Počeli su negovati letnje sportove, muzicke događaje i festivale. Tako su nastali letnji praznici.

James Hankins 
[Prevod : Sott.net]