Andrej Tarkovski ( iz poslednjeg intervjua)

Sećanja na detinjstvo ne prave od čoveka umetnika…


Moja poslednja dva filma su zasnovana na ličnim utiscima, ali nisu povezana ni sa detinjstvom, ni sa prošlošću, već se pre svega odnose na sadašnjost. Obratite pažnju na reč „utisak“. Sećanja na detinjstvo nikada od čoveka nisu napravila umetnika. Upućujem vas na priče Ane Ahmatove o njenom detinjstvu. Ili na Marsela Prusta. Mi detinjstvu pridajemo, nekako, preveliku ulogu. Manir psihoanalitičara, da život posmatraju kroz detinjstvo i da u njemu pronalaze objašnjenje za sve – jedan je od načina infantilizacije ličnosti. Nedavno sam dobio vrlo čudno pismo od poznatog psihoanalitičara koji pokušava da objasni moje stvaralaštvo psihoanalitičkom metodom. Prilaz umetničkom procesu, stvaralaštvu, sa te tačke gledište, ako hoćete, deluje čak deprimirajuće. Deprimira zato što su motivi i suština stvaralaštva daleko složeniji, mnogo neuhvatljiviji nego što je obično sećanje na detinjstvo i njegovo objašnjenje. Smatram da su psihoanalitička tumačenja umetnosti uprošćena, čak i primitivna.

Umetnik ne traži Istinu – umetnik svedoči o Istini


Svaki umetnik, tokom svog prebivanja na zemlji, nalazi i ostavlja za sobom, neki delić istine o civiliazciji, o čovečanstvu. Sama ideja traženja, traganja, za umetnika je uvredljiva, ponižavajuća. Ona liči na sakupljanje pečuraka u šumi. Možda ćete ih naći, a možda nećete. Zato je Pikaso govorio: „Ja ne tražim, ja nalazim“. Po mom mišljenju, umetnik ne postupa kao tragač, on ne radi empirijski („probaću to da napravim, pokušaću to“). Umetnik svedoči o Istini, o svojoj istini sveta. Umetnik mora biti uveren da su on i njegovo stvaralaštvo u skladu sa Istinom. Odbacujem ideju eksperimenta, traganja, u sferi umetnosti. Svako traženje u toj oblasti, sve ono što pompezno nazivaju „avangardom“ jednostavno je laž.

Lepota je simbol Istine


Niko ne zna šta je to lepota. Ono što ljudi misle o lepoti, sama ideja lepote, menjala se tokom istorije zajedno sa filosofskim pretenzijama i razvitkom čoveka tokom njegovog života. To me tera da razmislim šta je to zapravo lepota, čega je ona simbol? Čega zapravo? Lepota je simbol Istine. Ja ne govorim ovde u smislu suprotnosti „istina i laž“, već u smislu istine kao puta koji čovek bira. Lepota (razume se, relativna) u različitim epohama, svedoči nam o nivou svesti koju ti ljudi imaju o Istini. Bilo je doba kad se ta Istina izražavala u liku Miloske Venere. I razume se samo po sebi, kada bi sakupili sve ženske portrete, recimo Pikasove, to, strogo govoreći, ne bi imalo ni najmanje veze sa Istinom. Ovde se ne govori o lepoti kao o nečem lepom za oko, već o Harmoničnoj Lepoti, o skrivenoj, Tajanstvenoj Lepoti, o Lepoti kao takvoj. Pikaso, istovremeno slaveći Lepotu, trudeći se da je proslavi, da priča o njoj, da je posvedoči, radi i na njenom rušenju, huli na nju, uništava je. Istina izražena lepotom je zagonetna, ona ne može biti dešifrovana, ni objašnjena rečima. No kada se čovekovo biće, ličnost, nađe sa tom Lepotom, kada se sretne sa njom, spoji, ono oseti njeno prisustvo, kao da mravi mile duž kičme. Lepota je kao čudo o kome slučajno svedoči čovek. U tome je cela stvar.

Stvaralaštvo je dokaz postojanja duhovnog bića…


Mislim da je ljudsko biće stvoreno da bi živelo. Živelo na putu ka Istini. Eto zašto čovek stvara. U izvesnoj meri čovek stvara na putu ka Istini. To je njegov način postojanja i pitanja o stvaralaštvu („Za koga ljudi stvaraju? Zašto stvaraju?) su u suštini pitanja bez odgovora. Jer svaki umetnik, ne samo da ima svoje shvatanje stvaralaštva, već i svoja pitanja o njemu. Ovo je povezano sa onim što sam govorio o Istini koju tažimo, kojoj doprinosimo našim malim snagama. Glavnu ulogu ovde igra instinkt, instinkt Tvorca. Umetnik stvara instinktivno, on ne zna zašto upravo u određenom trenutku radi ovo ili ono, piše upravo o tome, crta upravo to. Tek kasnije on počinje da analizira pronalazeći objašnjenja, razmšlja i dolazi do odgovora koji nemaju ništa zajedničko sa instinktom, sa instinktivnom potrebom da se gradi, stvara, da se samoizražava. Na neki način, stvaralašvo je izražavanje duhovnog bića čovekovog – suprotnog fizičkom biću; stvaralaštvo je dokaz postojanja tog duhovnog bića. U čovekovoj delatnosti nema ničega toliko neosnovanog, besciljnog, toliko samodovoljnog kao što je stvaralaštvo. Ako bi iz ljudskih delatnosti uklonili sve one koje donose dobit ostala bi samo umetnost.

Originalan umetnički izraz….


Pod posmatranjem pre svega podrazumevam ono što rađa umetničku izraz ili misao koju imamo o umetničkom izrazu, umetničkoj predstavi. To je sve vrlo individualno. Umetnički izraz, smisao umetničkog izraza može proizaći samo iz posmatranja. Ako se ne zasniva na posmatranju, umetnički izraz se menja simbolom, to jest onim što može biti objašnjeno umom, i tada umetnička izraz ne postoji jer tada već ne odražava čovečanstvo, svet. Originalan umetnički izraz ne treba da predstavlja traganje jadnog umetnika i njegove ljudske probleme, želje i potrebe. On treba da odražava svet. Ali ne svet umetnika, već put čovečanstva ka Istini. Prosto osećanje dodira sa dušom koja je negde tu, iznad nas, ali tu pred nama živi u delu koje se može oceniti kao genijalno. U tome je istinski pečat genija.


Moji učitelji – Božiji bezumnici
.
Nekada sam mogao ljude koji su uticali na mene da nazovem bivšim učiteljima. No sada su u mojoj svesti sačuvani samo kao „ likovi“, pola sveci, pola bezumnici. Ti „likovi“ može biti da su malo opsednuti, ali ne đavolom; oni su, kako bih rekao „Božiji bezumnici“. Među živima imenovaću Robera Bresona. Među umrlima – Lava Tolstoja, Baha, Leonarda da Vinčija… Na kraju krajeva svi su bili bezumnici. Zato što apsolutno ništa nisu tražili u svojoj glavi. Oni nisu stvarali uz pomoć glave…. Istovremeno me i plaše i nadahnjuju. Apsolutno je nemoguće objasniti njihovo stvaralaštvo. Hiljade stranica je napisano o Bahu, Leonardu i Tolstoju, no niko nije mogao na kraju ništa da objasni. Niko, slava Bogu, nije mogao da nađe, da se približi istini, da dodirne suštinu njihovog stvaralaštva! To još jednom dokazuje da je to čudo neobjašnjivo…


Sloboda…
.
U najvišem smislu pojam sloboda, posebno u umetničkom smislu, u smislu stvaralaštva, ne postoji. Da, ideja o slobodi postoji, to je realnost u društvenom i političkom životu. U raznim delovima sveta, raznim državama, ljudi žive sa više ili manje slobode; no poznata su vam svedočanstva koja govore da su i u najstrašnijim uslovima postojali ljudi koji su posedovali nečuvenu, zadivljujuću, unutrašnju slobodu, unutrašnji svet, veličinu. Mislim da sloboda ne postoji kao mogućnost izbora: sloboda je duševno stanje. Na primer: moguće je da čovek društveno, politički bude savršeno „slobodan“, a da pri tom strada od osećanja prolaznosti, osećanja usamljenosti, osećanja beznadežnosti.


Sloboda stvaralaštva
.
Što se tiče slobode stvaralaštva, o njoj nema spora. Ni jedna umetnost ne može bez nje da postoji. Odsustvo slobode automatski obezvređuje umetničko delo, jer taj nedostatak onemogućava pomenutom, da se izrazi u najlepšoj formi. Odsustvo te slobode čini da samo umetničko delo, bez obzira na svoje fizičko postojanje, zapravo ne postoji. U stvaralaštvu, potrebno je da vidimo ne samo stvaralaštvo. Na žalost, u XX veku, vladajuća je tendencija da umetnik-individualac, umesto da teži stvaranju umetničkog dela, koristi ga za isticanje sopstvenog „ja“. Umetnička dela sada izražavaju „ja“ onih koji su ih stvorili i pretvaraju se, kako bih rekao, u razglas njihovih sitnih pretenzija. Vama je to poznato bolje nego meni. O tome je puno pisao Pol Valeri. Nasuprot tome, originalni umetnik, a pre svega genije, rob je talenta koji mu je dat. Oni su dužni za ovaj dar da služe ljudima i duhovno ih hrane, za to su izabrani. Eto u tome se, po meni, sastoji sloboda.


Poslednji intervju Andreja Tarkovskog, objavljen u magazinu “Figaro”, oktobar 1986.
Preveo: Aleksandar Mirković

izvor