Iako je uglavnom prevaziđeno verovanje da pojedini mrtvaci mogu izbeći raspadanje i da mogu napustiti grobove, tema vampirizma zadržala se do danas u književnosti i na filmu. 1 Mada postoji nekoliko teorija u principu je nemoguće utvrditi kako su se, kada i zašto vampiri iz mitologije preselili u književnost. U trijadi narodna predanja, književnost i filmska vampirologija moguće je uočiti izvesne standarde ali i razlike, i na skoro isti način mogu se klasificirati odnosi publike .2 (lista najpopularnijih filmovanih vampira ). Interesatno je, kao primećuje Dejan Ognjanović, da je jednu od najkomercijalnijih saga o vampirima, Intervju sa vampirom, napisala žena (Anne Rice) za pretežno žensku publiku, te da je popularnost te tematike među istom ciljnom grupom (mlađe devojke) postigao serijal Sumrak ( Stephenie Meyer ) – o tinejdžerki koja sreće svog Mračnog Princa?
Od prve pojave do danas vampir je doživeo metamorfozu. Današnji vampir je daleko od vampira iz starijih vremena kada su bile čvrsto određene njegove prednosti i mane, snage i slabosti. Njegov obrazac ponašanja je bio predvidiv. Ključna promena odigrala se u osamdesetim godinama 20. veka sa pomenutom Anne Rice i njenim 'Intervjuom sa vampirom', iz 1994. godine. U tom se romanu raskrstilo sa starim stereotipom vampira.
Lik vampira je kroz svoju dugu istoriju doživeo brojne metamorfoze. Literarna obrada jedne od najstarijih legendi o drugim svetovima i opasnim bićima tako može poslužiti i kao ilustracija društava koja se njome uvek iznova inspirišu. Aktuelna popularnost "vampirskih žanrova", lišenih većine religijske simbolike i opterećenih pitanjima seksualnosti i identiteta, u tom smislu nije fenomen koji treba ignorisati.
Hubert Prolongeau ( Iber Prolonžo)
Uprkos tome što je uvereno tvrdila da ga više neće oživljavati, autorica Anne Rice se ipak naposletku slomila i s navršenih 75 godina ponovno udahnula život vampiru Lestatu – možda najpoznatijem gospodinu s izraženim očnjacima još od Drakule Brama Stokera. Nakon Princa Lestata, ove godine najavljen je izlazak novog romana Princ Lestat i kraljevstva Atlantide. Posle smrti svoje kćeri od leukemije, napisala je Razgovor s vampirom u kojemu vampirski lik pripoveda novinaru svoju životnu priču. Taj roman, objavljen 1978. godine, ostvario je svetski uspeh. Uzeti zajedno, njezini romani su se prodali u više od sto miliona primeraka.
Lestat de Lioncourt u Razgovoru je bio sporedni lik, međutim ubrzo mu Rice daje središnje mesto. Izmučen, nasilan, zavodljiv i biseksualan, Lestat postaje heroj serije koja danas broji četrnaest svezaka. On šarmira koliko i užasava. Za razliku od Stokerovog Drakule, ispričanog iz perspektive žrtava tog "čudovišta", Lestat sam uzima reč i daje svoju perspektivu. Njegovi problemi se nalaze u prvom planu: postao je vampir 1789. godine, zaslugom drugog vampira, te od tada bez prestanka traži kako da pomiri svoje potrebe s nekim oblikom etike, sa svojim poštovanjem za čoveka i njegove instinkte. Reč "vampir", verovatno poreklom iz slavenskih jezika, prvi put se pojavila u nemačkom jeziku 1721. godine. Ona određuje, kao što svako zna, "imaginarno biće koje noću izlazi iz grobnice kako bi sisalo krv živih".2 Figura onoga koji pije krv i upija energiju svoje žrtve pojavila se u nekim antičkim mitologijama mnogo ranije, a uticaj tog mita kasnije su osnažile narodne legende povezane s pojedinim stvarnim osobama, poput vlaškog kneza iz 16. veka.
Vlada Drakule ili mađarske grofi ce Elizabete Báthory koja je također živela u 16. stoleću i za koju se sumnja da je ubijala mlade devojke kako bi povratila mladost kupajući se u njihovoj krvi...
U književnosti vampire možemo pratiti od 1748. godine kad im je Heinrich Von Ossen-felder posvetio prvi roman – Vampir. Nakon toga je palicu preuzeo ni manje ni više nego Goethe u svojoj poemi Korintska nevesta iz 1797., a zatim i John William Polidori 1819. godine s novelom Vampir koja se jedno vreme pripisivala Lordu Byronu s kojim je kratko vreme bio u bliskim odnosima. Godine 1872. irski pisac Sheridan le Fanu drsko feminizira to stvorenje u svom romanu Carmilla te izmišlja personu lovca na vampire.
Kroz devetnaesti vek pojavljuje se moda određenog "crnog romantizma", odnosno "gotičke" pomame koja se zanosi svime zakopanim ispod zemlje pod devastiranim dvorcima te koketira s onime što tadašnji moral osuđuje. To je svet Ann Radcliffe (Misterije Udolpha, 1794.) ili Matthewa Gregoryja Lewisa (Redovnik, 1796.). Vreme tehničke modernosti i izgubljenih revolucija je skandalizovano pojavama seksepilnih mrtvo-živih od La Morte amoureuse Théophi-lea Gautiera (1836.) do La Ville vampire Paula Févala ("Vampirski grad", 1875.) preko La Dame pâle Alexandrea Dumasa ("Bleda dama", 1849.). No upravo je roman Irca Brama Stokera Drakula, objavljen 1897., doživeo ogroman uspeh i odredio karakteristike tog heroja za narednih gotovo stotinu godina.
Vampir je, dakle, zao. Uistinu, čisto zlo. Kinematografija u tom smislu nije puno promenila kad ga je ekranizovala, pa tako Nosferatu Friedricha Wilhelma Murnaua (1922.), koji su hvalili nadrealisti, estetizuje vampire i istodobno užasava publiku. U statičnom Drakuli Toda Browninga iz 1931. godine, glumac Bela Lugosi deluje kao veoma groteskna figura: olovne boje lica, s velikim očnjacima i naglaskom koji reže poput noža, kreće se sa zapanjivom sporošću... Većina autora unosi vlastite koncepcije vampira koje ulaze u mitologiju. Za neke, oni nemaju odraz u ogledalu; za druge, oni ne mogu podneti Sunčeve zrake, skvrče se pred krstom – ili pak pred češnjakom. Vampir se više služi hipnotizmom nego zavođenjem kad privlači k sebi žrtve kojima potom ispija krv i preobražava ih u vampire u nekom trenutku. Iza njega se skriva privlačnost nekog drugog sveta, devijantna seksualnost koju bi trebalo neutralizovati po svaku cenu.
U seriji filmova, počevši od 1958. godine, britanski glumac Christopher Lee je zauvek obeležio lik Drakule. No kraj njegove karijere je pokazao potrošenost mita. U Drakuli i sinu Édouarda Molinara (1976.) namerno parodira samog sebe... Hammer Film Productions, kompanija koja je svoje najbolje filmove ostvarila kroz saradnju s režiserom Terenceom Fisherom, razvodnila je lik u nizu loših proizvoda koje je ugušio erotizam. Slika čudovišta lišenog osećaja, koje se mora po svaku cenu ukloniti, nakon toga se duboko promenila menjaju se i vremena. Kraj Drugog svetskog rata, a zatim i Hladnog rata, malo su pomalo doveli do nestanka tih apsolutnih zlikovaca. Kako se smanjila uloga religije, uništenje vampira pomoću krsta i različitih simbola povezanih sa snagom vere postalo je veoma retko. Ali kako su postajali humanizirani, počeli su utelovljavati druge strahove. Za neke autore, vampirovo stanje je postalo posledica bolesti umesto prokletstva. Iako je još uvek opasan, istovremeno je i žrtva. U Ja sam legenda (1954.) heroj Richarda Mathesona, jedina osoba koja je izbegla misteriozni virus koji preobražava druge ljude u vampire, postavlja sebi pitanje smisla otpora – perspektive da ostane jedino "zdravo" biće u svetu napučenom bolesnima... U svom Drakuli iz 1992. godine, dosad najvernijoj adaptaciji Stokerova romana, Francis Ford Coppola probija oklop nehumanosti lika tako što mu daje da proživi ljubavnu priču.
Eros i tanatos
S Anne Rice nestaje kako folklor, tako i crno-bela slika. Rođen je izmučeni i senzualni heroj, rastrgan između svoje ljudske prirode i svojih ubilačkih potreba: Lestat, kojeg je u filmu iz 1994. igrao Tom Cruise, propituje svoj identitet. Riceini vampiri su istovremeno gospodari našeg sveta i žrtve njegove moći. Ako se bore, ponajpre se bore protiv samih sebe. Autorica je poljubac smrti učinila darom stvoritelja i prokletstvom žrtve, čašću koja se daje samo odabranima. Raskinuvši s arhetipovma, u svojim je romanima stvorila celu mitologiju u kojoj se pojavljuju utemeljitelji pijenja krvi te se prati poreklo vampira do starog Egipta. Potomci prvih gospodara su pristojno integrisani u moderni svet: Lestat objavljuje svetu svoje stanje tek kad postane rock zvezda.
Sumrak saga (2005.–2008.), serija četiri romana Stephanie Meyer, prati tu evoluciju tako da od svojeg lika – premda je bez sumnje aseksualniji i puritanskijeg karaktera od onoga Riceinoga – napravi heroja nemoguće ljubavne priče te predmet žudnje pre nego repulzije. Literarna skromnost sage i filmova koje je inspirisala, nije stala na put njenom ogromnom uspehu. Vampir više ne uliva strah, već zavist. Opskurnost i smrtonosnost su skoro posve prikriveni, a njegovo primarno obeležje postaje lepota. Eros je pobedio Tanatos.
U međuvremenu se u 1980-im godinama pojavio podžanr fantastične književnosti, tzv. urbana fantazija, koja umeće neobične mitove u urbani svet. Sa Sunglasses After Dark (1989.), Nancy A. Collins je prva, čini se, uspela da integriše vampira u vreme nastanka knjige. Kao muškarac ili žena, vampir od tog trena može da napusti svoje aristokratske dvorce i da se bavi svakakvim zanimanjima, uključujući i ona proleterska: profesor u Običnom vampiru (1980.) Suzy McKee Charnas, plesačica u Crvenom flamen-cu (1993.) Jeanne Faivre d’Arcier, prostitutka u Lot Lizards (1990.)... Više ga izgleda ništa ne može da zaustavi. Vampiri su posvuda, kruže u skupinama, ružni su, lepi, stari, siromašni... Film Joela Schumachera Izgubljeni dečaci (1987.) usvojio je taj princip kao moto: "Biti vampir je kul".
Američka serija Buffy, ubica vampira (1997.–2003.) stvorila je najpoznatiji lik tog pravca. Buffy je srednjoškolka obdarena nadnaravnim moćima koja štiti svet od brojnih demona. Njezini neprijatelji nipošto nisu prikazani monolitno, a naročito demonski Angel koji je dobio i vlastitu seriju, već su rastrgnuti između svojeg stanja i svojih simpatija prema čovečanstvu. Iz sezone u sezonu, fantastično postaje metafora za evoluciju heroine, mlade devojke koja postaje žena i čija se ličnost oblikuje u sukobljavanju s "čudovištima" koja nisu uvek onakva kakvima se čine.
Buffy je otvorila vrata romanima u kojima su glavni likovi često žene te u kojima se romansa spaja s hororom, tako što se vampira ponekad prikazuje kao idealnog ljubavnika. Bilo da su one same vampirke, bilo da love tu zver, heroine se pokazuju opasnim zavodnicama te se često kolebaju između svoje dužnosti i svoje privlačnosti prema onome što love. Serijal Laurell K. Hamilton Anita Blake, započet 2002. godine, kao i Serijal o Sookie Stackhouse Charlaine Harris, traže svoje mete u ženskoj publici i među ljubiteljima žanra horora. Serijal o Sookie Stackhouse je inspirisao televizijsku seriju Alana Balla, Okus krvi (2008.–2014.), čija je inventivnost učinila od vampira, uronjenog među druga fantastična bića, moćan erotski simbol. To predstavlja rođenje bitlita (doslovno biting literature, književnosti koja grize). Francuska izdavačka kuća Bragelonne se, specijalizirala za taj žanr.
U Francuskoj danas, Marjane Marie Pavlenko, s vampirima koji se množe u Parizu među vodenim vilama ili L’Héritière ("Naslednica") Jeanne-A Debats, operišu na istom terenu. I dečiji svet je dotaknut tim trendom: kolumbijska serija koja balansira između telenovele i horor filma, Chica Vampiro ("Mala vampirica"), prati adolescentkinju koja se bori protiv svoje žudnje kako ne bi proklela svojeg ljubavnika. Serija je potaknula stvaranje desetak romana, društvene igre i muzičke komedije, "Vampi Tour", koja igra celim svetom.
U Drakulino doba, vampirska drugost vodi samo do uništenja. Danas se vampir vidi kao branitelj prava na različitost te ga baš ta drugost čini uznemirujućim. U svetu u kojem se sve češće postavlja pitanje o pluralnosti identiteta, preobrazba ikone poput vampira u popularnoj kulturi zasigurno nije slučajna.
S francuskog prevela: Marija Ćaćić
izvor
____________________________
1. „Na selima, posebno na mestima koja su malo udaljenija od urbanih sredina i dalje postoji verovanje u narodu. Kada pričate sa njima neki će vam otvoreno reći da postoje vampiri, i kada vidite narodni običaj šta se radi sa mrtvacem na selu onda vidite da su ta verovanja i dalje veoma aktivna.“ Džejms Lajon
2. 2011 godine američki magazin "Entertaiment Weekly" napravio je listu 20 najboljih vampira svih vremena u filmskoj industriji.
prvo mesto - Lestat, nastao iz pera Anne Rice (En Rajs)
drugo - zauzeo je grof Drakula Kristofera Lija iz filma ''Drakula" iz 1958.
treće - grof Drakula iz romana Brama Stokera, koga je igrao Bela Lugoši u američkoj brodvejskoj predstavi 1927. i u istoimenom filmu 1931. godine,
četvrto - Edvard Kalen iz "Sumrak sage" čiji je lik tumačio Robert Patinson,
peto - Bil i Erik iz serije "Prava krv".
šesto - Asa Vajda iz filma "Crna nedelja" (Black Sunday).
sedmo - Ejndžel iz serije "Bafi, ubica vampira",
osmo - gospodin Barlou iz mini serije "Salemovo" iz 1979. po romanu Stivena Kinga.
deveto - Šajler van Alen iz serije romana Melise de la Kruz "Plava krv",
deseto - Drakula koga je tumačio Geri Oldmen u filmu Frensisa Forda Kopole iz 1992. godine.
Нема коментара:
Постави коментар