среда, 09. август 2017.

Nasilništvo



Iako ste žrtva spleta nesrećnih okolnosti, nikad ne dozvolite sebi da igrate ulogu žrtve.


de teksta :

PSIHOLOŠKA OSNOVA AGRESIVNOG PONAŠANJA

Nasilje se može definisati kao ponašanje, kojim jedan ili više izvršilaca pokušava da dokaže sopstvenu superiornost, demonstrirajući silu i dominaciju nad žrtvom nasilja. To je model agresije koji podrazumeva namerno nanošenje psihičkih i/ili fizičkih povreda.

Nagon da se demonstrira superiornost je normalna ljudska (životinjska) potreba koju svako u određenoj meri poseduje. Pri tome nema ničeg lošeg u težnji da se ova potreba zadovolji, osim ukoliko je način za njeno zadovoljenje onakav kakvim ga vide nasilnici.
Zdrave osobe svoju vrednost teže da dokažu kreativnim načinima, dok su kod nasilnika načini za dokazivanjem sasvim suprotni i mogu se svrstati u sledeće kategorije:

– narušavanje samopoštovanja: radnje kojima se žrtvi narušava slika o samoj sebi – kontrolisanje, ponižavanje, osramoćivanje, dominacija, davanje pogrdnih imena, ismevanje, vređanje;

– narušavanje društvenog poštovanja: radnje koje su usmerene ka narušavanju društvene pozicije žrtve – isključivanje, odbacivanje, izolacija, javno poniženje, širenje glasina;

– kršenje bezbednosti: radnje koje se odnose prema žrtvinoj bezbednosti: fizičko zastrašivanje, pretnje, guranje, saplitanje, pljuvanje, uništavanje imovine, krađa, udaranje, šutiranje, nanošenje teških telesnih povreda, seksualno maltretiranje, napad oružjem.

Kako bi smo shvatili proces nasilja, neophodno je da uočimo da se u nasilničkoj situaciji mogu opisati najmanje tri subjekta:

– nasilnik,

– žrtva,

– šira zajednica.

Bez obzira na oblik, nasilje uvek prati nekoliko izvanredno doslednih modela ponašanja. Nasilnik je u stvari u potrazi za metama nad kojima će lako demonstrirati superiornost. Na žalost, najčešće u potragu ne mora da ide daleko. Način na koji nasilnik bira žrtvu, često podseća na razgovor koji se obavlja na konkursu za posao. Razlika je u tome što ovde kandidat ne želi da prođe na konkursu.
U procesu konkurisanja, nasilnik prikriveno proverava kandidate, prema kriterijumima koji odgovaraju za posao.

Razumevajući ovo, postaje jasno da je najbolji način za izbegavanje nasilja preduzimanje radnji koje će obezbediti da ne prođete na konkursu. Kako da budemo sigurni da ćemo pasti na konkursu?

Nasilnik postavlja kandidatu dva pitanja:

1. da li ta osoba ima volje i mogućnosti da se odupre ?, i

2. da li će ta osoba dobro odraditi „posao“, zadovoljavajući osnovne potrebe koje nasilnik želi da zadovolji ?

Da bi ste bili sigurni da nećete biti predmet nasilja neophodno je da nasilnik, nedvosmisleno, na prvo pitanje dobije odgovor DA, a na drugo NE. Retko će se desiti da nasilnik izabere protivnika sebi ravnog. Zbog čega da preuzme rizik konfrontacije sa osobom koja je spremna i sposobna da se brani, kad postoje mnogi ljudi koji to nisu. Nasilnik želi lake mete, što znači osobe koje on proceni da su slabije. Značajna razlika u snazi je dosledan model nasilne situacije.

Shvatanje toga čemu se nasilnik nada da će postići svojim ponašanjem, pomoći će da budemo sigurni kako će nas označiti kao metu koja mu neće doneti nagradu. Da bi ovo objasnili potrebno je da razumemo tri suštinska elementa svih konfliktnih „pregovora“:

– pozicije (stavovi),

– predmeti pregovora

– koristi (interesi)

Stavovi su strategije putem kojih želimo da rešimo predmet pregovora. Pokretačka snaga koja se nalazi iza predmeta pregovora i stavova su interesi. Interesi su motivišuće zašto?, koji prevazilaze (nadmašuju) sve odnose i akcije. U najosnovnijem, interesi su osnovne ljudske potrebe i mogu se klasifikovati kao:

– fiziološki: voda, vazduh, sklonište, hrana;

– bezbednosni: sigurnost, stabilnost, zaštita, sloboda od straha, red, ograničenja, pravda,

– pripadnost: prijateljstvo, socijalna udruženja, naklonost, drugarstvo, zajednica;

– poštovanje: samopoštovanje, socijalno priznanje, socijalni status, ponos, poštenje;

– aktualizacija: potreba neke osobe da ostvari svoje najviše potencijale, intelektualno, estetski i duhovno.

Kad zagrebete ispod površine, svi konfliktni pregovori se vode oko zadovoljavanja interesa. Interesi se zadovoljavaju putem stavova koji rešavaju predmete pregovora. Prvi interes koji nasilnik želi da zadovolji je samopoštovanje – želja da ponovo podstakne osećaj vlastite vrednosti. Nasilnici načelno nisu dobri, povučeni ljudi, koji nose agresivnu masku. U većini slučajeva oni iskreno veruju u svoju superiornost i spremni su da agresivno brane to svoje uverenje. Nasilničko ponašanje daje ponovni podsticaj onome u šta oni veruju.

Druga primarna potreba koju nasilnik pokušava da zadovolji, je potreba za podizanjem statusa unutar društvene grupe. Želeli mi ljudi to da priznamo ili ne, kao i naši životinjski rođaci, mi posedujemo unutrašnji nagon za socijalnim statusom.

Motivacije koje stoje iz nasilja, potpuno se uklapaju u model koji pokušavamo da predstavimo. Nasilnik pokušava da postigne porast socijalnog statusa demonstrirajući dominaciju nad drugom osobom. Ono šta time postiže je pažnja pripadnika grupe koja je svedok njegovog nasilničkog ponašanja, i strah da bi se to moglo desiti i nekom drugom. Na taj način nasilnik stiče poštovanje grupe čime zadovoljava svoj nagon za kontrolom. Čini se da je veoma malo važno to što je ovo uvažavanje stečeno strahom, umesto divljenjem i drugarstvom.

U svim pregovorima interesi se svrstavaju u dve kategorije: suština i odnos. Suština je sadržina onoga oko čega se pregovara i može da obuhvata stvari kao – ko šta dobija, ko šta radi i sl. Zbog toga su nasilnikove suštinske potrebe ponekad stvarne, najčešće su to opravdanja stvorena da opravdaju nasilnikovu poziciju. Čest slučaj je da nasilnik izmisli razlog. U slučajevima dečijeg nasilja, nasilnik svoje ponašanje može pravdati plačem deteta. Zapravo nasilnik može izmisliti razlog u bilo čemu što se može shvatiti kao izazov – stvaran ili izmišljen.

Zbog ovoga je obično uzaludno pokušavati sa otklanjanjem nasilnikovih suštinskih razloga, pa čak i njihovo ignorisanje će mu dati podlogu za intenziviranje konflikta. Najčešće, najbolja strategija je, prihvatanje njegovih suštinskih potreba uz prikriveno shvatanje da će njihovo rešavanje retko kad rešiti sukob.

Ispod nasilnikovih suštinskih razloga leži stvaran problem, koji on pokušava da reši. Nasilnikova stvarna potreba je odnos. Drugim rečima, ono što nasilnik zaista mora da ostvari kako bi zadovoljio svoj nagon, je odnos sa metom. Nasilnikovo stanovište je takvo da će njegovi interesi biti zadovoljeni ukoliko meta prihvati da uđe u odnos nasilnik – žrtva. Ovo shvatanje je zasnovano na nasilnikovom takmičarskom verovanju, da za njega pobeda, znači to da meta nasilja mora da izgubi.

Zbog čega nasilnik koristi nasilničku strategiju da bi zadovoljio svoje interese. Ranijih godina je bivalo malo konsenzusa koji se odnose na korene agresije. Postojale su dve škole mišljenja – prirodna, koja je smatrala da je nasilje deo ljudske biološke naravi, i druga – vaspitna (odgojna), koja smatra da je nasilje deo stečenog modela ponašanja. Sadašnje mišljenje sadrži oba ova shvatanja.

Niko ne može da opovrgne to da su ljudi sposobni za užasno nasilje. Ove radnje su rangirane od najprostijeg nasilja, do ubistva, mučenja, genocida i ropstva. Sposobnost da se ostvari ovakvo ponašanje je izgleda programirana ljudskim genima. Verovatno je za istoriju naše vrste, ovakav način ponašanja ispunio značajnu ulogu koja je dovela do velikog evolutivnog uspeha onih individua, koje su bile sposobne za njega. Zbog toga što je sposobnost za nasilje ugrađena u gene, faktori sredine, uključujući i vaspitanje (odgoj), su ti koji određuju kada, gde i na koji način će se ona manifestovati.

Drugim rečima, za zdravu osobu, sposobnost za nasilje je nasledna osobina, koja se drži pod kontrolom drugim naslednim svojstvima, koja su dizajnirana da je spreče da se ispolji u neprikladnom vremenu, mestu ili slučaju. Za ove osobe je potrebna mešavina uslova sredine koja će iznedriti agresiju. U suprotnom, psihološke barijere kod nasilnih osoba ili nedostaju ili su poremećene. Ovo čini da te osobe deluju sa agresijom, što bi većina nas smatrala neprikladnim.

Jedna od najznačajnijih barijera agresiji je sposobnost da se uživimo (saosećamo) sa drugima. Empatija je normalna i značajna socijalna sposobnost, koja se obično u potpunosti razvija između 8. i 9. godine života. Pre toga deca imaju malo sposobnosti da se stave u tuđu situaciju, što se često može ispoljiti takvim ponašanjem kojim se drugoj deci nadevaju razna imena, na primer.
Nasilnici iz nekog razloga nisu razvili sposobnost empatije. Ovo ih ostavlja neuznemirenima na bol i patnju koju nanose svojim žrtvama. Ovaj nedostatak empatije verovatno ima veze sa nedostatkom krivice koju nasilnici ne osećaju za svoja dela. U stvari, suprotno sa osećanjem krivice, nasilnici su sposobni da u potpunosti opravdaju svoja dela, a u velikom broju slučajeva, po nekoj svojoj pravdi, okrivljuju svoje žrtve za izazivanje nasilja. Ovo nasilje čini opasnim problemom koji se jako teško rešava.

Stanovište nasilnika je takmičarska strategija. Za nasilnika, život je igra koju treba igrati. Odnosi su takmičenja, u kojima treba učestvovati zbog žudnje za pobedom. Ostali su viđeni kao pripadnici sopstvenog ili protivničkog tima ili kao gledaoci na tribinama. Oni sebe opažaju kao pobednike a svoje mete kao gubitnike. Njihov cilj je da dominiraju nad protivnicima i ne vole situacije u kojima ovi nisu pod kontrolom.

U pregovorima, nasilnik će koristiti čitav niz „pobediti po svaku cenu“ pravila. Za njih, ostvariti svoju želju opravdava korišćenje bilo kakve pakosti. Laganje, prevara, obmana, sve je to prihvatljivo. Ova spremnost da se iskoriste sve podlosti kako bi se pobedilo ima izvesne prednosti, pogotovo ukoliko nasilnik ubedi metu da igra po njegovim pravilima. Zbog toga oni pokušavaju da traže uloge i takmičara i sudije.

Siledžijsko ponašanje među decom pruža dobar primer za ovo. Jedno od pravila siledžije je to, da „govori“ da autoritet nije prihvatljiv. Drugim rečima, nasilnikovo etičko stanovište je to da je za njegovu metu pogrešno da traži pomoć od višeg autoriteta. Na žalost, većina dece prihvata to pravilo, plašeći se da će biti obeležena kao tužibabe ili plačljivci ukoliko potraže pomoć od nekoga ko je u mogućnosti da im je pruži.

Ko je stvorio ovo pravilo? Siledžija naravno. Proučavanja govore da je jedan od najsigurnijih načina da zaustavite maltretiranje, taj da stvorite savez sa autoritetom koji ima volje i mogućnosti da interveniše u nasilničkoj situaciji. Siledžije znaju da ukoliko meta nasilja neće tražiti pomoć iz straha od narušavanja siledžijske etike, njihova sposobnost da izbegnu nasilje, će biti ozbiljno umanjena.

Mnoge siledžije žive uz moto da je napad najbolja odbrana, što je primetno u njihovom agresivnom ponašanju. Nasilnici poseduju ono što se u psihologiji naziva „predrasuda koja se pripisuje neprijateljstvu“. To znači da oni dela drugih ljudi shvataju kao izazivanje. Recimo da im neko tokom vožnje preseče put. Oni ovo ne vide kao „slučajno“, već kao „poziv na oružje“. Sledeća osobina mnogih nasilnika, je želja da „postignu poen“. Za njih pobeđivanje ima veliku vrednost i ne vole poraz.

Ovu strategiju nasilnici primenjuju zato što im odgovara. Model ponašanja se često prenosi sa generacije na generaciju. Deca od nasilnog roditelja uče da je takvo ponašanje prihvatljivo za dobijanje onoga što žele, kako bi ostvarila svoje potrebe. Dalje ona taj model primenjuju na druga područja života, gde to uspeva zbog toga što će se u mnogim socijalnim sferama moći usredsrediti barem na jednu metu sa kojom će igrati svoju igru.

Meta nasilja ima vrlo slične interese kao i nasilnik uz dva izuzetka. Prvo, pored samopotvrđivanja i socijalnog statusa, metu nasilja takođe interesuju bezbednosne potrebe. Druga stvar po kojoj se nasilnik i njegova žrtva razlikuju je ta da nasilnik traži način da zadovolji svoje interese (potrebe), a žrtva traži način da ne dođe do narušavanja njenih potreba. Ovo su veoma različite perspektive.

Meta nasilja

Važan korak ka učenju kako da postupamo sa nasilnim ljudima, je taj da uočimo da je nasilje jedan odnos. Svaka akcija koju nasilnik izvrši je usmerena ka tom cilju da kontroliše odnos sa metom nasilja. Za žrtvu je uobičajeno da za sve nevolje krivi nasilnika. Iako u tome sigurno ima dosta istine, ovo nije pravi pristup rešavanju problema. U odnosu sa nasilnikom žrtva ima direktan uticaj jedino nad samom sobom i naivno je verovati da posedujete moć da promenite nasilnika. Ono što vam vlastita moć pruža je mogućnost da utičete na prirodu odnosa koji imate sa nasilnikom. Nasilnik se veoma trudi da uspostavi odnos nasilnik – žrtva. Da bi ovo uradio on je spreman da ide veoma daleko pronašao pravu osobu koja će igrati ulogu žrtve.

Izbegavanje

Izbegavanje podrazumeva preduzimanje takvih radnji koje nam omogućavaju da ne učestvujemo u pregovorima (savladamo konflikt). Izbegavanje je dobra strategija u slučajevima kad nam uslovi i vreme ne idu na ruku i kada znamo da nećemo uspeti. Izbegavanje je u suštini slaba životna strategija. Problem je u tome što kod izbegavanja ne postoji situacija u kojoj ne dolazimo do pobede, čak iako niko ne gubi. Ovde ne postoji mogućnost uspeha. U životu uspeh zahteva odnos.

Pošto je sukob neizbežan deo odnosa, ukoliko je izbegavanje dominantna strategija kada se suočimo sa njim, uspeh u životu će biti nemoguć. Zbog izbegavanja, odnos će nestati istog trenutka kad konflikt nastane a onaj ko izbegava rešavanje konflikta će na kraju ostati sam i neuspešan.

Drugi problem koji se javlja, je taj što u životu nije uvek moguće primeniti strategiju izbegavanja. Dete koje šikanira neki siledžija, će teško izbeći kontakt ukoliko je nasilnik neko ko je iz istog razreda. Izbegavanje može biti dobra kratkoročna strategija ali na duži rok moramo pronaći nešto efikasnije.

Prilagođavanje

Prilagođavanje je strategija kad jedna osoba odustane od svojih interesa na račun zadovoljenja interesa nekog drugog. Ovo je veoma česta strategija i koristi se obično u situacijama, kada je održavanje odnosa mnogo važnije nego suština onog oko čega se pregovara. Zapravo, prilagođavanje je neophodan uslov sa stvaranje i održavanje odnosa, jer svaka zdrava veza zahteva uzimanje i davanje. Nekada ćete se vi prilagoditi nečijim interesima, drugi put taj neko vašim i na taj način se stvara elastičnost koja održava odnos.

Prilagođavanje predstavlja dovođenje sebe u najbolju poziciju iz koje se kasnije može delovati u pravcu rešavanja konflikta. U ekstremnim situacijama, prilagođavanje može biti strategija koja će vam sačuvati život. Ukoliko nam neko uperi pištolj u glavu i zatraži novčanik, svakako je bolje da mu ga damo i ostanemo živi, što će nam kasnije omogućiti da kasnije preduzmemo pogodne korake za rešavanje problema.

Kao i izbegavanje, prilagođavanje je dobra privremena strategija, koja može poslužiti u specifičnoj situaciji, ali je istovremeno i slaba životna strategija. Ona savršeno funkcioniše samo u slučaju da ste u odnosu sa drugom osobom koja takođe ima volju da se prilagođava. Ukoliko onaj ko se prilagođava dođe u odnos sa onim koji ima želju za nadmetanjem, tu nastaje konflikt, jer će mu ispunjavati svaku želju na račun zadovoljenja svojih interesa, što je klasičan nasilnički scenario.

U životu nema mesta za patološko prilagođavanje. Nikad ne dozvolite drugoj osobi da vas maltretira. Mahatma Gandi je veoma poznat kao neko ko se vatreno pridržavao nenasilja, pa ipak je rekao da bi radije voleo da vidi osobu koja će se suprotstaviti nasilju, nego da se iz straha prilagodi nepravdi.


izvor 



1 коментар:

  1. GURĐIJEV


    Ne mislite da ćete samoproučavanjem postati sposobni da se promenite. Čak ako pročitate sve knjige, proučite stotine njih, hiljade, dan i noć izučavate, zagospodarite svim znanjem, svim tajnama, umom stremite, nećete postići ništa korisno : ono što mora da se promeni je Vaš karakter.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши