Marcel Proust: Pozvanje umetnika

Čim bih se latio čitanja nekog pisca, vrlo brzo sam otkrivao melodiju pesme skrivene iza reči, koja je kod svakog pisca drugačija i nikada ne liči na melodiju nekog drugog; i dok sam čitao, nesvesno sam pevušio, ubrzavao ili usporavao tonove ili pravio pauzu da bih odredio takt i promenu tonova, kao što se to obično čini prilikom pevanja, i često se dugo čeka, shodno taktu melodije, pre nego što se izgovori poslednji slog u reči.

Vrlo dobro sam znao da sam nesposoban za pisanje, pošto nikada nisam mogao da radim, ali i da je moje uho za tu vrstu stvari bilo daleko osetljivije i tačnije no što je to uho mnogih drugih, što mi je omogućilo da se bavim pisanjem, jer kada se jedanput uhvati melodija, reči posle lako teku. Ali ja se nisam koristio ovim svojim darom i s vremena na vreme, u raznim periodima svoga života, ja ga osećam kako, na mahove, još uvek oživljava u meni, isto tako kao i onaj drugi dar, koji se sastoji u otkrivanju dubokih veza koje postoje između dve ideje, dva osećanja, ali on ne postaje snažniji i uskoro će sasvim oslabiti i iščeznuti. Međutim, on će teško umreti, jer često kada sam najbolesniji, kada ležim nemoćan i bez ijedne ideje u glavi, tada to ja, ponekad priznato, zapažam veze između dve ideje, kao što se često dešava da u jesen, kada više nema cveća i lišća, osećamo najdublju harmoniju u pejzažu. I taj mladić, koji se potajno igra usred mojih ruševina, živi ni od čega; zadovoljstvo koje mu pričinjava pogled na ideju koju je otkrio je jedina hrana koja mu je potrebna, on stvara ideju i ideja stvara njega, on umire ali ga ideja oživljava slično zrnima čije je klijanje u suvoj atmosferi onemogućeno, ali koja uz pomoć vlage i toplote ponovo oživljavaju.

I čini mi se da mladić, koji se na ovaj način zabavlja u meni, mora biti isti onaj čije osetljivo i precizno uho može da oseti tananu harmoniju između dva utiska, dve ideje, a koju drugi ne osećaju. Ko je to biće, ja to ne znam. Ali ako na izvestan način on stvara te harmonije, on i živi od njih; on raste, klija, povećava se od životvornih zaliha koje mu one pružaju, i zatim umire, nesposoban da živi bez njihove pomoći. Međutim, ma koliko dugo trajao san u koji potom zapada (slično Gospodin Bekerolovim zrnima kukuruza), on ne umire, ili, bolje rečeno, on umire samo prividno da bi, kada se ukaže neka nova harmonija, ponovo vaskrsnuo; dovoljno je, čak, da na dvema slikama od istog umetnika prosto primeti sličnu liniju profila, isti komad materijala, istu stolicu, a što pokazuje da između te dve slike postoji nešto zajedničko: u obe je ispoljena ista naklonost i suština slikarevog duha. Ono što se nalazi naslikano na slici nekog slikara ne može da ga nahrani, kao što ne može ni ono što se nalazi u knjizi nekog pisca, još manje ono što se nalazi na drugoj slici ili u drugoj knjizi. Ali, ako na drugoj slici ili u drugoj knjizi primeti nešto što nije našao u drugoj i u prvoj, ali što se na izvestan način nalazi između njih, na nekoj vrsti idealne slike, koju on posmatra duhovnim očima dok se stvara van prave slike, on tada nalazi svoju hranu i počinje ponovo da živi i bude sretan. Jer za njega biti živ i biti sretan znači jedno isto. Njegova radost se povećava ako između te idealne slike i te idealne knjige, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da ga usreći, pronađe još neku neobičniju srodnost[1]. To je zato što on umire istog trenutka kada se nađe u konkretnom, dok ga opšte vraća u život. On živi od opšteg, opšte ga pokreće i hrani, a namah umire kada se nađe u konkretnom. Međutim, dok god je živ, njegov život protiče u ekstazi i blaženstvu. Samo on i niko drugi bi trebalo da napiše moje knjige. Ali, da li bi one zbog toga bile bolje?



***

Nije važno ako nam kažu: „Gubite svoju sposobnost na tome”. Mi želimo da se vratimo životu, da svom svojom snagom razbijemo led navike i racionalnosti koji se trenutno uhvati na stvarima i koji nas zauvek sprečava da ih sagledamo; mi želimo da ponovo nađemo put koji vodi ka otvorenom moru. Zašto nam podudarnost između ova dva utiska vraća natrag stvarnost? Možda zato što ona vaskrsava sa onim što napušta, dok u slučajevima kada razmišljamo, kada nastojimo da se setimo, mi dopunjavamo ili osakaćujemo stvarnost.

Velika dela su pisana nekom vrstom stranog jezika. Svako od nas svakoj reči daje svoj smisao ili bar nalazi duhovnu sliku za nju, a koja često ima suprotan smisao. Ali u velikoj književnosti, sve što je pogrešno shvaćeno lepo je. Kada u Začaranoj lepotici čitam o pastiru, ja vidim čoveka koji liči na likove sa Mantenjinih slika, ali naslikanog bojama kojima je naslikan Botičelijev T… Možda to nije ni iz-daleka ono što je video Barbe, ali u njegovom opisu postoji sklad u odnosima, koji, pošto su u pogrešnom pravcu usmerili moju zabludu, dovode do stvaranja pastira koji je isto tako lep[2].

Izgleda da originalnost genijalnog čoveka liči na cvet, na rascvetani vrh postavljen iznad duha sličnog duhu ljudi osrednjeg talenta iz njegove generacije, ali taj isti duh, taj isti osrednji talenat postoji i u genijalnom čoveku. Mislim da Mise, Loti, Renjije pripadaju grupi posebnih bića, ali kada se Mise bavi improvizovanom umetničkom kritikom, sa užasom vidimo kako iz njegovog pera nastaju najpliće Vilmenove rečenice, zaprepašćeni smo kada u Renjijeu otkrijemo Brisona. Kada je Loti primoran da održi akademsku besedu i kada Mise treba da napiše članak o najamnim radnicima za neki beznačajan časopis, i pošto nisu imali vremena da svoje svakodnevno ja potčine drugom, ja, koje bi se postavilo iznad njega, vidimo kako njihova misao i jezik postaju savršeni …[3]



***

Princip, koji dela u nama kada pišemo i koji postupno stvara naše delo, toliko je ličan, toliko jedinstven da se dešava, da se u jednoj istoj generaciji, duhovi istoga kova, vaspitanja, kulture, nadahnuća, iz iste sredine, staleža, laćaju pera kako bi iste stvari opisali na istovetan način, ali svaki od njih dodaje posebnu šaru, svojstvenu isključivo njemu, koja čini da ista stvar deluje kao potpuno nova i u čijem bi stvaranju bilo kakvu zaslugu drugih pisaca bilo neumesno tražiti. I tako se rod originalnih pisaca nastavlja, i svaki od njih čini da čujemo jedan osnovni ton, koji se, međutim, u potpunosti razlikuje od onoga koji mu prethodi i od onoga koji mu sledi, i to zahvaljujući jednom neprimetnom intervalu. Pogledajmo naše pisce, jednog za drugim, sve sami originalni pisci, isto tako i veliki pisci, koji su, takođe, originalni, i između kojih, stoga, ovde ne treba praviti razliku. Pogledajmo koje su im dodirne tačke i u čemu se, pak, razlikuju. Poređani jedan pored drugog, kao u vencu opletenom u duši, koji je napravljen od beskrajno mnogo cveća različitih vrsta – u jednom su redu Anatol Frans, Anri de Renjije, Boalev, Fransis Džejms, dok ćemo u drugom redu videti Baresa, a u nekom drugom, opet, Lotija.

Kada su Renjije i Frans počeli da pišu, obojica su, svakako, imali isto obrazovanje, iste ideje o umetnosti i nastojali su da prikažu iste stvari. U slikama koje su pokušali da naslikaju imali su gotovo isto shvatanje stvarnosti koju su prikazivali. Život je, po Fransu, san sna, a za Renjijea, stvari imaju izgled naših snova. Međutim, od samog početka, Renjijeov pedantan i istraživački duh daleko više muči dužnost da ispita analogiju između misli i stvari da pokaže na koji način dolazi do podudarnosti; njegova misao prožima njegovo delo, njegova rečenica, izdužena, oštra, vijugava, mračna je i krajnje brižljivo sazdana, poput kandilke, dok je Fransova meka, razdragana i blistava rečenica nalik na francusku ružu.



***

I pošto je ta prava stvarnost subjektivna i može da se iskristališe od poznatog utiska, čak beznačajnog ili svetovnog, ako je bio dovoljno dubok i oslobođen tih asocijacija – ja ne pravim nikakvu razliku između uzvišene umetnosti, koja se isključivo bavi ljubavlju i uzvišenim idejama, dostojne pre sveca ili učenika no svetskog čoveka, i nemoralne ili lake umetnosti. Uostalom, ne postoji nikakva razlika, samo ako delo ima karakter, osećanje i ideje. Karakter je isti u oba slučaja, kao što su isti pluća i kosti, i kada fiziolog želi da pokaže važne zakone cirkulacije krvi, njemu je sasvim svejedno da li su unutrašnji organi izvađeni iz tela umetnika ili prodavca. Kada se budemo pozabavili pravim umetnikom, koji je, probivši površinski sloj, prodro do dubina pravog života, znači kada postoji umetničko delo, tada ćemo se, možda, više zainteresovati za samo delo i pokrenuti značajnije probleme[4]. Ali, pre svega, delo mora da bude duboko, mora da dosegne do onih oblasti duhovnog života u kojima stvaranje umetničkog dela postaje moguće. Dakle, kada naiđemo na pisca kod kojeg, stranicu za stranicom, njegova ličnost, ni u jednoj situaciji u kojoj se nađe, ne produbljuje tu situaciju, ne razmišlja o njoj sopstvenim jezikom, već se služi ustaljenim izrazima, koje smo preuzeli od drugih – i to od onih najlošijih – on će uticati na nas, na naše izražavanje, ako se ne spustimo u tihe dubine u kojima misao bira reči što će je najbolje izraziti; pisac koji ne ispituje sopstvenu misao, koja za njega, znači, ostaje nevidljiva, već se zadovoljava grubom prividnošću koja, poput maske, skriva od nas misao čitavog života, i sa kojom se gomila, u svome večitom neznanju, zadovoljava, a koju pisac uklanja nastojeći da vidi šta se nalazi iza nje; kada vidimo izbor ili, tačnije rečeno, potpuno odsustvo izbora u njegovim rečima, rečenicama, oveštale neduhovitosti svih njegovih metafora, površno predstavljanje događaja, osećamo da je jedna takva knjiga, čak i ako na svakoj stranici nipodaštava izveštačenu, nemoralnu, materijalističku umetnost, sama daleko više materijalistička, jer se čak ne spušta do onih oblasti duha iz kojih su potekle stranice, koje, možda, samo opisuju materijalni svet, ali sa onim talentom koji je neosporan dokaz da su tvorevine duha. Uzalud će nam reći da je ta druga umetnost – umetnost za odabrane, ne za mnoštvo, mi ćemo smatrati da je to njegova umetnost, jer postoji samo jedan način da se piše za sve ljude, a to je pisati ne misleći ni na koga, pisati zbog onoga što osećamo kao duboko i suštinsko u nama.

Dok on piše misleći na druge, na takozvane maniriste, i ne pokušavajući da sagleda u čemu se sastoji njihova greška ili da otkrije ono što je trajno u utisku koji su u nama izazvali, večitost koji taj utisak nosi u sebi, kao što je nosi dašak gloga ili bilo koja stvar u čiju smo suštinu znali da prodremo, ali u ovom slučaju, kao i u svemu drugom, ne znajući šta se odigrava u njemu samom i zadovoljavajući se oveštalim formulama i svojim lošim raspoloženjem, on ne pokušava da prodre do suštine. (…) Ta površnost i laž su mu, uostalom, na izvestan način nametnute, samim tim što je za junaka odabrao mrzovoljnog genija čije krajnje oveštale dosetke dovode čoveka do očajanja, ali, koje mogu da budu svojstvene jednom geniju. Na nesreću, kada Žan Kristof, jer je o njemu reč, prestane da govori, Gospodin Romen Rolan nastavlja da niže besmislicu za besmislicom i kada se trudi da pronađe tačniju sliku, to nije nikada srećno nađeno rešenje, već rezultat promišljenog traženja, što čini da je on najlošiji od svih savremenih francuskih pisaca. Zvonici njegovih crkava, nalik na velike ruke, predstavljaju sliku lošiju od bilo čega što su Gospodin Renar, iIi Gospodin Adam, ili čak, možda, Gospodin Leblon uspeli da nađu.

Isto tako, nije li ta umetnost u najvećoj meri površna, neiskrena, materijalistička (čak i onda kada je njen predmet duh, jer jedini mogućan način da se on postigne ne sastoji se u uzimanju duha za predmet knjige, već on treba da bude osnovni stvaralački činilac: u Balzakovom Opatu iz Tura ima više duha no u portretu slikara Štajnbeka) i, isto tako, u najvećoj meri svetovna. Samo ljudi koji ne znaju šta je duboko, ne primećuju plitkosti, pogrešna rasuđivanja, izopačenosti, koje stalno imaju pred očima, već se oduševljavaju pohvalama dubini i kažu: „O! ja, ja sam iskren, ja uvek govorim otvoreno ono što mislim, a sva ta šarmantna gospoda su laskavci, dok sam ja poštenjačina”, i na taj način obmanjuju ljude koji ne znaju, ali čovek prefinjena ukusa zna da su njihove izjave daleko od umetničke iskrenosti. Isti je slučaj sa moralom: namera nije isto što činjenica. U suštini, čitava moja filozofija, kao i svaka prava filozofija, svodi se na potvrđivanje i rekonstruisanje stvarnosti. (U moralu, kao i u umetnosti, sud o jednoj slici se ne donosi jedino na osnovu toga što ona teži da bude smatrana slavnim slikarskim delom, niti se o moralnoj vrednosti nekog čoveka sudi na osnovu njegovih govora.) Umetnikov zdrav razum, koji je jedini kriterijum duhovnih svojstava dela, to je talenat.

Talenat je merilo originalnosti, originalnost je merilo iskrenosti, zadovoljstvo (zadovoljstvo koje pisac oseća) je, možda, merilo istinskog talenta.

Skoro je isto tako glupo reći za jednu knjigu: „Vrlo je inteligentna”, kao što je glupo reći: „On je neobično mnogo voleo svoju majku”. Ali prvo ostaje da tek bude obelodanjeno.

Knjige su delo usamljenosti i deca tišine. Deca tišine ne treba da imaju ništa zajedničko sa decom reči, sa mislima nastalim iz želje da se nešto kaže, da se donese sud, to jest nastalim iz neodređene ideje.

Predmet naših knjiga, suština naših rečenica treba da bude nematerijalna, nikako ne u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom životu; naprotiv, naš stil, kao i epizode, treba da budu sazdani od prozračne građe naših najboljih trenutaka, kada se nalazimo van stvarnosti i van sadašnjosti. Stil i radnja jedne knjige sačinjeni su od tih kapljica zgusnute svetlosti.



***

Osim toga, isto je tako besmisleno pisati knjige namenjene isključivo radničkoj klasi ili deci. Knjiga za decu ne obogaćuje dečiji duh. Zašto smatrati da treba pisati loše i govoriti o francuskoj revoluciji da bi nas razumeo električar? U jednom pogledu, stvari stoje baš suprotno. Kao što Parižani vole da čitaju o putovanjima po Pacifiku, a bogataši o životu ruskih rudara, isto tako radnička klasa voli da čita o stvarima koje se ne odnose na njen način života. Osim toga, zašto stavljati tu barijeru? Jedan radnik (vidi Halevija) može da bude okoreli čitalac Bodlera…



***

Lepe stvari koje ćemo biti u stanju da napišemo ako smo talentovani, žive u nama nejasno izražene, kao sećanje na melodiju koja nas opčinjava, mada ne možemo da se setimo njenog oblika, da je pevušimo, niti čak da je metrički skiciramo, da kažemo ima li pauza ili nizova brzih tonova. Oni koje proganja to nejasno sećanje na istine koje nisu nikada poznavali, obdareni su ljudi. Ali ako ostanu samo pri iskazu da mogu čuti očaravajuću melodiju, oni ništa ne saopštavaju drugima, oni nisu obdareni. Talenat je kao neka vrsta memorije, koja će im na kraju omogućiti da se sete te nejasne muzike, da je čuju jasno, da je zabeleže, reprodukuju, pevaju. Postoji period u životu kada talenat, kao memorija, slabi i kada moždana muskulatura, koja privlači unutrašnje uspomene u isto vreme kada i spoljašnje, gubi svoju elastičnost. Ponekad, zbog nedovoljnog vežbanja ili zbog isuviše brzo postignutog samozadovoljstva, taj se period proteže tokom čitavog života. I niko nikada, pa ni vi sami, neće saznati melodiju koja vas je proganjala svojim nedokučivim i zanosnim ritmom.



(1908-1910?), 1954.



(Prevela Jelena Čolović)

_______________________________

[1] Varijanta: Ako između dve Vermerove slike otkrije . . .

[2] Zabeleška na margini: Takođe, nisu li varijante, izmene, najbolja izdanja tako često značajna. Različite verzije Verlenovog soneta Tit i Berenisa.

[3] Na ovom mestu se rukopis prekida.

[4] 4 Prust je ovde dodao u zagradi: popraviti ovaj užasni stil.

Preuzeto iz: Rađanje moderne književnosti ROMAN, Nolit, 1975.
izvor