понедељак, 23. јануар 2017.

Rüdiger Safranski: Neizmerno i muzika


Salvador Dali 



Istinski svet je muzika. Muzika je ono neizmerno [das Ungeheure]. Ko je sluša [hört], pripada [gehört] bivstvovanju. Tako je muziku doživljavao Nietzsche. Bila mu je jedno i sve. Nikada nije trebala prestajati [aufhören]. No ipak prestaje, i zato nastupa problem kako je moguće nastaviti živeti kad muzika prođe. Dana 18. decembra 1871. putuje Nietzsche iz Basela u Manheim, da bi tamo slušao Wagnerovu muziku – dirigent je bio kompozitor sam. Kad se vratio u Basel, 21. decembra svom prijatelju Erwinu Rohdeu piše: Uostalom, sve što se nikako ne da obuhvatiti muzičkim odnosima, izaziva kod mene pokadšto upravo gađenje i odvratnost. I kad sam se vratio s koncerta u Mannheimu, doista me tlačio neuobičajeno razvijen noćni užas pred dnevnom zbiljnošću: jer mi se uopšte više nije činila zbiljskom, nego sablasnom.

Ponovni ulazak u životnu atmosferu, udaljenu od muzike, problem je o kojem je Nietzsche neprestano razmišljao. Postoji doduše život nakon muzike, ali možemo li ga podneti? Bez muzike život bi bio greška, negde zapisuje.

Muzika daruje trenutke ispravnog osećanja i mogli bismo reći da je sva Nietzscheova filozofija pokušaj održavanja na životu i kada muzike više nema. Nietzsche želi – koliko se pak da – muzicirati jezikom, mislima i pojmovima. No, dakako, ostaje nedovoljnost. Trebalo je da peva, ta ''nova duša'' – a ne da govori!, piše Nietzsche u kasnije sastavljenom samokritičkom predgovoru knjizi o tragediji iz 1872. godine. I ostaje također žalost. U fragmentima iz zaostavštine s proleća 1888. nalazimo ovu zabelešku: Činjenica je 'da sam tako žalostan'; problem 'ne znam što bi to trebalo da znači'… Bajka iz starih vremena. Ide po tragovima Heinea i na misao mu pada Lorelei. Nietzsche je čuo pev sirena i sada oseća nelagodu u kulturi, u kulturi u kojoj su sirene zamukle i Lorelai straši naokolo samo još kao bajka iz starih vremena. Nietzscheova filozofija izrasta iz post-sirenske žalosti i želi u reči spasiti barem duh muzike; odjek je oproštaja i udešenost na mogući povratak muzike zato da se luk života ne slomi.

Kao što je poznato, Nietzsche je puninu sreće pri uživanju umetnosti dugo merio Wagnerovom muzikom. Nakon što je prvi put, još pre ličnog susreta s Wagnerom, slušao uvertiru Majstora pevača, 27. oktobra 1868. pisao je Rohdeu: svako vlakno, svaki nerv u meni trza, i već dugo nisam imao tako trajan osećaj zanosa. No osećaj zanosa je još snažniji pri njegovim vlastitim improvizacijama za klavirom, kojima se mogao predavati duge sate u samozaboravu, odmaknut od sveta. Znameniti i izvikani prizor o kojem izveštava prijatelj iz mladosti Paul Deussen, povezan je s takvim zanosom. ''Nietzsche je'', kaže Deussen, ''jednog februara 1865. sam otputovao u Köln; tamo mu je neki sluga na njegovu želju pokazivao znamenitosti. Nietzsche je naposletku naručio da ga odvede u restoran. No sluga ga je odveo u kuću na rđavom glasu. 'Odjednom me', tako mi je sledećeg dana pripovedao Nietzsche, 'okruživalo pola tuceta prikaza u šljoki i gazi, koje su me gledale s očekivanjem. Nekoliko trenutaka sam onde stajao bez reči. Zatim sam instinktivno otišao prema klaviru, kao jedinom biću s dušom u tom društvu, i zasvirao nekoliko akorda. Spasili su me ukočenosti i oslobodio sam se'.''

Muzika, ovaj put samo nekoliko improvizovanih taktova, slavi pobedu nad požudom. S tim se podudara beleška iz leta 1877, gde Nietzsche sastavlja registar stvari s obzirom na stepen ugode. Sasma na vrhu je muzička improvizacija, prati je Wagnerova muzika, tek dva stepena niže požuda. U kelnskom bordelu dovoljno je nekoliko akorda i već ga nosi u drugi svet. S akordima započinje ono za što bi bilo najbolje da nikada ne prestane, tok improvizacije, kojemu se možeš prepustiti da te ne odnese. Zato Nietzsche toliko ceni Wagnerovu beskonačnu melodiju; ona se raspreda kao improvizacija koja započinje kao da je već odavna počela, i kad završava, sama sa sobom još nije završila. Beskonačna melodija – čovek gubi obalu, prepušta se valovima. Val, koji neprestano biva naplavljivan na obalu, koji čoveka nosi i vuče sa sobom, može i povući na dno i … - to je za Nietzschea i slika podloge sveta. Tako žive valovi – tako živimo mi koji hoćemo! – više ne mislim reći… Jer gde bi vas mogao izdati! Zašto – dobro me slušajte! – poznajem vas i vašu tajnu, poznajem vaš rod! Vi i ja smo ipak istog roda!- Vi i ja ipak imamo isti tajnu! Jedna od tih tajni je unutrašnja srodnost između vala, muzike i velike igre sveta koju sastavljaju ''Umri'' i ''Postani'', rast i prolaženje, vladanje i prevladanost. Muzika vodi u srce sveta – a tako, da čovek tamo ne umre. Takvo ekstatično doživljavanje muzike naziva Nietzsche u knjizi o tragediji zanos dionizijskog stanja sa svojim poništenjem uobičajenih ograda i granica opstanka. Dok traje zanos, obični je svet zanesen; kad se pak opet pojavi u svesti, osetimo ga s gađenjem. Otrežnjeni ekstatičar zapada u raspoloženje poricanja volje i, prema Nietzscheu, sličan je Hamletu kojemu se isto tako svet gadi i koji ne može više skupiti snage za delovanje.

Katkada je doživljaj muzike tako snažan da se čovek boji za svoje ubogo Ja, kojemu preti da će od same zanesenosti u muziku, u muzički orgijazam, propasti. Zato je između muzike i dionizijski prijemčivog slušaoca preko potrebno postaviti medij koji uspostavlja distancu: mit od reči, slike i scenskog delovanja. Tako shvaćeni mit čuva nas pred muzikom, koja je potisnuta u pozadinu, odakle sada, obrnuto, delima, rečima i slikama u središtu dodeljuje takav intenzitet i važnost da slušalac sve skupa čuje kao da mu razumljivo govori najdublji bezdan stvari. Teško možemo predstavljati čoveka, kaže Nietzsche, koji bi recimo treći čin Wagnerove opere Tristan i Izolda slušao bez ikakve podrške reči i slike, isključivo kao gorostasni simfonijski stav, a da mu pri tome od grčevita širenja svih krila duše ne ponestane daha. Ko sluša muziku takoreći naslanja uho na sunčanu kletku volje sveta i samo zorno događanje u središtu čuva ga pred tim da sasma izgubi svest o svojoj individualnoj egzistenciji.

Ali nije li tu u igri odveć patosa? Zacelo, no Nietzsche umetnosti dopušta da je patetična. Umetnost u svojim uspelim trenucima svagda daje celinu sveta koju je moguće podneti u lepoti. Ko se prepusti umetničkom utisku, može postati patetičar univerzalne rezonance. Patetično podnosimo samo u umetnosti; živ bi čovek trebao da bude jednostavan i ne preglasan. Takav jednostavan čovek se, na primer, bavi naukom, i to posvema bez patosa, te može pokazati kako se neosnovano čovek uspeo u tu visinu osećanja. Najednom svet patosa izgleda sasvim drukčiji. Veliki afekti i strasti razotkrivaju svoje neprivlačne, katkada i smešne izvore. To važi i za visoka čuvstva muzike, koja je moguće raščarati psihološki i fizički. Muzika kao organ tesne povezanosti bivstvovanja u toj se perspektivi pokazuje kao puka funkcija organskih procesa. Tako se Nietzsche s argumentima protiv patosa laća svog vlastitog patosa i eksperimentira s mišljenjem koje se podsmehuje vlastitim strastima. Čovek, tako kaže Nietzsche, jeste biće koje je preskočilo životinjsku granicu perioda parenja, zato vazda, ne samo privremeno, ište ugodu. A jer je izvora ugode manje nego što ih zahteva njegova spremnost na ugodu, priroda ga je potisnula na put iznalaženja ugode. Svesna životinja čovek, s horizontom prošlosti i budućnosti, retko je posve napunjena svojom sadašnjošću i upravo zato oseća nešto što nije poznato nijednoj životinji, naime – dosadu. To neuobičajeno biće proklinje dosadu i traži uzbuđenje, koje mora, ako ga nigde ne može naći, iznaći. Čovek postaje životinja koja (se) igra. Igra je izum koji zapošljava afekte. Igra je umetnost samostimulisanja afekata, na primer muzika. Antropološko-fiziološka formula za tajnu umetnosti dakle glasi: beg pred dosadom jest mati umetnosti.

U toj formulaciji je patos umetnosti uistinu nestao. Može li tajna umetnosti biti trivijalnija? Da li bi se ekstaza oduševljenja nad umetnošću doista trebala iscrpljivati u tome da je pribežište pred nerazdražljivom pustinjom svakodnevice? Nije li umetnost na taj način reducirana na puku vrednost zabave? Nietzsche koketira s tim zornim kutom demistifikacije i depatetizacije. Umetnost, svoju svetinju, želi oskrnaviti i ohladiti svoju ljubav; to je antiromantičko samoozdravljenje, kod kojega bi se trebalo pokazati kako izgledaju te stvari ako ih čovek preokrene. Pri tome nije reč samo o preokretanju hijerarhije moralnih vrednosti, nego i promeni iz metafizičkog načina gledanja u fizičko-fiziološko.

A i dosada ima svoju tajnu i preuzima kod Nietzschea svoj karakteristični patos. Dosada, pred kojom umetnost jamči pribežište, postaje razjapljen bezdan bivstvovanja, nešto užasno. U dosadi čovek doživljava trenutak kao prazno prolaženje vremena. Što se događa izvan, nije značajno, i čovek i samoga sebe iskušava kao beznačajna. Životni tokovi gube svoju intencionalnu napetost, urušavaju se u sebe kao soufflé što smo ga prebrzo uzeli iz peći. Routines, navike, koje inače nude uporište, odjednom se pojavljuju kao ono što jesu: pomoćne konstrukcije. I sablasni scenarij dosade razotkriva trenutak istinskog osećanja. Čoveku ne pada na pamet ništa što bi činio sa sobom, i posledica je da potom niština s njim nešto čini. Na toj podlozi ništine umetnost obavlja svoje samouzbuđujuće delo. To je iznova gotovo herojski podvig, jer zabavu valja nuditi onima kojima preti strmoglavljanje. U toj perspektivi umetnost je napinjanje luka da ne bismo zapali u nihilistički umor. Umetnost pomaže živeti, jer život inače ne zna sebi pomagati pred navalom osećaja besmislenosti.
Formula umetnosti kao bega pred dosadom je signifikativna, razumemo li vreme kao nekakvo iskustvo ništine. Time se opet dogodila promena iz fiziologije samouzbuđivanja u metafiziku horror vacui. Nietzsche je virtuoz tog graničnog prometa između fizike i metafizike. Svojim fiziološkim raščaranjima zna dodeliti nov metafizički čar. Kod njega nema ništa što na vrhuncu ipak opet ne bi bilo neizmerno.

Sve može postati neizmerno – vlastiti život, spoznaja, svet –, a muzika je ona koja čoveka tako ugodi na neizmerno da u njemu uprkos svemu izdrži. I zato neizmerno ostaje Nietzscheova sveživotna tema, njegov pokušaj i njegovo iskušenje.

S nemačkog preveo Mario Kopić
[Rüdiger Safranski: Nietzsche - Biographie seines Denkens, München/Wien 2000, str. 9-14]

izvor 

6 коментара:

  1. Filozof - poeta, šta drugo napisati.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pretpostavljam da misliš na. Ničea. Neverovatan je, najveći poeta medju filozofima.

      Избриши
  2. Ko ne odlepljuje na muziku? Gledao sama mjuzikl, predobri su.
    Z.



    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sorry, promenila sam muziku. Odlepljuj na cafenumeru, haha.. Dragi prijatelju ima bića tvrdih, neosetljivih, zaokupljenih divljim, mahnitim strastima u čijim dušama caruje mrak-nikakve ga vibracije ne mogu razbiti.

      Избриши
  3. Reč pesnika, kao i reč svetaca, ne zahteva da bude odgonetnuta pomoću gramatike kako bi pokrenula duše, Njena suština je čudo muzike.- Ramon del Valje Inklan
    Naša čula, velovi senke, koja su više izvor greške nego spoznaje, odvajaju danas od juče i stvaraju ispraznu iluziju o celokupnom hronološkom znanju, što nam onemogućava užitak u beskrajnom viđenju Boga. Pesnik, kao i mistik, mora da opaža iza granice koju povlače čula, da bi u obmani sadašnjeg trenutka, i u prividnom proticanju sati, nazreo večnu odgovornost. Možda proročki dar nije viđenje dolazećeg nego jedno savršenije viđenje koje duša postiže u prolaznom trenutku našeg života kidajući veze s telesnim. Taj nalet nadahnuća pokazuje večnost datog trenutka i otkriva zagonetku života. U trenutku nadahnuća osoba neminovno oseća komunikaciju s nevidljivim svetom, da bi shvatila gest u kojem sve stvari postaju nepomične kao u ekstazi, u kojem pulsira sećanje na ono što su bile i embrion onoga što će biti. Potražimo mističnu i suptilnu aluziju zbog koje zadrhtimo kao pri udaru vetra i koja nam dopušta da nazremo, iza granice ljudske misli, skriveni smisao. U svakom danu, u svakom satu, u svakom trenu, traje jedna večna aluzija. Učinimo da ceo naš život bude nalik na strofu, u kojoj unutarnji ritam budi nepojamne senzacije poništavajući značenje reči na nivou ideja".
    Još jedan prilog muzici / poeziji
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Koja poetska duhovnost, vauuu. Stavila sam zbog tebe tekst o španskoj književnoj sceni. Uživaj!

      Избриши