четвртак, 26. мај 2016.

Miroslav Prokopijević, Liberalni i državni kapitalizam



Ovaj rad Miroslava Prokopijevića  prezentovan je na konferenciji „Liberalne i komunitarne opcije u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici“ održane u Beogradu 20. marta 2015. u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije.


1. ZNAČENJE LIBERALIZMA

Od intelektualnog rođenja u XVII veku do skora liberalizam je bio shvatanje, ideologija ili javna politika u čijem središtu je lična sloboda u okviru vladavine prava i pod konstitucionalno ograničenom vladom. Tako je bilo od davnina, pa nije bilo dileme šta znači kada se za nekoga kaže da je liberal. Danas to više ne važi, jer ima bar dva različita značenja liberalnog. 2)

Do promene značenja „liberalnog“ je došlo u SAD, manje u Evropi. Kada za nekoga danas kažete da je liberal, to u SAD nije pristalica lične slobode, vladavine prava i male državne potrošnje, već sasvim suprotno, to je pristalica grupnih prava, državnih intervencija u privredi i preraspodela. U tom smislu liberali među ekonomistima bili bi Semjuelson (P. Samuelson), Galbrajt (J.K. Galbraith) ili Krugman (P. Krugman).3) Američki liberali su bliski delu tamošnje Demokratstke stranke i zalažu se za veću pomoć siromašnim, zaštitu grupnih identiteta i prava, progresivne poreze i veće preraspodele, više socijalnih programa, aktivniju ulogu države u privredi, više državne regulacije, slobodniju imigraciju u SAD, legalizaciju lakih droga, itd. Dakle, današnji liberali u SAD se zalažu za ono protiv čega su uglavnom bili liberali u tradicionalnom ili klasičnom smislu. To posebno važi u privrednom pogledu. U Evropi se američka terminološka praksa još nije raširila, pa se pod liberalizmom uglavnom podrazumeva ono što je i ranije bio slučaj – pogled na svet i poredak u kome je lična sloboda središnja vrednost. Tog značenja „liberalnog“ držaću se u ovom članku, kao što sam to radio i na drugim mestima.4)

I ako se reši ovo osnovno pojmovno i terminološko pitanje liberalizma, to još nije dovoljno da bismo tačno znali o kakvom liberalizmu se radi. Govori se o socijalnim, nacionalnom ili klasičnom liberalizmu, kao što postoje i libertarijanci raznih vrsta. Različite verzije liberalizma posledica su njegovog kombinovanja sa drugim shvatanjima. Ni libertarijance i liberale nije lako međusobno razdvojiti. Iako i jedni i drugi ističu slobodu pojedinca kao središnju vrednost njihovih shvatanja, oni se uglavnom razlikuju po tome da li dopuštaju postojanje države ili ne. Libertarijanci pretežno, mada ne i isključivo, smatraju da se lična sloboda može najbolje negovati i unapređivati u „društvu bez države“, dok liberali smatraju da se lična sloboda ne može negovati i biti središnja vrednost ako u društvu ne postoji država, ma kako minimalna ona bila.

Klasični liberali, kao što su Lok (J. Locke), Hjum (D. Hume) ili Smit (A. Smith) u starija, a Fridman (M. Friedman), Hajek (F. A. Hayek), Koaz (R. Coase) ili Bjukenen (J. M. Bucha-nan) u novija vremena su smatrali da država ima određene funkcije, ali su se razlikovali po tome koliko ih ima. Dok su stariji pobornici klasičnog liberalizma govorili uglavnom o uspostavljanju nacionalne odbrane, unutrašnjeg poretka i još eventualno o ponečemu, liberali XX veka su tome dodavali i izvesnu ulogu države u gradnji infrastrukture, finan-siranju dela socijalnog i zdravstvenog osiguranja, obrazovanja, nauke, kulture, sporta...

To je bio povod za mnoge kritike liberala od strane libertarijanaca, koji su liberale zbog koncesija etatizmu ironično nazivali socijalistima. Pod libertarijancima se podrazumevaju liberalne 5) pristalice „društva bez države“ i minimalne ili ultraminimalne države. Pomenuti liberalni autori su imali mnogo različitih gledišta, tako da ih nije lako svrstati u jednu orijentaciju. Značajne su razlike i unutar pojedinih liberalnih škola, kao što su čikaška, austrijska, virdžinijska ili institucionalna. Još veće razlike su između pojedinih predstavnika tih raznih škola. Neka opštija liberalna gledišta nailazila su na šire prihvatanje kod poznatijih liberala, kao što su superiornost tržišta u alokaciji, lična sloboda, vladavina prava. Ali, bilo je i apartnih shvatanja u važnim pitanjima. Recimo, samo neki „Austrijanci“ su dosledno odbacivali neoklasični model u ekonomiji, kao što je jedino Hajek od poznatijih ekonomista prošlog veka bio za ponovnu privatizaciju novca. Drugi poznati liberali, kao što su Fridman, Bjukenen, Koaz ili Štigler (G. Stigler) nisu podržavali ni odbacivanje neoklasike, ni ideju privatizacije novca.

U izvesnom smislu stariji klasični liberali poput Smita bili su liberalniji od novijih pobornika klasičnog liberalizma, poput Fridmana. Klasični liberali XX veka nekako su podlegli trendu širenja državne aktivnosti i potrošnje, iako svakako nisu bili za to da država na svoje aktivnosti troši veliki deo nacionalnog dohotka. U vreme starijih klasičnih liberala država je trošila samo vrlo mali deo nacionalnog dohotka, pa oni nisu imali problema ni sa obimom državne potrošnje, ni sa mešanjem države u mnoge sfere života. Njihovi glavni problemi bili su obuzdavanje samovolje vlasti, povećanje lične sigurnosti, etabliranje vladavine prava i širenje obrazovanja.

Klasični liberali našeg vremena žive u vremenima koja imaju sasvim druge probleme u odnosu na prethodne vekove. Iako težnja vlasti za samovoljom ni danas nije nestala, ona ipak nije tako veliki problem kao u prošlosti, pa je njihov glavni problem postao obuzdavanje rasta troškova i aktivnosti države. Kada se jednom dozvoli i opravda postojanje države, vrlo je teško zaustaviti njen rast koji se odvija po logici „klizave ploče“ ili dodavanja nadležnosti i sredstava korak po korak. Tako posle nekog vremena minimalna država prerasta u klasičnu, a klasična teži da postane Levijatan.

Deo libertarijanaca koji se protive potrebi za državom smatraju da su problem nadležnosti i troškova države rešili, prosto zato što kod njih države nema, pa nema ni takvog troška. Ostavimo po strani za trenutak libertarijance sklone minimalnoj državi i pogledajamo samo one koji su za „društvo bez države“. Sve što postoji u njihovom svetu je rad sa resursima kojima raspolažemo i trgovina vlasničkim pravima. Ako imamo problem sigurnosti, ako su nam ugroženi život i vlasništvo, zaštitu ne tražimo od države, koje u njihovoj koncepciji nema, nego od zaštitnih agencija, koje su privatne firme, kao i sve druge. Ali kada angažujemo neku zaštitnu agenciju da štiti naš život i imovinu, eventualni pljačkaši moraju biti u stanju da je bar ponekad nadjačaju, inače će ostati bez plena. Zaštitna agencija će takođe jačati da bi sebe i svoje klijente zaštitila od pljačkaša i tako će troškovi zaštite rasti, kao što rastu i troškovi države. Garancije da će zaštitne agencije uspeti da nas zaštite – nema. Zato u društvu bez države mora da raste životni i poslovni rizik, a to sigurno ne podstiče preduzetništvo i poslovanje.6 )Čak je i Marej Rodbard (Murray Rothbard), jedan od najpoznatijih libertarijanskih autora XX veka, govorio da nema apsolutne garantije da društvo slobodne razmene neće postati žrtva organizovanog kriminala.

Naravno da se takva garancija ne može dati za bilo koju libertarijanski konstituisanu zajednicu, kao što se ne može dati ni za jednu danas postojeću zemlju. Sve one mogu postati plen bilo spoljašnjeg napadača ili organizovanog kriminala iznutra. Ali, prednost libertarijanizma nad klasičnim liberalizmom je što zaštitnoj agenciji ne dopušta mešanje u druge sfere mimo zaštite.

Liberalizam bi bio i ostao shvatanje da je od svega lična sloboda najvažnija i da je to poredak u kome lična sloboda dominira. Sloboda je intrinsična, a ne instrumentalna vrednost. Otuda liberalizam nije spojiv ni sa kakvom vrstom društvenog inžinjeringa, pa ni sa onom koja kaže da je svrha slobodnog društva da podstakne privredni rast i prosperitet ili druge poželjne ciljeve društvenog razvoja. To kod pravih liberala nije slučaj. Cilj može biti samo lična sloboda, a to što u takvom poretku obično cveta i privreda, pa je ubrzan privredni razvoj, samo je kolateralna posledica tako uređenog društva. Sloboda, a ne prosperitet je cilj. Ako bi bilo obrnuto, to ne bi bio liberalni poredak. Bilo je prosperiteta i u okviru diktatura. Koristeći pogodnosti koje pruža svet lične slobode pojedinci biraju svoj put i način kako žele da žive, u sastavu čega prave i svoje ekonomske izbore. Pošto nisu sputani aktivnošću države, ekonomski rezultati su po pravilu dobri, a takva društva izgledaju prosperitetno. Otuda je nastalo uverenje da sloboda i prosperitet, tj. slobodni kapitalizam i ekonomski napredak idu zajedno.

Povezanost „poretka slobode“ i prosperiteta zaslužuje još neku reč razjašnjenja. Zamislimo sada da čovek nije slobodan. On bi bio malo zainteresovan za ono što radi, bezvoljan i delovao bi lenjo, čak i ako to po prirodi nije. Odsustvo slobode očito ukida podsticaje za delovanje, a sloboda ih stvara. Zato sloboda vodi višem nivou želje da se pokažete i postignete dobre rezultate. Sloboda zapravo stvara podsticaje da se pojedinac trudi i poboljšava u onome što radi. Verovatno je to ekonomski najvažnija posledica slobode. Zato se i veruje da sloboda i prosperitet idu zajedno, a da nesloboda vodi u bedu.

Klasični liberali dopuštaju da postoji država, ali žele da je vide u obimu koji je između minimalnog i umerenog. Država je po broju nadležnosti kod liberala mala, ali snažna i odlučna u obavljanju tih nadležnosti, usled čega se smatra jakom. Dve su očite prednosti minimalne nad obimnijom državom. Prvo, minimalna država manje ograničava i ugrožava ličnu slobodu. Drugo, trošak minimalne države je manji što ima posledice i za privrednu slobodu i za efikasnost. Što je manja državna potrošnja to bolje, jer je privatna potrošnja veća, a ona je kao sadržina blagostanja efikasnija od državne.

Paradoksalno je da skoro svi ljudi vole da su lično slobodni, ali uprkos tome danas većina njih ne voli liberalizam i libertarijanizam. Razlog je očit. Pojedincu bilo koje orijentacije, sem možda vrlo retkom koji želi da bude rob, bolje je da bude slobodan nego neslobodan i da lične slobode ima više, a ne manje. Bio liberal, fašista ili komunista, pojedinac će hteti više slobode za sebe, jer će tako više moći da izađe u susret svojim htenjima. Tako se pojedinci različitih uverenja ne razlikuju međusobno po težnji za slobodom u ličnom slučaju. Ali se oni međusobno veoma razlikuju po tome šta misle o tome koliko slobode treba da imaju drugi pojedinci u društvu. Liberal će reći da i ostali treba da imaju što je moguće više lične slobode, u smislu jednake i što veće slobode za sve, dok će komunista i fašista biti protiv toga i prednost će dati mehanizmima nametanja komunističkih tj. fašističkih ciljeva u društvu. A nametanje tih ciljeva u društvu svodi slobodu na himeru. Ne mora, naravno svako ograničavanje lične slobode biti tako veliko kao u nacizmu ili komunizmu. Ali, ma koliko bilo, ono je veće od onoga što klasični liberali misle da je dopustivo. Društva uređena po modelu socijal-demokratije ili hrišćanske demokratije iziskuju svakako manje ograničenja lične slobode nego kruti režimi poput fašizma, ali i ona traže više ograničenja od liberalnih režima. Politički zapad na kome je liberalizam rođen imao je periode kada je jedan broj zemalja imao liberalnije privredne režime. I današnji režimi razvijenog zapada imaju neke elemente liberalnog, ali to više nisu pretežno liberalni poretci. Od XIX veka do danas došlo je do velikih promena u uređenju zemalja Zapada, tj. njihovim privrednim i društvenim poretcima. Vremenom su te promene zahvatile i druge zemlje sveta, od kojih mnoge nisu imale nikakvu liberalnu prošlost.

2. OD LIBERALNOG DO DRŽAVNOG KAPITALIZMA

Devetnaesti vek bio je vek liberalnog, a danas živimo u vreme državnog kapitalizma. Osnovni smisao te tvrdnje jeste da je poslovanje u XIX veku bilo opterećeno sa malo regulacije, porezi su bili malobrojni i niski, pa je, odgovarajuće tome, državna potrošnja bila niska, a privredna sloboda velika. Danas je regulacija ogromna, porezi brojni i visoki, mnoštvo je preraspodela, pa je i državna potrošnja visoka, a privredna sloboda na mnogo načina ograničena. Za primer transformacije liberalnog u državni kapitalizam uzeću SAD, jer je najbolje dokumentovan i istražen. SAD u XIX veku ne poznaju mnoštvo regulative za koju se danas misli da je neophodna, kao npr. zakon o lizingu, zakon o reinvestiranju u zajednicu ili poreske zakone koji prosečno nadmašuju 70.000 strana, kao što je slučaj danas u američkim saveznim državama.

Ali, u XIX veku, kada je generalno bilo malo regulacije poslovanja, bilo je nekih zakona koji se ne mogu smatrati liberalnim. Recimo, sve američke savezne države su imale zakon protiv zelenašenja (eng. usury law), koji je propisivao najviše dopuštene kamatne stope. U raznim državama stope su bile različite visine (5-15%), menjale su se vremenom, a najčešće su iznosile 6-8%. To je evidentno antiliberalna regulacija, kao i svako drugo ograničavanje cena. Takođe je nekim zakonima bio ograničavan ulazak banaka na tržište pojedinih saveznih država, što je bila regulacija doneta pod uticajem postojećih banaka. U mnogim saveznim državama bankama je čak bilo zabranjeno da otvaraju filijale, pa su banke morale da rade sa samo jednom filijalom, što je bankarski sistem činilo još krhkijim i rizičnijim.7 Bilo je i zakona o preterano detaljnoj inspekciji urbanih pijaca, a počelo je i licenciranje zanimanja ili profesija, što se takođe smatra ulaznom barijerom za poslovanje. Ali generalno, prve dve trećine XIX veka bilo je malo poslovne regulacije, što je davalo odrešene ruke preduzetnicima.

U poslednjoj trećini XIX veka počinju snažnije da se osećaju zahtevi pojedinih grupa, kao što su mali preduzetnici, farmeri, železnica i sindikati, koji lobiranjem pokušavaju da dobiju pogodnosti za sebe. Preduzetnici su tražili zaštitu od konkurencije velikih firmi, farmeri su dobijali zemlju do 160 akri (oko 65 hektara) za badava u zapadnim teritorijama, železnica je dobijala zemlju za gradnju svoje infrastrukture i izdašne jeftinije kredite, itd.

Uporedo raste regulacija. Krajem XIX veka Kongres je doneo zakon o regulaciji železnice (Interstate Commerce Act, 1887) i protiv monopola (Sherman Antitrust Act, 1890). Za prve regulatorne agencije, koje i danas postoje, npr. Interstate Commerce Commission, Federal Trade Commission, Food and Drug Administration, Federalne rezerve, tj. centralna banka, itd.

Poplava poslovne regulacije doći će tek sa New Dealom. Tada je federalna vlast uvela regulaciju poljoprivrede, bankarstva i proširila socijalne programe. Nova regulacija je podstakla uspon sindikata, uveden je zakon o minimalnoj nadnici. Nastale su agencije, koje i danas postoje, kao što su komisija za garanciju bankarskih uloga (Federal Deposit Insurance Corporation), regulaciju berze (Securities and Exchange Commission), agencije za osiguranje hipotekarnih kredita (Fannie Mea, Freddie Mac), državni penzijski sistem (Social Security), Federal Power Commission za regulaciju tržišta električne energije i gasa, Federal Communications Commission za medije i informisanje, Civil Aeronautics Board za vazdušni saobraćaj ili National Labor Relations Board, za pitanja tržišta rada – da pomenem samo neke. Trend koji je započeo krajem XIX veka nastavio se kao poplava sa New Dealom i pretvorio se u potpuni potop biznisa od strane regulacije posle Drugog svetskog rata.

Promena akcenta u vezi sa prirodom kapitalizma videla se ne samo u širenju regulacije i ograničavanju privredne slobode, nego i na pokušaju države da svojim potezima ublaži krizu iz 1930-ih. Ali mnoge krize su bile rezultat pogrešnih zakonskih i političkih rešenja, a ne tržišnih sila. U SAD je dugo bilo zabranjeno da banka ima više od jedne filijale. Ideja je bila da što manje klijenata bude pogođeno ako neka banka propadne. Ali rezultat je bio nešto sasvim drugo od početne namere – nestabilnost finansijskog sistema usled mnoštva malih banaka sa mršavim kapitalom. Zbog takvih i drugih grešaka SAD su imale čak devet bankarskih kriza u XIX veku, a susedna Kanada nijednu.8)

Kapitalizam je imao mnogo kriza i sve ih je preživeo, komunizam samo jednu i nije je preživeo. Devetnaesti vek i njegove mnoge krize je primer da su sve krize okončane i prosperitet se iznova vraćao bez posebne akcije države.

Kriza 1930-ih je prvi primer, kada je liberalni credo napušten i kada se u „razrešavanje“ krize ozbiljnije umešala država. Mnogi autori i teorije tu akciju države i danas slave ili bar opravdavaju, iako je država tada fatalno i višestruko pogrešila. Ona je u SAD napravila tri velike greške, a kasnije im je pridružena četvrta – velike direktne državne intervencije u privredi. Ove greške su produbile krizu, umesto da je ubaže ili čak otklone. Bez obzira na to, kasnije su i druge zemlje prihvatile državne intervencije u privredi, kao da su korisne, iako se i tada videlo da su vrlo štetne.

Koje su tri greške koje je napravila američka država 1930-ih? Prvo, umesto da poveća, Fed 9) je 1930. počeo da smanjuje količinu novca, tako da je 1933. M1 je bio manji za 27% od iznosa u 1929. 10) Veća ponuda novca je bila potrebna zbog likvidnosti, a opasnosti inflacije ne bi bilo, jer je biznis bio u velikom padu, pa je i tražnja za kreditima bila slaba. Pošto M3, a ne M1 vrši najjači inflatorni pritisak, bio je pogrešan strah od inflacije, jer M3 ne bi bio u ekspanziji ni da je M1 značajnije povećan, upravo zbog slabe kreditne tražnje.

Druga velika državna greška je bilo najveće jednokratno povećanje poreza na dohodak i korporativnu dobit u američkoj istoriji u mirnodopsko vreme. Porez na dohodak pojedinca je npr. povećan sa 1,5% na 4% u najnižoj, a sa 25% na 63% u najvišoj dohodovnoj kategoriji.11) Porez na korporativnu dobit bio je 7% do 1921, kada je povećan na 12%, potom 1930. na 13,75%, 1940. na 24%, dok je na neraspoređenu dobit već ranih 1930-ih prešao 40%. Veliko povećanje poreza je smanjilo spremnost za ulaganja i rad, smanjilo neto dohodak i privatnu tražnju, što je produbilo krizu i u realnom i u bankarskom sektoru.

Treće, Kongres je povećao uvozne carine za 50% na sve robe i usluge vođen brigom da smanji budžetski deficit i da zaštiti cene domaćih poljoprivrednih i industrijskih proizvoda.12) Uvoz je drastično opao, što je pored manje ponude novca i povećanih poreza dalje doprinelo padu privredne aktivnosti u SAD, tj. produbilo krizu.

Ali, kao da tri velike greške nisu bile dovoljne. Sredinom 1930-ih vlada SAD je pokrenula i javne radove, pod izgovorom da nadoknadi pad privatnog sektora i očuva radna mesta, dohodak i budžetske prihode – očito pod uticajem tada preovlađujuće Kejnzove (J. M. Keynes) ekonomske filozofije. Da bi se prikupila sredstva za javne radove morali su biti viši porezi u privatnom sektoru. Ekonomski efekat je bio porazan. Zbog viših poreza gubila su se radna mesta u efikasnijem privatnom, a stvarala su se u neefikasnijem državnom sektoru. Nestajala su radna mesta koja su bila održiva na čisto komercijalnoj osnovi, a nastajala su mesta u javnom sektoru koja nisu komercijalno održiva. Ali, ono što kroz takve intervencije država izgradi i ljudi koje zaposli se vidi na jednom mestu, što olakšava propagandu u prilog državnih intervencija, a izgubljena radna mesta i izostala ulaganja u privatnom sektoru su raspršena na čitavoj teritoriji zemlje, što otežava prikaz stanja, tj. gubitaka u privatnom sektoru koji nastaju usled državne intervencije. Ovu asimetriju operacija su od tada koristili mnogi demagozi širom sveta da bi opravdali državne intervencije. Iako je u SAD država obimno intervenisala da bi ublažila krizu, zemlja je tek 1950. dostigla dohodak iz 1929, dok su skoro sve ostale razvijenije zemlje uspele da izađu iz krize 1933-6, iako je stepen državnih intervencija u njima bio mnogo manji nego u SAD, a u nekima samo simboličan. Državne intervencije u privredi u SAD nisu ublažile, nego su produbile krizu, što jasno govori o šteti od državnog intervencionizma. Iako su rezultati dodatnog mešanja države bili štetni, u ogromnoj većini ekonomskih udžbenika je pisalo da su intervencije države bile korisne, a u nekim udžbenicima to stoji i danas.13)

Manje direktni, a više indirektni uticaj države na privredu u SAD i drugim razvijenim zemljama danas je toliki da se može govoriti o elementima ostataka liberalnih rešenja u okruženju državnog kapitalizma. Državno mešanje u privredu i regulacija rasli su uglavnom uz dva izgovora. Prvo, tržište nije zainteresovano da ponudi neke usluge i robe, pa mora da ih stvori država. Drugo, tržište pravi greške, pa država mora da se umeša, kako bi ih ispravila ili čak predupredila. Nijedno od objašnjenja nije dobro. Ne može se unapred pretpostaviti, nego treba dokazivati u svakom pojedinačnom slučaju da tržište nešto neće ponuditi i da ima smisla da to uradi država. Teško je npr. objasniti kako su kultura ili sport preživeli tolike vekove, iako se država uopšte nije mešala u te aktivnosti. Danas ih država obilno pomaže i smatra se da bez te pomoći oni ne bi mogli preživeti. Verovatno ne bi mogao preživeti sadašnji broj „umetnika“, ali umetnost bi svakako preživela. Slično tome, pomoć i dobročinstvo su do XX veka bili isključivo privatni, dok su danas uglavnom podržavljeni.

Ni kada je u pitanju drugi razlog stvari ne stoje bolje. Na primeru krize iz 1930-ih videli smo da je država svojim lošim potezima tu krizu produbila i pogoršala. Slično je bilo sa krizom tržišta nekretnina u SAD, koja je nastala interakcijom pogrešnih državnih politika, a koja se 2007. pretvorila u finansijsku, a danas u još širu krizu.14) Analiza pokazuje da su akcije države na terapiji privrednih kriza loše i štetne. Ili da su skuplje od same greške. Država naravno nema nikakve načine da otkrije da će doći do neke krize i da onda pre-ventivno deluje, kako bi se kriza ublažila ili izbegla. Da država to može, kriza ne bi ni bilo. Ali pošto ne može, ne samo da nema rešenja, nego nastaju i novi problemi.

Država pri regulaciji najčešće napravi grešku, pa je onda potrebna nova akcija države da je ispravi, i tako u nedogled. Da je država u regulaciji superiorna u odnosu na tržište, greške ne bi ni bilo. Birokrati iz državnog aparata koriste krize kao alibi da se još više umešaju u poslove privrede i društva. Oni tako povećavaju svoju moć i uticaj, i to je ono što je za njih važno, a cena izlaska iz krize raste, ali to nije ono što im je važno, jer trošak ne ide na njihov, već na teret poreskih platiša. Kako njihovi moć i uticaj rastu, tako opada lična, posebno privredna sloboda. Jedina uteha jeste da ovakvo stanje dugoročno ne može da se održi. Ili će se državne intervencije pojačati, pa ćemo dobiti nešto nalik planskoj privredi, čija sudbina će biti kao i ostalih planskih privreda. Ili će doći do protržišnih reformi, pa će se teret države smanjiti. Naravno, time sukob države i tržišta neće biti zauvek okončan.


3. RIVALI LIBERALNOG KAPITALIZMA

Kada je 1944. objavljena Hajekova knjiga Put u ropstvo 15) u kojoj on upozorava da će rast popularnosti privrednog planiranja i njegovo sve snažnije uvođenje u praksi zapadnih zemalja dovesti do političkog ropstva i materijalne bede, liberalizam i lična sloboda kao vodeći politički ideal prethodnog perioda bili su već postali davna prošlost. Ne samo da liberalizam više nije bio glavna pokretačka snaga intelektualnih debata i javnih politika, nego su bile definisane i počele su da se sprovode sasvim drugačije, čak i suprotne politike u odnosu na ono što je liberalizam preporučivao. Lansirana su tri poretka koji su u odnosu na liberalni bili rivalski – komunizam, nacional-socijalizam (fašizam i slični poreci) i država blagostanja (velika država, intervencionizam).

Sva tri pomenuta rivala karakterisalo je značajno povećana uloga države u privredi i društvu i odgovarajuće ograničavanje vlasničkih prava, tržišnih sila i lične slobode. Čim nadležnosti i aktivnosti države rastu, lična sloboda je prva žrtva, jer se neizbežno smanjuje. Stepen državnih intervencija u tri nova rivala liberalnog kapitalizma bio je različit, što i opravdava shvatanje o tri različite opcije, mada postoje i autori koji misle da je to u osnovi isti poredak u tri različite verzije.

a. Komunizam

Komunistički režimi su obavili nacionalizaciju praktično svih proizvodnih resursa 16) i uveli kontrolu cena i plansku privredu, koju je pratilo odgovarajuće potpuno administriranje. Privatni sektor i tržišna privreda su nestali, sem što ih je bilo u sivoj privredi, koja je bila nezakonita. Uvedena je i politička diktatura, pa su nestale građanske i političke slobode. Komandna privreda, diktatura i vladavina jedine dopuštene (komunističke) stranke činili su kostur ovog režima. Mizes (Mises) je još u prvim godinama njegovog postojanja posumnjao da on ekonomski može dugoročno da preživi 17) zato što razara sistem cena, bez čega nije moguća računica šta je isplativo, a šta nije.

Debata o računici (kalkulaciji) iz 1930-ih pokazala je da su Mizes i Hajek (Hayek) u pravu, mada se ogromna većina ekonomista i intelektualaca ponašala kao da su komu-nistički ekonomisti trijumfovali nad pristalicama slobodnog tržišta. Tome je doprinelo nekoliko faktora. Prvo, postojalo je uverenje ekonomista i javnosti na Zapadu da SSSR ekonomski brzo napreduje, što je izgledalo da obara Mizesov argument o nemogućnosti racionalnog računanja u socijalizmu. Drugo, terminologija opšte ravnoteže bila je upotre-bljiva na apstraktnom nivou, kada je reč o proračunima u sovjetskoj privredi. Ne samo da se može prikazati stanje opšte ravnoteže koje se izvodi sistemom jednačina, nego su ovakvi matematički modeli suštnski u duhu planske, a ne tržišne privrede. Tako je izgle-dalo da je planska privreda pomirena sa preovlađujućom neoklasičnom metodologijom. Treće, komunizam je bio popularan u intelektualnim krugovima Zapada, a ti krugovi nisu želeli da čuju ni teorijsku analizu komunizma, ni prave informacije o tome šta se zbiva u komunističkoj Rusiji. Nisu hteli ni da sumnjaju u efikasnost države, jer su u njoj videli ključni instrument za nametanje svojih vizija svima u društvu, te tako i veliku sopstvenu profesionalnu satisfakciju uz ogroman rast prestiža i uticaja. U jačanju države videli su jačanje svog društvenog položaja.

Trebalo je nekoliko decenija da se i istorijski, a ne samo teorijski, pokaže da su Mizes i Hajek ipak bili u pravu, jer se tek krajem 1980-ih raspao komunizam u Sovjetskom Sa-vezu i Istočnoj Evropi. Bar dve decenije pre toga planske privrede bile su u ekonomskoj stagnaciji ili padu.18 ) Komunizam jeste jedno vreme ekonomski napredovao i tačno je da se moglo manipulisati sa teorijom ravnoteže, jer je ona statična i ne može se proveriti. Ali komunistički sistem nije mogao da reši pitanje jedinstvenosti cena, njihove relativne odnose, kao i problem decentralizovane percepcije informacija i podsticaja. Komunistič-kom privrednom poretku nedostajalo je ono što čini okosnicu svake normalne privrede i to ga je na kraju razorilo. Ova analiza važi pre nego što se i dodirne drugi najveći pro-blem komunizma, odsustvo podsticaja za rad, stvaranje i inovacije u režimu neslobode i kolektivne svojine. Čak i kad bi se ogromni problem podsticaja zanemario, komunizam ne funkcioniše zbog nesposobnosti države da efikasno alocira resurse na način na koji to tržište radi.

Zato je komunistički režim završio upravo u suprotnom od onoga što je obećavao. Obe-ćavao je carstvo slobode i obilje, a doneo je ropstvo i bedu – tačno kako je Hajek u Putu u ropstvo to vizionarski predvideo. Od vremena njegove faktičke propasti 1980-ih komunizam više niko ozbiljan ne računa u alternativu liberalnom kapitalizmu, iako u sve-tu i danas postoji nekoliko komunističkih režima, koji očito broje svoje poslednje dane. Komunizam još uvek ima pristalica među intelektualcima. Mnogi ljubitelji komunizma se još nisu suočili sa njegovim nestankom. Ali pošto je to za njih neprijatan događaj, umesto da se bave uzrocima propasti onoga za šta su se zalagali, oni prelaze u protiv-napad, tj. na kritiku liberalizma i liberalnog kapitalizma. Kada ne može da se hvali svoj, oni misle da je dobro bar kuditi rivalski model. Kasnije više o tome.

b. Nacional-socijalizam

Drugi rival liberalnom kapitalizmu bili su nacional-socijalizam i fašizam. Oba su se razvili iz socijalističkih pokreta u Nemačkoj i Italiji, oba su imali uzor u komunizmu, ali su okolnosti u ove dve zemlje bile drugačije nego u SSSR, pa su i privredne politike bile modifikovane u odnosu na sovjetsku. Recimo, u SSSR je bila velika teritorija, siromašna stanovništvom, a bogata resursima, pa je mogla da se razvija zatvorena privreda. Nemačka i Italija imali su manje, gusto naseljene teritorije, siromašne resursima. Obe su bile upućene na relativno otvorenu privredu sa velikim izvozom i uvozom. Da bi imali veliki izvoz, firme su morale biti efikasne. Zato nacional-socijalisti nisu išli tako daleko u nacionalizaciji proizvodnih resursa kao komunisti, niti su u potpunosti i sve vreme vlasti razvijali plansku privredu sovjetskog stila. Ali, taj model je veoma mnogo ličio na komunistički. Nacistički režim nije nacionalizovao privatno vlasništvo sem jevrejskog, ali je operativno kontrolisao skoro sve veće poslove, a ne samo ključne kapitalne resurse. Imao je četvorogodinje privredne planove poput sovjetskih petogodišnjih. Vlasništvo nad privrednim resursima formalno je bilo u privatnim rukama, ali je država stvarno upravljala svim firmama koje su režimu bile važne. Resursi su se alocirali kao u planskoj privredi, birokratskom voljom i papirima, a ne sistemom cena. Razvio se ogroman sistem admini-striranja, koji su pratili neefikasnost, siva privreda i korupcija. Država je kontrolisala cene i uvela je ratnu privredu sa racionisanjem. Država je kontrolisala čak i priliv i kretanje sredstava na privatnim računima. Bilo je zabranjeno „gomilanje sredstava“, a vlasnici kapitala su prisilno morali da kupuju državne vrednosne hartije i ulažu u državne poslo-ve. Uvedena je zabrana putovanja u inostranstvo (sem Švajcarske i Italije), a novac nije smeo da se iznosi iz zemlje.19) Režim se oslanjao na planiranje u privredi po uzoru na socijalizam, a nacionalizam je bio tenor u politici: trebalo je osvojiti nove teritorije da bi se rešilo pitanje prenaseljenosti i nedostajućih sirovina. Nacional-socijalizam i fašizam su u Evropi trajali kratko i nestali su posle vojnog poraza u Drugom svetskom ratu od koali-cije zemalja sa građanskim i komunističkim režimima. Tako ekonomski modeli nacizma i fašizma nisu mogli da se sagledaju, jer su oni trajali kratko i većinom u nestandardnim okolnostima trgovinskih ili pravih ratova. Neki su skloni da im pripišu mnoge zasluge, kao što su visoka zaposlenost, rast standarda, gradnja autoputeva i infrastrukture, populari-zacija automobila, negovanje zdravih životnih vrednosti, itd. Pri tom se zaboravlja cena po kojoj su ti rezultati postignuti, a po strani se ostavlja i pitanje koliko je takav model zasnovan na ratnoj industriji bio održiv. Onoliko koliko su ovi režimi ličili na sovjetski, oni bi verovatno bili slično uspešni kao i sovjetski. Kao i komunizam, i ovaj rival liberalnog kapitalizma završio je na „smetlištu istorije“.

c. Država blagostanja

Lansiranje ova dva rivala liberalnoj kapitalističkoj privredi za sve je bilo vrlo uočljivo, jer su ih pratili burni politički događaji, kao što su dramatični politički izbori, revolucije, ukidanje opozicije, snažna propaganda, masovna pojava nestašica i gladi, osvajanja tuđih teritorija, svetski rat, itd. tako da ovi režimi nisu mogli ostati neprimetni, za razliku od trećeg rivala, koji je dugo ostao diskretan i skoro neprimetan. Taj treći rival pokazao se za sada kao najozbiljniji i najdugovečniji od sva tri rivala liberalnog kapitalizma. Za razliku od prva dva rivala, koji su uvođeni naglo, on je uvođen postepeno i različito se naziva – država blagostanja, socijalna država, švedski model, nordijski model, velika država, socijalizam sa ljudskim licem, model „od kolevke pa do groba“, treći put... Značenje svih tih izraza nije isto, a ni izgled te nekada nove alternative liberalnom kapitalizmu nije u svim zemljama isti. Ono što je zajedničko za skoro sve razvijenije zemlje Zapada jeste širenje aktivnosti države, pad ekonomske slobode, dalja politizacija raznih oblasti života i privrede, mnoštvo preraspodela, rast poreza i rast državne potrošnje.

U osnovi ove treće zamene za liberalni kapitalizam je ograničavanje slobode, posebno ekonomske slobode, da bi se dobilo na sigurnosti. Iako mnogi ljudi žele taj trade off i ne vide u njemu ništa problematično, u pitanju je dalekosežna i opasna promena. Ben-džamin Frenklin (Benjamin Franklin) je više puta rekao, da oni koji menjaju slobodu za sigurnost ne zaslužuju nijednu i izgubiće obe. 20) Bilo je mnogo pokušaja da se objasni ova zamena. Čikaški autori, kao što su Štigler ili Beker (Gary Becker), govore o konku-renciji interesnih grupa i rentama koje dobijaju inspiratori regulacije.21) Njihove analize se svode na to da firme iz regulisanih aktivnosti i grupe iz licenciranih zanimanja profitiraju na račun potrošača. To je možda slučaj kada firme i licencirana zanimanja regulacijom dobijaju rente. Ali, u mnogim slučajevima regulacije ograničavaju se neke aktivnosti, što ograničava slobodu delovanja, a ne donosi nikakvu rentu. Recimo, kada se propiše koliko stabilne moraju biti merdevine za firme koje ih koriste. Ili koliko prostora moraju imati kokoške da bi njihova jaja smela da se prodaju. U takvim slučajevima firme nemaju rente, već izdatak Tumačenje regulacije autora public choice deluje inspirativnije od čikaškog. Bjukenen kaže da liberalizam nije uspeo da ponudi sigurnost, usled čega mu je birač okrenuo leđa i pošao za raznim oblicima demokratskog populizma. On ističe da se ovaj model razlikuje od klasičnog planiranja, zasnovanog na putanji organizacije „odozgo nadole“, jer je za-snovan na demokratskoj tražnji, pa ima smer „odozdo nagore“.22)Pojedinci koji ne žele da preuzmu odgovornost praktično pozivaju druge da im nametnu izbore i vrednosti. Mnogo je grupa koje pokušavaju da žive na tuđi račun, a to im država blagostanja omogućava.

Pejović (2012) takođe ističe sistematski nastanak pravila koja ograničavaju privredne slobode, a koja nastaju zahvaljujući demokratski procesuiranoj tražnji. On posebno ističe dve stvari. Prvo, „kulturu zavisnosti“ koja izrasta na mnogobrojnim socijalnim programi-ma države, koji iziskuju preraspodele. Drugo, različite politike i regulaciju države, koji podrivaju ili ograničavaju vlasnička prava uz vrlo različite izgovore.

Ima još mnogo dobrih analiza prirode „velike države“, ali ih ovde iz razumljivih razloga ostavljam po strani. Ono što izgleda očito jeste da mehanizmi povećanja sigurnosti podrivaju ekonomsku slobodu. Nekada su ograničenja ekonomskih sloboda direktna, kao kada vam država prinudno otkupljuje zemlju da bi došla do lokacije za neku fabriku. Time vlasti navodno unapređuju blagostanje u zajednici, jer će u fabrici neki naći posao. Ostavlja se po strani da takav otkup šalje poruku o nisigurnosti vlasništva, što će budući investitori imati u vidu, a što je mnogo štetnije za privredu neke zajednice i daleko nad-mašuje navodnu korist od fabrike.

Ali, mnoga ograničenja su za pojedince indirektna. Direktno se reguliše aktivnost firmi, a posledica je ograničavanje slobode pojedinca. Recimo, ako je zabranjen rad radnji ne-deljom, pojedinac tog dana neće moći ništa da kupi. Ako bilo šta kojim slučajem kupi, neće biti kažnjen on, već firma koja je kršila zabranu. Tako manje ekonomske slobode imaju i firme i pojedinci koji su njeni klijenti. Manje ekonomske slobode povlači manje lične slobode, slabije ekonomske rezultate i veće mešanje države u privredu i društvo. Slabiji ekonomski rezultati ograničavaju programe povećanja sigurnosti, a širenje državne aktivnosti podriva slobodu. Liberali ne mogu da ponude veću sigurnost, jer bi to išlo na uštrb slobode, a ona je za njih ključna. Tako liberali zapravo ne mogu ni da učestvuju u toj trci pokazivanja populističke velikodušnosti, što objašnjava zašto redovno loše prolaze na izborima poslednjih decenija, tj. od uspona „velike države“.

Ekonomske posledice širenja aktivnosti države najbolje se mogu videti na rastu državne potrošnje 23) (v. Tabelu 1). Od 1870. do 2000. državna potrošnja prema udelu u BDP u razvijenim zemljama porasla je čak 444%, tj. oko četiri i po puta. Ako su neke zemlje 1870-ih i imale liberalne ekonomske politike, to se teško može reći za 2000-te. Možda su 2000. ostali neki liberalni elementi u pravilima igre i ekonomskim politikama, ali teš-
ko da ijedna zemlja ima režim koji se u ekonomskom smislu može smatrati liberalnim. Naravno, neke zemlje su ekonomski uređene bolje ili liberalnije od drugih, ali pretežno liberalni ekonomski režim više ne postoji decenijama ni u jednoj zemlji sveta. Ono što danas dominira je državni ili etatistički, a ne liberalni kapitalizam.

_________________________________________________________________________
LIBERALNI I DRŽAVNI KAPITALIZAM

TABELA 1:

DRŽAVNA POTROŠNJA KAO PROCENAT BDP, PROSEK ZA RAZVIJENE ZEMLJE I OECD.

GODINA| 1870   1913   1920   1937   1950   1960   1970   1980   1990   2000   2010   2015

%            |  10,8   13,1    19,6     23,8    25,2    28,4    32,8    42,8    46,3   48,0    47,2    47,0

Izvor: Podaci za 1870, 1913, 1920 i 1937. su iz: Rowley & Schneider (Eds) (2004), s. 271 i zasnovani su na proseku za 14 razvijenih zemalja. Ostali podaci su za zemlje OECD: International financial statistics, razne godine. Za 2015. procena.

________________
Da je velika većina sveta sačinjena od država visoke potrošnje 24), model „velike države“ bi mogao možda duže da se održi, jer u njemu međusobna konkurencija zemalja raznih nivoa državne potrošnje ne bi bila tako jaka. To znači da bi pritisak zemalja sa relativno niskom na one sa visokom potrošnjom bio slab, zato što je malo onih sa niskom potroš-njom. Dominirala bi kartelska solidarnost zemalja visoke državne potrošnje sa slabim ili nikakvim privrednim rastom. Ali u svetu čiji samo jedan manji deo čine režimi visoke dr-žavne potrošnje, konkurencija je snažna, a pritisak na zemlje visoke potrošnje da je obore vrlo jak. Jednostavno, proizvodi iz zemalja koje pripadaju tom modelu skupi su u odnosu na rivalske, i to podstiče prodaju rivalskih a koči prodaju njihovih proizvode, usled čega firme iz zemalja visoke državne potrošnje gube tržište. Sa rastom državne potrošnje opa-daju privredne slobode i privredni rast 25) i nastaju drugi problemi kao što su visok deficit i javni dug, a to znači još više poreze u budućnosti. Većina zemalja Evropske unije, Japan, SAD i još neke zemlje su primeri takvog stanja, što ilustruju podaci iz Tabele 2. Iako je u tabeli zastupljen mali broj zemalja, one prave oko 70% svetskog BDP. Prosek državne potrošnje zemalja EU je iznad svetskog poroseka za 14,9 a iznad Kine za 24,3 procen-tnih poena. U proseku je ono što se proizvede u EU duplo skuplje od sličnog proizvoda u Kini – samo zbog troškova države. A mora biti skuplje i zbog skuplje radne snage.

____________________________________________________________________________

TABELA 2:
UKUPNA DRŽAVNA POTROŠNJA ODABRANIH ZEMALJA 2013. KAO PROCENAT BDP.

ZEMLJA                       %  
Danska                        57,6
Francuska                   56,6             
Italija                          50,8           
Švedska                      50,7
EU          prosek         48,5
Srbija                          48,5
UK                              45,5
Nemačka                     44,7
Japan                           41,4
 SAD                           39,5
Australija                    35,6
Svet      prosek            33,6
Indija                           27,8
Kina                            24,2
Indonezija                   20,5

Izvor: http://www.economywatch.com/economic-statistics/economic-indicators/General_Government_Total_Expenditu-re_Percentage_GDP/
__________________________________________________________________________

Svaka od zemalja visoke državne potrošnje bi teorijski mogla da se izleči time što će napustiti problematični model, ali se reforme sprovode retko i na kaščicu, zato što ih je teško prodati biračima. Birači koji su decenijama živeli na tuđi račun zahvaljujućirastućim preraspodelama, teško će pristati da ostanu bez njih. Teškoće skupe države na-goveštavaju da se zemlje iz pomenute grupe nalaze u situaciji u kojoj su bile tranzicione zemlje 1970-ih i 1980-ih – a to je da imaju dugoročno neodrživ model. Tako etabliranim tržišnim demokratijama visoke državne potrošnje predstoji izbor – dalje propadanje ili tranzicija (reforma). Ona ne mora biti tako oštra kao kod nekadašnjih socijalističkih zemalja, jer ni odstupanje od održivog privrednog poretka nije tako veliko. Neke zemlje su proteklih decenija izvodile izvesne promene, ali su one nedovoljne u odnosu na ono što bi moralo da usledi ili su u međuvremenu njihovi efekti anulirani.26)

Ako i kada dođe do promena u pogledu kresanja nadležnosti države i izdataka, stvari se neće vratiti na model klasične liberalne države XIX veka, čija je potrošnja bila oko 10% od BDP. Posle nivoa državne potrošnje od 45-65% od BDP ne može se jednim skokom doći na 10%. Verovatno se više uopšte i ne može doći. Ali će svakako državna potrošnja doći na značajno niži nivo nego što je to danas, a to znači i da ćemo doći i do liberalnijeg sveta nego danas, bar što se tiče nekih zemalja. Gde su glavne mogućnosti za rezanje državnih izdataka? Privatizacijom državnih penzijskih sistema državni izdaci opadaju za 10-14pp od BDP. Privatizacijom bar dela zdravstvenog osiguranja i obrazovanja može se uštedeti još neki procentni poen od BDP, isto kao i racionalizacijom i privatizacijom državnih službi. Neke socijalne programe treba ukinuti, a preostali deo otvoriti za privat-ne izvore, kao što je bilo u prošlosti. A i posle svih tih ušteda postojaće pritisak da se potrošnja dalje obara i to ne zbog toga što će u tim zemljama neko uvideti da je dobro da državna potrošnja bude što manja, već zbog međunarodne konkurencije i efekta fiskalnog federalizma. Globalizacija pojačava taj pritisak u pravcu obaranja troškova.

U Tabeli 3 prikazane su najviše prosečne višegodišnje stope privrednog rasta u periodu 1960-1996. za određene nivoe ukupne državne potrošnje, merene u procentima BDP. Zemlje sa državnom potrošnjom ispod 25% BDP mogu da rastu u višegodišnjem proseku najviše 6,6%, a zemlje koje troše više od 60% BDP mogu da imaju višegodišnje stope rasta od najviše 1,6%. Valja imati u vidu da je to bio period preovlađujućeg prosperiteta kada su stope rasta za zemlje Zapada bile slične onima u drugoj polovini XIX veka, dakle u onom periodu koji se smatra za nedostižan kada je privredni rast u pitanju. U vremeni-ma kada se smenjuju stagnacija, recesija i niske stope rasta, višegodišnje prosečne stope rasta teško dostižu 1% čak i kod zemalja koje imaju državnu potrošnju oko 40%.

_______________________________________________________
TABELA 3:

DRŽAVNA POTROŠNJA I NAJVIŠE STOPE RASTA 1960-1996.

DRŽAVNA POTROŠNJA, % BDP   < 25     25-29   30-39    40-49    50-59       > 60

Stopa rasta, %                                        6,6      4,7        3,8         2,8        2,0           1,6

______________________________________________________
Izvor: Gwartney i dr. 1998, s. 9.

Štetne posledice primene modela „velike države“ su najpre privredne, pa političke. Skupa država iziskuje mnogobrojne i visoke poreze, što vodi fiskalnoj opresiji. Mnogo je regulacije koja na raznim tačkama takođe ograničava privredne slobode. Sve to vodi padu ulaganja i spremnosti za rad, što na kraju rezultira privrednom stagnacijom ili padom sa jedne,a rastom teškoća u javnim finansijama sa druge strane. Privredni pad podstiče sukobe grupa oko preraspodele sve manjeg dohotka, koji raste znatno sporije od pretenzija grupa koje preraspodelom dobijaju, povećava političku polarizaciju i hrani ekstremističke stran-ke. Dolazak takvih stranaka na vlast označava kraj građanskih i političkih sloboda, koje su ionako bile načete raznim mehanizmima podrivanja slobode, koje su administracije razvile čak i u onim zemljama koje se danas smatraju dobro uređenim. U te mehanizme kojima se danas ograničavaju lične slobode spadaju stvari, kao što su širenje regulacije,27) narušavanje privatnosti, prikupljanje podataka o ličnosti,28) labavljenje ili ukidanje ogra-ničenja i kazni u radu državnih organa,29) regulacija nastala s pozivanjem na „opasnost od terorizma“ kojom se narušavaju prava pojedinca, favorizovanje određenih gledišta i suzbijanje drugih, potiskivanje društvene kritike, rast popularnosti političke korektnosti, itd. Povećanje sigurnosti i širenje države podrivaju slobodu, što umanjuje motiv za rad i ulaganja, što obara nivo blagostanja, čime raste nesigurnost. Tako žrtvovanje slobode radi sigurnosti posle nekog vremena dovodi do gubitka i jedne i druge, kako je to rekao Frenklin.

Kao i tržišna privreda, vladavina prava ili demokratija, mnoge ideje su prvo teorijski raspravljane, pa su tek kasnije sprovedene u praksi. Tako su dugo diskutovane i kasnije sprovedene ideje podele vlasti, zaštite prava pojedinaca ili konstitucionalno ograničene vlasti. Time, međutim, posao sprovođenja liberalnih rešenja nije okončan, jer i današnje tržišne demokratije muče teški problemi „velike države“ i podrivanja lične slobode. Zato je u današnje vreme prioritet ostvarivanje nekih ideja, o kojima se dugo vode debate među liberalnim ekonomistima. Ograničiću se na tri ideje kojima je zajedničko smanjivanje aktivnosti „velike države“.

Jedna je uklanjanje poslednjeg monopola države u poslovnoj sferi, a to je monopol na emisiju novca. Kao rešenje tog problema vide se različiti oblici privatizacije novca (v. Yeager 1962, Hayek 1976, Dowd 1988) ili bar konkurencija privatnog i državnog novca. Ideja je da se novac depolitizuje, država izbaci iz igre (ili ograniči) i ukine ili drastično smanji inflatorni porez.

Druga sfera su državne penzije i još neke državne aktivnosti (zdravstveno osiguranje, obrazovanje, komunalne usluge...). U domenu penzija država nema potpuni monopol, jer postoje privatni obavezni i dobrovoljni penzioni sistemi, ali u najvećim zemljama glavnina penzija je državna. Državne penzione sheme pay-as-you-go su pred slomom ili su ga već doživele, pa se deo penzija u značajnom broju zemalja isplaćuje iz državnog budžeta. I ovde je izlaz u privatizaciji penzionih sistema za šta ima više izglednih ideja.30) Za privatizaciju državnih penzionih sistema ne nedostaju ideje, već sredstva i politička volja.

Konačno, treće, današnjim državama potreban je fiskalni ustav.31) Ako se u građanskoj i političkoj sferi zna šta država ne sme da radi, potrebno je uvesti i fiskalna ograničenja, jer su poreski voluntarizam i narušavanja nekih normalnih standarda državne potrošnje, sem prevelike regulacije, postala glavni izvor degeneracije društava i država danas razvijenih zemalja. I ovde ima više ideja, a ograničenja bi u vrlo restriktivnom duhu trebalo da definišu najveći dopušteni nivo državne potrošnje u odnosu na BDP, najviši iznos duga i deficita prema BDP, kao i postupke uspostavljanja fiskalne discipline, kada se ona naruši. Podrazumevaju se sprovođenje tih ograničenja, kao i kazne za prekršioce.

Ne treba imati iluziju da će posle uvođenja ovih rešenja sve biti ružičasto. Ne samo da će se ona uvoditi prema različitim modelima, a primena relativizovati. Nekada će se fiskalna ograničenja uvoditi, ali se neko vreme neće poštovati, kao danas u zemljama EU. Pojavlji-vaće se i novi problemi, od kojih se neki vide i danas. Ali samo ozbiljan i neprekinut napor može doneti valjana rešenja i život u slobodnom, a udobno uređenom društvu. Pored tri pomenuta pitanja, ima još oblasti u kojima država ili nije potrebna ili radi više nego što je neophodno, kao što su kultura, sport, obrazovanje, socijalna pomoć, zdravstvo ili komu-nalne usluge. Nedemokratski režimi su patili od samovolje, obespravljenosti i nesigurno-sti, dok je demokratija donela neke sasvim druge probleme, kao što su erozija vlasničkih i drugih prava, populizam, stalne promene pravila igre, širenje puzajućeg planiranja, loše odluke većine, preraspodele, visoka javna potrošnja, korupcija, neefikasnost, itd.

Iluzija je očekivati da će se i posle liberalne reforme privredne slobode vratiti tamo gde su bile u drugoj polovini XIX veka. Porezi su porasli, sa njima i državna potrošnja kao udeo u BDP, interesne grupe su stekle rente kojih ne žele da se odreknu, nabujala je regulacija, država je ušla u mnoge sfere aktivnosti. Iako je sadašnji nivo državne potrošnje u razvijenim zemljama dugoročno neodrživ i iako će se on morati smanjiti pod uticajem konkurencije drugih zemalja, to neće dovesti do povratka privrednih sloboda na nekadašnji nivo, mada bi do nekog poboljanja moglo, pa i moralo doći. Delovaće i suprotni uticaj – kako se nerazvijene zemlje razvijaju i kod njih će nivo državne potrošnje rasti, tako da će sla-biti njihov konkurentski pritisak na razvijene zemlje da snize svoju potrošnju. Jedino će ostati snažniji pritisak „poreskih rajeva“, ali to su za sada malobrojne i manje teritorije.32) U svemu se može nadati, da svet lične slobode više neće doživeti takav intelektualni i politički sumrak – „skoro potpunog pomračenja klasične liberalne misli“,33) kako se kaže u Enciklopediji libertarijanizma – kakav je video XX vek, a u kome je liberalna misao opstala zahvaljujući malom broju autora kao što su Ejn Rend (Ayn Rand), Frenk Najt (Frank Knight), Mizes, Hajek, Koaz, Fridman, Štigler, Bjukenen i drugi.


4. STANJE NAUKE

Da li u članku koji se bavi liberalizmom, dakle jednom vrednosnom orijentacijom, ima smisla govoriti o stanju u ekonomiji kao nauci, pošto je nauka deskriptivna i bavi odgova-rajućim činjenicama i teorijama. Ako bi se tako posmatralo, odgovor bi bio negativan. Ali, nauka ne postoji u vakuumu, nego unutar određenih društvenih pravila, koja daju ovakve ili onakve podsticaje, koji pokreću ponašanje aktera.
Počnimo od rezultata, jer se na njima meri kvalitet svakog obavljenog posla – u visokom školstvu to su proizvedeni diplomci i naučnici. Da je kvalitet diplomaca i na našim držav-nim i na privatnim fakultetima loš vidi se na osnovu više pokazatelja. Znanje diplomaca koji izlaze sa fakulteta ekonomske orijentacije je skromno. Mali broj diplomaca je u stanju da započne i napravi uspešnu karijeru u većim svetskim firmama ili da studije nastavi na nekom dobrom inostranom fakultetu. Loš kvalitet proizvoda (diplomci) prvenstveno je rezultat loše nastave usled nestručnih kadrova. I ono malo što studenti nauče na fakultetu je većinom pogrešno i zastarelo.

Student završi tro- ili četvoro-godišnje studije ekonomije, a da za njihove potrebe ne pro-čita ni jedan originalan rad nekog poznatog ekonomiste. Nastava je opterećena obimnim nepotrebnim klasifikacijama i lošim teorijama. Nastava se odvija pomoću udžbenika ili skripata samih profesora koji predaju te predmete. Skoro svaki ima svoju knjigu, ma koli-ko loša bila. Tek u novije vreme neki profesori predaju svoje predmete prema prevodima nekih boljih udžbenika iz SAD ili UK. Ali i to čine samo vrlo retki profesori na još ređim fakultetima.34 Predavanja prema domaćim udžbenicima i skriptama vrlo lošeg kvaliteta su možda dobra za profesore, jer ne moraju da rade i uče, a ipak zarađuju prodajom knjiga, ali su jako loša za studente i razvoj nauke.

I broj kvalitenih stručnjaka u oblasti ekonomije je vrlo skroman. U osnovi u Srbiji jedva da ima dovoljno ekonomskih stručnjaka (profesora) da se napravi jedan mali i kvalitetan ekonomski fakultet. A trenutno postoji više od 40 fakulteta i njihovih odelenja ekonom-skog profila. Ogromna većina nastavnika ekonomije na fakultetima u Srbiji je loše obra-zovana, ne poznaje relevantnu literaturu, ne govori strane jezike, nema potrebne publika-cije, nesposobna da drži iole kvalitetnija predavanja, ideološki je zatucana i zapravo nije za taj posao koji radi. Kada se pogledaju spiskovi nastavnika na ogromnoj većini fakulteta ekonomskih profila vidi se no name do no name. Samo vrlo, vrlo mali broj nastavnika (meri se decimalima, a ne celim brojevima) ima neki zadovoljavajući nivo u pogledu upravo pomenutih stručnih zahteva.

Pravi naučni skupovi iz oblasti ekonomije su praktično nestali. Nema ni recenzija knjiga domaćih autora, sem retkih apologetskih. Niti naši nastavnici teže da objavljuju svoje ra-dove u boljim časopisima, serijama Working papers ili kod prestižnijih izdavača u svetu. A naših časopisa je malo, i loši su, sem retkih izuzetaka.35

Razlog za ovakvo stanje je jednostavan. Kvalitet publikacija i akademske aktivnosti nekog nastavnika nisu odlučujući faktori za njegov izbor na neko profesorsko (istraživačko) me-sto ili u zvanje. Ako je tako, šta će naučni radovi i skupovi? Ono što se kod nas praktikuje kao naučni skup je ili nešto što ima politički karakter (strane razvojne agencije i vlada često organizuju takve skupove sa nekom temom od tekuće političke važnosti) ili pseudo-naučno udvaranje vlastima (npr. skupovi o ekonomskoj politici vlade u narednoj godini, o spoljnotrgovinskoj razmeni, o stanju u bankarskom sektoru ili na berzanskom tržištu). Oni se svode na pokušaje dodvoravanje domaćoj državnoj birokratiji i stranim razvojnim agencijama, kako bi se od njih dobila neka renta u obliku savetničkog mesta, projekta sredstava za razne letnje škole ili „istraživanja“. Dodvoravanje se sastoji u izbegavanju ili ublažavanju kritike ekonomskih poteza i politika vlasti sa jedne, uz neodmereno i ne-osnovano hvaljenje istih sa druge strane. Jedine oštrije kritike ekonomskih politika vlasti dolaze od dela autora koji se poslednjih godina i ovde spore oko prirode liberalizma. Oz-biljnih rasprava nema ni o jednoj temi, kao što nema skupova o teorijskim i metodološkim pitnjima ekonomije, važnim doprinosima ekonomiji i slično.

Ovo stanje će početi da se menja tek kada publikacije i drugi elementi naučnog posla počnu da se uzimaju kao ključni za izbor nastavnika na radna mesta i u naučna i na-stavnička zvanja. A da bi se došlo do toga, potrebna je konkurencija među fakultetima iz neke naučne oblasti. Onaj ko ima bolje nastavnike privlačio bi više studenata i boljih studenata, u odnosu na rivale. Da bi nastala takva selekcija kroz konkurenciju, potrebno je da se uvedu vaučeri u visoko obrazovanje. Studenti bi vaučerima glasali i time određi-vali ne samo rejting fakulteta, nego i to koji od njih će opstati na tržištu. Još bolje bi bilo, da se država povuče iz visokog obrazovanja. Ali to je stvar vrlo daleke budućnosti. Čak bi i uvođenje vaučera naišlo na strašan otpor, zato što ogromna većina nastavnika zna da bi u ovakvom konkurentskom36 okruženju loše prošli.

Tek kada bi dah vaučerske reforme dotakao fakultete, počelo bi da se misli o kvalitetu na-stavnika i tek onda se mogu očekivati bolji diplomci, pravi naučni skupovi, bolji časopisi i generalno normalna situacija u radu naučne zajednice. U takvoj, poboljšanoj situaciji ne bi nestali loši fakulteti, ali bi se njihov broj smanjio. Neki prosto neće da studiraju, već žele da kupe diplomu. Takvih će uvek biti. Ali, znaće se dobro koji su to loši fakulteti i mnoge firme neće ni primati diplomce sa njih, kao što je to delom i danas slučaj. Dakle, tržište će svojim mehanizmima ustanoviti ko je kakav. Pokušaj da to uradi država (komi-sija za akreditaciju) je propao, jer su akreditovani praktično svi, pa i najgori fakulteti. I nekoliko nedavnih afera s plagijatima je pokazalo da je država nesposobna da reši pro-blem. Ispostavilo se da nijedno od njenih tela nije nadležno za plagijate doktorata. Sledi da su državna tela nadležna da proveravaju takve bizarnosti kao što su veličina prostora i broj stolica za nastavu na fakultetima, ali ne i tako suštinske stvari kao što su plagijati doktorata ili prodaja ispita i diploma. Sami fakulteti na kojima su otkriveni plagijati nisu pokazali nikakav ozbiljniji interes da operu ruke time što će takve doktorate poništiti, a nastavnike koji su bili mentori otpustiti. Nastavnici sa tih fakulteta s plagijatima, bili dr-žavni ili privatni, i nisu neka imena u nauci i svesni su da njihovi fakulteti i postoje da bi prodavali diplome. Da ima vaučera i konkurencije među fakultetima, oni bi i te kako bili zainteresovani da normalno rade i stiču ugled, jer to osigurava nove studente i budućnost tih fakulteta. Naravno, retki fakulteti, koje ugled ne zanima i koji postoje zbog najlošijih studenata bi nastavili po svome. Oni u čitavoj stvari i nisu važni, već su to oni koji drže do kvaliteta. A kvaliteta nema bez konkurencije.



5. KRITIČARI LIBERALIZMA

Postalo je skoro uobičajeno od strane većine domaćih ekonomista da se za društvene i ekonomske probleme u Srbiji i svetu optužuje liberalizam. Očito je to posledica višede-cenijske komunističke vlasti, kolektivističke tradicije i obrazovanja. Verovatno su samo teorije zavere popularnije kao krivac za teškoće u odnosu na liberalizam. Tako se kaže da liberalni model ekonomski upropaštava zemlje, uglavnom tako što razara njihove privrede i proizvodi posledice koje su štetne za društvo. Navodni loš uticaj liberalizma vidi se u nestanku mnogih industrijskih firmi i dela industrije, padu poljoprivrede, padu zaposle-nosti, preuzimanju bankarskog tržišta od strane inostranih banaka, lošoj privatizaciji, podleganju diktatima MMF, visokim trgovinskim i deficitom tekućeg računa. Istovremeno, kritičari liberalizma nigde ne kritikuju visoke carine i barijere u socijalističkom periodu, političke fabrike, masovno nepotrebno zapošljavanje u funkciji socijalne politike, veliku pomoć države firmama, banke koje su opstajale na inflatornoj infuziji, i niz drugih očito pogrešnih rešenja i politika iz vremena socijalizma. Oni to ne kritikuju, jer su im ta rešenja na srcu. Naravno da će takva privreda propasti čim krene da se otvara, to je očekivano. Ekonomista bi morao to da pozdavi, kao što lekar mora da pozdravi uklanjanje bolesnog tkiva, a ne da nad tim lije suze i kritikuje liberalizam.

Liberalizmu se pripisuje i pojavljivanje kriza, poput današnje. Kritičari liberalizma često smatraju da liberalni kapitalizam osiromašuje ogromnu većinu ljudi i povećava nejedna-kosti, iako je kapitalizam doneo najveći rast blagostanja u istoriji, iako danas predstavnici srednje klase žive bolje od plemića pre XVII veka, i iako su nekadašnje komunističke zemlje imale veće ekonomske nejednakosti od kapitalističkih zemalja i tog i ovog vreme-na. Liberalni kapitalizam ima nesumnjive rezultate – gde god ga je bilo, sledio je veliki privredni napredak. Zato nisu u pravu kritičari liberalizma koji kažu, da on po obećanjima liči na komunizam, jer će, navodno, dati rezultate tek kada se potpunije ostvari. Razlika je drastična – liberalni kapitalizam je imao svoje rezultate, tamo gde ga je bilo, u obliku prosperiteta i poretka slobode, a komunizam je ostavio privrednu pustoš i političko rop-stvo, tamo gde se ostvarivao. To su prosto činjenice.

Ali, kritičari liberalizma ne drže mnogo ni do činjenica ni do nesumnjivih ekonomskih shvatanja. Tako oni smatraju i da država bolje alocira resurse od tržišta, iako je u eko-nomskoj literaturi opšteprihvaćeno da tržište možda nije savršen, ali je najmanje loš alokator resursa. Kao takvo, ono je svakako bolje od države. To su znali i naši stari ekonomisti pre više od 150 godina, pa je tužno da nas anti-liberali danas vraćaju na raspravu o besmislicama, kao što je navodna bespotrebnost slobode ili superiornost dr-žave u odnosu na tržište. Evo par navoda iz knjige Čedomilja Mijatovića koji ukazuju na stepen stručne degeneracije današnjih domaćih ekonomista kritičara liberalizma. Najpre o važnosti slobode. „Politična ekonomika“ dokazuje „...kako su ropstvo i nesloboda štetne ustanove, i kako je za ekonomni razvitak društva preko potrebna potpuna sloboda indivi-dualnog razvijanja“.37 O uticaju slobode na razvoj Mijatović kaže: „Prema tome moglo bi se zaključivati da što je privreda nerazvijenija to je i čovekova sloboda manja i obratno“.38 O državi: „...država ne treba nikako da se meša u gazdovanje privatnih ljudi; najbolje je ostaviti privatne ljude da se sami staraju o svom sopstvenom interesu“.39 A o socijalizmu i komunizmu, u koje veruju mnogi kritičari liberalizma, Mijatović kaže: „Na kratko poti-rući osnove familiji, ličnoj slobodi i slobodi privređivanja, komunistične bi sisteme dovele moralnu, intelektualnu i privrednu propast, a najblažije socijalistične u najboljoj prilici zaustavile bi čovečanstvo na vrlo niskome stupnju moralnog, intelektualnog i privrednog razvitka, i ostavile bi ga tu za svagda“.40 To su stvari sa kojima ekonomista mora biti načisto, bez obzira u kom vremenu živi i koje je orijentacije, prosto zato što se radi ili o činjenicama ili o potkrepljenim teorijama. Ali, anti-liberalima ni toliko nije jasno, što govori o veličini posrnuća naše današnje ekonomije.

Ako, pak, prihvatite činjenice i teoriju, onda ne možete gajiti shvatanja kakva se sviđaju protivnicima liberalizma. Nekoliko stvari treba istaći u vezi sa dosadašnjim domaćim kritikama liberalizma.41

Prvo, kao što se od lošeg materijala ne može napraviti dobar kolač, tako se ni od netačnih podataka i neodbranjivih shvatanja ne mogu napraviti dobra teorija ili nauka. Kad-tad će neko ukazati na netačne činjenice i kriva shvatanja.

Drugo, pri kritici liberalizma kritičari svoje tvrdnje izbacuju poput parola i parole se ređaju jedna za drugom. Nigde se ne uzme neki slučaj da se analizira i pokaže da je stvarno tako kako se parolom tvrdi. Utisak je da se kritičari liberalizma ne udubljuju u prirodu onoga što kritikuju. A kada se pomene desetak parola, obično vrlo različitog ranga i značaja, obično uz netačnu anegdotsku evidenciju, stvara se atmosfera o postojanju odgovornosti liberalizma, iako ni jedan jedini slučaj nije stvarno razmotren i analiziran.

Treće, takav način izlaganja ostavlja utisak površnosti, ne samo ako se posmatraju naučni kriterijumi, već i elementarni publicistički standardi. Možda se mnogim čitaocima shva-tanja koja iznose kritičari liberalizma dopadaju, ali ona se u tom obliku „na prvi pogled“ ne mogu prihvatiti, dok se ne navedu činjenice i razlozi koji ih podržavaju. A to se ne čini.

Četvrto, kada se neko stanovište kritikuje kao liberalno, pod njega se podvode i autori koji tamo spadaju, npr. Hajek ili Fridman, ali i oni koji tamo ne spadaju, jer prosto pripadaju drugoj orijentaciji, kao što su Saks (Jeffrey Sachs) ili Krugman.42 Isto tako se neselektivno pabirče kritike, tako da se uzimaju od kritičara svih vrsta, od socijalista do nacionalista ili komunista. Tako su i kritike vrlo heterogene, političke, u skladu sa ideologijom koju autor deli, mada su obično nezasnovane i kod izvora na koji se domaći kritičari pozivaju.

Peto, kritičari liberalizma su vrlo agilni kada kritikuju, mada to ne ostavlja dobar utisak usled onoga što je prethodno rečeno, ali su začuđujuće nemi kada treba da iznesu svoj predlog zadovoljavajućih rešenja. Tu se misli na njihove kritičke rasprave o liberalizmu.43 Recimo, ti kritičari kažu, nije dobra privatizacija koju sugerišu liberali. Pretpostavimo da je tako. Prirodno se nameće pitanje: šta valja ili šta je bolje? Ako privatizacija ne valja, ostaje samo jedno44 rešenje, a to je državno vlasništvo? Ili, ako monetarna (cenovna) stabilnost za koju se zalažu liberali nije dobar i poželjan cilj monetarne politike, da li to znači da kritičari liberalizma hoće da nam preporuče njenu alternativu, a to je monetarna nestabilnost, što u prevodu znači – štampanje novca i inflaciju. Svrhu obaranja kursa i inflacije oni bi mogli naći u podršci izvozu, mada i sami znaju da je efekat toga na izvoz vrlo kratkotrajan, a da je inflacija ono što ostaje da nas prati duže vremena. Ili se kaže da je otvaranje domaće privrede dovelo do njenog uništenja, što se svodi na zahtev da se ona više štiti, tj. na protekcionizam. Kritičari liberalizma zaboravljaju da smo našu privredu decenijama štitili i da je najbrže i najviše propadalo ono što smo najviše štitili. Zaštićeni prosto nisu imali motiv da unapređuju svoj rad i proizvode, baš zato što su bili vrlo zašti-ćeni. Ako se sada opet traži više zaštite, neće li opet biti sve lošije kao što je bilo ranije?

Sa ovakvim pitanjima zapravo dolazimo do suštine polemike liberala i njihovih kritičara u Srbiji. Ako umesto privatnog neko indirektno sugeriše državno vlasništvo, ako se kao al-ternativa monetarnoj stabilnosti indirektno nudi monetarna nestabilnost (štampanje para koje se ponekad eufemistički naziva monetizacija) i stalne birokratske intervencije u kurs valute, ako se umesto uklanjanja barijera razmeni sa svetom nudi zatvaranje i zaštita domaće proizvodnje (protekcionizam), ako se umesto slobode cena nudi kontrola cena, rečju, ako se umesto tržišta nudi država, tj. planska privreda, itd. its., onda to nije nešto što je nepoznato. Štaviše, takve ekonomske politike su veoma dobro poznate iz prakse i teorije nekadašnjih komunističkih zemalja, uključujući nekadašnju Jugoslaviju.

Time dobijamo odgovor na pitanje zašto kritičari liberalizma nemaju svoj predlog u pole-mikama protiv liberalizma, kako neke stvari treba rešiti, ako su već nezadovoljni onim što nude liberali, a očito su nezadovoljni. Njihovih pozitivnih predloga nema jer bi se, ako bi oni bili formulisani, tačno videla pozicija na kojoj kritičari liberalizma stoje, a to na čemu stoje jeste planska, komunistička ekonomija. U najboljem slučaju bi to bio neki težak etatizam (stalne birokratske intervencije u privredi) koji se graniči s planiranjem.45 (Ništa bolje ne bi bilo ni ako bi etatizam bio obojen nacionalizmom, umesto komunizmom.) Pošto je komunistički uređena privreda završila kako je završila, a to je potpuni slom do koga je došlo krajem 1980-ih u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, kritičarima libera-lizma je neprijatno da kažu da je to (ili nešto blisko) njihov program, pa zato pokušavaju da izbegnu da ga iznesu u svojim člancima. Umesto da kažu šta hoće, što ne smeju, oni problem koji imaju hoće da reše tako što kude rivala – liberalizam. Ali, kao što im ne valja njihova osnovna teorija koju pokušavaju da prikriju, nije im dobra ni kritika rivala.

Da li je takva procena preterana? I kako se može znati nečija pozicija, ako je nije izložio u pozitivnom smislu, bar ne u radovima u kojima se kritikuje liberalizam? Uzmimo najpre drugonavedeno pitanje. U situaciji kada se na neko pitanje može naći mnogo odgovora, teško je odrediti poziciju kritičara jedne od opcija. Ali, ako je reč o tome da neko pitanje ima samo dve opcije – npr. vlasništvo može biti privatno ili državno (uključujući njiho-ve kombinacije), monetarna politika može biti stabilna ili nestabilna, zemlja ekonomski može biti otvorena ili zatvorena – onda kritika jedne opcije može doći samo sa pozicije njoj suprotne opcije. Tako samo na osnovu kritike može da se zaključi gde kritičar mora da stoji da bi mogao da kritikuje nešto na način na koji to čini. Prema tome, ako kritikuju liberalizam na način na koji to čine, ako kritikuju tzv. „Vašingtonski konsenzus“ na način na koji to čine, takvi kritičari nam kažu i odakle dolaze, a to odakle dolaze su prošlost i neki oblik komunističkog planiranja ili stalnih birokratskih intervencija u privredi.

Ako se, ipak, ispostavi da kritičari liberalizma nisu tako daleko od tržišnih rešenja kao što kažem, revidiraću moju procenu njihovih pozicija. Recimo da oni nisu za čisto plansku privredu, nego za etatizam, gde birokrati stalno intervenišu. Vera u moć birokratskih in-tervencija u privredi počiva na nekoliko uverenja koja je teško opravdati. Prvo, pretpostav-lja se da postoji funkcija društvenog blagostanja i, drugo, da je ona poznata birokratima. Treće, pretpostavlja se da birokrati vuku samo poteze koji su u funkciji uvećanja opšteg blagostanja. Četvrto, pretpostavlja se da oni sve to čine nepristrasno. Konačno, peto, sva-ki pristalica intervencija misli da će njegov model intervencija biti usvojen i da će upravo on biti taj ko će ih sprovoditi. Ništa od toga, međutim, ne stoji. Funkcija društvenog blagostanja je fikcija zasnovana na nizu neodrživih pretpostavki (jednaka korist dobara za sve pojedince, univerzalno stanovište vrednovanja, potpunost informacija, itd.), pa kao takva i nema nikakvu praktičnu vrednost. Drugo, ni birokrati ne mogu znati ono što ne postoji. Treće, i da je obrnuto, da postoji funkcija društvenog blagostanja i da je birokrati znaju, to nisu stvari kojima bi se oni rukovodili u njihovim politikama. Opštepoznato je da se političari ne rukovode ekonomskim načelima, već političkim prioritetima. Četvrto, ta-kođe je poznato da političari nisu nikakvi altruisti, već da se rukovode svojim interesima, a to isključuje nepristrasnost. Na kraju, modela državnih intervencija je mnogo, a i onih koji ih predlažu. Tako je vrlo mala verovatnoća da tačno određeni autor bude premijer ili njegov savetnik. Čak i ako bi bio, to bi trajalo samo neko kraće vreme. Posle bi došli drugi. Konkurencija za takva mesta je vrlo snažna. Ili možda neke kolege misle da mogu biti trajni, a uz to i benevolentni diktatori?

Na nivou želja sve je legitimno, pa i verovati da ste stalni ekonomski diktator ili neko čija preferencija postaje državna politika. Ali mesta nema za sve njih koji bi voleli da budu u funkciji ekonomskog diktatora. Svakom pretendedntu na mesto ekonomskog diktatora mora biti jasno da je ogromna šansa da mu drugi nameću preferencije, a zanemarljiva da on bude taj ko će ih nametati svima drugima. Ne vidim zašto bi neko davao prednost takvom u odnosu na slobodni svet. Da li bi to pristalice planiranja radili samo zato što se ipak negde nadaju da će vlast doći baš u njihove ruke i tu zauvek ostati? Ako etatistički kritičari liberalizma tako misle mnogo su naivni, jer smo videli da je šansa za to nikakva.

Naravno, ostaje da nam kritičari liberalizma kažu detalje svojih shvatanja. Na primer, da li su u potpunosti protiv privatnih firmi ili bi ih dopustili na margini? Ako bi dopustili, u ko-jim sektorima, do koje veličine, itd? Ili, ako nisu za monetarnu stabilnost (stopa inflacije oko 0%), kolika stopa inflacije im je prihvatljiva – 10%, 150%, 1000% ili deset miliona odsto godišnje? Koliko bi takva valutna politika pomogla izvozu? Zašto nam je trgovinski bilans u hroničnom dubokom deficitu iako decenijama vodimo inflatornu politiku i kur-som pomažemo izvozu? Ili, da li su za prosečnu carinsku (i vancarinsku) zaštitu od 20%, 80% ili više? I tako dalje, i tako redom treba da dobijemo odgovore na sva važnija pitanja ekonomske politike. Kada bi to kritičari liberalizma rekli (mada se ponešto o tome može naći u nekim drugim njihovim radovima), onda bismo tačno znali za koju verziju etatizma se zalažu. Kritičari liberalizma to neće učiniti, tj. neće izložiti njihova pozitivna shvatanja, zato što nisu toliko naivni da veruju da će oni moći da opravdaju ono što niko u svetu nije mogao, a to je da posle propasti komunističkih privreda opravdaju plansko shvatanje ekonomije ili teži državni intervencionizam. Pošto znaju da se to opravdati ne može, a pošto te ideale i shvatanja nisu mogli da napuste, naši kritičari su rešili da pribegnu triku. Da kritikuju rivalsko, liberalno shvatanje, a da ne otkriju svoju poziciju.Ta taktika je bila naivna, jer pokazalo se da to ne može da se izvede i da se stvari zabašu-re. Izbor je jasan – tržište ili plan (birokratija). Kada je jasno ko gde stoji vide se odgovori i na neka druga pitanja. Recimo, neki kritičari (neo)liberalizma su nesrećni što ih vlasti u Srbiji posle 2000. nisu angažovale za savetnike. Očito je zašto. Cilj vlasti posle 2000. bio je da se bar kozmetički napusti „stari režim“ i krene ka više tržišta, dok su se kritičari liberalizma zalagali za manje tržišta. Dakle, išli su u suprotnom pravcu od onoga koji je vlast bar nominalno smatrala poželjnom.

Kaže se nominalno, jer odlučujući oslonac na tržišne sile nije bio cilj vlasti, nego nešto malo više tržišta nego ranije. Zato i ne može da se kaže da je u Srbiji primenjen liberalni model. To što je „primenjeno“ je nešto manje planiranja i etatizma nego ranije, ali još vrlo daleko od toga da bi moglo da se kvalifikuje kao liberalno. Različita rangiranja zemalja po stepenu ekonomskih sloboda, kao što su liste Heritidž fondacije, Frejzer instituta i Svetske banke (Doing Business) nedvosmisleno potvrđuju ovu ocenu. Uostalom, da je cilj bio liberalni, bar neki od domaćih liberala bi morao u tome učestvovati, bilo na poziciji ministara ili njihovih savetnika. A takvo nešto nije se dogodilo, sem dve kratkotrajne i više slučajne epizode. U osnovi sve je jasno. Kritičari liberalizma nisu bili pogodni za mesto u i oko vlasti, jer su išli u suprotnom pravcu od onoga kojim je trebalo da se ide, a sami libe-rali nisu učestvovali zato što liberalna reforma nije bila cilj, već samo blaga liberalizacija, tj. blago poboljšanje starog sistema. Naravno, onda je jasno i zašto privreda u Srbiji ide kako ide – a to je dosta loše. Stari, privredno loš poredak je malo, tj. nedovoljno poprav-ljen. Da bi bolje išao, morao bi da prođe veću popravku.46 Ali, ni većina birača, a ni čitav politički establišment to ne žele. I jedni i drugi veruju da se prosperitet može ostvariti i sa ovakvim sistemom. U tome se teško varaju, ali nema načina da im se to objasni. Sve što ostaje jeste gorak zaključak da neke zablude i predrasude teško umiru.

U tvrdnju o lošem uticaju navodne neoliberalne politike na privredu Srbije mnogi veruju, iako je notorna činjenica da su se ekonomski najbrže razvijale zemlje koje su imale više ekonomskih sloboda, dakle, upravo one koje su imale liberalnije režime u odnosu na dru-ge. Da li je moguće da nešto što je svugde dalo dobre rezultate samo u Srbiji dovede do privredne katastrofe? Da bi se videlo imaju li kritike liberalizma osnova, treba pogledati činjenice i napraviti analizu. Tako npr. oni koji smatraju da je liberalni model ekonomski uništio Srbiju, treba da odgovore na pitanje, kada je taj model u Srbiji uopšte bio prime-njen? Naravno, nikada, sem delimično krajem XIX veka u vreme vlada liberala i ondašnjih naprednjaka.47 Od političkih promena u Srbiji 2000. godine došlo je do izvesne liberali-zacije u odnosu na prethodno stanje, ali mali stepen liberalizacije do koje je tada došlo ne može se smatrati liberalnim modelom. Štaviše, priroda privrednog poretka u Srbiji se nije ozbiljnije promenila danas na početku 2015. u odnosu na ono što je postojalo pre 2000. I danas ima važnih rešenja koja su u osnovi slična onim pre 1990, kao što su nesigurnost privatnog vlasništva, tretman preduzetnika kao delinkvenata, široka kontrola cena, ogroman javni sektor, odsustvo čvrstog budžetskog ograničenja, inflatorna valuta, primat dužnika nad poveriocima, primat državnog u odnosu na privatno vlasništvo, rente interesnim grupama (npr. bankama, tajkunima), mnoštvo socijalnih programa i prava, neselektivna socijalna politika koja se delom svaljuje na firmu, režim tekućih i kapitalnih transakcija (novac lako ulazi u zemlju, ali teško iz nje izlazi), itd.

Prema tome, intelektualno je pogrešno a politički štetno, ako se kritikuju politike kojima se Srbija vrlo sporo i nedosledno udaljava od planske privrede i etatizma. Tragedija je da se vraćamo na komunizam i socijalizam, za koje su Mijatović 1867. a Mizes 1920. doka-zivali da su privredno i društveno pogubni. U međuvremenu je stigla i praktična potvrda njihovih shvatanja, jer smo svi gledali propast socijalizma i komunizma širom Istočne Evrope. Zato je iluzija da bi danas pomoglo vraćanje na nešto što je blisko tom „starom modelu“. Tačno je da je ekonomska situacija u Srbiji loša, ali ona je loša upravo zbog nedoslednog napuštanja socijalizma, tj. velikog mešanja države u privredu, a ne zbog liberalizma koji kao poredak ili model nije ni isproban. Sa više mešanja države u privredu, za koje se kritičari liberalizma zalažu, bilo bi još lošije. Prema tome, kritičari liberalizma se zalažu za loša rešenja. Loša u odnosu na postojeća i mnogo lošija od onih koja liberali predlažu. Drugo je pitanje kako uz ovakve preferencije birača i političara u Srbiji doći do dobrih političkih i institucionalnih rešenja.


_________________________________

2 Zahvaljujem profesorima Ljubi Madžaru, Svetozaru Pejoviću i Slaviši Tasiću na sugestijama koje su mi pomogle da doteram ovaj tekst. Naravno, odgovornost za sve izneto je isključivo moja.

3 Američki filozofski liberali, kao što su Rols (J. Rawls), Volzer (M. Walzer) ili Dvorkin (R. Dworkin) ne govore o ličnoj slobodi kao središnjoj vrednosti, već o pravdi, jednakosti ili saglasnosti. Oni opravdavaju socijalni inžinjering kako bi se došlo do poretka koji smatraju poželjnim.

4 Up. Prokopijević 2000, 2002, 2009, 2010, 2012.

5 Postoje i neliberalne pristalice društva bez države, kao što su radikalni anarhisti.

6 Neki liberali, npr. Talok (Gordon Tullock), sumnjali su da društvo bez države može da obezbedi fizičku i vlasničku sigurnost. Drugi, poput Nozika (Robert Nozick), smatrali su da je to možda moguće, ali su isto mislili da je u takvom društvu nepristrasno razrešavanje sporova nerešiv problem

7 Up. Calomiris &Haber 2014, s. 17-18.

8 Krize su bile 1837, 1839, 1857, 1861, 1873, 1884, 1890, 1893, 1896. Up. Calomiris & Haber 2014, s. 5.

9 Federalne rezerve, centralna banka SAD.

10 Umesto da otkupljuje (isplaćuje) obveznice koje je ranije prodao klijentima i tako povećava novčanu masu, Fed je emitovao nove obveznice i tako povlačio novac sa tržišta. Naravno, manja ponuda novca je dovela do manje ulaganja i pada proizvoda (BDP) koji je 1933. pao za 29% u odnosu na 1929. Detaljnije o krizi 1930-ih u: Higgs 2006; Gwartney i dr. 2000.

11 Pošto je nastupila ekonomska kriza, u budžetu se pojavio deficit. Uz pomoć demokratske većine u Kongresu, republi-kanski predsednik Huver je povećao poreze da bi uravnotežio budžet, što se nije desilo. Rezultat svega, dohodak je 1932. pao za 13,3%, a nezaposlenost je sa 3,2% 1929. skočila na 8,7% 1930. i čak 23,6% 1932.

12 Izgubio je i budžet, protivno očekivanju vlasti, jer je 1929. od carina prikupljeno $ 602, a 1932. samo $ 328 miliona dolara.

13 Up. Samuelson 2000, 387-9, 498-9; Stiglitz 1993, 176, 178, 681, 882; Labus 2003, 86-7.

14 Detaljnije o tome u: Prokopijević 2009. Videti i: Tasić 2012.

15 Videti naš prevod: Hayek 1996; Hajek 2012.

16 Radna snaga se nije mogla u celini nacionalizovati, okućnice do deset ari su mogle biti privatne, kao i predmeti za sopstvenu upotrebu.

17 Up. Mises 1951. Knjiga je izašla u Nemačkoj 1922. pod naslovom Die Gemeinwirtschaft.

18 Voren Nater (Warren Nutter) je od sredine 1950-ih vodio najpoznatije i verovatno najbolje istraživanje sovjetske pri-vrede koje je ikada rađeno na Zapadu. Našao je da su stvarne stope rasta sovjetske privrede u vreme njenog najvećeg uspona bile mnogo niže i od onih koje su iznosile sovjetske vlasti i od onih u koje su verovali naučnici i političari na Zapadu. Zbog toga je Nater bio napadan i od naučnika i od američke administracije. Govorilo se, „ako u to poverujemo i uspavamo se, Sovjeti će nas privredno stići i preteći“. Nater je utvrdio i da je sovjetska privreda već ranih 1970-ih ušla u stagnaciju. Up. Nutter 1983, 151 i d., 181 i d.

19 Up. Eucken 1948; Temin 1991. Dobar opis poslovnih prilika u Nemačkoj može se naći u dokumentarnoj knjizi Rei-mann 2007.

20 Frenklin je više puta varirao ovu misao, a prvi put ju je formulisao u pismu guverneru Pensilvanije 11. novembra 1751. (v. Reply to the Governor), kada je napisao: „Those who would give up essential liberty, to purchase a little temporary safety, deserve neither liberty nor safety. / Oni koji bi se odrekli suštinske slobode da bi došli do malo privremene sigurnosti, ne zaslužuju ni slobodu ni sigurnost.“

21 Up. Stigler 1971, Becker 1983.

22 Buchanan 2005.

23 Državna potrošnja nije jedini pokazatelj širenja države, ali ona najviše govori o tome, ako se traži samo jedan pokaza-telj. U tom podatku ogleda se i rast regulacije, jer ona ima finansijske posledice.

24 Neke zemlje su u državnoj potrošnji i privrednom etatizmu išle daleko iznad proseka OECD. Recimo, Švedska je 1960. imala državnu potrošnju na nivou 31,1%, 1995. čak 66,0%, a 2015. bi trebalo da padne na 50,6% u odnosu na BDP.

25 Na odlučujući uticaj niske državne potrošnje, ekonomskih sloboda na privredni rast ukazuje obilje literature, videti npr.: Barro 1991, Gwartney et al. 2004, Berggren 2003, Alfonso & Furceri 2010, itd.

26 Britanija, SAD, Novi Zeland, Irska i Australija izveli su reforme 1980-ih, Finska i Nemačka 1990-ih, baltičke zemlje 2009-10, Island 2010, itd.

27 Up. de Jasay 2010.

28 Up. Twight 1999.

29 Up. Twight 2008.

30 Na Internetu se može naći više radova Hoze Pinjere (José Piñera) o prvoj potpunoj privatizaciji penzijskog osiguranja 1980-ih u Čileu, a razni predlozi mogu se naći i na sajtu Kejto instituta (Cato Institute) www.cato.org

31 Up. Brennan & Buchanan 1977, Niskanen 1992, Vaubel 1982.

32 Videti pismo preko 200 ekonomista koje su inicirali Bjukenen i Fridman protiv poreske harmonizacije u svetu, tj. kao podršku „poreskim rajevima“: Open letter to George W. Bush on the OECD blacklist, http://www.thepanamanews. com/pn/v_07/issue_11/letters_01.html

33 Up. Hamowy et al. 2008, s. 297.

34 Npr. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koriste se sledeći prevedeni udžbenici: Menkju, Načela ekonomije; Rozen, Javne finansije; Hal Varijan, razni udžbenici.

35 Na REPEC listi sa oko 1600 rangiranih ekonomskih časopisa u svetu, Panoeconomicus je jula 2014. bio solidan 345, a Ekonomska misao je loša –1355.

36 Liberalni režim se i u regionu krivi za loš rezultat, što je pogrešno. Up. Filipić 2014.

37 Mijatović 1867, s. 11. Svi navodi su prema originalnom stilu i pravopisu.

38 Isto, s. 108.

39 Isto, s. 24.
40 Isto, s. 124.
41 Uglavnom se misli na radove ekonomista Mlađena Kovačevića i J. Dušanića. U zborniku Madžar & Jakšić ima i nekih radova koji nisu konceptualno jasni, sem da su njihovi autori za državni intervencionizam u privredi, a ima i radova u prilog srednjeg puta između liberalizma i intervencionizma. Naravno, ima i radova koji nemaju veze s temom, pa je pi-tanje šta će tu. Čitalac može videti i raspravu o liberalizmu na sajtu Peščanika, ali se ono što se ovde govori uglavnom ne odnosi na tu raspravu.

42 Slično je i sa praksom. Liberalima se nazivaju čak i snažno intervencionistički orijentisani političari koji su vodili ekonomsku politiku Srbije od 2001, npr. Mlađan Dinkić, Božidar Ðelić i drugi.

43 Kritičari liberalizma u svojim drugim radovima iznose neke pozitivne predloge javnih politika, koje se svode na sporiju i vrlo selektivnu privatizaciju, zaštitu domaćih firmi, dominaciju domaćih banaka na bankarskom tržištu, korišćenje kursa dinara za podsticanje izvoza i destimulaciju uvoza, itd.

44 Tzv. zajedničko vlasništvo je marginalno u odnosu na privatno i državno, a društveno je samo paravan za državno.

45 Up. Madžar 2012, 2012a; Mijatović 2012.
46 Prokopijević 2002; Begović 2012.
47 Više o tome: Tasić & Prokopijević 2015.



30 коментара:

  1. Анониман26. мај 2016. 23:55

    U svim raspavama o ekonomiji neizbežno se provlači termin libertarijanizam. Pristalice ovog pokreta smatraju se perjanicom lične i ekonomske slobode. Do sada su ideju slobode jalovo nosili komunisti, zato su konačno postali crni neprijatelji ekonomije i slobode. Njihove su se ideje dokazale kao čista utopija, neostvarivo. Libertarijanci se drže ekonomije kao pijan plota, koriste sličnu strategiju a sloboda svima njima izmiče. Sloboda je u konfliktu sa brojnijim faktorima, od psiholoških do društvenih, jeste vrednost ali nije uvek niti za svakoga. Uvek će biti sila koje će da je izvitopere.
    Ako pričaš sa libertarijance, rečiće ti da sve više država uživa u političkim i građanskim slobodama I da je to u vezi sa slobodom na tržištu. Što je više ekonomske slobode retzultati su bolji. A tamo, ceo sbet prezadužen,rezultati svugde isti, pogubni. Šta sad? Tu nešto ne štima. Slobodan si u kapitalizmu prodati organ jer nemaš hleba, isto je kao prodati krv u komunističkoj Kini iz istih razloga. Nije šija, nego je vrat.
    Kaže mi moj prijatelj libertarijanac da još nema slobodnog tržišta! Valjda još nije dovoljno slobodno, treba mu anarhija, potpuna sloboda. Krasna zamisao čiji bi sporedni efekti , efekti potpune slobode, slobode mogli biti ozbiljniji nego robovanje. On je siguran da bi bilo bolje. Teorija je mrtvo slovo na papiru ukoliko se ne sagleda životna praksa. Tu leži problem. Ne postoji um koji može da obuhvati sve, kao što ne postoji družba u kojoj će moći da se ostvari svačija individualna sloboda. Ako je hoćeš živi sam. Prema tome slaba vajda od umovanja i piskaranja.
    XXX

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман27. мај 2016. 18:41

      Nema Slobode bez motike!.LUX

      Избриши
    2. Анониман27. мај 2016. 20:49

      Dakle stub modernog političkog poretka je čovek sa motikom!
      Pretpostavljam metaforično. A ja kažem da nema slobode bez MOTKE, isto metaforično.
      XXX

      Избриши
    3. Анониман27. мај 2016. 22:36

      Motike i Motke svih zemalja,ujedinite se!!!.LUX

      Избриши
    4. Анониман28. мај 2016. 04:55

      Simpatični ( dodaj de-de LUX)biće atraktivnije, hehe...Svaka čast na šali, inovativan si. I kada bi u nastavku obojica objasnili svoje metafore uštedeli bi mi vreme i napor a sebe poštedeli mojih zađevica. Deder potrudite se.
      pedja

      Избриши
    5. Анониман28. мај 2016. 17:18

      Evo tri tumacenja moje metafore.Prvo moze zvucati kao klise,a to je da se Sloboda zaradjuje,za nju se treba potruditi,za nju se treba boriti(motka).Drugo tumacenje se odnosi na zivot savremenih intelektualaca koji sebe SAMOGRANICAVAJU ziveci u svetu cistih apstrakcija,pa je za to potreban kontra-balans u vidu vracanja prirodi,bavljenja nekom fizickom aktivnoscu ukljucujuci tu i kopanje ako neko to zeli(sve je to za ljude!).Metafora po trecem tumacenju jeste izraz cinizma jer se odnosi na jednu drugu krajnost koja je simptomaticna za predeo Srbije,a to je prezir prema intelektualnim postignucima pod parolom:"Ma nema leba od toga,idi radi nesto konkretno".Bas zbog ovog "Ma nema leba..." mnostvo visoko obrazovanih mladih ljudi je otislo iz Srbije ostavivsi za sobom bunch of the idiots sa casnim izuzetcima,zato nam je ovde prevashodno potrebno OSLOBADJANJE od gluposti,zatucanosti i duha palanke.P.S.-i da ako se skine metalno secivo sa motike ona nekim cudom postaje motka i eto nama koincidencia opositorum na delu,prava alhemija nema sta!.LUX

      Избриши
    6. Анониман30. мај 2016. 21:59

      Prevedeno:
      1. ekonomska sloboda se zarađuje borbom – NA TRŽIŠTU.
      2. povratak prirodi – u ekološkom ( ekonomskom )smislu! Taj balans i duhovne priče ostavimo za druge teme. Priroda je za tebe nešto samorazumljivo, a nije. To je naivan realizam.
      3. Nema leba bez motike, naravno. "Dobar dan doktore" moraš da platiš. Znanje je kapital. Za njega vrede tržišna pravila kao za sve, ponuda i potražnja. Šta sredina misli je nebitno. Bitno je kako je sredina, društvo organizovano. U komunističkom se vrednovanje određuje i plaća po vestačko izmišljenom cenovniku stručne spreme.
      Alhemija sa motikom i motkom je tipičan primer duhovne igre, nema šta. Koliko sam upućen, a nisam baš puno, alhemija jeste duhovna.
      O tome drugom prilikom.
      XXX

      Избриши
    7. Анониман31. мај 2016. 03:49

      LUX,
      Život na Zemlji je moguć zahvaljujući dotoku energije sa Sunca. Praktično zavisimo od beskrajno sićušnog sveta, nuklearnih energija najmanjih delića materije, jezgara. Dok nauka nije stigla do kvantne teorije govorilo se o neuništivoj materijalnoj supstanci. Pokazalo se da masa nema nikakve veze sa bilo kakvom supstancom, ona je oblik energije. Čestica nije statična, ona je dinamičan proces. Zamisli koji je to bio spektakularan preokret u nauci, koliko se velikih umova ugradilo u ovo saznanje.
      Taj preokret je približio nauku i neka duhovna učenja pa se danas uz nepismene i polupismene srećemo sa novom potpuno sluđenom generacijom koja čvrsto veruje u svoja novostečena znanja. Tržište knjiga cvate, niču gurui, kojekakvi duhovni učitelja, a košmar sve veći. Treba se osloboditi gluposti,zatucanosti i duha palanke,slažem se.Kako se osloboditi ovih novopristiglih opasno dezorijentisanih dogmata? Kako? Nikako!

      Znaš šta je jednom prilikom rekao Nikola Pašić, "Ne boj se narode,dobra biti neće". Pouka je, zavali se u stolicu, gledaj i uživaj u pozorištu i radi da možeš da se zavališ.
      pedja

      Избриши
    8. Peđa,
      ne preostaje mi ništa drugo osim ponavljanja dela mog prethodnog komentara ( ispod )."Ako bi bili toliko skeptični ( slaba vajda od umovanja ) o čemu bi razmišljali i da li bi se naš um bavio bilo čim osim dnevno-korisnih stvari." To je to, zavali se narode u stolicu i uživaj.Da su istorijski velikani koje spominješ tako razmišljali, opet (se) ponavljam, ništa od ovoga danas ne bi bilo. Možda je to vizija ideologa "povratka prirodi" ali ja se baš ne bi vraćala takvom, zatucanom čoveku, pa makar to bila najlepša vizija meditacije, džabalebarenja i slično. Na stranu što to nije moguće, to najbolje znaš upravo ti. Jeste korisno praviti redukciju, samokontrola je u svemu poželjna ukoliko je moguća, a ti upravo iznosiš socijalne fakte ( život u zajednici) koji su često bitniji nego čovek sam po sebi. ne trebaju mi posebni argumenti, imam sebe i to je najuverljiviji eksperimenat, onaj koga su ,na kraju krajeva svi upražnjavali, i mistici i naučnici.Podrazumeva se da sam zdrave pameti, haha...

      XXXX

      Moja prethodna tvrdnja delomično ide u prilog vašem akcentiranju ekonomije ( kao društvenog faktora od bitnog uticaja).Zaboravljamo, najčešće, da ekonomija podrazumeva odnose među ljudima pa tako tržište dobija odlike pravila koje postavljaju ljudi u ekonomskom odnosu. To je ta " nevidljiva" ruka o kojoj libertarijanci pričaju i koja zaista podrazumeva borbu. Borba može ostati ravnopravna jedino u slučaju da se protivnici bore po pravilima,bar onim elementarno utvrđenim. To je takođe uslov libertarijanaca, ali, ali i ali, nemamo li mi ljiljade zakona koji se dnevno zaobilaze. To je ono što po meni spade takođe u nevidljivu ruku tržišta, a ne samo naše lične sposobnosti ( ko je spretniji i pamtniji bolje prolazi ). I on da se ja pitam, a mislim da to činim sa razlogom, nije li libertarijanska teorija takođe utopija, tj. želja za elementarno obezbeđenim uslovima ( ipak države,minimalnog aparata ) ili je, kao što mi se čini da jeste, u slučaju libertarijanaca, to vizija potpune anarhije, dakle odnosa bez države, apsolutne slobode pa kom obujci a kom opanci. Mislim da je njihova vizija takva, a ona, u centar ljudskog života postavlja ekonomsku slobodu na uštrb lične, premda oni smatraju da je ovakvim,odnosima apsolutno oslobođenim bilo čijeg posredovanja, osigurana upravo lična sloboda. Ako hoćeš da trguješ, a hoćeš, ili moraš, ti i druga strana uspostavljate PRAVILA, ili ti, kao pojedinac, tražiš pravila koji ti odgovaraju.
      I ovako bi mogli do unedogled.
      A ja imam lična iskustva takvog " slobodnog" trgovanja, u situaciji kada si npr. star, nemoćan, sam ( kao nekada moja jadna majka) i kada si životno prinuđen na nehumane uslove, ucene i sl. stvari. I kada mi libertarijanci svežu priču o tome kako su humanizam i moral višak, poželim da se nađu u takvoj situaciji. Uostalom tu istu sudbinu je doživela njihova slavna Ayn Rand, u socijalnoj ustanovi( državnoj ) na kraju života u kom se borila protiv države itd.

      LUX
      primer sa alhemijom ( i uopše zahtevi za slobodom i ost. ) pokazuje tvoju intelektualnu dovitljivost, ali pre svega maštu, mladost, karakter vesele i dobre duše. Zadrži u sebi količinu optimizma koja neće poremetiti neophodno hladno-razumsko razmišljanje.
      pozdrav svima

      Избриши
    9. Анониман31. мај 2016. 18:38

      Najupecatljiviji primer alhemije u ekonomiji je uvođenje “papirnog standarda”. Sa njim su drzave ostvarile stari alhemicarski san da se od nicega, sarenog papira, napravi nesto vredno,poput zlata a onda se magijom papir pretvori u hleb, mleko i druge stvari.
      Vrh alhemijskog cina, zar ne!
      Z.

      Избриши
    10. Анониман01. јун 2016. 18:18

      Pedja,

      zaboravio si dodati da su Anstajn i drugi promenili sliku realnog ali van naucnih krugova mali broj ljudi prihvata to kao novu realnost i dalje funkcionise i razume realnost po klasicnim, deterministickim principima. Uostalom vecini fizicara je kvantna nepojmljiva. To ti je kao kada stanemo ispred Pikasa ili Dalija.
      Z.

      Избриши
    11. Ovo nadovezivanje komentara me pokatkada zbuni.Po broju vidim da je pristigao novi komentar pa dok ga nađem iskilavim se.
      Znaš na šta si me podsetio, evo od srca se smejem. To je opis stanja nauke u vreme prodora kvantne. Jedan Francuz stigavši u London našao se u potpuno izmenjenim svetu. Ostavio je ( svet )"pun" , nalazi ga " prazan".U Parizu se Vasiona sastoji od kovitlaca, suptilne materije, u Londonu nema ničega tome sličnog. U Parizu se sve objašnjava jednom pokretnom silom ( impulsom ) koju niko ne razume; u Londonu silom privlačenja , koju takođe niko ne razume. Haha...genijalno, zar ne.
      pozdrav

      Избриши

  2. Ako bi bili toliko skeptični ( slaba vajda od umovanja ) o čemu bi razmišljali i da li bi se naš um bavio bilo čim osim dnevno-korisnih stvari. Ne kažem da u biti tvoje tvrdnje ima zrno istine,tek zrno, jer da nije bilo razmišljanja o svemu i svačemu mogli smo ostati na grani, bez napretka, pa makar i minimalnog.Da smo preterali jesmo.U svemu.
    O slobodi bi se dalo raspravljati sa tih pozicija. Noćas sam, kasno, gledala jedan podugačak video o Čehovu i hriščanstvu sa fenomenalnim sagovornicima. Čula sam masu poučnih misli,lucidnih razmišljanja i u jednom segmentu, voditelj postavi Vladeti Jerotiću pitanje ostvarenja ljubavi, doslovce: "Zašto se ljubav kod Čehova nikada ne realizuje?" Jerotić odgovara kratko, "ljubav se nikada ne realizuje."
    Tako je i sa slobodom,ona se nikada ne može relizovati apsolutno.Gajimo iluzije, nadamo se, a imamo je u najoptimalnijim slučajevima okrnjenu. Zašto? Čovek je egoističan (nadovezujem se na komentare prethodnoh posta).Upozoravam, možda je i ova misao skeptična.
    Čovek želi individualnu slobodu, svoju, nad svim ostalim,i sve što remeti njegovu slobodu ( ljubav), a mnogo toga je remetilački factor,uzima deo te slobode ( ljubavi) te ona postaje nedovoljna. Sloboda i ljubav su nezasite. To smo mi, individualisti koji prihvataju kolektivno življenje sa intencijom da prevashodno zadovolje sebe. Ukoliko je ego manje izražen, onda dolazi do nesretnih situacija u kojima se trpi radi poštovanja,morala sredine, itd.
    Mora se živeti konformistički. Zato su pojedinci željni duhovne slobode radi duhovne prosvećenosti skretali u monaštvo ili usamljenost, zato se ljudi osamljuju.
    Libertarijanci su sluđeni ekonomijom upravo zbog konformizma. Ne zagovaraju oni apsolutnu slobodu, daleko od toga. Oni računaju na nejednakost, jer od nje i polaze, a jednakost traže isključivo u pravnom smislu; u utakmicu treba da krenemo sa istih pozicija, pravno osigurani, a ko će da pobedi neizvesno je. Pa nismo mi klonovi pa da je sve isto, neko je inteligentniji, neko promućurniji, spretniji. Ko mu je kriv što ne zna itd. To bi bila neka njihova platforma, vrlo uprošćena. Onog momenta kada staneš na stranu bespomoćnog ( to je zahtev humanista )ti si njemu dao prednost, na uštr sebe. Daješ porez da bi pružio nesposobnima ugodan život ( država blagostanja koja je tu socijalnu pomoć dovela do apsurda ). Daješ porez birokratiji, koja pare( tvoje ) raspoređuje po svojim načelima ( obično mimo pameti ) i još je plaćaš. Plaćaš enormni broj ljudi koji će te uz sve maltretirati jer će, to svakodnevno čine, izmisliti hiljade nepotrebnih regulative i caka koje će ti uništiti život.
    Ovo je moje, amatersko ( hahaaa ) tumačenje ekonomije. Nisam baš totalni neznalica. Kao i sve i ekonomiju pratim, obrazujem se, ali samoobrazovanje ima svoje granice i ja nedorečenosti odmah priznajem ( pre nego me neko drugi upozori, haha ).
    Kao što vidiš i ja sam poprilično kritična, da ne kažem skeptična.
    pozdrav

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман28. мај 2016. 05:12

    Da zaključimo, sve je ok.na nivou retorike, ljubav, sloboda, ekonomija. Da znaš da se slažem, a nemam pojma da li je tako, hehe...Posle vas sam skeptičan, navukli ste me pa neću da previše trošim vretenaste ćelije.
    Kratko: ne bolujem od preterane ljubavi prema ekonomiji, pristojno se snalazim sa buđetom, a te libertarijance ne gotivim, agresivni su ko ona njihova napaljena Any Rand ( pokoj joj duši). U duši sam kapitalista, u novčaniku baš nešto i nisam a napominjem da se ne zabunite pa me proglasite levim. Samo zato prihvatama tvoje delomično tumačenje libertarijanaca, ono najvažnije odnosi se na teoretska zastranjenja i praksu. Generalno treba primetiti da su ovi naši liberi još uvek neverovatno ostrašćeni kada se radi o politici zanemarujući svoju sopstvenu zbog koje bi se trebali zamisliti. Računam da je i u njihovim redovima bar nekoliko psihopata. To je u politici izgleda normalno stanje.
    pedja

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман31. мај 2016. 20:29

    Zaobilazim gornje komentare želeći da kažem nešto drugo.
    U principu treba preskočiti ideal savršenstva. Ukoliko želi biti savršen čovek se mora odreći sebe, svega ličnog, individualnog. Tome liku odgovaraju mitske ličnosti, Isus, Buda, ko li već sve ne, takvi su kroz vekove ostali idoli,samo u priči, manje u životu što potvrđuje nesavršenu ljudsku prirodu. Otuda je verovanje u idealne ljude i odnose, kojekakve oistine, slobode i sl. velika zabluda a ljudski jeste verovati i nadati se.Paradoksalna je pozicija intelektualaca.Generalno oni su nosioci duhovnog napretka, realno visok procenat njih je u slugeranskoj službi. od takvih ne treba očekivati nikakav pomak, suprotno sa ostalima oni održavaju status kvo, Srbija je tipičan primer, možda je više primer poluintelektualaca obzirom na mega,gega univerzitete, lažne diplome i sl.
    Znate, sve skupa život je krivudav, hiljadu ga pravila ne ispravlja.
    XXX

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Toliko je krivudav i grgurav, navešću drugi paradox,da bi po svoj logici, i nekim teorijama, trebali da prežive samo jači, spretniji, lukaviji, smioniji,a nekim čudom preživljavaju i slabiji.Nisu ih istrebili surova priroda i socijalni ambijent pun svakojake ljudske ološi. Šta ako ih je održala nada,trpežljivost a ja mislim da jeste. Živeti uprkos, živeti i nadati se,tražiti dalje,ne biti razočaran, uprkos ..Meni je ta tiha žilavost impresivna i ako se ona odvija u smirenom duhu, još je više cenim.

      Избриши
    2. Анониман01. јун 2016. 17:21

      To bi se, rečeno rečima Hartmuta Böhmea, moglo nazvati „kompleksija novovekovnog intelektualca: biti rascepkani subjekt, neko ko zna, ali sa nesretnom svešću, otuđen, 'dalek' na ekscentričnom putu, neko ko nije izbalansiran u mirnoj sredini nego je u stalnom pokretu do ludila, između najtmurnijeg mozganja i najsvetlije vizije"
      pednik u prolazu

      Избриши
    3. Izvanredno rečeno.Sada sam upravo napisala komentar ( gore) o tom rasulu u nauci. Uvek je toga bilo ali je "nama" pao težak misaoni zadatak da sebi predočimo svet koji se pre svega sastoji od praznine, ili udaljene čestice koji deluje jedna na drugu. Nije čudno sto je Pope uzviknuo, " priroda i njeni zakoni bili su Skriveni u tmini. Bog reče : Neka bude Njutn! I sve bi svetlost."
      od Njutna je klasična slika sveta počela da se raspada.

      Избриши
  5. Анониман01. јун 2016. 19:38

    Meni je pozicija koju zastupa XXX potpuno nejasna i protivrecna,sa jedne strane imamo kritiku savremenog drustva koje se granici sa pesimizmom,a sa druge XXX preuzima ulogu "djavolovog advokata" opravdavajuci beskrupulozni sistem tog istog drustva.Pesimisticka perspektiva je intelektualno casnija i ako se ne slazem taksativno sa njom,jedino sto mogu reci kad se susretnem sa nekim koje zastupa jeste ovo:"Vreme ce reci svoje".Mozda su pesimisti u pravu,ko zna?,mozda su problemi savremenog drustva takvi da ni najblistaviji um ovog sveta ne moze da ih razresi,mozda je ovo pocetak kraja ljudske vrste opet ko zna?.Ali biti u ulozi djavolovog advokata je besmisleno.Kakvo trziste,kakva ekonomija,kakvi bakraci,trziste je dzungla tu nema pravila nije to sah pa da se zna red,tu svako svakog moze da zavrne na 1001 nacin a da pritom NE ODE U ZATVOR.Win-Win situacija jeste moguca samo ako imamo preobilje resursa,ali planeta Zemlja na zalost jeste veoma skromna sa njima pa tako gore pomenuta situacija postaje nemoguca sto znaci da ce uvek neko izvuci "deblji kraj" i postati gubitnik,sto je vise ovih gubitnika to je "bolje" (a zna se za koga).Ekonomski slobodni DANAS ako izuzmemo porodice cije se bogastvo prenosi sa generacije na generaciju(protiv kojih apsolutno nemam nista) jesu uglavnom tajkuni,tajkuncici i prodavci magle(poput onog lika sto izmisli fejsbuk ili lejdi gage npr.).Svako ko razmislja i BRINE kako ce platiti racune od 1 do 1 NIJE ekonomski slobodan.Kao sto ne postoji komunizam/socijalizam sa ljudskim licem tako ga i kapitalizam nikad nece imati.Danasnje drustvo je skroz na skroz TRULO i nema mu popravke jedino jedan veliki RESTART moze resiti problem,a ko ce ga izvrsiti:Covek,Priroda ili visoko razvijeni A.I. stvarno neznam,nisam prorok.Jedino u sta sam siguran jeste to da ce se RESTART desiti kad-tad milom ili SILOM.LUX

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. LUX
      "Meni je pozicija koju zastupa XXX potpuno nejasna i protivrecna,sa jedne strane imamo kritiku savremenog drustva koje se granici sa pesimizmom,a sa druge XXX preuzima ulogu "djavolovog advokata" opravdavajuci beskrupulozni sistem tog istog drustva."

      Priznajem, morala sam pročitati sve njegove komentare.Čini mi se da se tvoja prva primedba odnosi na prvi komentar, a druga na treći. Navodim to zbog jasnoće.
      Koliko sam ja razumela u prvom komentaru on govori o libertarijanizmu ( naziva ga pokretom, ali koristi i reč teorija). On zapravo kritikuje njihove ideje a poslednja rečenica je ključna, citira:
      "Teorija je mrtvo slovo na papiru ukoliko se ne sagleda životna praksa. Tu leži problem. Ne postoji um koji može da obuhvati sve,

      Nastavak rečenice govori o praksi ( životu )

      " -----kao što ne postoji družba u kojoj će moći da se ostvari svačija individualna sloboda."
      Mislim da je čovek bio vise nego jasan. On je PROTIV libertarijanaca i njihovih ideja,a stav da ne postoji društvo u kom će se ostvariti SVAČIJA individualna, po meni nije pesimizam već realnost koju bi svako trebao da prihvati. Ideje o potpunoj ravnopravnosti ljudi su klasičan primer levičarskih utopija.

      Drugi prigovor takođe ne stoji.
      Citiram te :

      "Kakvo trziste,kakva ekonomija,kakvi bakraci,trziste je dzungla tu nema pravila nije to sah pa da se zna red,tu svako svakog moze da zavrne na 1001 nacin a da pritom NE ODE U ZATVOR."
      Nisam pronašla deo u kome XXX zagovara takvo tržište. On spominje tržište kao ekonomsku regulative po sistemu ponude i potražnje ( a ne neke planske, pretpostavljam ).
      Uzmimo da je tvoja slika tržišta istinita šta ti predlažeš, kakve odnose van pomenutih.
      Istina je da ljudi ne mogu da sastave kraj sa krajem, u Srbiji!Zašto? Zato što je Srbija zemlja haosa,zvoj opis se odnosi na nju. I ono zakona što se ima mimoilazi se itd. Slika globalne ekonomske scene sve vise ide u pravcu levice, centara moći koji odlučuju o svemu, pa i ekonomiji.Idealnog tržišta ( takozvanog slobodnog- koje je po meni takođe ideal)nema, a mi ga kritikujemo. U svetu postoji nekoliko oblika kapitalizma, ne samo jedan. Ne možemo govoriti o nekom" tržištu",već o konkretnom.
      Restart, haha...E da je društvo mašina pa da ga restartujemo, ali nije. Biće kada čoveka zameni neki savršeni android, A.I, ili roboti,tada bi možda bilo moguće uspostaviti neko "mašinsko" ( fabričko) društvo.
      Da će se nešto desiti, izvesno je. Tu si u pravu. Ne moraš biti nikakav vidovnjak, prorok da bi došao do tog zaključka.Čovek će smog sebe da ukine.Njegova je sila nezadrživa, nažalost.
      pozdrav

      Избриши
    2. Анониман02. јун 2016. 00:24

      Ne treba zaboraviti da je haos skriveni "red" nekome ovaj haos u Srbiji ide na ruku mi smo u njoj ekonomski gubitnici o cemu sam pisao u komentaru i sto se toga tice licno sam veliki pesimista,smatram da ce to stanje(necu namerno da budem vulgaran,ali sigurno znate koja to rec jos pocinje sa "s")trajati jos duuuugo.Situacija bas nije sjajna ni u svetu,taj zaokret prema levici jeste samo PRIVID,dali ste se pitali zasto Amerika nije unistila narko-kartele u Meksiku,a odgovor je prost u Americi se peru pare pa im nije u interesu da se prihvate takvog poduhvata ti "apostoli demokratije".U Rusiji imamo "mrestiliste" tajkuna i tajkuncica.U Kini 60 000 ljudi je dobilo otkaz da bi ih zamenile masine u fabrici el.komponenti za mobilne telefone i naravno nije to "nista".Singapur taj bastion kapitalizma moze da se pohvali time da su tu ostvareni ideali jednakosti,ali cvrc ljudi tamo nemaju penziju pa moraju da rade do poslednjeg daha.Toliko od moga skromnog znanja,neko drugi bi mogao da naredja jos primera i sad gde je taj haos,dali samo u ovoj nasoj(otvoreno je pitanje dokle ce biti nasa) Srbiji!?.Evropska unija je napravila jedan "ozbilnjiji" zaokret ka levici u stvarima ekonomije i evo imamo navalu izbeglica i ona je pred krahom ,sve su to prljave igrice koje skupo kostaju e sad dali ce se ta cena meriti samo u EU/Dolarima cisto sumnjam bice tu nazalost i ljudskih zrtava.Zato sam i rekao kakvo trziste,kakva ekonomija...teorija je jedno a praksa onih sto PRAVE PARE drugo.LUX

      Избриши
    3. Анониман02. јун 2016. 04:39

      Ko na brdu stoji više vidi, ali ne razume, hehe...Misliš da treba sići u bazu. Treba ostariti pa shvatiti da život nema nikakvog smisla, moraš ga naći sam. Ni svemir nema smisao, postojanje je jedna faza materije, energije i šta nju briga za jednakost ljudi!
      Malo šale.
      Ekonomija je način (princip) trgovanja među ljudima.Ona je krucijalna u životu čoveka. Ona je život i zato ekonomsku slobodu( ekonomsku nezavisnost)stavljamo na prvo mesto. Znamo da se novac zarađuje radom, kako drugačije. Ideal jednakosti pada već kod te prve stavke. Nisu ljudi ni fizički ni umno jednaki, nisu jednaki ni sa istom diplomom, nisu jednako snalažljivi, vispreni. Brže će se zaposliti sposobniji, imaće veću platu,biće u mogućnosti da napreduje i sl.
      Najspretniji uspevaju da se obogate. Danas imaš masu klinaca milionera koji su pošteno zaradili te pare.Izbacili su na tržište robu koja ide. Imaš decu milijardera kojima očevi neće ostaviti nasledstvo jer su idioti. Imaš one koji su nasledili pa profućkali. Imas milionere (Ford, Tramp) koji su nekoliko puta bankrotirali pa se podigli. Sve su to normalne pojave na tržištu.
      Zašto se novac ne podeli ravnomerno da bi svi bili sretni? Hajde ti podeli sav svoj novac gladnima. Misliš da je to humano. Socijalne države to rade pa imaju više troškova nego što mogu da podnesu. I onda se država zadužuje. Ceo svet se zadužio. Amerika je u dugovima.Socijale nisu velike, ali su bolje nego ništa.
      Levičari dalje traže da se namakne veći porez. Išlo se sa predlozima do 75 %. Radiš i od te ti plate oduzmu 75%, a za to vreme na socijali hiljade ljudi ne radi ništa i prima količinu novca nešto malo manju od tvoje plate.
      Kapitalista je poslovno sposoban čovek. Može biti mešetar, lopov, može se dovijati na sve moguće načine da dodđe do bogatstva, ali on faktički obezbeđuje hleb masi. Uzmi mu 75% posto njemu se više neće isplatiti da radi. Zbog toga se postrojenja premeštaju iz zemlje u zemlju, zbog jeftine radne snage, ukupno jeftinih sredstava proizvodnje, da ne nabrajam, izbegava se porez, ide se preko kojekakvih firmi pa se malo malo otvori neka afera.
      Za haos u Srbiji i svetu zaslužna je politika koju su preuzeli u svoje ruke novci. Uz novac ide moć, uz moć novac, tako je bilo i biće. Šta mu možeš! Svi su alavi na novac.Vidi naše političare, sve od reda korumpirano, obogatilo se na grbači naroda. A narod glasa li glasa. U pravu je XXX nema te države u kojoj će biti idealno. Ne mislim kao libertarijanci da bi bilo bolje bez nje jer, kao ti, ne verujem u ljude, pogotovo kada je novac u pitanju.
      Evo nabacio sam ti nešto malo za razmišljanje.
      pedja

      Избриши
    4. Анониман02. јун 2016. 19:34

      Danasnju ekonomiju ja bih pre nazvao "ekonomikanstvom",tu nema ni trunke racionalnosti a o Etici da i ne pricamo.Taj zakon/pravilo ponude i potraznje ima smisla ako se radi o STVARNIM LJUDSKIM POTREBAMA.Ono sto mi imamo danas na delu jesu na stotine izmisljenih i vestacki stvorenih potreba kod potrosaca/kupaca koje nemaju nikakve veze sa zivotom i zdravom pamecu.Uzecu samo dva primera kao ilustraciju.Prvi se odnosi na tkz.kupovinu telefona za 1din,znam nekoliko ljudi iz moje najblize okoline koji su tako promenuli bar tri telefona u roku od nekoliko meseci nepotrebno opterecujuci svoj budzet za glupi hir.Drugi primer jesu masovne rasprodaje za bozicnje i novogodisnje praznike u Americi kada se stvaraju stampeda ispred prodavnica u kojima su neki ljudi poginuli.Jednom recju kasni kapitalizam stvara sve vise i vise infantilne,debilne i nemoralne pojedince.Koncept idealne drzave moze se naci kod Platona,a u moderno doba na tom tragu je Vajspuhovo drustvo Iluminata,Alister Krouli govori o Telemitskoj zajednici u kojoj ce svako znati svoju Istinsku Volju...i znate sta,sva ova drustva su HIJERARHIJSKI UREDJENA i tu SVAKO ZNA SVOJE MESTO pretpostavjam da se XXX-u ni ovo nece svideti.Veca je verovatnoca da se Samoaktuelizovani pojedinci,Geniji i uopste najvredniji primerci ljudske rase nadju u drustvu koje je briblizno ostvarilo ideale gore pomenute drzave,nego sto bi bio slucaj u ovoj zabokrecini od liberalne demokratije.LUX

      Избриши
    5. Анониман02. јун 2016. 23:52

      Moram da se ispravim,nije Vajspuh(sto nekog moze asocirati na Auspuh) vec Adam Vajshaupt.Jedan od centralnih koncepta drustva Iluminata jeste Meritokratija pa predlazem da se objavi nekakav tekst koji ce se pozabaviti upravo ovim konceptom.LUX

      Избриши
    6. LUX,

      Imamo problem u komunikaciji. Bilo bi dobro kada bi pojasnili neke stvari. Jedno je realnost, drugo su teorija, treće su želje itd.
      Mogu se složiti sa tvojom kritikom realnosti ( pretpostavljam da se slažu i ostali )Tu nema ničega spornog ili veoma malo. Razumemo se.
      Ne razumemo se oko tvojih želja.

      Ti pišeš, citiram;
      "Taj zakon/pravilo ponude i potraznje ima smisla ako se radi o STVARNIM LJUDSKIM POTREBAMA."
      Šta tebi znači pojam stvarnih ljudskih potreba? Ko je pozvan da odredi šta su to stvarne ljudske potrebe? Ono za čim ti nemaš potrebu, drugi imaju, ili obratno, ali tvoje mišljenje ne može da bude merilo.
      To hiljadama godina radi religija,vlastodršci, države,majke, očevi, itd. Svi hoće da nametnu SVOJA MERILA, naravno svako po svom nahođenju, sa različitog položaja, obično u svom interesu i to je najveći problem zajednice, želja da se nameće- To je momenat kojim se ukidaju slobode.

      Isto vredi i za tvoj stav ( nešto dalje ) o hijerarhiji.
      " HIJERARHIJSKI UREDJENA i tu SVAKO ZNA SVOJE MESTO "
      Svako je društvo nužno organizovano po principu hijerarhije.Pitanje je kakve. Dakle i tu prvo moramo da razrešimo pitanje osnovno pitanje društvenog sistema da bi prešli na neke tamo forme, kao što ti spominješ meriokratiju.
      Spominješ Platona, čoveče. Toj vrsti demokratije je već Aristotel očitao bukvicu i to sa punim pravom. Demokratija i pored svih svojih dostinuća ne predstavlja savršen politički režim, pati od ozbiljnih slabosti kojih smo danas itekako svesni.U staroj Atini političko pravo imali su samo punoletni Atinjani koji su činili manje od trećine,mnogi propisi izglasavani su tesnom većinom u skupštini (ekleziji), što je, kada se prevede u brojeve, predstavljalo volju svega jedne šestine (ili osmine) stanovništva.Današnja demoktratija obuhvata daleko više populacije a daleko je od idealne. Naime, gde ima politike, ima i države, a gde ima države, ima i klasnog raslojavanja, samim tim i dominacije, vlasti i fizičke sile kojom se štiti poredak. Tako je i demokratsko društvo klasno raslojeno, sloboda ograničena, a država se koristi fizičkom silom, s tim što se neprekidno teži da se i dominacija i sila, kao negativni elementi, svedu na minimum.

      Избриши
    7. nastavak i kraj

      Dakle od ideala ništa. Imaš pred sopstvenim očima, uživo, demokratskim sistemom izabranu vlast koja je uz pomoć tog principa provodi pljačku, skoro pa diktaturu.To je realnost, mada je ideja kao ideja zaista lepa.
      Takva je i meriokratija, lepa ideja, tako su na vlast u Srbiji, kao stručnjaci došle velike lopuže,pa otišle bogate,da spomenem Đelića, Dinkića, pa onog mladog koji nestade kao kometa,a gde su tek imena sa lažnim diplomama, sve sami stručnjaci.
      Jednom rečju,ako shvatiš da je čovek, kao jedinka, jako kvarljiva roba, onda ćeš i ti, kao i svi mudri ljudi, na kraju odustati od lepih želja, to jest ideja udruživanja, jer nema tog društva u kom čovek neće biti ono što jeste. Nažalost to što jeste je do zla Boga ružna slika.Sa takvim čovekom ne možeš napraviti nikakvu državu, ma kako ideja bila lepa, ona uvek ostane idejom.

      Evo na jednom primeru greške u koracima koju praviš.
      Kažeš; "Jednom recju kasni kapitalizam stvara sve vise i vise infantilne,debilne i nemoralne pojedince."Istina je to, ali ne jedina.Nema tog potrošačkog kapitalizma( TO JE TA FAMOZNA PONUDA )bez tvog komšije (POTRAŽNJE) Nije taj process jednosmeran,niti je taj tvoj komšija oslobođen krivnje jer mu je kapitalizam " nametnuo" trku za telefonima.Da tvoj komšija nema potrebu da se dokazuje ( što je u visokom procentu u osnovi socijalnog dokaztivanja i prestiža)ne bi bilo ponude. Tržište STVARA na osnovu reakcije, ono brzo REAGUJE, kao što istom brzinom reaguju potrošači.Kao što vidiš znaš oni su međuzavisni, I zato mi uporno svi govorimo o toj vezi ( ponuda- potražnja )

      Komunističke zemlje su zatvorile tržišta i eto, nema potreba. Nema telefona u ponudi, nema naopakih potreba, nema NIČEGA, ne samo telefona, osim za POLITIČKI KOMUNISTIČKI VRH. JE LI TO HIJERARHIJA KOJOJ TREBA TEŽITI?Na stranu što u takvim državama nema ni D od demokratije, a kamoli meritokratije i sl.

      Ako ovo prethodno nisi shvatio onda zaista imamo problem u razumevanju.

      Избриши
  6. Анониман04. јун 2016. 15:18

    Zar ne možemo svi da se složimo? (kao cigle)
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  7. Анониман04. јун 2016. 23:47

    LUX,
    Stvarnost jednog društva, kakvom je ti zamišljaš, bila bi i dalje samo privid neke ideje zasnovane na idealnom modelu stvarnosti. Treba jednom shvatiti da su gotove sve ideje " boljeg" društva doživele fijasko jer su bile ne-osnovane, bez tla u realnosti što dokazuje istorija. Nadanje i čekanje preokreta i boljitka su nasušna ljudska potreba. To je u redu kod pojedinaca. Za društva to ne vredi.Ni jedan državni sistem nije „usrećiteljska" formula, pa zašto bi bio kapitalizam.

    Mračna slika zastrašujućih razmera globalističkog poretka nije rezultat kapitalizma. Nije, iz vrlo prostog razloga, jer je taj poredak "eksperiment" uživo jedne crne ideologije koju ostvaruje široka mreža institucija i aktivnosti koje su premrežile čovečanstvo.Teško da ćemo se izvući iz toga. Kapital ( novac)je samo jedna poluga ostvarenja te zamisli i nema veze sa "idejom" kapitalizma.
    XXX

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман05. јун 2016. 01:20

      Da dodam, tajna ekonomija ostvaruje daleko veći promet od javne ekonomije - crno i sivo tržište nisu ništa prema onom tajnom, što najbolje potkrepljuje činjenica da većinu najbogatijih niko i ne pozna.
      pedja

      Избриши
  8. Анониман07. јун 2016. 14:00

    Tradicionalna ideja da je moguća nekakva apsolutna odluka, pa u tom smislu i apsolutno obećanje,odavno je prevaziđena. Ovo je jednostavan odgovor na sve ljudske ideje apsolutnog značenja ( nema apsolutnog).

    filozofski odgovor

    ОдговориИзбриши