недеља, 12. мај 2019.

Elemir Zola,Upotreba imaginacije i zalazak Zapada






Progovor
Sanjač+sanjano=budućnost

(Mag ima imaginaciju)

SANJAO SAM JEDNOM DA SAM SAN. Ne sanjač, nego sanjano. Bio sam radnja, proces, nit koja prožima mene koji sanjam da sam čin, a ne učesnik, da sam događaj, a ne sudionik.

Nisam bio lik, ali sam imao oblik.
Nisam bio biće, ali sam bio stvaran.
Moglo bi se reći da sam ponajviše bio situacija.

    Ja sam se odigravao. Bio sam ispunjenje, srujanje,čista akcija. Bio sam vidan, ali nevidljiv.
     Bio sam zvuk, ali beščujan. Bio sam tik pored, ali nedodirljiv.
      Sve se u meni kretalo, iz jednog mog kraja od mene odlazilo, na drugom mom kraju u mene uviralo.
     I nekako je sve bilo tako neprirodno obično.Tako začuđujuće, čak zastrašujuće, jednostavno.
      Toliko sam postao san da sam počeo da ličim na javu. Bio sam javan san: java sebe.
     Mogao sam da čitam misli, da prolazim kroz materiju, da osluškujem bat srca. 
     Ništa od toga nisam činio.
     Mogao sam da vladam, da usmeravam, da određujem, da diktiram.
     Ništa od toga nisam činio.
      Prepuštao sam to sanjaču kao iluziju stvarnosti, kao varku jave.
     Znao sam da sam istina, a i to da u sebi, svakoga trenutka, sadržavam sopstvenu suprotnost. Bio sam izvan relacija polarnosti, izvan svih vidova belog i crnog. Bio sam čak i izvan sebe, izvan sanjanog, kao potvrda vlastite ispunjenosti.
     Dopuštao sam sanjaču da me loše tumači, površno razume, da ne uspeva da me obujmi, da u mene uroni.
    Ničim nisam remetio njegovu jalovost.
    Nikakvim znakom nisam ga upućivao da nema puta ka meni, jer ako jednim pođe, drugim je dalje od mene.
    Svuda prisutnog, mogao me primiti na svakom koraku, na svakom zavijutku, svakoj čistini.
    Ne bude li me video svud, uzalud je tražio. Uzalud se budio. I ponovo zaspivao.
    Ne bude li me video, u snu se neće setiti jave, na javi sna. Neće znati da sam sa obe strane njegovog daha, da sam njegov omotač i njegova nutrina.
    Ali ako sanjač odsanja svoju samstinu, odstrani mahovinu s mozga i kalež iz duše, tad će se, prvi put, sjediniti sa mnom, sa sanjanim; tad će shvatiti da uistinu sna i nema, da je to samo puka opsena, privid i varka. Jer, kao što je sanjač tražio istinu sna, tako je sanjano tragalo za istinskim sanjačem. Jedino prožeti jedno drugim, bez mogućnosti i potrebe da prepoznaju šta je čije, ko odakle dolazi i u šta uvire, sanjač i sanjano žive istinsku spoznaju probuđenosti. Samo budan sanjač /probuđen sanjanim, a ne javom/ može neograničeno i bezbolno da ponire u uske zaumne lavirinte sanjanog i da kroz njih prolazi kao kroz široke bulevare emanirajuće svjetkosti. Tek tad kroz njega može da struji spoznaja da je sve san kojeg nigde nema.

Značenje reči 


       Metafizika se skriva u rečima poput srca zove, kao srž u kostima. Pažljivo preispitivanje reči “imaginacija” ili reči “fantazija” trebalo bi da nas nauči nečemu o metafizičkom i kosmičkom statusu onoga što bi se moglo definisati kao sposobnost predstavljanja slika u duhu.

     “Slika” (image) i “imaginacija” imaju isti koren kao i “imitacija”. No, koren im izgleda da ne postoji u latinskom, pa će biti da su te reči nastale dodavanjem prefiksa in korenu mi – onom istom koji stoji u osnovi takvih reči grčkog porekla kao što su “mimic” ili “mimetic”. To nas vraća natrag na indoevropski koren mei, koji mora da je označavao sve ono promenljivo ili nepostojano što je u stanju da privuče i zadrži ljudsku pažnju. Iz njega proističe maja u sanskrtu – večno-promenljiva, zavodljiva, hipnotišuća igra pojavnih oblika, i mein, “obmana” iz starog visoko-nemačkog. Uz dodatak zubnog sufiksa, izgleda da mei, ukazuje na ideju neke magične spone, odatle na sanskrtu mithra, magija prijateljstva. Dodavanjem grlenog sufiksa, mei kao da nagoveštava ideju nečega što proleće i isčezava u trenu – poput oblaka (maeya na jeziku Aveste), ili isprekidanog svetla – u latinskom imamo micare “svetlucati”, u persijskom mozheh, “trepavica”, na ruskom ma_k “svetionik”. Ruski glagol ma_ at_ znači “namignuti”, “signalizirati”, “prevariti”.

     Između sveta svetlosti i sveta zvuka postoji paralelizam, pa tako mei označava onu vrstu zvukova koji se mogu uporediti sa isprekidanim svetlom, kao što je njištanje konja – odatle na sanskritu mimati, na grčkom mimizo.

     Ispitivanje reči “fantazija” daje iste rezultate. Indoevropsku koren je bha, što znači “svetlo” i “vizija”, ali i “zvuk” i “bajalica”, “urok”. Od njega se izvode engleske reči “fable” (bajka), “fame” (slava), i “fate” (sudbina). U albanskom, od njega vodi poreklo benj: “izneti na svetlo”, “učiniti”, “napraviti”, što je upravo onaj opseg značenja koji odgovara onome kod reči maya. U grčkom pored “fantazije”, ovaj koren stvara reči “fantom” i “fajnomenon”.

     Oko ideje imaginacije stiču se ideje nečega promenjivog i opčinjavajućeg – kao što je isprekidano svetlo ili podrhtavajući zvuk ili neka magnetski privlačna reč, ideja čudotvorog stvaranja ili veštine, varanja, obmane i, najzad opšta ideja pojavne stvarnosti kao takve.

     Izvan indoevropskog područja dovoljno će biti da se navede hebrejska reč ietzer, koja znači “imaginacija”, “obmana”, “informacija” i “priroda”.


Metafizički status  imaginecije u Vedanti 



      Tradicionalne metafizičke kosmologije objašnjavaju, koordiniraju i sabiraju u jednu harmoničnu celinu ideje koje se u jezicima podrazumevaju. Kada govorimo, mi i mimo naše volje implicitno iskazujemo tradicionalne istine.

     U Vedanti imaginacija je sposobnost koja odgovara onom uobličujućem tananom, netelesnom nivou manifestovanja. Makro-kosmički, ona odgovara čistim oblicima, arhetipovima prirode, idejama svih mogućih vrsta – onome što se takođe naziva i kosmičkom imaginacijom. Privlačnost koja postoji između fantazmatskog sveta snova i sfere prirodnih oblika otvara prostor beskrajnim meditacijama i otkrovenjima.

      Ljude pokreću snovi, predstave koje ih progone, irealne slike što oduzimaju duh - reči koje izgovaraju, dela koja čine određena su njihovom imaginacijom. Idealne forme minerala, biljaka i životinja na isti način oblikuju pojedinačne članove vrste. Svaka semenka ruže sadrži san, bestelesnu predstavu ruže u punom cvatu. Naslućujemo da je taj san ono što navodi ružine pupoljke da se lagano otvore ili njene zelene listove da nežno propupe na stabljici.

     Onog dana kada počnemo da slutimo nevidljive snove koji stenje, semena, tela i duhove svud oko nas vode njihovim sudbinskim putevima, učinjen je prvi korak na stazi koja vodi mudrosti. Da bismo to postigli, trebalo bi da meditiramo o predstavama koje nosimo u sebi: trebalo bi da postanemo svesni toga na koji nas način one neprekidno navode da mislimo određene misli ili da činimo određene gestove. Ova vrsta uvida može se preneti na svekolike načine postojanja, čak i na onaj proces kojima sa nežive stvari oblikuju prema predstavi sopstvenog arhetipa.

     Vedanta nas poziva da meditiramo o značenju dve činjenice – da predstave potiču od svetla i da tokom sna nikakvo svetlo izvana ne ulazi u telo. Koje je to onda svetlo, koje stvara oblike što ih viđamo u snovima?

     Brinadaranyaka upanisada (IV,III) objašnjava da je međusvet snova osvetljen samim intelektom, samorasvetljujućom istinom; upravo je tanana esencija luminoznosti – ona čista blistavost (jyotih) – to što ocrtava predstave sna. Svetlo istine odražava se i prelama u tom svetu snova nestvarnom jasnoćom nadolazećeg sumraka, a ne sirovim, zaslepljujućim bljeskom podneva. Kao svetlost intelekta, istina se odražava i prelama u toj sivoj i zlatnoj luminescenciji usnule duše (jivatma), makrokosmički ona oblikuje tkivo “zlatnog” embriona (hiranyagarbha) ili božansko svetskog jajeta (Brahmanda) – sferu arhetipova, kosmičke imaginacije u kojoj je sadržana mogućnost postajanja svekolikih stvorenja, kao što duše sadrže svoja svoja tela – kao što semenski oblik ruže sadrži materijalni cvet. Oblici sadrže otisak koji ostavljaju na materiji, san sadrži onaj akt koji sam sugeriše. Predstave, oblici, snovi su pečati, materija je vosak. Oni su stalno mogući, životvorni, dok njihove inkarnacije predstavljaju njihovu prolaznu, na smrt osuđenu, pojavnost.

     Prozirni sumrak sveta čiste imaginacije, odraz i prelamanje istine, opčinjava nas i tanano zavodi, stvarajući maju, obmanjujući mimezu , odraz i prelamanje onoga što je iznad svih oblika, iznad svih predstava. Velika obmana opipljivog sveta sadržana je u svojoj klici ili jajetu ili prototipu – svetu imaginacije u kojem gruba blještavost dana biva pročišćena do čiste blistavosti, a proždiruća, uništavajuća vatra ovog sveta postaje kvintesencija toplote. Plamen koji tinja žari se u vatrene reči, izbijajući u neodmerenim gestovima – užarena lava koja u utrobi zemlje oblikuje i sabija glatki zeleni plamen bazalta, sve te zemaljske vatre predstavljaju otiske toplote sveta snova u različitim vrstama materije. Postojani oblici, modeli žustrog gesta, sjajnog kamena, same vatre razotkrivaju se, oslikavaju u kosmičkoj imaginaciji i u pročišćenom imaginativnom duhu. Ali čak i ti modeli, ma koliko inače bili trajni u odnosu na svoje zemaljske inkarnacije, nisu ništa do obmana, budući da su vezani za jedan kosmički ciklus – obmana u odnosu na večnost, na odsustvo svih oblika; i mudrost koju oni daruju manje je vrijedna od iskustava iščeznuća u apsolutnom, u izvorištu svog svetla. U drugoj kosmičkoj fazi predhodne metafore mogu se dalje razviti: za led se kaže da se topi, vode vremena počinju da teku u besprostornoj tmini. Jedan treptaj odzvanja kroz noć bivstvovanja – prve pukotine u ledu najavljuju odmrzavanje. Stidljivi purpur prve ljubičice – lelujavi nagoveštaj svetla koji se širi crninom noći pred zoru – sve to priziva našem sećanju ovu kosmičku fazu. Nagoveštava je svako jutro prvim šaptajima i cvrkutom u tami – prvim oklevajućim prigušenim ritmovima, razlivenim obrisima senki koje se polako pomaljaju; suprotnosti još nisu razdvojene, sanjivi čovek i pospana priroda stopljeni su u jednoj nerazlučivoj supstanci – na persijskom je nazivaju časom vuka i ovce. Ljudska duša kao da se nežno uliva i izliva iz nejasnih prirodnih oblika – telo sveta je u zlatnom stanju zametka, njegove suštine se slute u saživljavanju bez raščlanjivanja, dok zadubljeni promatramo nejasni, rosom prekriveni svet utonuo u maglovitost zore i sebe u njemu, polusnene, kako se lagano odvijamo, razmotavamo se iz vlažno tamne pećine svog srca – možemo naslutiti prostor još u samom sebi, zamotan i usnuo u suštom vremenu. Tiha, nepristupačna, najdulja istina, gola zapitanost Šta? žrtvuje se sada – ispoljava se sada da bi obmana materijalnog sveta mogla izaći na svetlost dana – u postojanje. Tišina je žrtvovana zvuku i konačno rezonirajućim vidljivim oblicima – smisao rečima, a reči konačno opipljivim stvarima. Sada smo u stanju da metafizički osmislimo povezanost reči imaginacija i fantazija sa njištanjem i svetlucanjem, sa prirodom i obmanom.

Kosmogonijski status 


      Imaginacija je središnja prečaga onih lestvica koje vode od svetovnih pojava do njihovog izvora. Umesto sa lestvicama, možemo je uporediti sa postepenim rastenjem ili razvojem. Možemo govoriti o kosmologiji u terminima kosmogonije. I statički i dinamički referentni okviri predstavljaju govorne figure za nešto što kavez ljudskih kategorija nije u stanju da obuhvati.
   
     Kosmogonija Vedante govori o početku početaka u terminima bezobličja, potpune tišine, krajnje tame, zamrznutog snevanja ili preiskonskog leda. Od matematike može pozajmiti metaforu Jednosti, one Jedinstvenosti koja postoji pre brojanja – u kojoj su svi brojevi već implicitno prisutni. Iz gramatike možemo uzeti metaforu upitne zamenice Šta? Zaista, šta može biti početak vremena kada ništa u vremenu na može proizvesti vreme i ništa se izvan vremena ne može postaviti u vreme? Početak vremena ne može biti u vremenu i reč “početak” gubi svoj smisao izvan vremena.

      Mogu se upotrebiti i živopisnija poređenja: majčina utroba, pećina, zimska kratkodnevnica kosmosa. U drugoj kosmičkoj fazi prethodne metafore mogu se dalje razviti : za led se kaže da se topi , vode vremena počinju da teku, u besprostornoj tmini . Jedan treptaj odzvanja  kroz noć bivstvovanja - prve pukotine u ledu najavljuju odmrzavanje. Stidljivi purpur prve ljubičice - lelujavi nagoveštaj svetla koji se điri crninom noći pred zoru- sve to priziva našem sećanju ovu kosmiočku fazu. Nagoveštava je svako jutro prvim šaptajima i cvrkutom u tamoi- prvim oklevajućim prigušenim ritmovima , razlivenim obrisima senki, koje se polako pomaljaju ; suprotnosti još nisu razdvojene , sanjivi čovek i pospana priroda stopljeni su u jednoj nerazlućivoj supstanci - na persijskom je nazivaju časom vuka i ovce. Ljudska duša kao da se nežno uliva i izliva iz nejasnih prirodnih oblika - telo sveta je u zlatnom stanju zametka, njegove suštine se slute u saživljavajnju , bez rasčlanjivanja, dok zadubljeni promatramo nejasni , rosom prekriveni svet utonuo u maglovitost zore i sebe u njemu, polusnene , kako se lagano odvijamo , razmotavamo se iz vlažno tamne pećine  svog srca- možemo naslutiti prostor još u samom sebi , zamotan i usnuo u suštom vremenu.

Tiha, nepristupačna, najdulja istina , gola zapitanost Šta?  žrtvuje se sada, ispoljava se sada da bi obmana materijalnog sveta mogla izaći na svetlost dana -u postojanje. Tišina je žrtvovana zvuku i konačno rezonirajućim vidljivim oblicima - smisao rečima , a reči konačno opipljivim stvarima.

Sada smo u stanju da metafizičko osmislimo povezanost reči imaginacija i fantazija sa njištanjem i svetlucanjem, sa prirodom i obmanom.

Duhovni status 

      Kada vedska kosmogonija dostigne svoju petu fazu, zvezda zornjača već blista na nebu, naši snovi dostižu vrhunac, kosmičko jaje se razbija pod prolećnom ravnodnevnicom kosmosa. Sad skriveni su ono najdublje srce, krajnja istina, ona neizreciva srž. Uskoro će nas zaslepiti sirovi blesak dana, zaglušiće nas gruba larma života – užareno podnevno sunce izbrisaće čednu blistavost sveta snova u kojoj možemo razaznati idealne oblike predstava onoga što nam se sad ruga svojom prolaznošću i guši nas svojom surovom intentzivnošću.
    Zato tražimo zaklon, izlaz i način da se sklonimo od bleska i buke. Iskradamo se i povlačimo u hlad svetog gaja, pećine ili hrama. Tu, u njihovom prigušenom polumraku, možemo prizvati slike, seni koje su podarile život zaslepljujućem blesku koji smo ostavili napolju. Možda nam čak i uspe da, s one strane tih čistih oblika, naslutimo krajnju tišinu koja im je predhodila i koja leži u osnovi svega što živi.
      Da uplovimo u taj doživljaj izbavljenja – pomoći će nam san, i on će biti postavljen na čistini gaja, na pećinskom platou ili oko oltara u hramu. Prethodiće mu odbacivanje svih sećanja na spoljašni svet – završiće se u nemoj sabranosti. Na kraju, ostavivši za sobom sve oblike, uskliknut ćemo sa Prosperom

(Bura, 4.1): …

K’o nesuštastveno
Tkivo te vizije, tako će i kule
Visoke i divni dvorci i svečani
Hramovi i sama lopta zemljina
I sve na njoj, nestati k’o ova
Iščezla, nestvarna povorka i neće
Za sobom nikakav ostaviti trag.
Mi smo građa od koje se prave
Snovi i naš mali život snom je
Zaokružen…

     Da bismo se vratili Izvoru, jedinstvu, da bismo postali nalik dragulju, kristalu, poput leda, istiniti, mi stvaramo liturgiju – krajnji i izvorni, vrhunski i primarni oblik umetnosti, čija je uloga da prikaže san sveta kako se pretapa u istinu – kao ništa drugo do simbol istine. Vrhunac liturgije je žrtvovanje – stravična, potresna alegorija našeg povlačenja iz ovog sveta u jedinstvo. Poput zamirućeg brujanja zvona, poslednji grcaj žrtve raskriljuje vrata ka istini, ka čistoći koja je žrtvovana životu, večnosti koja je razapeta na krstu vremena.
    Prolaz koji vodi do tog iščeznuća je liturgijski svet snova (i, u manjoj meri, svih umetnosti). Oni koji se nakon iskustva iščeznuća vrate svakodnevnom postojanju, više nisu ono što su bili; ponovno rođeni, oni širom otvorenih očiju prolaze kroz čudnu gomilu mesečara što zakrčuje gradske ulice. Oni su videli zemlju kako se vraća u polutamu svojih mogućih oblika i kao se zatim uvija, poput uvijenog svitka sadašnjeg kosmičkog ciklusa kojeg, kroz zvezdani svod večnosti, pronosi anđeo na vizantijskoj kripti Kahrija džamije u Istanbulu.

     “Kao snove, obmane i kule u vazduhu, tako mudri, upućeni u Vedantu, vide ovaj opipljivi univerzum”, kaže Gaudapada Karika (31). Put mudrih vodi od prostora ka vremenu, od opipljivih stvari ka nematerijalnim arhetipovima i na njegovom kraju sve besede zamiru podrhtavajući u zebnji pred praiskonskim pitanjem – Šta? A kad se pitanje postavi s pravilnom intonacijom, cepa se obojeni veo imaginacije i sve što ostaje je golo bivstvo, znanje i blaženstvo.

Tamna strana imaginacije 

       Imaginacija je zemljouz između života i iščeznuća , noći i dana , obmane i istine. Njena polutama može  biti prvi nagoveštaj večnosti, ali i duhovne smrti. Na njoj sve počiva. Tokom aktivnog života ona oblikuje predstave putem poruka koje prima iz čula. Kada se ne bavi time, može se okrenuti unutra, izvoru svoje svetlosti ili se, pak, zamajavati predstavama koje je pohranila u sećanje, ne zato da bi došla do znanja, već radi predstava samih. Ova dva stava određuju s jedne strane, nadahnutu viziju, a, s druge, sanjarenje. Prvo vodi najvišem cilju, drugo duhovnom propadanju.

   Sanjarenje je štetno čak (i pogotovo) onda kada se pretvara da se samo nevino poigrava sa predstavama. Predstave su idoli, one vrše uticaj. Duh se ne bi upuštao u besciljno maštanje da se ne oseća namamljen, uljuljkan u jedno polubudno stanje. Ali to stanje predstavlja prvi korak u greh i baš one sanjarije koje izgledaju najnaivnije, zavode utoliko delotvornije. Iz njih proishodi trostruko zlo, jer ne samo da dovode do duhovne smrti, već zagađuju i snove, u kojima se odražavaju kao u iskrivljenom ogledalu, te utiču najzad na efikasnost u svakodnevnom životu. Maštarije nas prilepljuju za spoljašni svet i u isto vreme nas čine nesposobnim za svakodnevne zemaljske poslove – one nas izlažu svakoj nagonskoj sili koja vreba, podstičući istovremeno stidljivost i neodlučnost.

     Sanjalica je neosetljiv, samozadovoljan, prezauzet sobom, stidljiv, neodlučan, nesposoban za munjevite reakcije i brže procene.

      Nikakvo se istinsko saosećanje prema drugima ili svetu ne može očekivati od sanjalice. Njemu ne samo da nedostaje moralni osećaj, već i poetski uvid koji ovome prethodi i podaruje mu život; Kits nas u Padu Hiperiona (The Fall of Hyperion) podseća da

Pesnik i sanjalica su različiti, 
Oprečni, čiste suprotnosti, antipodi,
 Jedan na svet izliva melem 
Drugi ga razdražuje. 

     Imaginativne misli dolaze ruku pod ruku, u parovima ili naizmenično, nadopunjujući se uzajamnim jemstvom – nasuprot tome, samotne fantazije, kako je primetio Emerson u Merlinu II, nemaju naslednike koji bi zaplašili laž ili održali istinu u životu.

   Sanjalica ne primećuje zlo kojem pomaže da se usadi i, malo po malo, potpuno zaboravlja da je sasvim mogućno održavati svoj um jasnim i čistim, da rasčišćavanje besciljnih, lutajućih slika podaruje osećaj oslobađanja, donosi osećanje smirene sigurnosti – daleko iznad kukavne naslade sanjarenja.

     I najmanje ulaganje volje zahteva od okorelog sanjalice ogroman napor: najnedostojnije navike njemu izgledaju neiskorenjive, a i najmanja iskušenja neodoljiiva.
     Kada Milton prikazuje kako Sotona zavodi Evu, on sanjarenje čini uvodom u

Pad (Izgubljeni raj, IV, 800):

Ko žabac zgrabljen, kraj Evina uha,
Pokušavajuć đavolskom svojom veštinom da
Dotakne
Organe njene uobrazilje, i s njima da iskuje
Obmane kakve mu se prohte, priviđenja i snove.
Sve tradicije su upozoravale protiv sanjarenja.

Vežbanje imaginacije

      Kada je um stekao naviku da se na sanjarije obrušava poput munje i kada, kao posledica toga, stanje prepuštanja i smirenosti postaje uobičajeno, imaginacija se zaogrće svojim najsjajnijim bojama, obogaćuje iskustvo poređenjima, postavlja se u samo srce stvari, dodiruje njihov arhetip i onda kada duh zaželi da se vine iznad zemaljske stvarnosti, ona to uzdizanje čini vidljivim, grafičkim, plastičnim iznad svega što se može videti i osetiti u svakodnevnom životu.
      Kada je obavljen preliminarni posao uklanjanja sanjarije, kada se iskuse prvi nagoveštaji stvarnog i istinskog imaginativnog života, tada postaje mogućno otpočeti s vežbanjem te sposobnosti, pretvarajući je u najmoćnije oružje duhovne borbe, u izvor intelektualne moći. Međutim, opasno je pokušati tako nešto pre vremena.
     Dobar uvod u vežbanje imaginacije predstavlja postojano posmatranje njene uloge u životu. Bolesti koje oslobađaju izuzetne količine imaginatvne energije mogu nas mnogo čemu naučiti.
      Tokom histeričnih napada um je iskrivljen obmanama koje nisu u potpunosti neželjene i koje telu omogućavaju da izvodi najneverovatnija savijanja i akrobacije – mišići i zglobovi poslušni su poput savršenog instrumenta, stvarajući svaki traženi simptom svih mogućih vrsta bolesti, prikazujući čak i besprekorne lažne trudnoće. Zadobija se takođe i sposobnost opsesivnog, zapanjujuće brzog ritma govora.
      Tokom svojih napada slabašni manijak može da se nosi sa najboljim atletom – njegova imaginacija izmenila je njegovu predstavu sveta, crpeći iz novih izvora energije, usmeravajući ih u nasilje nestišano onim osećanjem za granice i razmere koje ide uz uobičajenu predstavu o sopstvenoj situaciji i mogućnostima koje ona nudi.
      Imaginacija se može pojačati do one tačke na kojoj postaje halucinacija ili histerična obmana. Vrhunac je opsednutost – kada se pojavljuju sile koje prevazilaze čak i potpunu kontrolu nad telom.
    Ono što mogu učiniti snage zla, može se postići i u službi dobra. Utiskivanjem određenih slika u duh, bolesno telo može se izlečiti, vežbanjem imaginacije na određene načine koje su nam ostavile religijske tradicije može se dostići i onaj najviši cilj: izbavljenje.
      Trebali bismo da otpočnemo tako što ćemo posmatrati do koje mere je imaginacija u stanju da utiče na naše stavove i sposobnosti.
    Pogledajte čoveka koji se spušta niz strminu i neravnu padinu, kako oprezno bira put, korak po korak, očiju prikovanih za varljivi kamen, za klizavu vlagu – sa svim čulima na oprezu, napetih mišića. Jedan tanki štap sve to menja iz korena. Sada taj čovek bodro juri niz put, ushićen, nezaokupljen samim sobom. On zapravo jedva da se i služi štapom – i zaista, ono što ga vodi tako pouzdano izgleda da je tek povremeni fijuk štapa u vazduhu; sam osećaj da ga drži u ruci stvorio je u njemu jednu novu predstavu o sebi, poštapalicu na koju se može osloniti, treću nogu ili produženu ruku.
     Vežbanje imaginacije ne sastoji se samo u tome da se sopstvenom umu ili drugim ljudima izdaju naređenja. Najveći rezultati postižu se neusmerenošću.             Kada hipnotizer želi da promeni položaj kamena u bubregu on ne pokušava da utiče na osećaj i predstavu koju neko može imati o sopstvenom bubregu, već navodi hipnotisanog pacijenta da zamisli da jede neko teško, obilno, masno jelo.  Kada zubar želi da izvadi zub hemofiličaru, ona neće pokušavati da spreči krvarenje menjajući pod hipnozom zamišljenu sliku koju pacijent ima o sopstvenim desnima, već će ga navesti da zamisli da u ustima drži parče leda i tada će se kapilarni krvni sudovi stegnuti.
      Izvesne borilačke veštine Dalekog Istoka zasnivaju se na ispravnoj upotrebi imaginacije. Škole boksa i mačevanja koje potiču iz taoističkih i budističkih manastira smatraju snagu mišića sekundarnom, pa čak i ometajućom. Vrednost ovih tehnika za samoodbranu je sporedna i trebalo bi je zapravo zanemariti. One mačevaoca mogu učiniti nepobedivim, ali njihovo idealno oružje je lepeza.                  Savršeni stav za tai qi quan simbolizuje čoveka koji je mikrokosmos. Štaviše, astrolab. U nekoj tradicionalnoj civilizaciji učitelju bi bilo dovoljno da učeniku kaže da zamisli da je Univerzum. Istog trenutka učenikova težina spustila bi se u donji deo stomaka. Njegova imaginacije predstavila bi protok energije koji iz središta zemlje kroz stopala šiklja naviše kroz njegovo telo u snažnom mlazu. Priča se da su rimski vojnici, pripremajući se za bitku, kroz stopala puštali koren u zemlju. Sopstveni pojas treba zamisliti kao luk koji tu energiju poput strele odapinje kroz gornji deo tela u prste i van, do krajnjih granica prostora. Tada će naši pokreti težiti da obrazuju krugove. Postajemo savršeno postojana osovina, kosmička osa, a stub energije koji nadire kroz naše telo kovitla u njemu poput vrtloga. Ništa ne zameramo neprijatelju koji nam se približava, zamišljajući ga kao zabludelo stvorenje koje bes lišava mira i ravnoteže – trebalo bi da osetimo nagon milosrđa, da neprijatelju pomognemo da uđe u kovitlajući spiralni zagrljaj rotirajućeg Univerzuma koji smo mi sami – povlačeći ga ka jedinstvenoj stabilnosti i miru naše kičme koja je kosmička planina, osovina koja spaja Polarnu zvezdu sa Južnim krstom.
      Možemo se takođe vežbati u zamišljanju da nam spojeni kažiprst i palac stvaraju jedan čelični prsten - dokle god se ta slika jasno odražava u našoj svesti, niko ih na silu ne može razdvojiti. Samo adept u tome može uspeti: on bi savio prst poput srpa i napravio jedan vrlo brz pokret kao da će odjednom probiti prsten to bi poremetilo mentalnu sliku i prsti bi se razdvojili.
    Podvizi koji su uobičajeni pod dejstvom hipnoze, kao npr. da se od sopstvenog tela stvori nesavitljiva prava linija, tako da se samo stopala i glava oslanjaju na dve razmaknute stolice, isto tako se mogu izvesti i pod samohipnozom.  Ispružena ruka postaje nesavitljiva ako se zamisli kao gvozdena šipka ili crevo za polivanje bašte kroz koje voda prolazi pod velikim pritiskom. I kada se usredsredimo na gornji deo ruke, neće uspeti nikakav pokušaj da se ruka silom spusti. Obrnuto se dešava kada se usredsredimo na donji deo ruke. Tehnike tai qi quan-a mogu se smatrati pogodnim komentarom za neke od najtežih odlomaka iz Jevanđelja. Učini svoje telo laganim, a ipak ukorenjenim u suprotne polove neba, zatim se predaj, prepusti se s ljubavlju svojim protivnicima. Privuci ih k sebi svojim kružnim kretanjem. Jedan je majstor tai qi-a jedanput poverio svoju neverovatnu tajnu: uložiti u gubitak, prihvatajući poraz, prazneći svoje ja od ponosa, strepnje, od svega što sprečava slobodnu upotrebu imaginacije. Ostavi jedino duh, ono što pokreće imaginaciju. Posmatraj sebe kao kosmos, kao neposrednog božijeg potomka. Okretanje drugog obraza lako bi, u stvari, moglo predstavljati onaj munjeviti, vodenom viru nalik, okret iskusnog majstora tai qi-a.
      Na Zapadu je, u manastirima dominikanskog reda, prema nizu poza što se pripisuju Sv. Dominiku, razvijena jedna vrsta gimnastike koja je – poput one ne kojoj se zasniva tai qi quan – zamišljena za razvijanje imaginacije. Svi metodi vežbanja svoj vrhunac dostižu u umetnosti naslućivanja iza uobičajenih događaja u životu, jedne podrške koja nije od ovog sveta, a koja se pojavljuje tek onda kada se oslobodimo svih predstava o samima sebi. Tada kroz život klizimo bez napora. Razvijaju se unutarnje snage – ne naše sopstvene, već nama poverene.
     Svi metodi vežbanja svoj vrhunac dostižu u umetnosi naslućivanja iza uobičajenih događaja u životu , jedne podrške koja nije od ovoga sveta, a koja se pojavljuje tek onda kada se oslobodimo svih predstava o samima sebi . Tada kroz život klizimo bez napora. Razvijaju se unutarnje snage - ne naše sopstvene već nama poverene.

Imaginacija i ljudske zajednice 


     I život ljudskih zajednica zavisi od imaginacije. Uzmite, na primer, jedan grad koji kipti od života. Zadivljeni smo redovima visokih dostojanstvenih zgrada izrađenih od granitnih i mermernih blokova izvađenih iz planinskih kamenoloma ili od nebrojenih precizno uglavljenih kamenova – divimo se širokim ravnomerno popločanim ulicama što se međusobno ukrštaju poput linija na dlanu, u kojima cvetaju poslovi – uživamo posmatrajući stanovnike, svakoga sa svojim poslom u radnjama, mlinovima, uredima, školama, svi nalik jedan drugome, a ipak svaki od njih poseban, jedinstven. A taj veličanstveni prizor reda i stabilnosti satkan je od najtananije pređe snova. Senke arhetipova sve to uokviruju i ni jednog trenutka ne prestaju da drže na okupu.
     Prisustvo vladajućih snova potvrđuje vidljive zaloge čak i usred zakrčenih trgova – na statue heroja, kipove lavova i orlova, grifona ili himera i na bronzane table što vise na zidovima urezane su magične čari tih snova, a njihovi amblemi bojom su utisnuti i u tkaninu i sada su uzdignute zastave što vijore ne vetru. U određenim prilikama ljudi padaju u trans i ukazuje im se san koji upravlja njihovim gradom. On se odigrava na nekom uzdignutom mestu gde likovi iz sveta imaginacije čine uzvišene gestove, izgovaraju reči od velike važnosti, oslobođene od praktične svrhe – reči svete, simbolične.. svako se podseća da san uliva stvarnost u ono što se smatra stvarnim.
       Mudraci su to veoma dobro znali. Oni su bdeli nad snom koji potkrepljuje i upravlja imaginaciju građana, snom koji grad zbija i učvršćuje. Pošto im je sve to dobro poznato, oni su stalno na oprezu. Znaju da bi sve propalo ako bi ikad neki neprijateljski urok razulario maštarije.
     Ukoliko umesto sna o harmoniji, umesto grada koji se ugleda na ljudsko telo, gde svaki deo ispunjava svoj zadatak, ili na nebo gde svaka zvezda kreće svojom određenom putanjom – ukoliko bi umesto takvih snova razularena fantazija pristala uz neko divlje karnevalsko snoviđenje, radosno se prepuštajući urnebesu, ukoliko bi se, u toku dana, u razgovoru začuli njihovi slogani, prizivali bi ih neki novi čudni gestovi. Čovek upućen u nauk imaginacije naslutio bi tada nagoveštaj katastrofe. Video bi grad kako se ljulja iz temelja, kako i sam granit i mermer njegovih palata samo što nije popucao i pretvorio se u gomilu prašine, ravne pločnike njegovih ulica koji tek što se nisu prolomili otkrivajući ispod sebe golu zemlju, gde duh vatre vreba iz potaje, spreman da sune uz dostojanstvene fasade sile i mira. Sve to postaje zaista fatalno onda kada se dopusti da se neobuzdano razmašu bolesti imaginacije; potencijalni nosioci propasti, ljudi skloni nestabilnim, hirovitim fantazijama uvek su tu nadohvat ruke,

…a ti bi radije, 
Pa ma i sami patili zbog tog, 
Videli nesložnom ruljom zakrčene 
Ulice, nego što gledaju naše 
Zanatlije kako pevaju u radnjama 
Svojim i mirno poslu sleduju. 

Kao što se kaže u Koriolanu 
(IV, 6). 

       Teško moćnima koji nisu pastiri snova. Skiptar donosi poslušnost u toku dana jedino ukoliko pastirski štap vodi stada snova u gluvo doba noći. Zbog toga su drevni vladari ugošćavali pesnike i držali na oku dvorske lude.
      U jednom komadu Čarlsa Viljemsa, bog izgovara reči kletve, što otkrivaju suštinu božanskih kazni namenjenih ljudskim zajednicama:

Čujte, slike izlaze van! 
Jedanput, u svakom vremenu jednom, 
Kad duhovi ljudski pobesne, ja oslobodim slike, 
sve idole trga, hrama i pijace, 
sablasne slike, što im milost ljubavi moje 
nedostaje. 

     Čuveni Ardasirski testament podučava mudrosti koja pažljivo prati i najmanje nesklade u ljudskim predstavama. Među savremenim tekstovima teško da ima ičega što je po ovom pitanju poučnije od romana Bendžamina Dizraelija.       
      Sledeći dijalog iz Koningsbija (Coningsby) predstavlja dobru hranu za meditaciju. On daje ključ za istorijska previranja.


- Ja mislim…da ne postoji ni jedna greška koje je toliko vulgarna kao verovanje da do revolucija dolazi usled ekonomskih kriza. One bez sumnje, često dolaze kao povod; retko kad one predstavljaju uzrok katastrofe. Ja, na primer, ne znam nijedan period kada je fizičko blagostanje bilo raširenije u Engleskoj nego 1640. godine. Engleska je imala umerenu populaciju, vrlo naprednu poljoprivredu, razvijenu trgovinu, pa ipak se nalazila ne pragu najvećih i najžešćih promena koje ikada do sada doživela. 

- To je bio religiozni pokret. 

- Priznaj to: uzrok, dakle, nije bio fizički.

      Imaginacija Engleske ustala je protiv vlade. To, prema tome, dokazuje da kada se u nekom narodu ta moć uzburka, on će žrtvovati čak i fizičko blagostanje da bi sledio njene podsticaje.
      Krv ljudskih zajednica je novac, koji predstavlja stvorenje imaginacije, jer njegova vrednost ne leži u sjaju metala ili u raznoraznim simbolima koji ga predstavljaju – metalnom novcu, kreditnim pismima, novčanicama.. kada je sveti rimski imperator ostao bez gotovine, Mefisto je njegove probleme rešio jednom idejom, papirnim novcem, i bljeskom imaginacije: zalog za novčanice bila je mogućnost iskorišćavanja skrivenih bogatstava u zemlji. Izgleda da niko nije shvatio da, kada se papirna moneta prihvati kao zalog vrednosti, imperator i ne mora da se trudi da iskopa ta blaga, koja jedino mogu kupiti papirnati novac koga već ima koliko god mu treba. Novac je u suštini jedno obećanje da će se platiti – njegova suština je predstava onoga ko obećava i poverenje koje ona izaziva. Novčani prestiž zasniva se na pretpostavkama koje izmiču običnim proračunima računovođe. Razlika između gotovine kojom banka trenutno raspolaže i vrednosti obima njenih poslova dokazuje do koje se mere proteže ta igra imaginacije. Banke su izvorno bile hramovi, koji su izdavali svoje talismane. Oni su postali kovani novac, ali su sačuvali nešto od vračeve medicinske vrećice. Neodređena mogućnost koju nudi novac predstavlja nešto više od proste sažete informacije o trampama koje su eventualno moguće. Mesopotamski sveštenici – bankari ustanovili su odnos između zlata i srebra na tačno trinaest i po, što se slaže sa 360, brojem dana koji je potreban zlatnom suncu da napravi krug oko sveta, podeljenim sa dvadeset četiri, što čini putanju srebrnog meseca. Vrednost se zasnivala ne arhetipovima čija je slika bila ugravirana na novcu. Kasnije, novac je izgubio svoje sidrište, napustio je luku simbolizma zarad nemirnih mora maštarija i čudljivih tržnica. Viljem Lo (William Law) u XVIII, a Lord Kejnz u XIX veku pokazivali su koliko se daleko maštarija može rastegnuti. Zveckate svojim novcem i mislite da vam je u rukama nešto opipljivo. No zveket je idola to što čujete, zvuci su to iz zemlje snova.

Imaginacija i upotreba simbola 

      Postojale su zajednice gde je sve ovo bilo ostvareno. U nekim plemenima koja su danas gotovo izumrla, pogotovo u Severnoj Americi, snovi su svima bili prevashodna briga. Osnovni cilj u životu bio je odsanjati svoj središnji san, u kome se objavljuje natprirodni saveznik, arhetip sopstvenog postojanja. Ništa drugo nije bilo važno. Stvari su zadobijale vrednost po tome što su bile zalog božanske posete. Novčanik je još uvek bio vrećica sa medicinom – novac, mađija. Imaginacije se, nakon velikog iskustva u snu – zasluženog po cenu velikih napora, patnje, prizivanja – usredsređivala na likove obznanjene odozgo. Čovek je postajao životinja ili oblak ili grom iz svog privatnog otkrovenja. Ta izvorna slika bila je njegov grb, rezbario ju je u drvetu i postavljao na pramac svoga broda, na vrh svoga obitavališta, tetovirao ju je na svom telu, urezivao na svoj broš i prsten, nosio je na glavi, pevao o njoj idući u borbu, očekujući smrt. Pretvarao se u nju. On kao takav prestajao je da postoji. Prazno maštanje bilo je nezamislivo, njegova imaginacija bila je sada gipka, opuštena kao ručni zglob mačevaoca, jedan instrument spoznaje poput lekarevih prstiju. Život bez vizije bio je najveća nesreća. I sve što se u takvom slučaju moglo učiniti bilo je da se zatraži pomoć od nekoga ko je bio bolje sreće, ko bi mogao dozvoliti da se učestvuje u njegovom snu. Najveći mudraci sanjali bi za ceo narod i javno izvodili svoje snove: pozorište je nastalo iz ovoga čina izvorne samilosti.
        U zapadnjačkom viteštvu, u gralskom ciklusu, nalazimo društvo u kojemu jedino sveti isposnici, koji žive izdvojeni od sveta, imaju pristup svetu otkrovenja. Oni koji žele da učestvuju u njihovim svetim snovima postaju lutajući vitezovi. Zapućuju se na put bez cilja, ali sa namerom da isprave svaku nepravdu na koju bi mogli da naiđu. Kada bi osetili da su zaokružili svoj ciklus avantura, potražili bi isposnika i ispričali bi mu sve što se desilo. Isposnik je te događaje tumačio kao što bi vrač tumačio snove. Za svaki događaj se ispostavljalo da predstavlja jedan simbol. Ser Tomas Malori pruža nam mnoge primere ovakvog simboličkog preoblikovanja pomoću kojeg su isposnici pretvarali viteška iskušenja u teofanijske snove. Ako je vitez naišao na neki zamak u posedu zlotvora i oslobodio u njemu zatočene nesrećne dame – isposnik bi to protumačio kao simbol Pustošenja pakla, Hristovog silaska u donji svet da bi oslobodio patrijarhe od okova smrti. Prisjećajući se, iznova preživljavajući u mašti svoje podvige u takvom svetlu, vitez bi se osećao – postajao bi – nalik bogu.
       Ideja simboličkog života, sličnog tapiseriji koje su izatkale božanske sile, u kojoj se krećemo naslućujući značenja iza koincidencija, učeći da nazremo upozorenja i poduke u svakodnevnim događajima, na Zapadu je izbledela i nestala. Ipak, velika poezija iznova razgara tu vatru s vremena na vreme, povraćajući izgubljeni patos nezemaljskoga.
       Sigurno je da je vrhunac jednog takvog iskustva život u kojem je čovek u tolikoj meri oslobođen od samog sebe da njegovo telo i duša postaju tek puki materijali simboličkog predstavljanja, danas gotovo neshvatljiv i nezamisliv. Teško je objasniti da je suštinu drevnih svetih običaja predstavljala imaginativna slika u koju su ti običaji po pretpostavci bili smešteni – da drevna žrtvovanja ili pijanke nisu bili udovoljavanje bogovima ili razmetanje pijanstvom, već su predstavljali dokaz savršenog gospodarenja nad dušom, gde se kroz sok ulazilo u teofanijski san. Ali kako objasniti da čovek koji se vraća iz jednog takvog krajnjeg iskustva iščeznuća može odlučiti da svoj život, s kojim se više ne poistovećuje, upotrebi da bi odigrao jedan milosrdni igrokaz, jednu egzemplarnu predstavu nekog iskupljujućeg mita? Spasilac je onaj ko celokupno svoje postojanje pretvori u poučnu predstavu – čiji cilj nije da pruži bogatstva ili prosperitet ili olakšanje patnje – već da pouči umetnosti umutarnjeg mira, zauzdavanja jalovog maštanja, umetnosti prijanjanja imaginacijom u taj simbol krajnje istine što ga takav život otelovljuje i iznosi na videlo.
      Vrlo upadljiv primer takve ideje koju je Zapad nekada prihvatao jeste biblijski prorok Osija. Kada Gospod poče govoriti Osiji, reče gospod Osiji: Idi, oženi se kurvom i rodi kopilad, jer se zemlja prokurva odstupivši od Gospoda”. Osija postaje oličenje te alegorije, on uzima kurvu za ženu, a šarada dostiže svoj vrhunac namernog sarkastičnog užasa u trenutku kada stiže sledeća naredba: “Idi, opet ljubi ženu koju ljubi ljubavnik, a ona čini preljubu, kao što Gospod ljubi sinove Izrailjeve, a oni gledaju za tuđim bogovima”. Na tom stupnju sve se obavlja samo “zato da bi se proročanstva ispunila”.
     Još jedan gotovo neizvodiv pedagoški podvig bio bi objasniti zapadnim ili pozapadnjačenim umovima da sa te duhovne visine život postaje san u snu. Znajući da sve ovisi o nekom snu, čak i opažanje, istinu vaše ne tražimo u njegovim formulacijama ili simbolima, već te formulacije i simbole koristimo u službi istine. Jedna sveta priča – ispravno zamišljena, dobro urezana u naše svakodnevne meditacije – omogućiće da se uvidi krajnja istina – bila to kosmogonija, život Spasitelja ili proroka, neka sveta tradicija što opstojava vekovima ili neki sveti rat, sveto obrađivanje zemlje ili sveti lov, simbolička ljubav ili kakva preobražena veština ili zanat. To su instrumenti: narator ili obznanjivač govori: uloži svoju imaginaciju, posveti svoju veru ovoj priči – postići ćeš oslobođenje. Pusti neka ove predstave lagano natope tvoje svakodnevne misli, pusti ih da objasne ono što ti se dešava, pusti neka ti se prikazuju u snovima, ne ostavljajući nimalo mesta praznim maštarijama, čak sve do halucinacije i požnjećeš istinu.
        Istina je predmet priče, a ne priča sama za sebe. Priča je san. Ali to je san koji je istini bliži od sna svakodnevnog postojanja, zabeleženog u javnim dokumentima, sa pečatom i potpisom tri ili više svedoka, kojeg svaki dobar advokat može dovesti u sumnju dijalektičkim vratolomijama svog zanata. Ne samo mudraci već i iskusni svetovni ljudi ispredaju priče, ne zato da bi preneli nešto što se zaista odigralo, što može zanimati samo tračare i advokate, već imajući na umu šta bi se moglo desiti duši kada se zaplete u svoje implikacije i skrivene sugestije, kada postane natopljena slikama koje tu priču sačinjavaju. Suština i svrha priče, za praktične ljude kao što su sveti ljudi ili stručnjaci za omađijavanje društva, ne leži u potvrdi činjenica, već u onom što je ono u stanju da prizove u tananom snevačkom telu ljudi. A što se tiče opsene tvrdog činjeničkog dokaza – on predstavlja najpraznijih od svih snova. Nedostižan, a ako se i dostigne – neupotrebljiv. Danas se svete anagoške priče poriču kao neproverljive od strane istih onih ljudi koje tvorci političkog imidža i propagandisti svakodnevno obmanjuju, koji se daju zavesti (a da toga nisu ni svesni) već sažvakanim sanjarijama koje im mediji ubrizgavaju u glave. Sanjarije kojim ih kljukaju oni nazivaju tvrdom stvarnošću. Što se istine tiče, kako oni uopšte mogu i poželeti da je spoznaju, kada nikada nisu ni bacili pogled u svet istinske imaginacije?
         Imaginacija u današnjem pozapadnjačenom svetu leži pod zabranom. No, ništa trajno, ništa zaista vredno ne može živeti, a da nije ukorenjeno u svet imaginacije. Zla se ne mogu ukloniti ukoliko se njihov izvor ne razume. Kako je došlo do toga da je sanjarenje postalo priznato kao nešto ispravno, pa čak i poštovanja vredno? Odgovor na to možemo naći jedino ako se vratimo unazad i pratimo povest imaginacije na Zapadu od prehrišćanskih vremena pa do današnjih dana..

Imaginacija u ranom hrišćanstvu 

        Hrišćanska tradicija nasledila je mudrost Propovednikovu. Tvoje srce pati od snova kao srce bremenite žene; ako nisu od Najvišega, ne uzimaj ih k srcu svojemu. Sv. Jeronim je dobro upio jevrejski nauk, sažet u jednom pasusu Talmuda (Joma 29a) u kome se kaže da je sanjarenje gore i od samog greha, kao što je sunce opasnije kada je vazduh zasićen isparenjima, kao što ćup sa sirćetom više smrdi kada je napola pokriven nego kada je potpuno otkriven.
           Vizionarska upotreba imaginacije koja se sreće u ranim hrišćanskim delima kao što je i Hermov Pastir ili sama Knjiga otkrovenja, podrazumeva drastično suzbijanje svih maštarija. Klement Aleksandrijski (Stromata IV, XVIII) komentariše Hristovo upozorenje – da je onaj ko pogleda ženu s pohotom, već počinio preljubu – govoreći: “onaj ko tako gleda da se u njemu budi pohota, taj sanjari.” I dalje, “ko god umesto toga gleda lepo telo diveći se milosti što mu je odozgo podario najveći od svih Umetnika, taj ne podleže sanjarenju, već na duhovni način koristi imaginaciju”.
        Mnogi očevi tumačili su osudu idolopoklonstva kao nešto što se odnosi na slike iz budnog sanjarenja. Atenagora Atinjanin bavi se u svojoj Molbi za hričćane onim slikama koje promiču kroz dušu, “neke što potiču od materije, druge što iskrsavaju nezavisno, pruzrokovane učešćem duše u duhu materije i njenim mešanjem sa njim, ne gledajući na nebeske stvari i njihovog Tvorca, već nadole, na zemaljske stvari… ta iracionalna i fantastična kretanja duše dovode do praznih vizija uma, koji se bezumno povodi za idolima… tada demoni što vladaju nad materijom…zaposedaju misli i uzrokuju da prazne vizije pritiču u um kao da dolaze od idola i kipova “.
       Atenagora opisuje jednu zloupotrebu koje se očigledno ne može primeniti na pravu pagansku veru – sanjarije naravno mogu preovladavati i iskoristiti svete kipove da bi prokrijumčarile razne opsesije u um, ali su u 18. veku antihrišćanski autori jednako optuživali hrišćanske obrede za istu tu zloupotrebu. Prehrišćanski kultovi, pogotovo misterije, naučile su pravoverne tradicionalnoj upotrebi imaginacije, onoj istoj koju će preporučivati hrišćanski oci. Posvećenika u misterije liturgija je podučavala da nazre arhetipske oblike i Platon će u svom Fedru o tom iskustvu govoriti kao o povratku onom stanju koje predhodi rođenju - “kada smo bili celoviti i nepodeljeni i kada nismo ništa znali o zlima što nas čekaju i ne samo da smo bili svesni slika (phyasmata) u njihovoj ukupnosti kao i pojedinačno, oslobođeni od kretanja i preplavljeni blaženstvom, već smo ih sopstvenim očima posmatrali u ozarenoj čistoti”.
       Najveće delo posvećeno toj temi pripada poznatom periodu antičkog sveta. To je Traktat o snovima koji je napisao Sinesije, koji će docnije, ne odričući se svoje vere u drevnu misterijsku religiju, postati hrišćanski biskup u Kireni. Njegov nauk nalazi se, zapravo, na nivou na kome postoji očigledno transcendentno jedinstvo svih religija. “videti Boga svojim očima je blaženo iskustvo” pisao je on (135d) “ali svatiti ga imaginacijom spada u još viši stupanj intuicije, jer je Duh koji pokreće imaginaciju čulo nad čulima, središta svake osetljivosti, prvobitno telo duše. Njeno sedište nalazi se duboko unutra i iz njega on upravlja celim našim bićem kao iz neke visoke kule…” Onaj čija je imaginacije bolesna, ne može očekivati čiste vizije. Mistička vizija naučiće vas o tim bolestima imaginacije koje zamućuju njezino oko i čine je neprozirnom. I ona će vas pored toga naučiti što je može pročistiti i povratiti njenom prirodnom stanju i, najzad, kako ona postaje obuzeta bogom nakon što se pročisti ritualima inicijacije” .
       Pre nego što postane sposobna da odražava Božanstvo, ispravan život mora učiniti imaginaciju tananom, čisteći je od ispraznih maštarija koje odvlače pažnju. Demoni imaju oblik slika i zaogrću se predstavama događaja, podučavao je Sinesije, pozajmljujući svoju supstanciju od imaginacije.
     Očišćenje uklanja hladne, vlažne sanjarije, vraća imaginaciju njenom toplom suvom stanju, u kojoj je sposobna za vizije i prorokovanje. Životne patnje mogu se iskoristiti da privedu čestitosti čulne žudnje maštarija - te će ih onaj tko se ozbiljno posvetio poslu očišćenja čak i pozdraviti kao dobrodošle. Kada se dostigne stupanj “bestrašca”, fantazija prestaje da stvara svoje slike i imaginacije preuzima svoj mistički zadatak oblikovanja arhetipskih figura, a vitalni žar postaje vatrena kočija koja će dušu uzneti do nebeskih kapija. Jedno od takozvanih Haldejskih proročanstava, izreka drevne teozofije, kaže: “nećeš ostaviti nikakvog ostatka materije u ambisu. Slika jednim svojim delom pripada i svetu u svetlost zaodenutom.”
       Hrišćanska doktrina o uskrsnuću tela bila je znana prehrišćanskom svetu kao jedno trajno vizionarsko iskustvo

Imaginacija i oči 

       U svojoj borbi protiv sanjarenja pustinjski oci su razradili jednu složenu strategiju. Svaki pokret duše morao je biti pomno osmotren i one slike koje su se uporno nametale morale su biti rastavljene na svoje sastavne delove. Evagrije je, na primer, poučavao o tome kako izaći na kraj sa obuzetošću zlatom. Samo zlato, a kao božiji dar, treba razlikovati od ideje zlata, a oboje treba odvojiti od gramzivosti za zlatom, koja će, kad se jednom izdvoji i izoluje, biti osuđena da izbledi i nestane.
      Sirijski oci poučavali su o jednom postupku sličnom taktici parćanske konjice. S vremena na vreme treba pustiti slike da slobodno promiču, a onda iznenada navaliti na sopstveni um, zaskočivši ga nespremnog dok se prepušta svojem omiljenom sanjarenju.
     Kada duševne vode jednom postanu mirne i čiste, delfini lete – kaže se u onom divnom poređenju sirijskog oca Simona, koje su možda čitali rani sufi majstori. To poređenje predstavlja ključ za značenje letećih delfina koje tako često susrećemo na freskama sa zidova katakombi.
     Blaženstvo je nagrada za duhovni rat, kao što je rekao Dionisije Aeropagita (De eccl.disc. 4,2,1): “tajanstvene lepote božije, slatke iznad ljudskog poimanja, objavljuju se jedino duhovnim ljudima i zahtevaju da postojanim slikama budu predstavljene, sličnim po obliku i vrlini”. U tom tekstu izraz za sliku je “ikona”. U ovoj frazi leži seme sublimnog sveta sna vizantijskih ikona.
       Isti nagoveštaj o lepotama metafizičkog sveta sna sreće se u Ispovestima Sv.Avgustina (10,6), u jednom od njegovih lirskih izliva bogu:

 “Šta je to što ja volim kada volim Tebe? To nije ona lepota koju čula opažaju. Nije melodija raznolikih pojanja, niti slatki miris pupoljaka, niti je ukus mane, niti milovanje tela. Ne, ništa od svega toga ja ne volim, moj Bože. Bez sumnje, međutim, ono što ja u Njemu volim jeste jedan određeni miris, jedna određena hrana, određeni zagrljaj, koji se može naći u meni. Moja duša vidi svetlo koje nije u prostoru, čuje zvuke koji ne isčezavaju u vremenu, oseća miris ne prenesen vazduhom, kuša hranu koja se ne kvari i koja neće istruleti.”

Imaginacija, alhemija i čarobnjaštvo 

     Doktrina imaginacije je vrhunac svoje profinjenosti i jasnoće dostigla sa iranskom školom iluminacionista (israqi). Tradicije koje idu od Avicene i Ibn Arabija do Sohravardija i Mola Sadre u potpunosti su dale odgovor na pitanje koje je proganjalo Sv. Pavla: da li je voznesenje do trećeg neba bilo telesno ili se odigralo izvan tela?
      Na zapadu je, naprotiv, ovo pitanje bilo zapostavljeno. Samo su se teološke doktrine, baveći se ovim vidom stvarnosti koja bi se mogla pripisati vatri što gori u paklu ili čistilištu ili prirodom vaskrslih tela, približavale toj temi – ne shvatajući, međutim, da se ključ za to može naći u doktrini o kosmičkoj i ljudskoj imaginaciji.
      Potpuno poznavanje mističkih upotreba imaginacije koje srećemo kod mistika poput Ričarda od Sv. Viktora ili Hildegarda fon Bingena, kod Dantea i Petrarke, ne nalazi teorijsku razradu koja bi mu odgovarala, barem ne u jasnom obliku. Umesto toga možemo je naći u šturim i tajnovitim nagoveštajima alhemičara. Od svih alhemijskih tekstova skoro je sasvim eksplicitno Pismo o filozofskoj vatri pripisano humanisti Pontanu, (Pontanus), koje je, međutim, prema nekim istraživačima mnogo starijeg datuma. Ono pruža ključ za sve alhemijske tekstove:

Postani najpre apsolutno gospodar sopstvenih strasti, mana i sopstvenih misli, tada ćeš zapaliti ili, bolje rečeno, prići ćeš središtu vatre u svom srcu pomoću svoje imaginacije; potrudi se da prvo osetiš blagu toplinu, koja će postajati sve jača i jača. To će u početku izgledati teško, taj će vam osećaj stalno izmicati, ali nastojte da ga učvrstite u svom srcu, prizovete, uvećate, smanjite po svojoj volji. Stalno to pokušavajte. Steknite tu moć i zadobićete znanje o svetoj filozofskoj vatri.” 

      Tu je obelodanjeno skriveno značenje ikona iz ciklusa Ilije, detaljnije su razrađeni štedljivo sročeni opisi molitve srca očeva isihasta, kao i Sinesijevi nagoveštaji. Alhemičari su sačuvali ono shvatanje, koje se ne sreće u zvaničnoj zapadnoj metafiizici, po kome postoji afinitet između sveta oblika, (arhetipova svih vrsta) i sveta ljudske imaginacije. Smatra se da su alhemičari radili upravo na tom nivou, a Rosarium philisophorum (objavljen u Frankfurtu 1550. god.) jezgrovito je to sažeo: “Posveti dužnu pažnju, uveri se da su vrata zatvorena, tako da onaj tko unutra boravi ne može uteći… tvoja imaginacija treba da prati prirodu. Stoga posmatraj u skladu s prirodom, čija se tela obnavljaju u utrobi zemlje, zamišljaj u skladu sa istinskom, a ne hirovitom imaginacijom (secundum veram et non fantasticam imaginationem).

      ” Paracelsus (u svom Paragranumu) insistira na povezanosti istinske imaginacije sa istraživanjem prirode: onaj ko poznaje Mars, kaže on, poznaje kvalitete gvožđa, onaj tko poznaje sunce, zna sve o srcu, a alhemičar svata nevidljive povezujuće elemente pomoću pročišćene imaginacije koja je u stanju da svoje predstave skoncentriše na način na koji se voda stvrdnjava u led. U nekim svojim odlomcima Paracelzus govori o ledenicama slika odapetim u mentalnu sferu drugih ljudi, s dobrim ili lošim ciljem. “Ja ne moram svoje oko okretati rukom”, kaže on “u pravcu u kojem želim da gledam, jer se moja imaginacija brine za to, okrećući oko gde mi to treba. Imaginacija rođena iz čiste i snažne želje Srca dela instinktivno i bez ikakvog svesnog napora… kletva će prouzrokovati zlo, blagoslov će doneti dobro, ukoliko potiču od srca”.
    Duše su magneti koji privlače sve što odgovara njihovoj prirodi, pa tako onaj zao deo duše privlači zlo koje je kletva pustila na slobodu. Traktat De peste dodaje da svatko može lako naći pribežiste od takvih opasnosti u veri, tako što će svojom verom u boga učiniti sebe nepovredivim. Kod Bemea nalazimo odjek tog učenja kada on kaže da se oblikujuća sila večne mudrosti može staviti na raspolaganje Carstvu božijem ili “vradžbinama đavolovog carstva”.                   
       Čarobnjastvo predstavlja namerno podsticanje razularenih maštarija. Ono izrasta iz mržnje prema lepoti i istini i pothranjuje se ritualima koji izvrću liturgije što vode smirenosti i izbavljenju. U satanskim ritualima teži se pomešanoj pohoti i užasu, sve dok adept tame ne počne da sebe oseća i zamišlja kao stub plamtećeg crnog besa, obdarenog bolnom, žudnom manijačkom snagom.
     Ko god stremi ka onom suprotnom cilju – izbavljenju, saznaće sve o tom tamnom svetu, jer će pre ili kasnije zapaziti da njegova nevidljiva moć, njegov princip radi protiv njega, nastojeći da izjalovi njegove napore neverovatnim lukavstvom i pakošću. Zato svece, koji su imali posla sa arhetipskim zlotvorom, ne mogu prevariti svetovni prevaranti. Onaj ko nikada nije pokušao da pročisti svoj um ne može imati predstavu o tim skrivenim silama.

Propadanje Zapada 


       Pre skoro dva veka na Zapadu se desilo nešto čudno i zlo. Gotovo u potpunosti je izgubljen dodir s idejom transcendentne, apsolutne istine. I naravno, kao posledica toga, razlika između sanjarenja i imaginacije postala je neprepoznatljiva. Na arhetipske simbole gledalo se kao na proizvoljne znake ili proste ukrasne molitve. U isto vreme izgubljene su objektivne mere harmonije u arhitekturi.
      Sanjarije su do tada uvek bile prezrene, niko osim idiota, lakrdijaša ili nadurene dece nije otvoreno priznavao da im se ikada prepuštao. Među normalnim odraslim osobama to bi bilo nezamislivo osim na pijankama ili za vreme karnevala.
      Kada je imaginacija prestala da se upotrebljava na ispravan način, došlo je do fatalnog opadanja umetnosti, a i sama duhovnost postala je nepojmljiva. Ono što se tu desilo može se oceniti razlikom između značenja te reči u tradicionalnom mišljenju i njene post-renesansne zapadnjačke upotrebe.
      Kaže se u spisima sufija da se na vrhu planine Qaf nebeska vrata otvaraju prema Na Koja Abad. Doslovno: Ni-GdeMestu, u-topiji, ou topos, Ne Mestu. Uporedite ta dva značenja: Na-Koja, besprozirnost; i Utopija. Zapadnjačka reč utopila se u blatu politike. Za duhovne svrhe postala je neupotrebljiva.
       Ukoliko želimo da ocenimo to što se desilo, možemo se okrenuti načinu na koji se savremena psihologija odnosi prema sanjarenju. Prva stvar koja nam upada u oči je da za to postoji tako malo interesovanja. Na drugom mestu, izgleda da ni jedan psiholog nije u satnju da pravilno odredi razliku između sanjarenja i imaginacije.
       Malo toga je vredno da se tu posebno izdvoji i možda je najbolje gradivo koje nam stoji na raspolaganju ono što je Sigmund Frojd o toj temi pisao u nekim svojim esejima između 1908. i 1909. godine. On prilično dobro pokazuje šta najvispreniji zapadnjački um uopšte može znati o imaginaciji. Shvatio je da snovi zavise od budnih sanjarija, koje oni izobličavaju i zamenjuju. Paranoici su skloni laskavim i samosažaljevajućim maštarijama, ostali neurotici ambicioznim ili erotskim fantazijama. Svi histerični napadi, napominje on, predstavljaju žestoki prodor takvih fantazija u normalni svakodnevni život. “Sretni ljudi nikada ne snevaju na javi” tvrdi on: sva sanjarenja su preduslovi neuroza ili prvi znaci neke fizičke bolesti.
      Sve dovde Frojdovo učenje o toj temi je tradicionalno. Ali, on ne uspeva da uvidi da neurotska maštarenja i umetničku imaginaciju razdvajaju čitavi svetovi, da dečje igre nisu dnevno snevanje već su pre srodne istinskoj imaginaciji – dokaz je to što skoro sve njihove igre odražavaju arhetipove svetih rituala i postupaka inicijacije.
          Drugim psiholozima nedostaje Frojdov jasan uvid u zloslutni karakter sanjarenja. Karl Gustav Jung je, s druge strane, naglašavao potrebu da se od jogističkih praksi nauči metod projekcije ili aktivne imaginacije, koji je suprotnost shizofreniji, budući da predstavlja dezintegraciju psihe preduzetu sa svesnom namerom da se ova pročisti. I metoda “autogenog treninga” takođe pozajmljuje od istočnjačkih metoda.
      Ali, kao što je Jung priznao, jedan lama od svoje projekcije stvara umetničko delo, a moderni zapad ne poseduje ništa što bi se s time moglo uporediti. Kako je došlo do te katastrofalne propasti Zapada? Odakle to da zapadni um oslepi za prirodu imaginacije?

Odlučujući momenat 

        U Londonu je u osamnaestom veku Lorens Stern (Laurence Sterne) bio donekle zaslužan za ukidanje zabrane nad sanjarenjem. On je to proturao kao duhovitost. Zasigurno je izgledao kao najdobronamerniji sveštenik – a zapravo je pripadao Klubu paklenog ognja, gde su se izvodili satanistički rituali i odakle se upravljalo nacijom. Najekskluzivnije mode u gradu poticale su od članova Kluba i upravo su oni bili ti koji su potezali konce i u opoziciji i u vladajućoj partiji, koji su kontrolisali i vlast i londonsku gomilu. Oni su planirali žučne sukobe mišljenja u štampi, vrlo zabrinute rasprave u Parlamentu i krvoprolića na ulicama. A velečasni doktor Stern bio je jedan od njih. Sve njegove priče predstavljaju opravdanje za sanjarije.
          U njima on prati svaki tok razmišljanja, pridobijajući čitaoca svojom dobrohotnošću, simpatičnim, bezbrižnim, duhovitim i humanim osmehom. Njegov stil podseća na kerefeke koje izvodi štene jurcajući naokolo na opštu zabavu svih prisutnih. No, i pored toga, na kraju se oseća njegova suvoća. Ima nečega što je daleko od naivnosti iza tih dobroćudnih ludorija, ima tu nekog zastrašujućeg cinizma, koji ni sva razdragana šegačenja ne mogu prikriti. Sternova velika šala je da priglupe, opscene slike treba neprekidno da niču u glavama kako dama tako i služavki. On se zaodeva detinjastošću i onda se izruguje religioznim kazuistima što pokušavaju da odbace sporedne, neobavezne misli. Korldiz će u svojim Pomoćima razmišljanju (Aids to Reflection) napomenuti: “sva zla što su ih počinili Hobs i cela škola materijalista izgledaće nedostojna pažnje ukoliko se uporede s štetom do koje je dovela sentimentalna filozofija Sterna i njegovih brojnih imitatora”.
       A ipak, ne tako davno, još je jednoglasno vladalo tradicionalno mišljenje po kome dnevna maštarenja proizlaze iz viška hladne, crne žuči koja guši vitalne duhove ili mesečinaste, hladne vlage koja ih raskvašava – dok je, nasuprot tome, istinska imaginacija suva i topla. Sve je to zvučalo arhaično i neozbiljno u Londonu u kome je Klub paklenog ognja žario i palio i gde je svako ko bi ozbiljni shvatio pretnju satanizma, bio ismejan i izbačen iz odaja čak i najpobožnijeg sveštenika.
      Drugi će sa sebe stresti čak i svaki privid dobroćudnosti, otvoreno pokazujući krajnji rezultat, one najozbiljnije zaključke sopstvenih sanjarenja – kao što je to učinio majstor satanističkog romana strave i užasa, Metju Gregori Luis (Mattew Gregory Lewis). Nakon toga, ostalo je vrlo malo onih koji su bili u stanju da razumeju ono što je pesnik Džon Bajron (Bayron), sledbenik Bemea, koji je umro 1763., napisao kao upozorenje svojim savremenicima:

Imaginacija, zaludna što izgleda, 
Po delima velika, samu sebe ispreda. 
Mislimo da su igra naše želje i nadanja, 
I sposobnosti važne odbacujemo bez kajanja: 
Oštar je alat s kojim se tako igramo puni nemarnosti, 
On za nas izrezuje duboke stvarnosti. 

        Sveopšte nepoznavanje imaginacije bilo je takvo da, kada je početkom 19. veka Kolridž pokušavao da definiše razliku između imaginacije i mašte, gotovo niko nije bio u stanju da shvati o čemu on to zapravo govori i Pikok je smatrao da ga zbog toga slobodno može ismevati u svom Manastiru noćne more (Nightmare Abbey). Razumevanje te razlike zavisi od sposobnosti da se priroda sagleda u svetlu simbola, kao što je Koldridž objasnio u pesmi Sudbina naroda (The Destiny of Nations):

Sve što telesna čula dotiče verujem 
Simbolično je, jedna moćna azbuka 
Za detinje umove: da bismo u ovom donjem svetu 
Leđima okrenuti blistavoj Stvarnosti, 
Da bismo se naučili mladom nepovređenom spoznajom 
Razlučiti stvari od njihovih senki. 

I Blejkova odbrana Blistave Svarnosti bila je bačena u vetar. Uzalud je Blejk objavio da “Mentalne stvari su jedino Stvarne; niko pak ne zna za Prebivalište onog što se Telesnim naziva, ono je u Laži i njegovo je Postojanje Prevara – Vizija ili Imaginacija je predstava onog što Večno postoji”. Kolridž se potrudio da strpljivo i detaljno razjasni što je Blejk u “Biljnom Staklu Prirode” u kom se ogleda nepromenljiva stvarnost svake stvari; “Do filozofske imaginacije, do svete moći samointuicije, mogu dospeti samo oni”, pisao je u Književnoj biografiji (Biographia Literaria, II, 167), “koji su u stanju da u sebi protumače i shvate simbol, da se krila vazdušnog silfa oblikuju ispod kože gusenice, samo oni koji u svojim sopstvenim duhovima osećaju onaj isti nagon koji navodi lutku da u čahuri ostavi mesta za antene koje tek treba da izrastu. Oni znaju i osećaju da ono potencialno deluje u njima, baš kao što ono stvarno i deluje na njih”.

Geteov poslednji pokušaj 

     Gete je povratio u život ovo simboličko sagledavanje prirode. Kao mladić bavio se alhemijom uvežbavajući tako svoju imaginaciju pre nego što je počeo da krstari baštama Italije, pomno posmatrajući to cvetno bogatstvo u potrazi za njegovim arhetipom. Jednog dana u botaničkim baštama Palerma podarena mu je ta vizija.

      “kad sam zatvorio oči” prepričava on “i pognuo glavu, predstavljajući sebi jedan cvet tačno u središtu organa vida, iz tog su srca izbili novi cvetovi raznobojnih latica i zelenih listova. To nisu bili stvarni cvetovi, već pre cvetovi iz snova, a ipak bili su pravilni kao vajareva rozeta. Nije bilo načina da se zaustavi to množenje koje se nastavljalo istim ritmom sve dok je moja zaljubljenost trajala”. Živi simbol, arhetip svih cvetova pojavio se na platnu Geteove imaginacije, na poslednjem velu koji se razastirao između njega i svih oblika. Bila je to ona sila koja cvetovima podaruje život, upravo ona koju slepo i instinktivno osećamo dok razabiremo biljke, jedinstvo u bezbrojnim oblicima prirode. Gete je zatim svoje vizionarsko traganje upravio na oblike životinja i arhetip njihovih skeleta je počeo da se pomalja. Kroz sve lokalne adaptacije delovao je isti unapred potiskujući oblik, kulminirajući u lobanji, od koje se protezao u rogove ili bivao izbačen kao masovna vilica. Šetajući se jednog dana pokraj mora na venecijanskom Lidu, Gete je naišao na ovčju lobanju raspolućenu na tri dela od kojih je svaki pokazivao oblik pršljena i istog trenutka pojavio se arhetip: bio je to prvobitni pršljen koji izlučuje niz sopstvenih kopija – onaj na vrhu je rastao, uvio se u lobanju i produžio u poslednjem izbačaju, oblikujući par rogova ili tešku viličnu kost.
      Udubljujući se u spiralni, rotirajući arhetipski skelet, Gete je došao do otkrića – kod čoveka mora da postoji jedna intermaksilarna kost. Ona je i pronađena i osteologiji je pridodat jedan novi pojam.
       Jedino što su Geteovi savremenici i potomci bili u stanju da razumeju od celog njegovog iskustva u metafizičkoj imaginaciji bila je ta mala kost.
       Sudbina Zapada bile je konačno zapečaćena onog dana kada je Gete pokušao da zainteresuje bar Šilera i kada nije naišao ni na kakav, pa ni najmanji, znak razumevanja. “živo sam mu predočio” kaže on, “svoju teoriju metamorfoze biljaka i uz pomoć nekoliko skica dao sam sve od sebe da mu predočim jednu simboličnu biljku…ali on je samo odmahivao glavom govoreći - To nije iskustvo, to je koncept”.
      Zbunjeni Šiler koji odmahuje glavom amblem je jednog fatalnog zalaska. Izgubivši dodir sa transcendentnom istinom, možemo li sebi da predstavimo išta drugo osim senzacije ne jednoj i apstraktnih koncepata na drugoj strani?

Kult nereda 


      Književnost je tada bila osuđena da postane  rasadnik sanjarija. Odbačene su pouke Kolridža i Getea. Proširila se industrijska beda i prljavština ostavljajući čoveka bez simboličke forme, bez rituala, a umetnost je zamenjena sopstvenom parodijom, industrijom avangarde i masovnim medijima. Fridrih Šlegel je već početkom 19. veka dao osnovne postavke avangarde. “Moderno” i “zanimljivo” bile su njegove parole čija bi privlačnost, prema njegovom mišljenju, trebalo da ukloni ideju lepote. Uzvrpoljenost sanjalice na taj način nadvladava smirenu kontemplaciju bezvremenosti. Žanrovi bi, mislio je Šlegel, trebalo da se pomešaju, filozofija i autobiografija da se stope, kao i poezija i proza. To se u svakom slučaju slaže s maglovitošću i pretencioznošću – zaštitnim znacima sanjarenja. Umetnost, mislio je Šlegel, treba da postane ismevanje same sebe i “jedna polagana disekcija neprirodnih pohota, čulne ili intelektne impotencije” , - upravo fatalni proizvod sanjarenja.
     Ništa se tako dosadno i uporno ne ponavlja kao kult novoga. Šlegelove slogane još i danas ponavljaju naivčine ubeđene u njihovu smelost.
      Već dva veka, čujemo od svih mogućih avangardnih grupa onaj stari uzvik veštice iz Magbeta: “Lepo je ružno i ružno je lepo”. Ovi artefakti nalik su na sastojke što ih veštice bacaju u kotao, a žitka uzavrela veštičija papazjanija je reka kulturnih dobara što ih izlivaju masovni mediji – na to se, vremenom, svodi svaka avangarda.
        Za avangardu, umetnost je neprijatelj - sanjalica oseća i najmanje tragove imaginacije kao pretnju. Samoubilački Zapad i dan-danas s mučnom upornošću ostvaruje satanistički program lansiran futurističkim manifestima u Dejli Mejlu iz 1913. godine. Šlegelove ideje dovedene su do svog logičnog završetka: sanjarenje postaje otvoreno, drsko, destruktivno. Ti manifesti uzdižu apsolutnu slobodu nepovezanih slika, neobuzdane fantazije, razularenih nagona, oni pozivaju na obožavanje pohote i motora, žučno propovedaju uništenje Umetnosti i završavaju glorifikujući varijetetske predstave baš zbog njihovog erotizma, imbecilnosti i apsurda.

Trijumf sanjarenja i preživljavanje imaginacije 

      Priča koja je započela u Londonu u osamnaestom veku razvijala se, po istom scenariju, i u Francuskoj. Ovde je manifest modernih vremena potpisao Žan Žak Ruso. Školski udžbenici uvežbavaju nesretnu mladež da kontrastiraju Rusoa i Voltera. Međutim, upravo je napad koji je Volter prethodno izvršio na metafiziku omogućio Rusou da s toliko sentimentalnog samosažaljenja opravda svoje sanjarije. Osećaj božanske prisutnosti ne bi dozvolio paradiranje morbidnošću kakvo nalazimo na ovoj stranici njegovih Sanjarija usamljenog šetača (Reveries d’un promeneur solitaire):

“Kako ovo moje srce više ne nalazi svoju hranu na ovoj zemlji, stekao sam naviku da ga hranim njegovom sopstvenom supstancom, pokušavajući da svu njegovu hranu nađem u samom sebi… ležao bih u čamcu, očiju uperenih u nebo, satima i satima se prepuštajući kretanju talasa, utonuo u tolike očaravajuće sanjarije, zbrkane pa ipak slatke, koje nisu imale nikakvu jasnu ni postojanu temu i to pretpostavljah svemu onome što se naziva svetovnim zadovoljstvima”.

      Ruso je uvod, Markiz de Sad epilog.

Veliki umetnici koji su se pojavili u poslednja dva veka morali su da probijaju zid neprijateljstva i zbrke usmerene na uništenje umetnosti.

       Unizite prvo umetnosti ako bi ste čovečanstvo da unizite i delima neznanja ispunite svako mesto, pisao je Blejk. Institucija pokroviteljstva je prvo skrenula umetnosti ka pukom oponašanju iskustvene stvarnosti, a to je bio uvod u prosto beleženje sanjarija. Kada je u 19. veku jedna klasa trgovaca umetninama uspostavila trgovinu koja se zasnivala na velikim ulaganjima, konačna propast bila je neizbežna, bez obzira na opominjanja i glasove koji su se mogli čuti i bez obzira ne to koliko je remek dela – nasuprot svim očekivanjima – ipak stvoreno. Umetnička dela postala su, zapravo, jedna nova vrsta kockarskog žetona, a privilegija uspostavljanja vrednosti nalazila se u rukama jedne vrhuške trgovaca umetninama koja je kao arbitre ukusa koristila “eksperte” koje je sama postavila. Oni su se, naravno, ponašali kao i svi kovači novca od kada je sveta i veka, izuzimajući Svete Careve – srozali su vrednost novcu. Nije bilo razloga zašto to ne bi učinili. Krajnji rezultat bio je današnja cirkulacija lažnih obećanja, obmanjujućih znakova na parčićima hartije, na platnima, kartonima, na bilo čemu: rukotvorine koje danas stoje izložene u umetničkim galerijama Zapada. Publiku sanjara nije teško ubediti da je skoro bilo šta vredno zlata koje su njihovi preci štovali i čuvali.
     Ona nekolicina koja se usudila da u noćnoj mori obmane održi u životu pojam metafizike i istinske imaginacije pa, prema tome, i ukusa, zaslužuje predanu zahvalnost. Oni su iskusili ruku proganjanja, jer sanjari mrze onoga ko se usuđuje da ih probudi za Stvarnost. Trebalo bi pomenuti barem jednog od njih, Džona Raskina (John Ruskin), čija bi pomoć trebala da bude dragocena svakom onom ko želi da pobegne iz lavirinta zagađenosti i prevare. Njemu se možemo obratiti s punim poverenjem, jer će nas on strpljivo poučavati umetnosti razlučivanja imaginacije od prazne maštarije, umetnosti od avangarde. Tradicionalne vrednosti mogu se ponovo naći na stranicama njegovih Savremenih slikara (Modern Painters/III, II), gde se govori o imaginaciji kao proročkoj akciji uma - “koja iz jedne beskonačne mase stvari koje se ne mogu međusobno povezivati, u istom trenutku grabi dve koje pristaju jedna uz drugu, zajedno skladne a naprimerene odvojeno.”
       To je osećaj za jedinstvo, trenutni prodor do plamtećeg srca, do uobličujuće forme stvari i ljudi – do božije slike u čoveku. U hemiji se moć imaginacije naziva afinitetom, kaže Raskin, otkrivajući, a da toga nije ni svestan, suštinu tradicionalne alhemije. Imaginacija je, dodaje on, “jezik uma koji se ispruža i kuša u samom jezgru kamena” da bi ispio životni sok istine. Jedino je imaginacija u stanju da shvati moralnu istinu, ulazeći poput obuzimajućeg duha u predele, drveće, životinje, ljude, nesputana sebičnim brigama, u jedinstvu s prirodom – dok je mašta osuđena da vidi samo spoljašnost, da kopira ali ne i da podražava, uvek na ivici da odluta izvan svake granice, izvan prirode; površna, isto toliko nemirna koliko je imaginacija tiha, jer smireno prebiva u samom srcu stvari.
      Raskinovo suptilno vođenje može poučiti izgubljenoj umetnosti razotkrivanjem puke mašte koja se predstavlja kao nadahnuta imaginacija. I to ne samo u slikarstvu već i u poeziji. Njegovo ispitivanje ovih nekoliko Miltonovih stihova što slede, može intuitivno nagovestiti ono što definicije možda nisu u stanju da prenesu. On nas podučava kako da precizno uočimo mesto na kome scena zrači pod svetlom imaginacije, kao i ono gde, umesto toga, mutni pokušaji mašte ne uspevaju da joj udahnu život.
      Imaginacija oživotvoruje prvi stih: bring the rathe primrose that foresaken dies. Ali, nadahnuće posustaje kod sledećeg: The tufted crow-toe and pale jessamines. Mašta se okušava u trećem: The white pink and the pansy freaked with jet. Imaginacija ponovno objavljuje svoju moć u izboru prideva: The glowing violet. Mašta se pokazuje u svoj svojoj nesposobnosti u: The musk-rose and the well-attired woodbine, dok imaginacija ponovno obasjava svojom zlatnom svetlošću u: With cows-lips wan that hang the pensive head.
         Ove pouke treba strpljivo proučavati, jer je ukus jedina sposobnost koja je u stanju da spase izgubljenu zaostavštinu. Edgar Alan Po nas u svojoj oporuci Zapadnoj civilizaciji, Dijalogu Monosa i Une (Colloqui of Monos and Una), podseća da jednom kada ukus isčezne, ništa više ne može preživeti. Zastranjivanje ukusa onemogućava smireni povratak lepoti, prirodi i životu, kapiji metafizičkih snova. Možda je čak greška pokušavati nekoga poučavati metafizičkim istinama u odsustvu ukusa, koji je jedini u stanju da zazvoni na uzbunu kada se prekorači granica između imaginacije i mašte. Ukus i poetski intelekt su dve najdragocenije moći, kako kaže Po, jer se do onih najtrajnijih istina može doći samo preko one analogije koja uverljivim tonovima govori jedino imaginaciji samoj, a ogoljenom razumu ne predstavlja ništa”.

Istinska imaginacija i ikona 

        Jedrimo, dakle, natrag ka izvorištu – koje je u nama – iz kojega je, sve u svoje vreme, proizišlo sve što je živo, pa i razbijeni san Zapada. Pre nego što napustimo gomile đubreta i zatrovani otpad na kome leže razbacane kosti naših zemaljskih i duhovnih otaca – mogu li te kosti oživeti? – treba da prizovemo još jednog duha iz nedavne prošlosti, još jednog majstora, treba da se prisetimo još jednog imena – Pavla Florenskog, matematičara, naučnika koji je napravio otkrića u hemiji i fizici, pravoslavnog sveštenika i metafizičara, koji je doživeo mučeničku smrt negde oko 1939. godine. Jedan od njegovih posthumno objavljenih članaka (Blogoslovskie Trudi, 1975) pokazuje kako je tradicionalna ideja imaginacije uskrsnula u Moskvi između dva rata baš kao i u Isfahanu u 17. veku. Naslov je Ikonostas. Ikonostas je linija razdela, granično područje, oblast slika između našeg sveta – našeg dela crkve i nevidljivog – zastorom odeljenog dela crkve u kome žrtvovanjem Božanstva, oživljavaju arhetipovi. Kada je umetnik obdaren milošću koja mu dopušta ulazak u božanski svet, on tamo raspoznaje arhetipove u njihovoj nevidljivoj, nepojamnoj suštini; zatim se vraća u ovaj svet i, na granici, oko njega se okupljaju određene slike; one bivaju privučene, kao da postoji neki afinitet između njih i vibracija kojima umetnik još uvek odzvanja; to su pravi, istinski simboli.
       Nasuprot tome, kada se neko nasumično uputi u pravcu nevidljivog sveta, ostavljajući ovaj svet, ali ne usuđujući se, ne želeći da pređe na onu stranu zastirućuh slika, jedino što još može učiniti je da svoju zalihu svetovnih iskustava pretvori u jedan lanac slika, onih koje su, između mnogobrojnih slika izloženih na zastoru što deli ta dva sveta – u stanju da ga privuku. On je ili realista – ukoliko povezuje iskustva sa slikama, ili je sanjalica. Sanjarije se roje oko onoga ko se zaputi u tom pravcu zadržavajući se, međutim, na ovoj strani granice. Snovi su rampe – ali su, takođe, i okretna vrata – ukoliko ih gurnemo i prođemo kroz njih naterani smo da izokrenemo naše vreme, onaj vid vremena u kome živimo. Kada sanjamo čak i najbeznačajniji san, vreme se odmotava unazad. Na primer, dok spavamo gvozdena krevetska šipka nam dodirne vrat, u svetu snova to može postati recimo slika oštrice giljotine koja preseca naš vrat: ta slika izaziva fleš-bek na ono što je tome moglo prethoditi, stvarajući čitav jedan dugački san u bljesku jednog trena – ako se prosuđuje kriterijumima vremena koje primenjujemo na javi. Sanjamo da učestvujemo u francuskoj revoluciji i da nas naše avanture odvode na gubilište ali (sa gledišta predstave o vremenu koju imamo na javi) to je jedno odmotavanje od kraja posledica ka uzroku koji je stavljen u pokret upravo završetkom, uzrokom cele sekvence. Uzgred budi rečeno – neki majstori sugerišu da uveče u sebi preispitamo ono što smo tokom dana činili, odmotavajući traku unazad, projektujući tako svoj dan u preokrenuti vremenski sled snova, kao sredstvo da se otresemo njegovog uticaja, da ga bacimo s one druge strane ogledala. Snovi, koliko god bili trivijalni, predstavljaju okretna vrata, koja nas uvode u mogućnost izokretanja vremena, što je zakon najviših stanja bivstvovanja. Kosmogonije su priče – snovi u svetu koji se sklupčava unatrag u sopstvenu suštinu (Reč proizvodi zvuk, koji stvara vibraciju, koja stvara svetlost, koja dovodi do vidljivog sveta).
       Svete ikone istočne crkve slikane su u perspektivi odmotavanja kosmogonije; kao iskustva stvaranja sveta: olovka bi iscrtala obrise – to je predstavljalo manifestaciju kao takvu; zlatni listići prekrivali su mesta sa kojih božansko treba da isijava – i rođeno je svetlo; obrisi bi tada bivali popunjeni bojom – i nastajao je mogući svet. Najzad bi se pojavio vidljivi svet. Ikone su nasledile slike sa omotača mumije i njene maske: na ikoni bi trebalo da se oseća sveto prisustvo baš kao što i obojena površina mumije objavljuje da je ono što se nalazi ispod sveto, da je onaj što tu leži preobražen i oslikan kao arhetip.
        Ikona je bila najčišća, garantovana forma Imaginacije, dok je svetovno slikarstvo uvek u opasnosti da bude odvučeno u puko predstavljanje stvari ili sanjarija – ono je uvek u iskušenju da stvari prikaže ne kao kreacije svetlosti, već kao “bića koja se bora protiv svetla svom silom svojih senki”. Ako bi se, kako kaže Florenski u poslednjim redovima svog strahopoštovanjem ispunjenog eseja, usled nekog prikrivenog nesklada prekinula ta veza između ikone i nevidljivog arhetipa, onda bi čovek osetio čudan bol u duši, ne znajući da je ta veza već presečena.

POGOVOR 

      Čudesno izuvijani putevi kojima Zola prolazi u svom traganju za sophiom perennis, onom univerzalnom mudrošću čiji tok ne mogu uznemiriti ćudljivosti profane istorije, sustiču se u ravni imaginalnog – svetu koga metafizike svih podneblja smeštaju na pola puta između Jednog, Apsolutnog i Neizrecivog i konkretnog sveta pojavnih oblika. Krećući se sigurnim korakom erudite, Zola istražuje načine na koje iz Jednog proishodi mnoštvenost, prateći puteve individuacije fundamentalnih psihičkih i kosmičkih sila što oblikuju istoriju i živote ljudi na svim nivoima postojanja.
     Njegov stil je metaforičan, krajnje jezgrovit i na jedan poseban način poetičan. Zoline radove ne prati glomazni sholastički aparat tipičnog istoričara religije ili antropologa, što, međutim, ne znači da se radi o nedisciplinovanoj pesničkoj slobodi. Ispod poetski evokativnog teksta jasno se razaznaje strogost mišljenja koja je plod viševekovnog nasleđa evropske kritičke misli. Kod Zole se ona podrazumeva, čineći temelj dela koje harmonično spaja znanje i mudrost. Njegov tekst spiralno kruži oko arhetipskih tema umnožavajući metafore i nadahnuta poređenja koja ga asimptotski približavaju onome što je po svojoj najdubljoj suštini neizrecivo.
         Put od konkretnog sveta pojavnog do neizrecivog Jednog vodi kroz kontemplaciju arhetipskog simbola i predstava koje poput ikona sa pravoslavnog ikonostasa predstavljaju prozore kroz koje se može dospeti u “svet iza ogledala” nevidljivi svet u kome vlada “obrnuta perspektiva” o kojoj govori Pavle Florenski. Ovim putem upravlja pročišćena i izvežbana imaginacija – moć koju je suvremeni Zapad gotovo potpuno zaboravio.
       Putovati čudesnim Zolinim svetom znači otkrivati umetnost ispravne upotrebe imaginacije – umetnost koju poznaju još mnoge ezoteričke tradicije. U toj imaginalnoj geografiji najznačajnije koordinate potiču iz vedante, šamanizma, alhemije, metafizike ikone, sufizma i mističke tradicije Zapada. Umetnost snevanja, fenomenologija aure kojom zrače mesta i ljudi, nebeska nevesta u šamanizmu i književnosti, teorija i indoevropskim korenima reči koje skrivaju jednu koherentnu metafiziku samo su neka od mesta koja ćemo posetiti uputimo li se na to fascinantno putovanje.
       Iako se opire svakom svrstavanju u akademske podele, Zolu bismo mogli nazvati “savremenim arhetipologom”, sinkretistom u posebnom značenju te reči (što on detaljno objašnjava u jednom svom eseju), ili pak “poetskim antropologom” i majstorom putovanja. Zola je putnik u barem dva smisla te reči. Za mudrošću on traga po najzabitijim predelima sveta od Mediterana i Afrike, preko Srednjeg Istoka do Balija i Kine, pronalazeći majstore imaginalnih praksi kao što su inkubacija snova i unutrašnja alhemija. No, putovanjem se može nazvati i istraživanje sveta pisane reči – metafizičkih i mističkih spisa, ali i savremene nauke i književnosti.
       Zolina putovanja počela su od studija filosofije, uporedne književnosti, prava i psihijatrije u Torinu. Njegovi prvi radovi vezani su za Frankfurtsku školu – Adorna, Hokhajmera i Markuzea, i njihovu kritiku savremenog društva.
      Iz tog perioda potiču dela kao što su Užas i utopija i Zalazak intelektualnog. No, već krajem pedesetih godina, Zola će se okrenuti od ovih tema i posvetiti onome što ostaje nezavisno od raznoraznih učenja, ideologija i vera – iskustvu Apsolutnog. Početak tih preokupacija označen je četvorotomom Zolinom antologijom Mistici Zapada (1963.). Jedna od najznačajnijih njegovih knjiga svakako je Čudesa prirode – Uvod u alhemiju Zapada i Istoka. Od 1969 do 1983 uređivao je časopis “Conoscienza Religioza” koji je izlazio u Firenci u okviru izdavačke kuće La Nuova Italia. Tri njegove najnovije knjige, Arhetipovi (na engleskom, 1981), Aure – mesta i rituali (1985), i Nevidljivi ljubavnik – Šamanistička erotika u religijama, književnosti i politici (1986), mogu se smatrati svojevrsnom trilogijom u kojoj se sustiču skoro sve njegove teme – sistematizovane, ali na poseban Zolin način kojim on izbegava da upadne u zamku građenja zatvorenog sistema arhetipova – zamku u koju su se uhvatili mnogi suvremeni i stari “arhetipolozi”. “Iz arhetipskog sistema”, kaže Zola, “nešto se uvek mora izostaviti, jedan se deo uvek mora izgubiti u izmaglici, podaci se na određenom mestu moraju pobrkati, tako da niko nikada ne dođe u iskušenje da ih ubaci u kompjuter. Kao i u slikanju, majstorov stil se mora upiti, ostalo je prepušteno nadahnuću; simbolizovanje arheotipova način je živote, ono se mora iskusiti u stanju opijenosti i zanosa”.

Elemir Zola: Upotreba imaginacije i zalazak Zapada, opus, Beograd, 1988, preveo: Marko Živković Status, broj 3, svibanj/lipanj 2004. | 23

izvor 


1 коментар:

  1. Анониман14. мај 2019. 20:36

    "Unizite prvo umetnosti ako bi ste čovečanstvo da unizite i delima neznanja ispunite svako mesto", pisao je Blejk.
    Genijalac.
    Tako smo mi uspeli da sebe same unizimo,rijaliti, rijaliti, Arkani, Cece, trubači, nalepljene novčanice na čelo, Univerzitet tržnica lažnih diploma,ima toga na tone.Pa ti u takvom ambijentu sanjaj. E, moj Zola!
    Pesnik u prolazu.

    ОдговориИзбриши