понедељак, 08. фебруар 2016.

Albert Einstein: Zašto socijalizam?




Da li je pametno da neko, ko nije stručnjak za ekonomska i društvena pitanja, izražava svoje mišljenje o socijalizmu? Verujem, zbog niza razloga, da jest. Promotrimo najpre ovo pitanje s tačke naučnog znanja. Moglo bi se pomisliti, da nema temeljnih metodoloških razlika između astronomije i ekonomije: naučnici iz oba područja pokušavaju otkriti zakone  opšte prihvatljive za jasno određenu grupu fenomena s namerom da ih međusobno povežu na što je moguće jasniji način. Međutim, takve metodološke razlike ipak postoje. Otkrivanje opštih zakonitosti u području ekonomije je otežano mnogim faktorima koje je vrlo teško oceniti izvan konteksta u kojem se pojavljuju. Uz to, iskustvo skupljeno od početaka takozvanog civilizacijskog perioda ljudske istorije se – kao što nam je dobro poznato – velikim delom nalazilo pod uticajem i ograničenjem uzroka koji nisu bili isključivo ekonomske prirode. Na primer, većina velikih država u istoriji svoje postojanje zahvaljuje osvajanju.
Osvajački narodi prometnuli su se, u pravnom i ekonomskom smislu, u privilegovanu klasu osvojene zemlje. Uzeli su u svoje ruke monopol vlasništva nad zemljom i imenovali sveštenstvo iz svojih vlastitih redova. Sveštenici su svojom kontrolom nad obrazovanjem omogućili institucionalizovanje klasne podele društva I stvorili sistem vrednosti kojim će se ljudi od tada, često u velikoj meri nesvesno, voditi u svom socijalnom ponašanju.

Međutim, istorijska tradicija je, da se tako izrazimo, još od juče; nigde još nismo prevazišli ono što je Thoresten Veblen nazvao „predatorskom fazom“ ljudskog razvoja. Ekonomske činjenice koje možemo promotriti spadaju u tu fazu, pa čak i oni zakoni koje iz njih možemo izvesti nisu primenjivi na druge faze. Budući da je stvarna svrha socijalizma upravo u napretku i prevazilaženju predatorske faze ljudskog razvoja, ekonomska nauka u svom sadašnjem stanju može baciti malo svetla na
socijalističko društvo budućnosti.

Predatorska faza ljudskog roda

Osim toga, socijalizam je usmeren prema socijalno-etičkom cilju. Nauka , međutim, ne može stvarati ciljeve i, još manje, unositi ih u ljudske duše; nauka ih, u najbolju ruku, može opskrbiti sredstvima za ostvarenje određenih ciljeva. Međutim, ciljeve same stvaraju osobe s etičkim idealima, i – ako ovi ciljevi nisu mrtvi, već puni života - prihvaćaju ih i pronose mnogi drugi koji, napola nesvesno, određuju tok polagane evolucije društva.

Zbog ovih razloga, trebali bi biti oprezni da ne precenimo nauku i naučme metode kada se bavimo ljudskim problemima; i ne bismo trebali pretpostaviti da su stručnjaci jedini koji imaju pravo izraziti se o pitanjima koja se tiču organizacije društva.   

Nebrojeni glasovi već neko vreme tvrde da ljudsko društvo prolazi kroz krizu, i da mu je stabilnost ozbiljno uzdrmana. Karakteristično je da u takvoj situaciji pojedinci osećaju ravnodušnost ili čak neprijateljstvo prema grupi, maloj ili velikoj, kojoj pripadaju. Za potrebe ilustracije onoga o čemu govorim, navesću jedan primer iz ličnog iskustva. Nedavno sam s inteligentnim i dobronamernim čovekom razgovarao o pretnji novog rata, koji bi, po mome mišljenju, ozbiljno ugrozio egzistenciju
čovečanstva, i primetio sam kako bi samo supranacionalna organizacija mogla predstavljati zaštitu od takve opasnosti. Na to mi je moj gost vrlo mirno i hladno odgovorio: „Zbog čega ste tako duboko suprotstavljeni nestanku ljudske vrste?“
   
Siguran sam da pre samo stotinu godina niko ne bi tako olako dao izjavu ove vrste. To je izjava čoveka koji je uzalud nastojao pronaći ranotežu unutar sebe, i ima sve manje i manje nade za uspeh. Ona je izraz bolne samoće i izolacije od koje toliki broj ljudi danas pati. Što je uzrok ovome? Postoji li izlaz?

Takva pitanja je lako postaviti, međutim, teško je na njih odgovoriti s određenom  sigurnošću. Usprkos tome, moram pokušati najbolje što mogu, iako sam vrlo svestan činjenice da su naši osećaji i stremljenja često proturečni i nejasni i da se ne mogu izraziti lakim i jednostavnim formulama.

Čovek je istovremeno pojedinačno biće i društveno biće. Kao pojedinačno biće, on pokušava zaštititi svoju vlastitu, i egzistenciju onih koji su mu najbliži, zadovoljiti svoje lične potrebe, I razviti svoje unutrašnje sposobnosti. Kao društveno biće, on nastoji zadobiti priznanje i privrženost drugih ljudi, učestvovati u njihovim zadovoljstvima, tešiti ih u njihovoj tuzi, i poboljšati njihove društvene uslove. Samo postojanje ovih različitih, često konkfliktnih stremljenja čini specifičan čovekov karakter, i njihova specifična kombinacija određuje meru u kojoj pojedinac može postići unutrašnju ravnotežu i u kojoj može doprineti dobrobiti društva. Vrlo je moguće da je relativna snaga ova dva poriva najvećim delom određena nasleđem. Međutim, ličnost koja se konačno pojavljuje najvećim je delom oblikovana okruženjem u kojem čovek sebe pronalazi tokom svog razvoja, strukturom društva u kom odrasta, tradicijom tog društva, kao i njegovim vrednovanjem određenih oblika ponašanja. Apstraktni koncept “društva” individualnom ljudskom biću znači ukupnu sumu njegovih direktnih i indirektnih relacija s njegovim savremenicima, kao i sa svim ljudima ranijih generacija. Čovek je sposoban misliti, osećati, težiti i raditi sam; međutim, on je toliko zavisan o društvu – u svojoj fizičkoj, intelektualnoj i emocionalnoj egzistenciji – da je nemoguće misliti o njemu, I razumevati ga, izvan okvira društva. “Društvo” ga opskrbljuje hranom, odećom, domom, oruđem, jezikom, oblicima mišljenja, kao i većinom njegovog sadržaja, njegov život je omogućen radom i postignućima mnogih miliona u prošlosti i sadašnjosti, skrivenih iza reči “društvo”.  

Zato je, očito, ta zavisnost pojedinca o društvu činjenica prirode koja se ne može ukinuti - kao i kod mrava i pčela. Međutim, dok su svi životni procesi mrava i pčela utvrđeni do najsitnijeg detalja u vidu krutih, nasleđenih instinkata, društven uzorak i međuodnosi ljudskih bića su i sami podložni promeni. Memorija, kapacitet za izradu novih kombinacija, dar usmene komunikacije omogućili su razvitak među ljudima koji nije diktiran biološkim potrebama. Takvi razvici manifestuju se u tradicijama, institucijama, i organizacijama, u literaturi, u znanstvenim i inženjerskim postignućima, u umetničkim delima. Ovo objašnjava, barem na jedan način, kako čovek može uticati na svoj život
preko vlastitog ponašanja, kao i da u tom procesu svesno mišljenje i želja mogu imati svoju ulogu.
Čovek stiče kod rođenja, preko nasleđa, biološku konstituciju koju treba shvatiti kao utvrđenu i neizmenjivu, kao i prirodne porive koji su karakteristika ljudske vrste. Nadalje, tokom njegovog životnog veka, on stiče kulturu koju usvaja od društva preko komunikacije i preko mnogih drugih tipova uticaja. Baš je ta kultura ono što je, s prolazom vremena, podložno promeni I koja određuje, u vrlo velikom obimu, odnose između pojedinca i društva. Moderna antropologija nas uči, preko paralelnog istraživanja takozvanih primitivnih kultura, da se društveno ponašanje ljudskih bića može vrlo snažno razlikovati, zavisno o prevladavajućim kulturnim obrascima i tipovima organizacije koje
prevladavaju u društvu. Na tome oni, koji nastoje poboljšati ljudski rod, mogu temeljiti nadu: ljudska bića nisu osuđena  međusobno se uništiti zbog njihove biološke prirode i nisu izložena na milost i nemilost okrutnoj, samo-nametnutoj sudbini.

Ako se zapitamo kako struktura društva i kulturni stav čoveka trebaju biti promenjeni da bi ljudski život učinili zadovoljavajući koliko je to moguće, neprekidno bismo trebali biti svesni činjenice da postoje stanja koja smo nesposobni modifikovati. Kao što je ranije spomenuto, biološka priroda čoveka je, za sve praktične svrhe, nepodložna promenama. Nadalje, tehnološki i demografski razvoj događaja u nekoliko zadnjih vekova stvorila su stanja koja s nama ostaju za stalno. U razmerno gusto naseljenoj populaciji s proizvodima koji su neophodni za njeno postojanje, čvrsta podela rada i visoko-centralizovan produktivan uređaj preko su potrebni. Vreme – koje se, gledajući unatrag, čini tako idilično – zauvek je prošlo kada su pojedinci ili grupice mogle biti sasvim autarhične. Tek je malo preuveličavanje reći da je čovečanstvo već sada planetarna zajednica proizvodnje i potrošnje.

Pojedinac i društvo

Sada sam dosegnuo tačku gde mogu pokazati ukratko šta prema meni čini bit krize našeg vremena. Radi se o odnosu pojedinca prema društvu. Pojedinac je postao svesniji nego ikada svoje zavisnosti o društvu. Ali on ovu zavisnost ne doživljava kao pozitivan dobitak, kao organsku vezu, kao zaštitnu silu, već pre kao pretnju njegovim prirodnim pravima, ili direktnu pretnju njegovom ekonomskom postojanju. Osim toga, njegov položaj u društvu je takav da egoističke porive ljudske prirode neprekidno potiče, dok njegove društvene porive, koji su po prirodi slabiji, progresivno slabi. Sva ljudska bića, kakav god njihov položaj u društvu, trpe ovaj štetan proces. Nesvesni zatvorenici
vlastitog koristoljublja, oni osećaju nesigurnost, usamljenost, I lišeni su naivnog, jednostavnog, i nesofisticiranog uživanja u životu. Čovek može naći značenje u životu, koliko god da je opasan i kratak, jedino posvećujući se društvenom življenju.

Ekonomsko bezvlašće kapitalističkog društva kakvo danas postoji je, po mom mišljenju, pravi izvor zla. Pred nama vidimo golemu zajednicu proizvođača, članova društva koji neprestano teže jedan drugoga lišiti plodova njihovog kolektivnog rada - ne silom, već vernim pokoravanjem s legalno utemeljenim pravilima. Ovde je važno shvatiti da sredstva za proizvodnju - to jest, celokupni
produktivan kapacitet potreban za proizvodnju potrošne robe kao i dodatna kapitalna dobra - mogu legalno biti, i većinom i jesu, privatna imovina pojedinaca.

Radi jednostavnosti, u raspravi koja sledi ću nazvati “radnicima” sve koji ne učestvuju u vlasništvu sredstava za proizvodnju - iako ovo ne odgovara popularnoj upotrebi termina. Vlasnik sredstava za proizvodnju je u položaju kupiti radničku moć radnika. Prilikom korištenja sredstava za proizvodnju, radnik proizvede novu robu koja postaje vlasništvo kapitalista. Najznačajnija je tačka u ovom procesu odnos između proizvoda što ga radnik proizvede i koliko je on plaćen, oba merena prema stvarnoj vrednosti.
Ukoliko je ugovor o radu “slobodan,” koliko radnik primi nije određeno stvarnom vrednosti robe koju proizvede, već njegovim minimalnim potrebama kao i potrebom za kupovnom moći radnika, koju kapitalist treba, a opet zavisno o velikom broj radnika koji se natiču za posao. Važno je razumeti da niti u teoriji plata radnika nije određena vrednošću proizvedenog proizvoda. Privatni kapital se koncentriše tek u nekoliko ruku, delomično zbog takmičenja između kapitalista, i delomično  zato što
tehnološki razvoj i pojačana podela rada ohrabruju formaciju većih jedinica proizvodnje na štetu manjih. Rezultat ovakvog razvoja događaja je oligarhija privatnog kapitala čije se goleme moći ne mogu efikasno kontrolisati čak ni u demokratski organizovanom političkom društvu. Ovo je istina jer su i članovi zakonodavnih tela izabrani od političkih stranaka, a uvelike finansirani ili na druge načine pod uticajem privatnih kapitalista koji, za sve praktične svrhe, odvajaju biračko telo od zakonodavstva. Posledica je da “predstavnici naroda’’ zapravo ne štite dovoljno interese neprivilegiranih / potlačenih delova populacije. Nadalje, u sadašnjim uslovima, privatni kapitalisti neizbežno kontrolišu, direktno ili indirektno, glavne izvore informisanja (novine, radio, obrazovanje). Zato je tako ekstremno teško, i doista najčešće zapravo nemoguće, da individualni građanin dođe
do objektivnih zaključaka i inteligentno/informisano upotrebi svoja politička prava.

Situacija koja prevladava u ekonomiji utemeljenoj na privatnom vlasništvu kapitala tako je okarakterizovana sa dva glavna principa: prvi, sredstva za proizvodnju (kapital) su privatna i
vlasnici se njima služe kako žele; drugo, ugovor o radu je slobodan. Naravno, nema takvog društva koje bi bilo čisto kapitalističko u ovome smislu. Posebno, treba uočiti da su radnici, preko
duge i gorke političke borbe, uspeli osigurati nešto poboljšan oblik “slobodnog ugovora o radu” za određene kategorije radnika. Ali u celini, savremena ekonomija ne razlikuje se mnogo od
“čistog” kapitalizma.

Proizvodnja se vrši za zaradu, ne za upotrebu. Nije osigurano da svi sposobni i svi koji žele raditi uvek budu u stanju pronaći posao: “vojska nezaposlenih” gotovo uvek postoji. Radnik je neprekidno u strahu od gubitka svoga posla. Budući da nezaposleni i loše plaćeni radnici ne predstavljaju profitabilno tržište, proizvodnja potrošačkih roba je ograničena, i posledica su velike teškoće. Tehnološki napredak često rezultira s više nezaposlenosti umesto da smanji teret posla za sve. Motiv profita, zajedno sa takmićenjem među kapitalistima, odgovoran je za nestabilnost u akumulaciji i iskorištavanje kapitala koji vode do porasta snažnih depresija. Neograničeno takmičenje dovodi do golemog rasipanja radne moći, uz to osakaćujući društvenu svest pojedinaca koje sam ranije naveo.

Ovo sakaćenje pojedinaca smatram najgorim zlom kapitalizma. Naše celo školstvo boluje od ovog zla. Preteran takmičarski duh se uliva u studenta, koji je obučavan da pohlepno obožava uspeh kao pripremu za njegovu buduću karijeru. Uveren sam da postoji samo jedan način za elimininaciju
ovih najozbiljnijih zala, naime putem osnivanja socijalističke ekonomije, praćen školskim sistemom  koje bi bilo usmereno prema društvenim ciljevima. U takvoj ekonomiji, sredstva za proizvodnju su u vlasništvu samog društva i korištena su planski. Planska privreda, koja prilagođava proizvodnju prema potrebama zajednice, delila bi potreban posao između svih radnika sposobnih za rad i garantovala bi egzistenciju svakom čoveku, ženi i detetu. Obrazovanje pojedinca, uz promovisanje njegovih urođenih sposobnosti, pokušalo bi razviti u njemu osećaj odgovornosti za njegove bližnje umesto glorifikacije moći i uspeha u našem sadašnjem društvu.

Ipak, neophodno je setiti se da planska privreda nije još socijalizam. Sama planska privreda kao takva mogla bi biti popraćena potpunim ropstvom pojedinca. Dostignuće socijalizma zahteva rešenje nekih vrlo teških društveno-političkih problema: kako je moguće, s obzirom na dalekosežnu centralizaciju političke i ekonomske moći, sprečiti birokraciju da postane omipotentna i svekontrolirajuća? Kako mogu prava pojedinca biti zaštićena i tako ostvariti demokratski protu-uteg prema moći birokratije? Jasnoća o ciljevima i problemima socijalizma je od najveće važnosti u našoj dobi prelaza. Budući da je, u sadašnjim prilikama, slobodna i nesprečavana rasprava ovih problema potpala pod moćan tabu, ja smatram stvaranje ovog časopisa važnom društvenom uslugom.


Prvi put objavljeno u Monthly Reviewu, maja 1949.

Preveli Ana Radan i Igor Šimunović
izvor

Нема коментара:

Постави коментар