Moja melankolija

 

Ilma Rakusa  

Verovatno nije slučajnost to što se u mojoj biblioteci nalazi na desetine dela o melankoliji, na koncu, doktorirala sam na Motivu usamljenosti u ruskoj književnosti. Posebno mi se dopao Jewgenij Abramovitsch Baratynskij, Puškinov savremenik, kojem je njegova mračna zvezda diktirala vizionarske pesme.

„Mada ode na pogrešnu stazu
I prenuta ne našavši putanju
Zvezda nebesa otiče u bezdan;
Samo druga zameniće nju;
 Neće zemlja bit’ na velikoj šteti,
 I pada njenog daleki krik
Do uha sveta neće ni dopreti,
Kao što u visinama etera
 Sestre njene svetlo novorođeno
Ta nebesa pozdravlja oduševljeno...“
(Jesen, 1836/37.)

Mešavina La Rochefoucaulda i Schopenhauera, pritom pesnik po pozivu i profesiji, Baratynskij je znao za dijalektiku razuma i srca, ideala i stvarnosti, a pre svega i za sićušnost i prolaznost ljudskog postojanja u odnosu na „beskrajna prostranstva“ Univerzuma. Romantičar u njemu insistirao je na besmrtnosti, iskusni čovek razuma uhvatio se u koštac sa otrežnjavajućom realnošću indiferentnog sveta. Činjenica da je on iz tog svog unutrašnjeg razdora iznedrio velike pesme umesto da propadne u beskrajno duboku rezignaciju, mora da je tešila tog melankoličara. A melankoličar je bio od glave do pete.

Moja biblioteka melankolije u suštini izgleda ovako:
Anatomija melankolije Roberta Burtona stoji pored Ishaq ibn Imranovog Ogleda o melankoliji, standardno delo Erwina Panofskog (koje je napisao zajedno sa Klibanskim i Saxlom) o Saturnu i melankoliji pored Melankolije u ogledalu Jeana Starobinskog, Crno sunce.

Depresija i melankolija Julije Kristeve pored Sveta bez čarolije. Melankolični duh moderne Ludgera Heidbrinka, Melankolija i društvo Wolfa Lepeniesa pored Melankolije, opusa magnuma Lászla Földényija, koji svom predmetu prilazi sa tako akribičnom sistematikom da ispunjava sva očekivanja. Földényi melankoliju ispituje po svim pravilima umetnosti: pojmovno, istorijski, medicinski, filozofski. On govori o Hipokratovom učenju o temperamentima i telesnim tekućinama (po kojem melankoliju uzrokuje „crna žuč“), bavi se pitanjem zašto melankolija spopada baš posebne ličnosti, ispituje odnos saturnovaca prema umetnosti, ljubavi i smrti, pojašnjava njegov odnos prema beskućništvu, ambivalentnosti, potištenosti i praznini. Saznajemo za više varijanti melankolije: za nostalgičnu i ekstatičnu, za melankoliju punu straha i destruktivnu, saznajemo i o uzrocima poput osećaja gubitka, nedostatka, čežnje, otuđenosti. Kao svedoke susrećemo kako Crkvene oce tako i Novalisa, Kleista, Caspara Davida Friedricha ili Shakespearovog Hamleta. I naravno spominju se i opasnosti melankolije i mogućnosti njene terapije. Naime, melanholičar ne boluje toliko zbog žalosti koliko zbog gubitka smisla. A tamo gde se ne pojavljuje smisao, preti zapeće ništavilo.

To je u svom članku Melankolija oštroumno istaknuo Péter Nádas:

„Melankolija je sećanje. Ako je bila oluja, biće opet olujâ. Ako je oseka, doći će i plima. Melanholičar ne obraća pažnju na ono što upravo jeste nego čeka na ono što upravo nije. Njegov razum se grčevito drži predvidivog, no sećanje na nepredvidivo poljuljalo je njegovo poverenje u zdrav ljudski razum; strah ga je onoga što nije, pa se tako boji i dolaska onih stvari koje iščekuje. [...] Očekivati nešto nema smisla, ne očekivati ništa također. Tako melankoličar dospeva izvan onoga gde se nalazi. Tako njemu postaje besmisleno ono što bi još moglo imati neku vrednost.“

Ova analiza je precizna ali ona isključuje to da je melanholičar – za razliku od depresivne osobe – itekako u stanju da prizna „viši“ smisao (u umetnosti ili religiji), pa čak i da iz svog stanja izvuče nešto pozitivno. Béla Hamvas, još jedan mađarski stručnjak za melanholiju (Mađari su, prema E. M. Cioranu, predodređeni za melanholiju), u svom je članku Melankolija kasnih dela sa gotovo himničnim zanosom to opisao ovako:

„Melankolija nema nikakve veze sa raspoloženjem, ona nije osećanje, nije duševno stanje, niti bolest. Melankolija je zadnja stanica prolaznosti, zadnji, ama baš zadnji med u životu. Zadnji užitak i ama baš zadnje znanje. Ta slatka tuga zadnji je izazov života i zadnje čovekovo ushićenje, zadnja sigurnost i zadnja opasnost. Za opšte shvatanje je strana i zastrašujuća, za nauku je patološka, a za umetnost sakralno čudo. Ali za sve troje nedokučiva. Melanholija ima svoj jezik, najsuptilniji među jezicima, svoje slikarstvo i svoju muziku, od sveg slikarstva to je ono koje se najmanje dâ naslikati i komponovati. Ona ima svoje vizije, svoje snove, svoju potresenost, usamljenost, bespomoćnost, strah, svoju tajnu, svoje poverenje, svoju ranu i radost i svoju propast. Celi život umočen u zadnju kap meda. Znaš, više nema, to je zadnje. To nasmrt sigurno znanje da je zadnje, to je melankolija.“

Definicija koja očarava svojom paradoksalnošću, dubokoumna i utešna u isto vreme. Moja lična melanholija oscilira između sete, čežnje i neke neodređene, nežne tuge. Ono što ona ne poznaje jeste otupljenost ili prezasićenost, ono što Francuzi nazivaju ennui. Ne, nipošto nisam zasićena životom, samo često imam osećaj da vidim svoj život kako prolazi pored mene, a da ja ne učestvujem u njemu. Čudan je osećaj nalaziti se u ulozi posmatrača: lucidnost opažanja boli jednako kao i pasivnost stanja. Ne pripadaš tu, šapuće nešto u meni, i dok razmišljaš o tome, prolazi vreme, prolazi jedini život koji si dobila na poklon.
U mojoj knjizi Više mora nalazi se nekoliko scena koje opisuju taj osećaj. Kao naprimer ova vožnja vozom:

„Prozorska stakla su prljava, hladan dim visi u kupeima. Slabašno svetlo se gasi pa opet pali, sledeći neki nepoznati hir. Napolju proleću polja. Livade sa mršavim belim kravama. Usamljeni pas šepa iz sela. A kada se voz najednom zaustavi, na nasipu pruge se pojavljuje čopor cigančadi, glasno gestikulirajući, sa licima smeđim poput zemlje i nasmejana. Još pre nego što im uzvratim mahanje, stigao nas je oproštaj. Uvek ide dalje, u taktu pragova. I čudno, to dalje, ako samo sebi nije dovoljno, nije usmereno ka stizanju nego se meni čini poput niza oproštaja. Seljanka sa drvenom kantom koja stoji u leji povrća koje joj je do koljena – već prošla. Maleni konjić za rasplesanom grivom – prošao. Zvonik sa ogromnom kupolom – prošao. Vijugavi dim iz dimnjaka iskrivljene kolibe – prošao. Prošao mladi par koji, držeći se za ruke, stoji iza rampe, zajedno čekajući. Prošlo i jezero koje je blesnulo usred brezove šume, prošlo. Ja gledam, čitam natpise na mađarskom, slovačkom, litvanskom, i kondukteri menjaju jezik. A kada sam se nagledala i naslušala, prepuštam se snu. On me pouzdano nosi kroz prostore i vremena, topli svežanj iz kojeg ću se protežući buditi. U Kaunasu, Košicama ili Pečuhu, nakon oštrog zvižduka koji me katapultira u uspavanu sadašnjost. Šta tražim?“

To pitanje ostaje otvoreno. Odgovor bi mogao biti dolazak ili domovina ili pripadnost, ili: kraj rastanaka.
Već kao dete bila sam suočena sa selidbama i rastancima, više nego što je to odgovaralo mojim godinama ili mojoj maloj duši. Rastanci su dolazili brže od navikavanja što je uzrokovalo osećaj da sam uvek „vani“, uvek strana.
Istovremeno su me promene mestâ činile osetljivijom za relativnost stvari: što danas jeste, sutra već možda i nije. Vezati se i nadati se pouzdanosti, pod tim okolnostima ne samo da je bilo rizično, već skoro nemoguće. I tako sam učila gramatiku rastanka i čeznula za nekim protusvetom u kojem vladaju drukčiji zakoni. Tako sam pronašla knjige, a jednog dana i pisanje.

Danilo Kiš u svom romanu Bašta, pepeo opisuje kako je od njega pisca napravila njegova već u dečijim godinama naprosto bolesno izražena senzibilnost za prolaznost stvari:

„Moja je mašta brzo pretvarala sve u uspomenu, čak suviše brzo; katkada je bio dovoljan jedan dan, razmak od nekoliko sati, obična promena mesta, pa da jedan svakidašnji događaj, čiju lirsku vrednost nisam osećao sve dok sam živeo s njim, postane odjednom ovenčan sjajnim ehom, kakvim se krunišu samo uspomene koje su dugo godina stajale u snažnom fiksiru lirskog zaborava. Kod mene se [...] taj proces galvanostegije, pri kojemu stvari i lica zadobijaju tanak sloj pozlate i plemenitu čađ patine, odvijao u nekom bolesnom intenzitetu, i jučerašnji bi izlet, ukoliko bi neka objektivna okolnost ukazivala na njegovu konačnost, na činjenicu da se on neće i ne može ponoviti, postajao za mene, već sutradan, izvor melanholičnih i još nejasnih meditacija. Dva dana, u mom slučaju, bila su dovoljna da stvari zadobiju milost uspomene.“

Sklonost ka elegičnosti i „lirska razdražljivost“ ne idu samo kod Kiša jedna uz drugu. I ja svoj spisateljski impuls zahvaljujem želji da zadržim sve ono što je prebrzo prošlo, ono prolazno. Uz to se javlja i komplementarna želja da ono što (još) ne postoji, za čim se čezne, pretočim u jezik. Pisanje je, dakle, tugovanje i uklanjanje nedostataka, memento i imaginacija. I u toj kombinaciji baš ono pravo za moj melankolični temperament.
Ozbiljno: Da li bih bez svoje – urođene ili kroz rastanke steknute – melanholije uopšte postala pisac? Sumnjam u to, pri čemu sam imala i druge opcije (muzičarka, filozofkinja, časna sestra). Fiktivni svet književnosti, doduše, ne nadomešta realni život (koji ponekad tako bolno nedostaje), ali on dozvoljava jednu vrstu slobode i intenziteta što ih melanholičar koji prema životu oseća bojazan zna optimalno iskoristiti. Ne na zadnjem mestu, i intenzitet izmišljanja, stvaralačkog procesa vodi ka iskustvu celovitosti: ukinute su granice između mišljenja i osećanja, između unutrašnjeg i vanjskog, između Ja i sveta, između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Osim toga u umetničkom činu leži i iskra transcendentnosti.

Kroz melankoliju se, kao i kroz umetnost, nazire transcendentnost, možda je ona zapravo sećanje na poslednje stvari. To se odnosi i na mesta i scenarije melankolije: mesta bez ljudske duše na žarkom podnevnom suncu (kao na „metafizičkim“ slikama De Chirica), puste morske plaže (à la Caspar David Friedrich), pustinjski pejzaži, mrtva priroda. Mrtva priroda (na francuskom nature-morte) u sebi, ovisno od aranžmana, nosi vanitas-misao, ali upravo zbog svog memento mori karaktera otvara onostrane horizonte. Kao i ova poetična „Mrtva priroda sa ribom“ Danila Kiša:

„Rentgenski snimak sveće: rebra.
Svećnjak: katedrala od srebra.

 Na porcelanu drhturi krvav komad jetre.
 Posoljenih rana izdišu jesetre.

 Limuna žuta, mirišljava koža.
Beli zev tanjira. Odsjaj noža.

 Ko tečni kaučuk cedi se sir.
 Rujnih jabuka biblijski mir.

 U ogledalu soba-dvojnik trepti.
 Na plamen sveće sleće noćni leptir.“

Pesma puna sete koja balansira između prolaznosti i lepote. Ovom ljubavnom vezom bavi se svaki umetnik, a naročito onaj melanholični. Naime, lepota uvek mami, pitanje je samo šta budi veću melanholiju: to što je često isuviše prolazna ili to što – u trenutačnom savršenstvu – nudi slutnju transcendentnog koje nam je trajno uskraćeno. Umetnički lepo i prirodno lepo (poput zalaska sunca) mogu nas po tom pitanju šokirati: nepodnošljiva je njihova perfekcija. „Metafizička životinja“ u nama zapada u čežnju kojoj nije suđeno spasenje.

To važi i za trenutke sreće koji – samo što su prošli – za sobom ostavljaju prazninu, kao da smo upravo proterani iz raja („Post coitum animal triste est“, glasi jedna poznata antička izreka). Sreća, kao što je poznato, nije trajno stanje, ali je težnja ka osećanju sreće jednostavno prejaka. Unatoč urođenoj deziluzioniranosti, i melanholičar traga za intenzitetom sreće, no on će joj veću šansu pružiti na području sublimnog odnosno sublimacije, naprimer u umetnosti. On prvenstveno kao aktivni umetnik koji stvara uspeva pobeći iz zamišljene pasivnosti i postati onaj koji oblikuje egzistencijalne ambivalentnosti. Stvaralački proces je pritom kako put tako i cilj, a uspeh (uprkos svojoj relativnosti) uteha.

Tišina, noć. Čujem samo zujanje mog računara i nježno pištanje grejanja. No, ja zapravo osluškujem sebe. Zato što tamo nešto žubori, tražeći put da se izrazi. Ne bih mogla reći o čemu se tačno radi. Još uvek se ne ocrtava ni drvo ni figura ili čak neka scena. Ali već postoji jedna reč i začetak ritma:
„Dosadna nedjelja... la lá la lá...“ Ono što znam jeste to da će postati pesma. Prolazna tvorevina o prolaznom trenutku. I dok se predajem onom Sada, redovi rastu, kao da dolaze iz vrtloga tišine. Zvukovi, reči, rečenice. Za neke od njih ne marim, druge odbacujem kako bih dala šansu novim zvukovima. Slični zvukovi se privlače, stvarajući male muzičke skupine. I dalje. Pauze između toga su duge. Mrmljam pred sebe, ponavljam što sam napisala, čekam. I računar čeka nova naređenja, zujeći. U međuvremenu se ocrtava kuda reči žele – i kako. Radi se o melanholiji jedne septembarske nedelje u vidu komprimirane slike raspoloženja. Jedanaest redova, ni jedan više, ni jedan manje. Gledam, čudim se. Tvorevina izgleda ovako:

Dosadna nedelja. Linija šuti.
I snežni zrak u baštama. Hladan.
Deveti mesec stari li stari
fatalno i bez boja. Već je
kasno. Prekasno možda. I tmurno.
Na oskoruši se zrna
ne brane od ptica. Stablo
breze bez detlića. Lišajevi
svugde. Grablje. Skup stolica u bašti,
mlitav i bled. Uzaludan je
sto. Bliži se praznina. Zapoved.

Ako pogledamo kako treba, radi se o abecedi melankolije. Sve je tu: prolaznost vremena, hladnoća, praznina, šutnja, samoća, uzaludnost. To je prikazano na predmetima i na prirodi koja postaje nature-morte. Vlada ukočenost, nepokretnost, izdvojenost. I rečenice stoje nepovezane jedna pored druge, sažete do krajnosti (odustaje se pre svega od živahnih glagola ali ne i od asonanci i unutrašnje rime). Dakle, nevesela pesma, ali preciznog iskaza i forme. U tome se sastoji njen moral, njena poetika.
Ne verujem da su melanholičari skloni varanju. Oni su na svoj način tačni, štaviše rigorozni, jer shvataju sebe i tok stvari. Čak i kada traže nesreću, oni to čine sa uverenom nepokolebljivošću, otvorenih očiju. Bojim se da njihova nepodmitljivost ponekad deluje i zastrašujuće. No, estetski se tu ne može ništa prigovoriti. Štaviše: jasnoća bez iluzije u sebi ima nešto utešno.

Dakle, tu sam i ne mogu drukčije. Niti iz svoje kože, niti iz kućišta moje druge, umetničke egzistencije. Prostor književnosti nudi sigurnost, ali i dovoljno širine kako bi zadovoljio moju metafizičku potrebu. To da bi me moj unutarnji glas mogao ostaviti na cedilu, ne usuđujem se ni zamisliti. Ali i s takvom nesrećom bi se moglo računati. A onda? Onda bi mi ostao samo on, melankolični čovek-bog koji je na raspelu uzviknuo: „Moj Bože, moj Bože, zašto si me napustio?“ U Bachovoj muzičkoj obradi („Muke po Mateju“) to je jedna od najdirljivijih rečenica svih vremena.
U hrišćanskom shvatanju mi sa svojom melanholijom (koja katkad može graničiti sa očajom) nismo sami. Neko Drugi, Veći svu je patnju preuzeo na sebe i pretvorio je u radost, pobedio je smrt svojim uskrsnućem. No, u tu tajnu vere se mora verovati. Racionalno se ne može dokučiti. Kao ni askezom ili religijskim duhovnim vežbama. No, ipak svest o jednoj takvoj mogućnosti ublažava egzistencijalnu nelagodu, melanholiji oduzima žalac. Njoj biva dodeljeno njeno mesto: kao plodni, bolno-slatki izazov.
Dok sam pisala ove zadnje redove, odjednom se pokrenula gomila knjiga na mom radnom stolu i Földényova Melankolija ne samo da je pala na pod, nego niz stepenice, sve do ispred ulaznih vrata. Da to nije neki znak da se trebam baviti drugim stvarima? Melanholija, koja se u srednjem veku smatrala varijantom acedia (lenost), doduše već odavno ne spada u smrtne grehe ali se protivi devizi „positive thinking“ našeg ekonomiziranog globalizacijskog društva. Kao melanholičaru, u današnje vreme nije ti lako; teretu koji si sam sebi, pridružuje se i teret neprihvaćenosti od strane društva. No, to te ne sme omesti. Melanholija ne samo da nije bolest, ona ima i svoje prednosti. Kao na primer tu da mi osveštava težinu egzistencije. Da, melankolija – što izražava i naziv potištenost – ima veze sa težinom. Ona ukazuje na težinu zemlje, na sporost i istrajnost. I to danas, u jednom vremenu koje se odalo bestežinskom stanju i tempu, treba da bude od značaja? Apsolutno. Naime, za razliku od lakoće, težina ne obmanjuje. Ona stoji iza onog napornog što katkad može voditi i do neuspeha. Međutim, bez osećanja da imamo tlo pod nogama – pa makar to dno bilo i u najtamnijoj dubini – mi negiramo činjenice postojanja. Činjenica je da smo krhka bića koja svoje težnje ka visinama često plaćaju padovima. Dobro postupamo ukoliko sedimo na čvrstom. U malom i konkretnom, to može značiti da večitom nemiru (putovanja, posla, virtualnog surfanja) suprotstavimo trenutke svesnog prekida: sedim u fotelji, ne radim ništa, ja sam. Osećam svoju težinu, težinu svojih udova, tišinu oko sebe. Vidim kako se sićušni komarac spušta na naslon za ruku. Sada je. Stvarno vreme neposrednog bitka, a ne stvarno vreme neke medijalne interaktivnosti negde i nigde na ovome svetu. I spopadne li me sumnja da li činim pravu stvar, moram je podneti. Onda će se ona možda pretvoriti u kratko, sretno odobrenje.
Nema, dakle, potrebe buniti se protiv melanholije. Najbolje je sprijateljiti se s njom. Tražiti joj imena odmila pošto nežnosti prijaju svakoj vezi. Miluj svoju potištenost, ona će te nagraditi. Razgovaraj s njom. Nisi sam. Misli na svoje najbliže prijatelje, i oni su njeni prijatelji. Sve je, dakle, gotovo u redu. A beskraj svemira, raskorak između vremena života i vremena sveta samo je upola preteći.

prevod: Naser Šećerović
Sarajevske Sveske br. 29/30