2043 - ne tako bela Amerika

Statistika je možda tačan zbir netačnih podataka, no ona je neumoljiva. Do 2043. belci će u SAD-u postati manjina, a većinu će činiti Latinosi i Afroamerikanci. Biće to neka druga i drugačija Amerika, onakva kakvu mnogi nisu ni sanjali…



       Ono što danas znamo kao SAD, nastajalo je u periodu od skoro dva veka, od 1607., kada je formiran Jamestown, prva britanska kolonija u Severnoj Americi, pa do 1783., kada je George Washington proglasio pobedu nad Britanskom vojskom. Tokom tih 176 godina, Amerika se od neistražene šume koja se protezala od Floride do Velikih jezera, pretvorila u vrlo živo i radišno mesto, gde se moglo raditi i zaraditi mnogo, jako mnogo. No, posla je bilo u tolikoj meri da beli kolonisti, pristigli iz Britanije, Nemačke, Skandinavije i Holandije, nisu mogli sve raditi sami. Ili nisu hteli. Industrija na severu i plantaže na jugu očajnički su trebale novu radnu snagu. Domaće indijansko stanovništvo nije bilo ni dovoljno fizički snažno, ni lojalno ni brojno da bi radilo za dobrobit belih gospodara. Beli kolonisti su stoga svoju radnu snagu počeli uvoziti s drugog kraja sveta, iz Afrike, i to mimo dobre volje te radne snage.


       Zabeleženo je i kada su prvi afrički robovi dovedeni na tlo Severne Amerike. Desilo se to 1526., kada je Španac po imenu Lucas Vázquez de Ayllón osnovao prvu špansku koloniju na tlu Severne Amerike. Zabeleženo je i da je spomenuti osvajač u službi španskog kralja preminuo 18. oktobra 1526., te da je tog dana u koloniji izbila pobuna robova i kolonija je neslavno propala. Pobunjeni Afrikanci pobegli su u obližnje guste šume i pridružili se indijanskim domorocima. Ovo je bio prvi spomen prisustva afričkih robova na tlu Severne Amerike, ali i prvi zabeležni slučaj neke pobune robova u Novom svetu.


      Najveći broj robova koju su oteti ili kupljeni od trgovaca robljem u Africi, završio je na plantažama Srednje i Južne Amerike, na španskim i portugalskim kolonijalnim posedima, poput Kariba ili Brazila. Tek između pet ili šest posto robova dovezeno je u britanske kolonije na severu. Istorija je zabeležila i kada su i gde engleski kolonisti prvi put videli tamnoputo roblje. Desilo se to 1619., kada je jedan holandski brod nakon uspešne bitke s jednim portugalskim brodom dobio neočekivani ratni plen – afričke robove. Afrikanci su iskrcani u Jamestownu, prvoj britanskoj koloniji na tlu Severne Amerike. Interesantna je sudbina tih tamnoputih robova na tlu jedne od prvih engleskih kolonija.
       Domaće belo stanovništvo nije bilo neprijateljski nastrojeno prema njima, smatrali su ih pomoćnim članovima porodica, a robovi su mogli i na relativno lagan način postati slobodni građani sa svim pravima koja su uživali i kolonisti. Bilo je dovoljno da prihvate hrišćanstvo ili otplate svoju cenu kroz rad. Jedan od takvih ljudi bio je i Anthony Johnson. Rođen je u Angoli, oko 1600. Njegovi su ga sunarodnjaci prodali arapskim trgovcima robljem, a ovi su ga prodali Britancima. U Ameriku je stigao 1621., no do 1635. je bio slobodan čovek. Osnovao je porodicu, kupio veliko imanje i živeo kao farmer do kraja života. Bio je ugledan i bogat čovek, iako nepismen.  Ovaj nekadašnji rob također je imao i bele i crne sluge, ali i robove. Jedan od tih robova ga je čak i tužio, jer ga nije oslobodio nakon sedam godina rada. Sud je presudio u korist robovlasnika, Anthonyja Johnsona, nekadašnjeg roba, otetog negde u dalekoj Angoli.

 Dugo putovanje u jednakost

     Koliko je tačno robova živelo na teritoriji današnjeg SAD-a u periodu 1619.-1865., odnosno do poraza Konfederacije i ukidanja ropstva prema zakonima koje je u praksu uveo Abraham Lincoln, nije poznato. Jasno je da je u početku robova bilo malo, te njihov položaj nije bio tako težak kao kasnije, tokom 18. veka, kada se broj robova enormno povećao.
Popis koji su 1625. provele britanske kolonijalne vlasti, pokazao je da na teritoriji Virginije žive samo 23 Afrikanca. Na popisu provedenom 1649. u istoj koloniji je živelo 300 crnaca, a 950 ih je bilo 1690. godine.
         Ipak, podaci o broju Afrikanca u ranom kolonijalnom razdoblju Severne Amerike su retki i nepouzdani. Tek prvi popis u samostalnom SAD-u, proveden 1790., pokazao je koliko crnih ljudi, robova i onih slobodnih živi na teritoriji ove nove države. Živelo ih je 757.208 hiljada ili 19,3 posto. Od toga 697.681 su bili robovi. Samo je osam posto crnih stanovnika Amerike bilo slobodno, ostali su radili na plantažama, živeli u kućama od blata i slame u “selima robova”, sanjajući da žive kao slobodni ljudi, obrazuju se i imaju porodicu. U trenutku kada je Abraham Lincoln ukinuo ropstvo, na američkom jugu je živelo više od četiri miliona robova.

    Danas potomci afričkih robova, dovedenih silom iz svoje domovine s druge strane mora, žive slobodno u gradovima SAD-a. “Slobodno” ipak treba staviti pod dvostruke navodnike. Nemiri koji se povremeno dese, pokazali su da je potpuna ravnopravnost crnih i belih Amerikanaca još mit i lepa, ugodna laž, priča za mazanje očiju i američkoj i svetskoj javnosti.

– Kada sam bila dete, nazvati nekoga crnim bilo je uvreda, kletva, nešto što bi vas nateralo na tuču. Ali, za mene ta reč je sadržavala celu istoriju ugnjetavanja i otpora, blizinu Zemlje i Neba, najjedostavnije govoreći. Ta reč mi je značila Putovanje – kaže Bonnie Greer, afroamerička književnica, kritičarka, s britanskom adresom.

“Putovanje” o kojem govori Grier, naravno, nije gotovo. Tek je ove godine postalo jasno da život tamnoputog Amerikanca vredi manje od života njegovog belog sugrađanina. Crnci su najčešći stanovnici tamošnjih zatvora, češće obolevaju od dijabetesa, ginu od policijskog metka, češće su nezaposleni, siromašni i slabo obrazovani. Sve to uprkos 150 godina emancipacije i činjenice da na čelu Amerike sedi crni čovek.

– Istorija američkog crnca je istorija njegovog stremljenja, onog koje se pruža kako bi postalo samosvesno čovečanstvo, kako bi spojilo njegovo “dvostruko Ja” u jedno bolje u neko drugo, “istinitije Ja”. U tom spajanju ono ne želi da niti jedno od starih Ja bude izgubljeno. Ono jednostavno želi da učini mogućim da u jednom čoveku budu i crnac i Amerikanac… Jug je verovao da je obrazovani crnac, zapravo, opasan crnac. I znate šta, jug nije bio u potpunosti u krivom. Za sve ljude obrazovanje je imalo i uvek će imati jedan element opasnosti i revolucije, element nezadovoljstva i otuđenosti. Iznad svega, čovek stremi da zna – pisao je pre osamdeset godina William Edward Burghardt Du Bois, afroamerički sociolog i levičar (1868.-1963).

     I zaista, beli robovlasnici ne samo da su se neljudski odnosili prema svojim tamnoputim robovima, terajući ih da besplatno rade na džinovskim plantažama, mučeći ih za svaku grešku koju su napravili, odbijajući im priznati pravo da su ljudi, beli gospodari su zabranjivali robovima i da uče čitati i pisati.


– Ko god uči robove da pišu ili se trudi da ih uposli oko pisanja, može se suočiti s velikim neugodnostima. Neka bude na pameti da će svaka osoba koja na ovaj način podučava ili navede bilo kojeg roba ili robove da se nauče pisanju ili onaj ko koristi ili uposli bilo kojeg roba kao pisara ili za bilo šta u vezi s pisanjem, kako bi nekoga kasnije naučili pisanju, za svaki takav prekršaj, platiti globu od 100 funti – pisalo je u Zakonu kolonije Južna Karolina iz 1740.

         Sličan zakon donesen je 1819. i u američkoj saveznoj državi Virginia. Kazne za robove koji su učili čitati i pisati su bile žestoke.

– Sva okupljanja ili sakupljanja robova, slobodnih crnaca ili mulata koji se mešaju ili povezuju s ovim robovima u kućama i sličnim mestima, po noći ili u bilo kojoj školi ili školama, kako bi se robovi naučili čitanju i pisanju, noću ili danju, pod bilo kakvim okolnostima bit će zabranjena i smatraće se nezakonitim okupljanjima… Svaki provoditelj zakona može u takve kuće ući bez posebnog razloga i naloga i kazniti počinitelja ili počinitelje kaznom bičevanja od najmanje dvadeset udaraca – pisalo je u ovom zakonu.

      Ni nakon formalnog ukidanja ropstva stanje nije bilo mnogo bolje kada je reč o obrazovanju crnih Amerikanaca. Škole za afroameričku decu su bile retke, trošne, slabo opremljene i pod čizmom segregacije. Crna deca su išla gotovo isključivo u škole s crnom decom. Afroamerikanci gotovo da nisu pohađali srednje škole. Prvi Afroamerikanac s fakultetskom diplomom diplomirao je u Ohiju 1890. godine.

     Duže od jednog veka Afroamerikaci su nosili stigmu loših i nezainteresiranih đaka. Statistika nije bila na njihovoj strani. Tamnoputi učenici su imali lošije rezultate na opštim testovima znanja, češće su bežali iz škole, češće su napuštali školu pre diplome, kao studenti su imali lošije ocene i tek manji deo crnih studenata bi upisani fakultet i završio.

– Samo 12 posto crnih dečaka, učenika četvrtog razreda su odlični u čitanju, u poređenju sa 38 procenata belih dečaka, i samo 12 procenata crnih dečaka u osmim razredima ima odlične ocene iz matematike, u poređenju sa 44 procenta belih dečaka – pisao je “NY Times” u novembru 2010. godine.

     Brojni su razlozi za ovakvu neveselu statistiku. To su, pre svega, siromaštvo, loše zdravstveno stanje roditelja i njihova nezaposlenost, ali i loše škole i loš kvalitet nastave u školama u kojima većinu čine afroamerički učenici. I ne samo to. Mladi Afroamerikanci ne veruju svojim učiteljima.

– Naučili smo da samopoštovanje nije ključni razlog zašto afroamerički studenti ne uspevaju iskoristiti kritički feedback njihovih nastavnika. Oni možda ne veruju osobi koja ih kritikuje… Naše studije trebaju dokazati da ovaj pristup može povećati motivaciju studenta u realnom svetu – kaže David Scott Yeager, profesor psihologije s Univerziteta Austin u Texasu.

       Ipak, nešto se promenilo tokom poslednjih godina. Možda je Barack Obama nesposoban predsednik i možda njegova vladavina neće biti upamćena kao vreme prosperiteta i obilja, no crna Amerika će mu biti zahvalna za ono što je uradio za njihove škole i učenike. Američka vlada je provela značajne reforme koje su uključivale ukidanje i zatvaranje loših škola, te rad psihologa i mentora s lošim i siromašnim učenicima iz afroameričke populacije. Oni koji beže s nastave ili napuste školu mogu očekivati da predstavnici školskih vlasti pokucaju na njihova vrata ili roditeljima pošalju opomenu zbog izostanaka. To pre nije bio slučaj, ali je poslednjih godina dalo iznimno dobre rezultate.

– Gotovo tri miliona crnaca bilo je upisano na koledže ili univerzitete, kako stoji u Popisu iz 2010. To predstavlja rast od 1,7 miliona ili više od 50 posto u odnosu na 1990. godinu. Dodatno, većina Afroamerikanaca završava srednju školu. Blizu 82 procenta crnaca u dobi od 25 i više godina, imalo je najmanje srednju školu u 2010. Crni imigranti su posebno ambiciozni i posvećeni završavanju srednje škole. Analiza koju je napravio “New York Times” među učenicima-imigrantima, između 2005. i 2009., otkrila je da su učenici jamajčanskog i gvajanskog porekla podigli stopu diplomiranja u srednjim školama na 96 posto. Ovo je zaista impresivno kada znamo da New York važi za najveći grad SAD-a. Crnci također idu napred i u visokom obrazovanju, sa 18 posto Afroamerikanaca koji imaju fakultetske diplome i onih 1,5 miliona s visokim uglednim zvanjima – navodi portal about.com.

    I sti izvor navodi i da današnji Afroamerikanci nisu više isključivo siromašni, nezaposleni ili osuđeni da rade gotovo ponižavajuće, slabo plaćene poslove.

– U 2007. godini, poslednjoj za koju postoje statistike, promet poslova u vlasništvu crnih preduzetnika iznosio je 135,7 milijardi dolara. Ovo je povećanje od 53,01 posto u odnosu na stanje od pet godina ranije. U 2007. je postojalo 1,9 miliona kompanija u vlasništvu crnih preduzetnika, što je više od 60,05 procenata u odnosu na 2002. – piše također About.com.

Šarena Amerika


    U julu 2013. Američka vlada je objavila zapanjujući podatak. Deca koja dolaze iz manjinskih porodica, onih hispanoameričkog, afroameričkog i azijskog porekla, prvi put su postala većina u američkim vrtićima.

– Prvi put američke nacionalne i etničke manjine čine približno polovinu populacije ispod pet godina, saopštila je Vlada. To je istorijska prekretnica koja pokazuje da su mladi ljudi na čelu nadolazećih promena kada su rase i klase u pitanju… Snažno vođene imigracijom i visokom stopom rađanja, posebno među Hispanoamerikancima, rasne i etničke manjine sada brojčano rastu mnogo brže nego što raste broj belaca – pisao je pre dve godine NBC, pozivajući se na podatke Američkog statističkog biroa ( The Census Bureau).

Ista je institucija iznela i sledeće podatke:

– 49,9 posto populacije mlađih od pet godina čine deca iz manjinskih grupa;
– Prvi put belaca umire više nego što se rađa;
– Populacija “nebelaca” je porasla na 116 miliona ili 37 posto. Najbrže raste broj mešanaca, a slede ih Azijati i Hispanci. Ne-španski belci čine 63 procenta SAD-a; 17 posto, crnci 12,3 posto, Azijati 5 posto i mešanci 2,4 posto.– Od 3.143 američka okruga u 353 okruga ili 11 posto manjine su postale većina.

       Ipak, najšokantniji podatak koji je potresao Ameriku i o kojem se priča i danas, jeste predviđanje kako će izgledati demografska slika SAD-a u 2043. godini.

– Prema projekcijama, SAD će u 2043. postati nacija gde će većinu činiti sadašnje manjine. Bela, nelatino populacija će i dalje ostati najveća pojedinačna skupina, niti jedna grupa neće činiti većinu. Sve manjine, kojih sada ima 37 posto, prema predviđanjima će 2060. činiti 57 posto. Ukupna populacija manjina će se udvostručiti, sa sadašnjih 116 miliona na 241 milion osoba – izvestio je Američki statistički biro.

      Mnogo je zanimljivih podataka koje je tada iznela ova institucija. Populacija belaca će biti najbrojnija 2024., i od tada će se početi smanjivati. Amerika će 2051. imati 400 miliona stanovnika, a 2060. će u ovoj zemlji živeti 420,3 miliona osoba. Oko 2060. najveći broj starijih Amerikanaca će činiti belci, dok će najveći broj mladih činiti potomci sadašnjih manjina, uglavnom Latinosi. Pretpostavlja se da će 2060. svaki treći Amerikanac biti Hispanoamerikanac, odnosno Latino. Danas u Americi živi blizu 54 miliona pripadnika ove grupe, 2060. će ih živeti gotovo 130 miliona.
      I populacija Afroamerikanaca će značajno porasti, sa današnjih na 41,2 milliona na 61,8 million, odnosno udieo tamnoputog stanovništa će iznositi 14,7 posto u 2060. godini.
     Rast će i populacije Azijata, kao i populacije američkih domorodaca i starosedilačkog stanovništva Havaja i pacifičkih otoka, koji spadaju u teritoriju SAD-a. Samo će belih Amerikanaca biti manje, i brojčano i procentualno. Takav razvoj događaja se nimalo ne dopada danas većinskoj, sutra manjinskoj beloj Americi. Ona rast populacije Afrikanaca, Latinosa i Azijata vidi kao pretnju i sebi i Americi kakva sada postoji.

– Belci su dugo profitirali iz pozicije one koja grupa najbolje reprezentuje šta to znači biti Amerikanac. Upitna budućnost u kojoj belci više nisu manjina, “preti” onome što sada važi kao “američki identitet” i rezultira u odbacivanju različitosti i veće podrške za asimilaciju pridošlica u američko društvo – kaže Yuen Huo, profesorica psihologije s uglednog Univerziteta UCLA iz Los Angelesa.

     Ona je, zajedno sa svojim kolegama s UCLA, provela veliko istraživanje među američkim građanima, ispitujući ih kako prihvataju činjenicu da će se demografska slika Amerike izmeniti u narednim decenijama. Belcima se ta budućnost u kojoj će biti manjina ne dopada i nisu oduševljeni idejom “lonca za topljenje” (the Melting Pot) koji bi uništio Ameriku kakvom je znamo. Ona Amerika kakvom je ne znamo i koja tek dolazi, iz 2024., 2043., 2051. ili 2060., biće neka druga, možda ne tako bolja, ali bitno drugačija Amerika. Amerika kakvu njeni začetnici i njihove tužne sluge i robovi tamnije boje kože nisu mogli ni sanjati.

Crne se sever i jug

     Crno stanovništvo je tokom proteklih stotinjak godina masovno napuštalo siromašni, segregacijski jug i migriralo na bogati, industrijski i tek malo manje ksenofobični američki sever, u gradove kao što su Detroit ili Chicago. Danas, kada nekadašnja američka teška industrija uglavnom nestaje, a s njom nestaju i gradovi poput Detroita, Afromerikanci se vraćaju na jug. Prema popisu iz 2010., crnci su činili 38 posto stanovništva Mississippija, 33 posto stanovništa Louisiane i 29 posto stanovništva Alabame. Neki okruzi i gradovi na jugu SAD-a imaju gotovo 100-procentno afroameričko stanovništvo. Ipak, “najveći” veliki crni američki grad je Detroit, u kojem crnačko stanovništo ima udeo od 82 procenta.

 Latinosi idu na sever

     Novi Meksiko je američka država gde procentualno živi najviše Hispanoamerikanaca ili Latinosa, njih više od 46 posto. Teksaški grad Lartedo je apsolutni šampion kada je reč o latino populaciji. U ovom gradu od 250.000 stanovnika, njih 95,6 posto su Latinosi. Također, oni čine i 62 posto stanovnika San Antonija, također u Texasu. Brojni gradovi u Coloradu, Arizoni, Kalifoniji i Floridi imaju apsolutnu latino većinu. Većina su u Bronxu, Miamiju i Istočnom Los Angelesu, gde čine 97,1 posto stanovništva. Zanimljivo, latino populacija nije više koncentrisana samo na američki jug i jugozapad, uz granicu s Meksikom. Oni čini značajan procent i na severu Amerike, u Oregonu, Washingtonu, Connecticutu i Pensilvaniji, gde je broj Hispanoamerikanaca između 2000. i 2010. godine porastao za više od 80 procenata.

Potomci prvog američkog roba

    O čoveku po imenu John Punch se ne zna mnogo, ali je ovaj čovek itetako značajan za istoriju Afroamerikanaca. Zna se da je bio sluga na imanju jednog uglednog belog veleposednika i da je zajedno s dvojicom drugih sluga, ali belaca, pobegao s imanja na kojem su služili. Uhvaćeni su, ali su različito kažnjeni. Dvojica belih odbeglih sluga su kažnjeni tako što su svog gospodara morali služiti još četiri godine. Sud je crnca Johna Puncha kaznio doživotnim služenjem Hughu Gwynu. Punch je tako 1641. postao prvi američki rob, a iste te godine su doneseni i prvi puritanski zakoni koji su kodificirali ropstvo. Potomci Johna Puncha danas se prezivaju Bunch, a njegov potomak je preko linije svoje majke i predsednik Barack Obama.

K. Bešlija