....u bruklinskom književnom časopisu n+1 izašla je kritika „svetske književnosti“. Po mišljenju uvodničara, postkolonijalno pisanje izgubilo je političku oštrinu i sada u svoja bezuba usta trpa ideje globalnog kapitalizma. Deca ponoći su, takoreći, ustuknula pred neuvredljivim Ruždijem iz Tla pod njenim nogama. U eseju se tvrdi da bi „svetska kniževnost“ zapravo trebalo da se zove „globalna književnost“. Ona ima svoju aristokratiju, kao što su Kuci i Ondatje, Mohsin Hamid i Kiran Desaj; svoje nagrade (Nobel, međunarodni Buker), festivale (Džajpur, Hej), i svoj intelektualni sistem podrške (univerziteti). Uspeh svetske književnosti, poručuju urednici, predstavlja nusprodukt uspešnog kapitalizma i globalizovane estetike koja vrednuje pisce za koje se, poput Orhana Pamuka, Ma Jian i Harukija Murakamija, smatra da su nadišli lokalna pitanja i stekli „univerzalnu relevantnost“.
Teško je ne pridružiti se ovom podsmehu kad je žrtva tako tendenciozno prikovana. Ko još može da brani ovo samodopadno, festivalsko, maloprodajno, nagrada željno čudovište? Ko još ne bi izabrao „trnoviti internacionalizam“ umesto „glatko globalnog“, neprevodiva blaženstva umesto brbljive širine – i Elenu Ferante umesto Kamile Šamsi? Na kraju, ovde se staje u odbranu dobro napisane, vitalne, zahtevne književnosti, pune oštrih lokalnih specifičnosti, gde god da se u svetu pojavila, pa tako neminovno ima nečeg pomalo nasumičnog u piscima odabranim za poželjni kanon Trnovitih internacionalista: Elena Ferante, Kiril Medvedev, Samant Subramanian, Huan Viljoro.
Međutim, možda se postkolonijalna literatura nije pretvorila samo u naduvenu svetsku književnost. Možda je jedan od njenih novih ogranaka značajna savremena literatura koja se kreće između pitanja beskućništva, rasejanja, emigracije, dobrovoljne ili ekonomske migracije, pa čak i besciljnog turizma, književnost koja zamagljuje demarkacione linije kakve se nude u Saidovim „Razmišljanjima o izgnanstvu“, jer i sama emigracija je postala kompleksnija, amorfnija i rasprostranjenija. I sam n+1 to prećutno priznaje, hvaleći Otvoreni grad (Open City) Tedžu Kola, nigerijskog pisca koji živi u Njujorku, čiji prvi roman pripoveda mlada stažistkinja psihijatrije, polu-Nigerijka, polu-Nemica, u kome se mešaju elementi poznate postkolonijalnosti sa besciljno emigrantskim senzibilitetom jednog V. G. Zebalda.Ali Otvorenom gradu mogu se pridodati Zebaldova dela; Makginisov roman Tuđe zemlje (Other People’s Countries); polu-Nigerijac, polu-Ganjanac Taje Selasi; Netherland Džozefa O’Nila, koji potcrtava oštru razliku između privilegovane ekonomske migracije naratora – holandskog bankara, i mnogo manje povlašćenog iseljenja jednog trinidadskog varalice koji je tragični junak knjige; dela bosanskog-američkog pisca Aleksandra Hemona; roman Dom (Home) Merilin Robinson; neki radovi Džefa Dajera, pripovetke Nama Lea, Australijanca vijetnamskog porekla; beletristika i eseji indijskog pisca Amita Čaudurija.
„Velika seoba naroda koja je trebalo da se dogodi u drugoj polovini 20. veka“, govori V. S. Najpol u Enigmi dolaska, bila je, kaže, „seoba preko svih kontinenata.“ Više nije mogla da se svede na jednu paradigmu (postkolonijalizam, internacionalizam, globalizam, svetsku književnost). Mlazni motor je verovatno doneo veće promene nego internet. On je doveo Nigerijca u Njujork, Bosanca u Čikago, Meksikanca u Berlin, Australijanca u London, Nemca u Mančester. Doveo je suosnivača i urednika n+1 Kita Gesena kao dečaka iz Rusije u Ameriku 1981, a sada ga prevozi napred-nazad između tih zemalja (sloboda kakvu emigranti poput Nabokova ili Sergeja Dovlatova nisu poznavali).
Setimo se Lukačevog izraza „transcendentalno beskućništvo“. Ovo što opisujem više liči na sekularno beskućništvo. Ono ne može pretendovati na teološki prestiž uzvišenog. Možda to nije ni beskućništvo; možda je upravo homelooseness (sa primesama gubitka) onaj nužni (odvratni) neologizam: gde su spone koje nekoga vezuju za kuću olabavljene, možda na sreću, možda na nesreću, možda trajno, možda samo privremeno. Očigledno, to sekularno beskućništvo povremeno se preklapa sa ustaljenijim kategorijama emigracije, izgnanstva i postkolonijalnog kretanja. Isto tako je jasno da od njih povremeno odstupa. Zebald, nemački pisac koji je najveći deo života proveo u Engleskoj (i koji je samim tim možda emigrant, definitivno doseljenik, ali ne baš émigré ili izgnanik), imao je izuzetan osećaj za različite vrste nepripadanja. Došao je u Mančester iz Nemačke kao student sredinom šezdesetih. Nakratko se vratio u Švajcarsku, zatim ponovo u Englesku 1970, zaposlivši se kao predavač na Univerzitetu Ist Anglija. Obrazac njegove emigracije bilo je sekularno beskućništvo ili homelooseness. Imao je ekonomsku slobodu da se vrati u Zapadnu Nemačku, a kada se sredinom devedesetih proslavio, mogao je da radi gde god je želeo.
Zebald, međutim, nije bio zainteresovan za svoje lutanje, već za onu vrstu emigracije i izmeštenosti koje su bliže tragičnom ili transcendentalnom beskućništvu. U Emigrantima je pisao o četiri takve lutalice: doktoru Henriju Selvinu, litvanskom Jevrejinu koji je došao u Britaniju početkom 20. veka, živeo kao vešto prerušen engleski lekar, pre nego što se u poznim godinama ubio; Paulu Berejteru, Nemcu koji se, jer mu je zbog delimično jevrejskog porekla bilo zabranjeno da predaje u Trećem rajhu, nikada nije oporavio od tog prekida, i koji se kasnije ubija; Zebaldovom deda-stricu Adelvartu, koji je dvadesetih godina prošlog veka došao u Ameriku, radio kao sluga za bogate porodice na Long Ajlendu, ali je završio u duševnoj bolnici u Itaki, u državi Njujork; i Maksu Ferberu, fiktivnom liku koji je izgrađen po uzoru slikara Frenka Ojerbaha, koji je ostavio roditelje u Nemačkoj 1939. i pobegao u Englesku.
Kada je knjiga izašla u engleskom prevodu 1996, često je opisivana kao priča o četiri žrtve holokausta, što nije tačno – samo su dva emigranta neposredne žrtve. Pošto je knjiga duboko uronjena u pitanja fikcionalnosti, dešifrovanja i arhivskih svedočanstava – i ilustrovana intrigantnim fotografijama – takođe se često pretpostavljalo da su to izmišljeni ili fikcionalizovani portreti. Istina je skoro potpuno suprotna. Pre je reč o dokumentarnim životnim studijama; Zebald mi je u jednom intervjuu rekao da bi se oko devedeset odsto fotografija „moglo opisati kao autentično, naime one su zaista izvađene iz foto-albuma ljudi opisanih u tim tekstovima i predstavljaju direktno svedočanstvo o činjenici da su ti ljudi postojali u tom konkretnom obliku i formi“. Zebald je zaista upoznao doktora Selvina 1970; Paul Berejter mu je predavao u školi; njegov deda-stric Adelvart jeste emigrirao u Ameriku dvadesetih godina; i život Maksa Ferbera dobrim delom je zasnovan na životu Frenka Ojerbaha.
To ne znači da Zebald nije obogatio dokumentarne dokaze na razne suptilne, vešte, fiktivne načine. A jedna od tih dovitljivosti tiče se njegovog odnosa, kao svojevrsnog emigranta, prema svojim likovima. Henri Selvin i Maks Ferber su u osnovi političke izbeglice, iz različitih talasa jevrejskog progonstva u 20. veku; Adelvart je bio ekonomski migrant, a Paul Berejter je postao unutrašnji emigrant, posleratni nemački izbavljenik koji, na kraju, nije preživeo. Šta je sa samim Zebaldom? Njegova emigracija kao da igra samo posrednu ulogu u ovom kontekstu. Zvanično, mogao je da se vrati u domovinu kad god je hteo. Ali možda je odlučio, iz političkih razloga, da više ne može da se vrati kući, da ne može da se vrati u zemlju čije mu se nedovršeno suočavanje s ratnom prošlošću šezdesetih godina toliko smučilo.
Zebaldovo prisustvo u Emigrantima je neopipljivo. Ovog nemačkog profesora u Engleskoj susrećemo samo usput. Međutim, autor je na neki način snažno prisutan, poput stalno prisutne kontrolisane histerije. Ko je taj, reklo bi se, ugledni profesor, toliko opsednut životima svojih protagonista da obilazi Evropu ili prelazi Atlantski okean da intervjuiše njihove rođake, pretura po njihovim arhivima, povija se nad njihovim albumima i rekonstruiše njihova putovanja? U prvoj priči ima jedan divan detalj o doktoru Henriju Selvinu, kada se tekst nakratko osvrće na neznatniju bezdomnost samog Zebalda, pa zatim skreće pogled, kao da učtivo priznaje njenu manju tragičnost:
Tokom jedne od ovih poseta, pošto je Klara otišla u grad, dr Selvin i ja smo se upustili u dugačak razgovor, podstaknut njegovim pitanjem da li me ponekad hvata nostalgija. Nisam mogao da nađem prikladan odgovor, ali je dr Selvin, nakon kratkog razmišljanja, priznao (jer nijedna druga reč ne odgovara) da ga poslednjih godina sve češće mori nostalgija.
Zebald zatim opisuje nostalgiju dr Selvina za selom u Litvaniji koje je morao da napusti sa sedam godina. Slušamo o vožnji konjskom zapregom do stanice, putovanju vozom do Rige, brodom iz Rige, i uplovljavanju broda u luku:
Svi emigranti su se okupili na palubi i čekali da iz magle izroni Kip slobode, jer smo svi rezervisali karte za „Amerikum“, kako smo tada govorili. Kada smo se iskrcali, bili smo ubeđeni da hodamo po tlu Novog sveta, obećanog grada Njujorka. Ali u stvari, nešto kasnije smo na naše zaprepašćenje saznali (pošto je brod davno ponovo isplovio) da smo se iskrcali u Londonu.
Meni je potresno kako Zebaldova nostalgija postaje Selvinova, kako je gutaju prodorniji okviri krupnijeg narativa. Možemo samo da naslutimo prigušenu patnju Zebaldove bolne opaske: „Nisam mogao da nađem prikladan odgovor.“ Postoji nešto dirljivo otuđeno, čak beskućno, u Zebaldovom jeziku – ta neobična, uzdržana, starinska proza, koju je na engleskom stvorio Majkl Hals a zatim revnosno preradio bilingvalni autor.
*
Izgleda da Zebald razume razliku između nostalgije i bezdomnosti. Ako postoji bol, postoji i uzdržanost: kako se moj gubitak može prikladno uporediti s tvojim? Tamo gde je izgnanstvo često obeleženo apsolutizmom razdvajanja, sekularna bezdomnost obeležena je svojevrsnom provizornošću, to je struktura odlaska i povratka koji se možda neće okončati. Ovo je snažan motiv u delima Aleksandra Hemona, bosansko-američkog pisca koji je došao u Ameriku iz Sarajeva 1992. i shvatio da mu opsada njegovog rodnog grada ne dozvoljava povratak. Hemon je ostao u Americi, naučio da piše na briljantnom, nabokovljevskom engleskom (što je u neku ruku poduhvat veći od Nabokovljevog jer je izveden steroidnim tempom), i objavio svoju prvu knjigu Pitanje Bruna 2000. godine (posvećenu njegovoj ženi i Sarajevu). Po završetku rata u Bosni, Hemon je, verovatno, mogao da se vrati u rodni grad. Otvorio se dotad nepostojeći izbor; on je odlučio da od sebe napravi američkog pisca.Hemonova dela svedoče kako o njegovom odlasku tako i o povratku. U noveli Slepi Jozef Pronek i mrtve duše, Pronek dolazi u Ameriku preko programa za razmenu studenata. Poput Hemona, Pronek je iz Sarajeva, rat ga zarobljava i on ostaje u Americi. Sjedinjene Države smatra zbunjujućim, otuđenim mestom, punim vulgarnosti i gluposti. Kada se pri kraju priče vrati u Sarajevo, čitalac očekuje da će tu i ostati. Iako je grad razrušen a poznata obeležja nestala, reklo bi se da se vratio svojoj „pravoj kući“ – gde „svako mesto ima ime, i svako u tom mestu ima ime, i nikad se ne možeš naći nigde, jer nešto postoji svugde“. Sarajevo je, izgleda, mesto gde su nazivi i stvari, reči i značenja, iskonski ujedinjeni. On šeta po roditeljskom stanu, dodirujući sve:
čisti, prugasti stolnjak; radio, sa sedam dugmadi boje slonovače i nalepnicom Paje Patka; iskežene afričke maske; tepih sa zamršenim pa ipak poznatim geometrijskim šablonom, punim rupa, pod kojim više nema parketa, izgoreo je u zarđaloj gvozdenoj peći u ćošku; fildžan, mlin za kafu, kašike; očeva odela, vlažna, poderana od šrapnela…
Ali Jozef ne ostaje, i na kraju novele vidimo ga na bečkom aerodromu kako se sprema da uđe u avion za Ameriku:
Nije želeo da leti za Čikago. Maštao je da iz Beča krene peške do Atlantskog okeana, pa da uhvati spori prekooekanski parobrod. Mesec dana bi trajao put preko okeana, on bi bio na moru, a zemlje i granica nigde ne bi bilo. Zatim bi ugledao Kip slobode i polako krenuo ka Čikagu, zaustavljajući se gde god poželi, razgovarajući sa ljudima, pričajući im priče o dalekim zemljama, gde ljudi jedu med i krastavce, gde niko ne stavlja led u vodu, gde se golubovi gnezde u špajzevima.
Kao da je avionski let egzistencijalno plitak; sporije putovanje će preneti svu ozbiljnost i strahotu preobražaja. Pronek se vraća u Ameriku, ali mora da ponese svoju kuću sa sobom, i mora da pokuša da ispriča nerazumljive priče iz te kuće – o golubovima na tavanu, medu i krastavcima – ljudima koji mešaju Bosnu i Slovačku i otpisuju rat kao „hiljadugodišnju mržnju“. Istovremeno, on gradi novi dom u Americi. Ili ne baš: jer ostaće u Americi, ali izgleda da se nikad neće osloboditi ideje da je led u vodi nepotreban. Poput Zebalda, iako u drugačijem ključu, Hemon piše prozu koja ne zvuči glatko maternje – delimično bezdomnu prozu. Poput svog uzora Nabokova, on gaji imigrantsku ljubav za igre reči, za pronalaženje zatrpanog značenja u rečima koje su se na engleskom izduvale, kao isprazno i zapanjeno. Jedan lik ima „mudračku bradu“, drugi „oknaste naočare“. Čaj je opisan kao „proziran“.
Izgnanstvo je akutno, masivno, transformativno, ali sekularno beskućništvo, jer se kreće duž ose odlaska i povratka, ume da bude banalno, dobrodošlo, neophodno, kontinuirano. Postoji prelazak provincijalca u metropolu, ili put iz jedne društvene klase u drugu. Takav je bio put moje majke iz Škotske u Englesku, put mog oca iz radničke u srednju klasu, moja kratka vožnja od Durhama do Londona. To je borba Ursule Brangven za odlazak, u Dugi, kada se ona raspravlja sa majkom i ocem zbog odlaska iz roditeljske kuće u Midlandsu da se zaposli kao nastavnica u Kingstonu na Temzi – kako njen otac kaže, „da otplešeš na drugu stranu Londona“.
Većina nas mora da ode od kuće, barem jednom; postoji potreba da se ode, teškoća povratka, a zatim, kad roditelji kasnije zanemoćaju, potreba da se ponovo vratiš. Sekularna bezdomnost, umesto jedinstvene ekstremnosti egzila ili izabranosti biblijskog rasejanja, možda mora da bude svakidašnja. Sekularna bezdomnost nije samo ono što se uvek događa u raju nego i ono što treba da se dogodi, stalno iznova. Ima jedno divno poglavlje na kraju sjajnog romana Hronika na kamenu Ismaila Kadarea pod nazivom „Nacrt za spomen-ploču“. Kadare je rođen 1936. u Đirokastru, na jugu Albanije, ali je dobar deo spisateljskog života proveo u Parizu. Hronika na kamenu je vesela, komična pohvala rodnom gradu koji je ostavio za sobom. Na kraju knjige, Kadare se direktno obraća svom gradu: „Često, u šetnji širokim bleštavim bulevarima stranih gradova, nekako se spotaknem tamo gde se niko nikad nije sapleo. Prolaznici se iznenađeno osvrću, ali ja uvek znam da si to ti. Iznenada izbijaš iz asfalta, pa odmah ponovo potoneš.“ To je Kadareova simpatično svakidašnja verzija onog momenta kod Prusta kad se Marsel spotiče na neravno kamenje u dvorištu Germantovih, a sećanje se samo otvara.
Da vas to nije spotaklo, ničeg se ne biste setili. Za pisca emigranta, trajni povratak u Đirokastru svakako je nezamisliv, otprilike isto onako kao što je život u Parizu morao izgledati nezamisliv mladom Kadareu u Albaniji. Ali i život bez spoticanja je nezamisliv: možda biti između dva mesta, a ne biti kod kuće ni u jednom, neizbežno predstavlja posrnuće, skoro jednako prirodno kao kad si kod svoje kuće na jednom mestu.
Odlomak iz dužeg eseja
James Wood, London Review of Books, 20.02. 2014.
Preveo Ivica Pavlović
V. G. Zebald, Saturnovi prstenovi, IX poglavlje
V. G. Zebald i Sara Kafatu,razgovor
Нема коментара:
Постави коментар