Transatlantski sporazum - veliko podčinjavanje

Evropska komisija još od sredine prošle godine pregovara sa predstavnicima Amerike o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP ili TAFTA). Cilj tog sporazuma je stvaranje najveće bescarinske zone na svetu, koja bi obuhvatila 800 miliona ljudi, i u kojoj bi porezi i nameti bili drastično smanjeni, a birokratske prepreke u trgovini ukinute.
Pregovori su manje-više tajni. Tekstovi o kojima se pregovara nisu objavljeni zbog čega nema mogućnosti da se procene  rizici nosi taj sporazum.
Crna tačka sporazuma su tribunali, ad hok sudovi  koji bi razmatrali žalbe  investitora koji smatra da mu je naneta. U tribunalu  bi se nalazio jedan predstavnik države, jedan predstavnik preduzeća i još jedna osoba, po izboru dve strana. Njihove presude bi bile neopozive.


Sa nevericom posmatramo kako se političari odriču mehanizama pravne države, i kako daju suludu količinu moći privatnim tribunalima“, izjavio je Peter Fuks, predsednik privrednog udruženja Power Shift koje se bavi ekologijom. „Kao da političari prave poseban pravni sistem za koncerne.“


Zbog žestokih kritika, Evropska komisija je privremeno obustavila pregovore o tim tribunalima i najavila da će ubuduće pregovori biti transparentniji.Obećanje, naravno, nije ispunila. Kraj pregovora bi mogao da usledi posle predsedničkih izbora u Americi 2016.


Prilog koji sledi bavi se detaljnije ovom problematikom.


Lori Wallach




Zbog skandala s Agencijom za nacionalnu sigurnost u svetsku javnost procurio je i sadržaj tajnih pregovora oko uspostave Transatlantske zone slobodne trgovine između SAD-a i EU-a. Ako sporazum, koji guraju moćne lobističke organizacije s obe strana Atlantika, stupi na snagu, označiće efektivni kraj mogućnosti formuliranja državnih politika u oblastima trgovine, zaštite potrošača i okoliša te financijske regulacije – i to pod pretnjom drakonskih financijskih penalizacija za “neposlušne”

Zamislite da multinacionalne kompanije pozivaju pred pravdu vlade čija bi politička orijentacija išla u smeru smanjivanja njihova profita. Možete li zamisliti situaciju u kojoj kompanije mogu tražiti (i dobiti!) velikodušnu naknadu ako im je profit smanjen zbog zakona o radu ili zakona o zaštiti okoline? Iako zvuči neverovatno, ovaj scenarij nije ništa novo. Već je jasno naznačen u sklopu projekta Multilateralnog ugovora o ulaganju Multilateral Agreement on Investment (MAI) koji je 29 zemalja članica Organizacije za ekonomsku suradnju i razvoj (Organisation for Economic Co-operation and Development, OECD) u tajnosti ispregovaralo između 1995. i 1997. godine.ⁱ Otkriven u posljednji tren, ovaj je dogovor pokrenuo val besprimernih štrajkova u više zemalja, primoravši tako njegove pokretače da od njega odustanu. No petnaest godina kasnije ponovno se vraća – na velika vrata i u novom ruhu.

Transatlantski sporazum o trgovini i investicijama (Transatlantic Trade and Investment Partnership, TTIP), o kom Sjedinjene Države i Europska unija pregovaraju od jula 2013., modifikovana je verzija Multilateralnog ugovora o ulaganju. Njime bi se zakoni s obe strane Atlantika podredili normama slobodne trgovine koje su ustanovile velike evropske i američke firme, a zemljama koje ga prekrše pretile bi trgovinske sankcije ili obavezna isplata odšteta od više miliona eura u korist podnositelja žalbe.

Ovaj sporazum je spoj svih elemenata u ranijim ugovorima koji su se pokazali najštetnijima. Ako bi stupio na snagu, taj ugovor bi postojećim privilegijama multinacionalnih kompanija dao snagu zakona i zauvek vezao ruke vladama. Kako na njega ne bi mogle uticati političke promene ili javno mnenje, primenjivao bi se milom ili silom jer bi njegove stavke mogao promeniti samo jednoglasni konsenzus svih zemalja potpisnica. Njime bi se u Evropu doneli oblik i metode azijskog modela, Transpacifičkog sporazuma koji je trenutno na putu usvajanja u dvanaest zemalja, nakon što su ga žestoko promovisali američki poslovni miljei. Ta dva sporazuma, Transatlantski i Transpacifički, tvorili bi ekonomsko carstvo koje može diktirati vlastite uslove iznad svih državnih granica: svaka zemlja koja bi želela ući u trgovinske odnose sa Sjedinjenim Državama ili Evropskom unijom bila bi primorana usvojiti pravila koja vrede unutar tog zajedničkog tržišta.

Budući da im je cilj rasprodati delove javnih službi, pregovori oko Transatlantskog i Transpacifičkog sporazuma odvijaju se iza zatvorenih vrata. Američku delegaciju čini preko šesto konsultanata koje su mandatirale multinacionalne kompanije te ima neograničen pristup preliminarnim dokumentima i dužnosnicima. Nacrti se neće puštati u javnost. Dane su upute kojima se novinari i građani isključuju iz rasprava – biće informisani na vreme, nakon potpisa zakona, kada bude prekasno za reakciju.

U naletu iskrenosti, bivši američki ministar trgovine Ron Kirk interes za “čuvanje određenog stupnja diskrecije i poverljivosti” ocenio je “praktičnim”.ⁱⁱ Poslednji put kada je radna verzija sporazuma koji se tek oblikovao bila objavljena, naglasio je, pregovori su propali – aludirajući time na Zonu slobodne trgovine Amerika (FTAA), što je veća verzija Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA). Taj projekat, za koji se George W. Bush žestoko zauzimao, bio je objavljen na internetskoj stranici 2001. godine. Usledila je reakcija senatorice Elizabeth Warren, koja je upozorila da sporazum o kojemu se pregovara ne bi trebao biti potpisan bez prethodnog podvrgavanja demokratskoj proveri.ⁱⁱⁱ

Snažna želja za skrivanjem američko-evropskog sporazuma od javnosti lako je razumljiva. Treba vremena da se zemlje informišu o učincima koje će proizvesti na svim nivoima: od vrha federalne države do gradskih veća, preko administrativnih jedinica i lokalnih skupština, dužnosnici bi morali od početka do kraja redefinisati javnu politiku na takav način da zadovolje apetite privatne sfere u sektorima koji joj još uvek delomično uzmiču. Sigurnost prehrambenih proizvoda, zaštita od štetnih tvari, zdravstveno osiguranje, cene lekova, internetska sloboda, zaštita privatnosti, energija, kultura, autorska prava, prirodni resursi, profesionalno obrazovanje, uređenje javnog prostora, imigracija – nijedna domena javnog interesa neće izmaknuti pritisku institucionaliziranog slobodnog tržišta. Politički postupci dužnosnika ograničit će se na pregovaranje sa firmama ili njihovim lokalnim mandatarima za mrvice suverenosti koje im ove budu voljne odobriti.

Sudovi za zaštitu “očekivanih budućih profita”

Već je određeno da će zemlje potpisnice morati osigurati “usklađivanje zakona, pravilnika i procedura” s odrednicama sporazuma. Bez sumnje, provođenje će biti budno nadgledavano. Jer u slučaju da ne provedu dogovoreno, mogle bi završiti na jednom od posebno uspostavljenih sudova za arbitražu između ulagača i država, kojima je dana moć određivanja trgovinskih sankcija državama.

Ta zamisao može nam se činiti neverovatnom, no ona se već provodi kada su u pitanju trgovinski sporazumi koji su trenutno na snazi. Prošle je godine Svetska trgovinska organizacija (WTO) osudila Sjedinjene Države zbog oznake “proizvedeno bez ugrožavanja delfina” na konzervama tune, zatim zbog obaveze navođenja zemlje porekla na uvezenom mesu, kao i zbog zabrane aromatiziranog duvana. Te su mere smatrali preprekom slobodnoj trgovini. Ista organizacija nametnula je Evropskoj uniji kaznu od više stotina miliona eura zbog odbijanja uvoza GMO proizvoda. Novost koju Transpacifički i Transatlantski sporazum uvode jeste da će dopustiti multinacionalnim kompanijama da samostalno tuže zemlju potpisnicu čija politika ograničava njihovo poslovanje.

U takvim uslovima, firme će moći ograničavati sistem javnog zdravlja, zaštite okoline ili finansijsku regulaciju u nekoj zemlji pozivajući se na posebno uspostavljen sud za takve slučajeve izvan nadležnosti suda iste države. Taj sud, koji čine tri pravna stručnjaka za trgovačko pravo odgovorna zakonima Svetske banke i UN-a, dopuštao bi osudu poreznih obaveznika na velike odštete u situacijama kada bi zakoni te zemlje interferirali s “očekivanim budućim profitom” neke firme.

Sistem “investitora protiv države”, koji je naizgled nestao nakon odustajanja od Multilateralnog ugovora o investicijama 1998. godine, u tajnosti je tokom godina ponovno pokrenut. Više trgovinskih sporazuma koje su otada potpisale Sjedinjene Države koštalo je njene porezne obaveznike 400 miliona dolara, koliko su naplatile multinacionalne kompanije zbog zabrane štetnih proizvoda, regulacije eksploatacije voda, zemljišta ili drva itd.^iv U procesima koji se upravo vode, korporacije potražuju još 14 milijardi dolara zbog politika od javnog interesa, poput patenata za lekove, borbe protiv zagađenja okoline ili zakona o klimi i fosilnim gorivima.

Transatlantski sporazum dodatno bi olakšao ovu legalnu iznudu, proporcionalno razmerama transatlantskog tržišta. Tri hiljade i tristo evropskih firmi s preko 24 hiljade podružnica posluje na američkom tlu, od kojih svaka može jednoga dana podneti žalbu protiv države, čime bi se znatno premašila šteta od dosadašnjih ugovora. No zemlje članice EU-a bile bi izložene još većem financijskom riziku, ako se uzme u obzir da 14 400 američkih preduzeća u Evropi obuhvata mrežu od 50 800 podružnica. Sveukupno bi dakle 615 hiljada firmi bilo potencijalno u poziciji potraživati odštete iz državne blagajne.

Službena svrha ovakve prakse trebala bi biti pružanje sigurnosti investitorima u zemljama u razvoju koje nemaju pouzdan pravni sistem – služili bi dakle kao zaštita kompanijama u slučaju eksproprijacije. No teško se može tvrditi da EU i Sjedinjene Države imaju slabo razvijen pravni system  – naprotiv, funkcionalan je i iznimno osetljiv na pravo vlasništva. Činjenica da bi uprkos tome bile pod ingerencijom posebnog suda samo dokazuje da Transatlantskom sporazumu nije cilj zaštititi ulagače, nego povećati moć multinacionalnih kompanija. Uz to, pravnici koji bi taj sud činili, naravno, ne bi odgovarali biračkom telu. U svojoj novoj ulozi, oni će zapravo odlučivati o žalbama svojih moćnih, dojučerašnjih klijenata.^v Na ekskluzivnoj malenoj sceni pravnih stručnjaka koji se bave međunarodnim ulaganjima trenutno njih svega petnaest vodi čak 55 posto svih postupaka. Uz to, na njihove odluke ne bi bilo moguće podneti žalbu.

“Prava” koja bi trebali štititi namerno su nejasno formulisana, a njihove interpretacije retko idu u korist interesa većine. Zaštita investitora u njima se određuje u okviru “predviđanja”, što znači da države neće moći menjati svoju politiku nakon izvršene investicije u zemlji. Što se tiče prava na nadoknadu u slučajevima “indirektne eksproprijacije”, predviđa se da će vlasti nadoknaditi štetu investitoru ako mu je zbog zakona smanjena vrednost nekog ulaganja, i to čak i u slučajevima kada se isti zakon, bez preferencija, odnosi i na lokalne firme. Sud priznaje i pravo kapitala na sticanje većeg broja zemljišta, prirodnih resursa, opreme, tvornica itd. Multinacionalne kompanije nisu dužne dati nikakvu nadoknadu – nemaju nikakvu obavezu prema državama i mogu podneti žalbe gde i kada god im to odgovara.

Pojedini investitori vrlo široko shvataju svoja neotuđiva prava. Nedavno smo mogli da posvedočimo žalbama evropskih firmi na povećanje minimalne plate u Egiptu i na ograničenja otpuštanja štetnih hemikalija u Peruu, pri čemu je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) branio prava američke grupe Renco da zagađuje okolinu.^vi Drugi primer je duvanski div Phillip Morris, koji je tužio Urugvaj i Australiju zbog donošenja zakona protiv pušenja. Američka farmaceutska grupa Eli Lilly tužila je Kanadu zbog uspostavljanja sistema patenata koji omogućava veću dostupnost lekova. Švedska energetska kompanija Vattenfall potražuje više milijardi eura od Nemačke zbog njenog “energetskog zaokreta”, odnosno strože regulacije termoelektrana na ugljen i obećanja o gašenju nuklearnih elektrana.

Ne postoje granice kaznama koje sud može odrediti državi u korist neke multinacionalne kompanije. Pre godinu dana, jedna naftna korporacija dobila je parnicu protiv Ekvadora, kome je bila dosuđena rekordna kazna od dve milijarde eura.^vii Čak i kada vlade dobiju parnicu, svejedno moraju platiti sudske troškove i razne naknade, koje u proseku dosegnu svotu od osam miliona dolara, spiskanih na teret građana. Zbog toga vlasti umesto da idu na sud, radije pregovaraju s podnositeljima žalbe. Kanada  je tako uštedila poziv na sud žurnim ukidanjem zabrane toksičnog aditiva koji je koristila naftna industrija.

No sve to samo je povećalo broj tužbi. Prema izvorima Konferencije UN-a o trgovini i razvoju (UNCTAD), od 2000. godine do danas udeseterostručio se broj predmeta na posebnim sudovima. Iako je sistem trgovinskih arbitraža osmišljen još 1950-ih, nikada u istoriji nije poslužio privatnim interesima koliko 2012. godine, u kojoj je dosegnut rekordan broj podnesenih žalbi. Taj bum omogućio je nastanak celog novog soja financijskih konsultanata i korporativnih advokata.

Obuhvatna lobistička ofenziva

Transatlantski ekonomski dijalog (Transatlantic Business Dialogue, TABD), lobi koji je danas poznatiji pod imenom Transatlantsko poslovno veće (Transatlantic Business Council, TBC), već dugo je glavni nosilac projekta velikog američko-evropskog tržišta. Nastao je 1995. godine pod okriljem Evropske komisije i američkog ministarstva trgovine. Taj forum bogatih preduzetnika deluje u smeru iznimno konstruktivnog “dijaloga” između ekonomskih elita dva kontinenata, Washingtona i Bruxellesa. Reč je, zapravo, o trajnom forumu koji multinacionalnim kompanijama omogućava koordinaciju napada na politike javnog interesa, koje se još uvek drže na obe strane Atlantskog oceana.

Javno objavljen cilj je eliminacija onoga što nazivaju “trgovinskim preprekama” (trade irritants), odnosno omogućavanje poslovanja na dva kontinentima pod istim uslovima i bez uplitanja vlasti. “Usklađivanje regulativa” i “međusobno priznavanje” deo je sintagmi koje se koriste kako bi se potaknulo vlade na autorizaciju proizvoda i usluga koje nisu u skladu s lokalnim zakonima.

No pobornici transatlantskog tržišta ne zauzimaju se za ublažavanje postojećih zakona, već ih žele sami ponovno napisati. Na primer, Američka gospodarska komora i BusinessEvrope, dve najveće preduzetničke organizacije na svetu, tražile su od pregovarača Transatlantskog sporazuma da pokrenu proces kojim bi se najveći deoničari i političari sazvali na okrugli stol na kome bi “zajedno uredili tekstove o regulaciji”, koji bi imali odmah stupiti na snagu u Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji. Postavlja se pitanje je li zaista potrebna prisutnost političara na radionici pisanja trgovinskih regulativa…

Zapravo, multinacionalne kompanije pokazale su se iznimno iskrenima pri predstavljanju svojih namera, na primer po pitanju GMO-a. Dok u Sjedinjenim Državama svaka druga država namerava učiniti obaveznim označavanje prisutnosti GMO-a u namirnici (što želi i 80 posto potrošača), prehrambena industrija, baš kao i u Evropi, traži zabranu takvog označavanja. Nacionalno udruženje  pekara nimalo ne okoliša: “Američka industrija želi Transatlantski sporazum kako bi njime ukinula obavezu obeležavanja GMO-a i oznake porekla.” Iznimno uticajno Udruženje biotehnološke industrije, čiji je član i div Monsanto, ogorčena je činjenicom da se GMO proizvodi koji se prodaju u SAD-u ne mogu prodavati i na evropskom tržištu. Stoga želi da se odmah zatvori “ponor koji se stvara između deregulacije novih biotehnoloških proizvoda u SAD-u i njihova neprihvatanja u Evropi”. Monsanto i njemu slični ne skrivaju nadu da će transatlantska zona slobodne trgovine doprineti tome da se stane na kraj Evropljanima i njihovom “opširnom katalogu GMO proizvoda za čije se korištenje čeka dopuštenje”.^ix

Ofenziva je podjednako snažna i u domenu privatnoga života. Koalicija za digitalnu trgovinu, koju čini industrija interneta i visokih tehnologija, pritišće pregovarače Transatlantskog sporazuma da uklone prepreke protoku privatnih podataka, kako bi se mogli slobodno širiti iz Evrope prema SAD-u. “Trenutna perspektiva Evropske unije, prema kojoj SAD nema ‘adekvatnu’ zaštitu privatnog života, nije razumna”, nestrpljivo će lobisti. No u svetlu Snowdenova razotkrivanja informacija o  špijunaži Agencije za nacionalnu sigurnost (NSA), to i nije tako nerazuman stav. S njim se međutim neće složiti Veće za međunarodnu trgovinu SAD-a, grupa preduzeća kojoj pripadaju i ona telekomunikacijska poput Verizona, koje je masovno davalo privatne podatke Agenciji za nacionalnu sigurnost: “Sporazum bi trebao utvrditi iznimke, poput sigurnosti i privatnog života, tako da osiguraju da se ne koriste kao skrivena prepreka trgovini.”

Standardi kvalitete u prehrani također su na meti. Američka mesna industrija želi ukinuti evropsku zabranu uvoza piletine koja je dezinfikovana u kloru. Na čelu te borbe je grupa Yum, vlasnik lanca brze prehrane Kentucky Fried Chicken, koja može računati na snažnu potporu preduzetničkih organizacija. “EU dopušta samo korištenje vode i pare na mesu”, žali se Severnoameričko udruženje za meso, a druga lobistička grupa, Američki institut za meso, negoduje zbog “nepravednog odbijanja mesa s beta-agonistima, poput raktopamina hidroklorida”. Raktopamin se koristi kao aditiv za povećanje mase mesa svinja i goveda. Zbog rizika koji uzrokuje za zdravlje životinja i konzumenata, zabranjen je u 160 zemalja, među kojima su i zemlje članice EU-a, Rusija i Kina. Američkom svinjogojstvu ta mera narušava tržišnu konkurentnost, pa tome želi stati na kraj putem Transatlantskog sporazuma.

“Američki uzgajivači svinja ne prihvataju drugu opciju osim ukidanja evropske zabrane raktopamina”, preti Nacionalno veće uzgajivača svinja. Za to vreme, s druge strane Atlantskog oceana, industrijalci iz grupe BusinessEurope najavljuju ukidanje “zabrana koje utiču na evropski izvoz u SAD, kao što je američki zakon o prehrambenoj sigurnosti”. Nakon 2011. godine, SAD zaista dopušta službama za kontrolu da povlače s tržišta zaražene uvozne proizvode – Transatlantski sporazum bi to trebao onemogućiti.

Isti je problem sa stakleničkim plinovima. Organizacija Airlines for America (A4A), najveće američko udruženje aviokompanija, ustanovila je popis “nepotrebnih pravila koja pridonose predrasudama o njihovoj industriji”, a koja bi Transatlantski sporazum, naravno, trebao ukinuti. Na vrhu te liste je evropski sistem kvota izduvnih nih plinova koji obavezuje aviokompanije na plaćanje zbog zagađivanja ugljikom. Bruxelles je privremeno suspendovao taj program, no A4A zahteva definitivno ukidanje u ime “napretka”.

Demontiranje svakog oblika kontrole kretanja kapitala

Ipak, najgore se sprema u financijskom sektoru. Pet godina nakon izbijanja krize subprime kredita, američki i evropski pregovarači zaključili su da je isteklo vreme hirovitih pokušaja regulacije financijskog sektora. Okvirom koji žele uspostaviti planira se ukidanje svih mehanizama kojima bi vlade mogle kontrolisati obim, prirodu ili poreklo financijskih proizvoda na tržištu. Ukratko, radi se, jasno i jednostavno, o brisanju reči “regulacija” iz vokabulara.

Odakle dolazi taj ekstravagantni povratak na tačeristički princip? To odgovara željama Nemačke bankarskog lobija ( udruženja) , koji se ne ustručava izraziti svoju “teskobu” zbog vrlo blage reforme Wall Streeta usvojene nakon krize 2008. godine. Jedan od najpreduzetnijih članova udruženja je Deutsche Bank, koja je 2009. primila stotine milijardi dolara od američkih Federalnih rezervi u zamenu za vrednosne drugorazredne hipotekarne kredite. Nemački mastodont želi ukinuti Volckerovu regulativu koja je ključna u reformi Wall Streeta, a koja je, prema njoj, “prestroga prema bankama koje nisu američke”. Insurance Evrope, vrhuška evropskih osiguravajućih društava, želi da se Transatlantskim sporazumom “obrišu” kolateralne garancije koje odvlače taj sektor od visokorizičnih investicija. Organizacija poslodavaca European Services Forum, čiji je član i Deutsche Bank, učestvuje u transatlantskim pregovorima tako što predlaže da američka kontrolna tela prestanu zabadati nos u poslove velikih stranih banaka na svom teritoriju.

S američke se strane nadaju da će se Transatlantskim sporazumom jednom zauvek zaustaviti europski projekat poreza na financijske transakcije. Čini se da se to već dogodilo, s obzirom na to da je Evropska komisija već i sama procenila da ti porezi nisu u skladu s pravilima Svetske trgovinske organizacije. Sve dok Transatlantska zona slobodne trgovine obećava još liberalniji pristup od WTO-a, a Međunarodni monetarni fond sistematski se protivi svakom obliku kontrole kretanja kapitala, pretnja malim Tobinovim porezom u SAD-u malo koga brine.

No deregulacija se ne događa samo unutar financijskog sektora. Transatlantskim sporazumom namerava se otvoriti prema konkurentnosti sve “nevidljive” sektore od javnog interesa. Države potpisnice biće obavezane ne samo podvrgnuti javne službe logici tržišta, nego se i odreći svake intervencije u odnosu na strane ponuđače koji žele ući na njihovo tržište. Mogućnosti političkog delovanja u zdravstvu, energetici, obrazovanju, vodoopskrbi ili prevozu postupno će se smanjivati. Pregovaračka groznica ne staje ni pred imigracijskom politikom, jer promotori sporazuma prisvajaju čak i pravo da ustanove zajedničku politiku propusnosti granica i režima viza. Ma što mislili o postojećim imigracijskim politikama, teško da je poželjno njihovo redefinisanje prepustiti prosuđivanju ekskluzivnih gremija, koji zasedaju iza vrata čvrsto zatvorenih za javnost.

Nekoliko meseci nakon početka pregovora, njihov ritam počeo se osetno ubrzavati. U Washingtonu postoje dobri razlozi za verovanje da su evropski čelnici spremni na bilo šta kako bi oživeli stagnirajući ekonomski rast, čak i po cenu odricanja od socijalnog mira. Očekivanja zagovornika Transatlantskog sporazuma da će neregulisano slobodno tržište olakšati trgovinsku razmenu i stvoriti nova radna mesta očito premašuju strah od socijalnih potresa. No carinske granice između Evrope i SAD-a i sada su već “poprilično neznatne”, utvrdio je američki poverenik za trgovinu.^xii Autori sporazuma sami priznaju da im prvenstveni cilj nije smanjiti carinska ograničenja, koja su ionako beznačajna, nego nametnuti “eliminaciju, smanjenje i prevenciju suvišnih nacionalnih politika”.^xiii A kao “suvišno” glasi sve što otežava protok robe, uključujući regulaciju financija, borbu protiv globalnog zatopljenja, kontrolu kvalitete proizvoda, ali i demokratske procese odlučivanja.

To objašnjava i činjenicu da retka postojeća istraživanja o verojatnim posledicama sporazuma ne prognoziraju značajne pozitivne socijalne i ekonomske učinke. U često citiranom izveštaju Evropskog centra za međunarodnu političku ekonomiju, tako se u stilu Nostradamusa predviđa da će Transatlantski sporazum stanovništvu transatlantskog tržišta doneti bogatstvo od tri centa po osobi dnevno, ali i to tek počevši od 2029. godine.^xiv

No čak ni takav “uticaj” nije realan. I sami autori priznaju da bi s uklanjanjem dubiozne pretpostavke da smanjenje carina doprinosi značajnom ekonomskom rastu, što je teorija koja je dosad stoput opovrgnuta, očekivani rast BDP-a u EU-u i SAD-u iznosio potpuno beznačajnih 0,06 posto.

Gotovo sva istraživanja o Transatlantskom sporazumu finansirale su institucije naklone slobodnoj trgovini ili preduzetničke organizacije, zbog čega se u njima ne pojavljuju socijalni troškovi ugovora, kao ni njegove direktne žrtve, kojih bi moglo biti na stotine miliona. No igra još uvek nije gotova. Kao što se pokazalo s Multilateralnim ugovorom o ulaganju, Zonom slobodnog tržišta Amerika i nekim pregovorima WTO-a, korištenje “trgovine” kao Trojanskog konja za razoružavanje socijalne zaštite i uspostavljanje hunte poslovnjaka izjalovilo se već nekoliko puta u prošlosti. Ništa ne garantuje da ovaj put mora biti drugačije.

S francuskog prevela: Dorotea-Dora Held

* Lori Wallach je direktorica organizacije Global Trade Watch, ogranka neprofitnog udruženja za zaštitu potrošača Public Citizen.

i “Le nouveau manifeste du capitalisme mondial”, Le Monde diplomatique, februar 1998.

ii “Some secrecy needed in trade talks: Ron Kirk”, Reuters, 13. maj 2012.

iii “Elizabeth Warren opposing Obama trade Nominee Michael Froman”, 19. juni 2013., Huffingtonpost.com

iv “Table of foreign investor-state cases and claims under NAFTA and other US ‘trade’ deals”, Public Citizen, Washington DC, avgust 2013.

v “Treaty disputes roiled by bias charges”, Bloomberg, 10. juli 2013.

vi“Renco uses US-Peru FTA to evade justice for La Oroya pollution”, Public Citizen.

vii“Ecuador to fight oil dispute fine”, AFP, 13. septembar 2012.

viii Komentari na Sporazum o transatlantskom partnerstvu, BIO, Washington, maj 2013.

ix “EU-US high level working group on jobs and growth. Response to consultation by EuropaBio and BIO”, http://ec.europa.eu

x “Fed opens books, revealing European megabanks were biggest beneficiaries”, 10.januar 2012., HuffingtonPost.com

xi “Europe admits speculation taxes a WTO Problem”, Public Citizen, 30. april 2010.

xii Pismo Demetriosa Marantisa, američkog poverenika za trgovinu, Johnu Boehneru, zastupniku republikanaca u Predstavničkom domu, Washington, 20. mart 2013.

xiii “Final report. High level working group on jobs and growth”, 11. februar 2013.

xiv “TAFTA’s trade benefit: a candy bar”, Public Citizen, 11. juli  2013.