Vladar je najčitanija i najkomentiranija knjiga političke filozofije u poslednjih pet stotina godina. Napisan 1513., Vladar je posthumno objavljen 1532., a Katolička ga crkva, kao i ostale Firentinčeve knjige, 1559. uvrštava na popis zabranjenih knjiga, na kom ostaje do kraja 19. veka. Godine 1576. hugenotski autor Innocent Gentillet doprinosi Machiavellijevoj lošoj reputaciji iskovavši pojam “makijavelizam”, kome je bila predodređena velika budućnost. Od mislioca Jeana Bodina (1529. – 1596.), koji Machiavellija optužuje da je “profanisao svete tajne političke filozofije”, do filozofa Bertranda Russella (1872. – 1970.), po kome je Vladar “gangsterski priručnik”, Machiavellija se obično smatra ciničnim teoretičarom vlasti i tehnika manipulacije – onom koji šapuće u uho tiranima.
No njegova je misao otvorena i posve drugačijim tumačenjima. Po Jeanu-Jacquesu Rousseauu, Vladar je “knjiga republikanaca”, a za Antonija Gramscija knjiga u kojoj “Machiavelli sebe stavlja u ulogu naroda”. Pravo budi rečeno, od mislioca protureformacije iz 16. veka, do liberala 21. veka, preko prosvetitelja, jakobinaca, marksista, fašista ili neorepublikanaca, svi su oni krenuli od čitanja Vladara. Danas Firentinac jednako nadahnjuje detektivske romane i videoigrice kao i brevijare “preduzetničkog menadžmenta” ili čak “porodične vladavine”, kao što je knjiga Machiavelli for Moms (Machiavelli za mame) Suzanne Evans.(izvor)
Evo još jednog razmišljanja o Vladaru Firentinca.
Machiavellijev Vladar u XVIII poglavlju, naslovljenom „Kako vladari trebaju držati danu reč“ (Quomodo fides a principibus sit seranda), obuhvata pitanje koje ne može biti aktuelnije. Nije posredi samo poštivanje prekida vatre, primirja, mirovnih ugovora, nego i - u osnovi kao uvek, budući da je ista struktura svakog ugovora ili svake zakletve - poštivanje obaveza suverena pred nekom institucijom ili ovlaštenim, kvalifikovanim trećim: naprimer poštivanje ili nepoštivanje rezolucija UN-a od strane Sjedinjenih Država ili Izraela, svega što se tiče rezolucija, ali i obaveza preuzetih od strane UN-a u odnosu na tzv. međunarodni terorizam (pojam koji sam UN drži problematičnim) i konsekvenca što su u današnjoj situaciji iz toga izvučene, s ovlaštenjem koje je dano Sjedinjenim Državama da garantuju svoju legitimnu odbranu svim sredstvima što ih one same drže primerenima.
Dakle, u poglavlju o reči koju vladari trebaju držati, o pitanju poznavanja „kako vladari moraju držati datu reč“ ili „trebaju li vladari biti verni svojim obavezama“, isto to pitanje čini se neodvojivim od pitanja onoga što je „ karakteristično za čoveka“. A to dvostruko pitanje, koje se zapravo čini jednim, obrađeno je na zanimljiv način. Videćete kako kroz njega prolazi vuk, ali i složenije životinje.
Pitanje onoga što je karakteristično za čoveka smešteno je, naime, u središte debate o snazi zakona, između snage i zakona. U tomu poglavlju, koje je jedno od najmakijavelističkijih a ne samo tipičnim za Machivellija, on počinje priznavati jednu činjenicu (naglašavam ovde reč činjenica): de facto, vernost se vladara svojim obavezama smatra pohvalom. To je pohvalno, treba se složiti. Nakon nečega što nalikuje ustupku (da, to je pohvalno, priznata je činjenica da, u načelu, u pravnom smislu, vladar mora održati reč), Machiavelli se vraća na činjenicu koju zapravo nikada nije napustio. Malo je vladara verno, malo vladara poštuje svoje obaveze, a većina se koristi lukavstvom, gotovo uvek lukavo postupaju sa svojim obavezama. Oni su de facto prinuđeni to činiti.
Videli smo, kaže on, mogli smo utvrditi da najjači vladari, oni koji su pobeđivali, dobivali, da su ti zapravo pobeđivali one koji su, tome nasuprot, uzimali kao pravilo poštivanje svojih zakletvi . „Trebate, dakle, znati (Machiavelli se obraća Lorenzu de Mediciju kao čitaocu) da postoje dva načina borbe, jedan zakonima, drugi silom“.
Dakle, čas s pravom, pravdom, vernošću, poštivanjem zakona, ugovora, obaveza, konvencija, institucija, zakletvom na vernost, čas pak s izdajom obaveza, lažima, krivokletstvom, nepoštivanjem obećanja, jednostavnom grubom upotrebom sile („zakonom jačega“).
Polazeći od toga, Machiavelli izvlači neobične zaključke koje moramo pobliže analizirati. Boriti se pomoću zakona (dakle vernošću spram obaveza, kao iskren vladar koji poštuje zakone), to je – kaže on – karakteristično za čoveka. To su njegove reči („karakteristično za čoveka“), u načelu je to kantovski argument, na određen način: ne lagati, ne smeti lagati niti pogaziti zakletvu, to, prema Kantu, čini dostojanstvo čoveka.
Drugi način borbe, kaže on, (borba silom) jest životinjski način. To više nije čovek, nego životinja. Snaga, a ne zakon, zakon jačega, to je ono što karakteriše životinju. Nakon toga drugog koraka, Machiavelli u trećem koraku postaje svestan argumentacije da zapravo prvi način borbe (pomoću zakona) nije dostatan; on, naime, ostaje nemoćan. Treba, zapravo, pribeći drugom. Potrebno je dakle da se vladar bori pomoću dva oružja, zakonom i silom. Potrebno je, dakle, da se ponaša i kao čovek i kao životinja. Potrebno je dakle – citiram – da vladar „zna dobro poslužiti se životinjom i čovekom“.
Kad je delovanje pomoću zakona (vernost zakletvi, itd.) nemoćno, bez efekta, kad je slabo, preslabo, tada se treba ponašati kao životinja. Vladar-čovek mora se ponašati kao da je životinja.
„Vladare su tome uvijeno učili stari pisci, koji su pisali kako su Ahilej i mnogi drugi drevni vladari bili predani na odgoj kentauru Hironu, da ih on drži pod svojom stegom. Imati za učitelja poluživotinju i polučoveka, ne znači ništa drugo nego to kako se vladar mora znati poslužiti i jednom i drugom naravi; a služi li se jednom bez druge, nema mu duga veka“.
Ne insistirajući previše na ljudskoj strani tog vladara kentaura, tog suverena učenika i sledbenika kentaura, na ljudskoj strani tog vladara koji istovremeno mora biti čovek i životinja, Machiavelli radije ističe nužnost da ta animalna strana i sama bude hibridnom, složenom, da bude mešavina ili kalem dve životinje, lava i lisice. Ne samo jedna životinja, nego dve u jednoj.
„Budući da je vladaru nužno služiti se životinjom, on mora znati uvući se u kožu i lisice i lava, jer se lav ne zna braniti od zamki, ni lisica od vukova. Treba, dakle, biti lisicom pa poznavati zamke i lavom pa prepasti vukove. Oni koji se jednostavno drže lava, ne razumeju se u to“.
Ovde je pravi neprijatelj uvek vuk. Zver koju treba uloviti, odbiti, svladati, pobediti, to je vuk. Treba se „braniti od vukova“. No još zanimljivije i još oštrije – ističem to – važno je dakle – opet citiram – prestrašiti vukove: „Treba, dakle, biti lisica pa poznavati zamke i lav pa prepasti vukove“. Ako sam lav nije dostatan da prestraši vukove, tada treba, zahvaljujući umeću lisice, terorizirati teroriste, kao što je svojedobno govorio Charles Pasqua (ministar vanjskih poslova u Chiracovoj vladi). To će reći uveriti druge u svoju potencijalno veću strahovitost, strašnost, okrutnost, poziciju izvan zakona poput vukova, kao simbola divlje snage.
Neću preterano multiplicirati suvremene i veoma belodane ilustracije takvog diskursa, nego ću se zadovoljiti time što ću podsetiti na ono što je zabeležio Noam Chomsky u svojoj knjizi o „odmetničkim državama“, a to je da je Stratcom (US Strategic Command), da bi odgovorio pretnjama onog što nazivamo „međunarodnim terorizmom“ „odmetničkih država“ (rogue states – a podsećam da pridev „rogue“ može također značiti životinje koje ne poštuju čak ni način ponašanja u životinjskoj zajednici i drže se podalje od skupine), da je dakle Stratcom preporučio zastrašivanje i plašenje neprijatelja ne samo pretnjom nuklearnog rata koja stalno treba biti prisutna, uz bioterorizam, nego nadasve dajući neprijatelju sliku o neprijatelju (dakle Sjedinjenim Državama) koji uvek može učiniti nešto nepredviđeno, poput životinje, koji se može razbesniti i izgubiti hladnokrvnost, koji se može prestati ponašati racionalno, poput razumnog čoveka, kad su njegovi vitalni interesi posredi.
Ne treba se pokazivati odveć „razumnim“, kaže se u direktivi, u odredbi onoga što je neprijatelju najdragocenije. Drugim rečima, treba se pokazati slepim, dati do znanja da možemo biti slepi i kao životinje u određivanju svojih ciljeva, samo zato da ulijemo strah i ujerimo da se možemo nepredviđeno vladati, da budemo ludi kad nas dirnu u naše vitalne interese. Treba se praviti kao da smo kadri biti ludi, bezumni, iracionalni, dakle animalni. „Štetno je“ (it hurts), kaže se u preporukama Stratcoma, „opisivati same sebe kao potpuno racionalne i hladnokrvne. Tomu nasuprot, za našu je strategiju 'blagotvorno' (beneficial) pokazati neke elemente koji su „izvan kontrole“ (out of control)“.
Ta sposobnost pretvaranja, moć simulakruma, to je ono što vladar mora pridobiti kako bi umotao kvalitete lisice i lava. I sama je metamorfoza ljudska lukavost, lukavost čoveka lisice koji se mora praviti da ne čini lukavštinu. To je bit laži, bajke i simulakruma, znati se predstaviti kao istina ili istinoljubivost, zakleti se na vernost, što je uvek uslov nevernosti. Vladar mora biti lisica ne samo zato da bude lukav kao lisica nego i zato da se pravi da je nešto što nije i da ne bude ono što jeste. Dakle da se pravi da nije lisica, premda je zapravo lisica. Samo pod uslovom da je lisica ili da postane lisica ili kao lisica, vladar će istovremeno moći biti čovek i zver, lav i lisica.
Samo lisica može imati takvu metamorfozu da počinje nalikovati lavu. Lav to ne može. Lisica mora biti dovoljno lisicom kako bi igrala ulogu lava i otići tako daleko da – citiram – „prikrije narav lisice“. Evo nekoliko redaka iz kojih ćete videti da Machiavelli ima u glavi jedan primer, on lukavo veliča jednog vladara lisicu iz svoga vremena:
„Ne može se dakle i ne sme razborit gospodar držati date reči, ako je to na njegovu štetu i ako je nestalo razloga koji su ga naveli učiniti obećanje. Kad bi svi ljudi bili dobri, ovaj savet ne bi bio dobar; no jer su opaki i ne bi oni držali reč, što su je tebi dali, ne moraš je ni ti držati prema njima; osim toga, nikad vladarima nije ponestalo legitimnih razloga da opravdaju svoju neveru. O tome bi se moglo dati bezbroj skorijih primera i pokazati koliko je mirovnih ugovora, koliko obećanja ostalo jalovim i besmislenim zbog nevernosti vladara. Ko se bolje znao služiti lisicom, bolje je i prošao; samo je nužno znati dobro prikriti tu narav i biti veliki hinitelj i licemerac; a ljudi su toliko priprosti i toliko se pokoravaju prisutnoj nuždi kad nađu da će onaj koji vara uvek naći nekoga ko će se dati prevariti“.
Treba li podsetiti na tolike primere iz naše modernosti gde, kao što je naglašavala Hannah Arendt, najmoćnije suverene države, podvrgavajući svojim interesima međunarodno pravo, predlažu i zapravo proizvode ograničenja suvereniteta slabijim državama, idući kadšto tako daleko da krše institucije toga međunarodnog prava, optužujući istodobno slabije države da ih ne poštuju i da su odmetničke države, odnosno rogue states, dakle države izvan zakona, poput onih životinja koje nazivamo „rogue“, koje se ne podvrgavaju čak ni zakonima njihove vlastite životinjske zajednice? Te moćne države koje uvek nude i imaju opravdanje, no to ne znači da su uvek u pravu, rezoniraju zapravo poput onih slabijih, ponašajući se dakle same poput okrutnih, divljih ili besnih zveri.
Iz: J. Derrida, Séminaire La bęte et le souverain, volume 1 (2001-2002), Paris 2008.
Preveo s francuskog Mario Kopić
Нема коментара:
Постави коментар