субота, 07. јун 2014.

Američki vek -Habermans, Rušenje spomenika







Istoričar Erik Hobsbaum nazvao je s pravom 20. vek "američkim". Evo nekoliko kritičkih tekstova o američkoj hegemoniji.



JIRGEN HABERMANS
ŠTA ZNAČI RUŠENJE SPOMENIKA?






              

Ceo svet je 9.aprila posmatrao onu scenu u Bagdadu, pratio je kako su američki vojnici vezali diktatoru omču oko vrata i onda ga, uz oduševljenje gomile, simbolično srušili sa postolja. Najpre se prividno nepomerivi spomenik zaljuljao, a onda je pao. Pre nego što je, oslobođen, pojurio ka tlu, zemljina teža je morala da savlada groteskno-neprirodni položaj horizontalnog lebdenja u kojem se masivna figura, lako se klateći tamo-amo, zadržala, za sekundu užasa. Kao što se "prevrnu" likovi, kad se posmatra neka skrivalica, tako se, izgleda, sa ovom scenom, preokrenulo viđenje rata. Moralno opsceno širenje "šoka i užasa" među izmoždenim i nezaštićenim Iračanima, nemilostivo bombardovanim stanovništvom, preobratilo se toga dana, u šiitskim delovima Bagdada, u entuzijastično pozdravljeno oslobođenje građana od terora i ugnjetavanja. Obe slike sadrže momenat istine, iako izazivaju oprečna moralna osećanja i stavove.

Mora li ambivalentnost osećanja da vodi kontradiktornim sudovima?

Na prvi pogled je stvar jednostavna. Jedan ilegalni rat ostaje protivan međunarodnom pravu čak i ako dovede do normativno poželjnih uspeha. Ali, da li je to cela priča? Loše posledice mogu da delegitimišu dobre namere. Zar dobre posledice ne mogu da naknadno iznedre legitimišuću snagu? Masovne grobnice, podzemne tamnice i izveštaji mučenih ne dopuštaju sumnje u kriminalnu prirodu režima; a oslobođenje izmučenog naroda od varvarskog režima predstavlja više dobro, najviše među dobrima, ka kojima se politički teži. Utoliko i Iračani, dok se sad raduju, pljačkaju, apatično ćute ili demonstriraju protiv osvajača, donose sud o moralnoj prirodi rata. Kod nas se u političkoj javnosti uočavaju dve reakcije.

Pragmatičari veruju u normativnu snagu faktičkog i prepuštaju se praktičnoj moći rasuđivanja koja, s osećanjem za političke granice morala, veliča plodove pobede. U njihovim očima je rezonovanje o opravdanosti rata neplodno, jer je rat u međuvremenu postao istorijska činjenica.

Drugi, koji iz oportunizma ili iz ubeđenja kapituliraju pred snagom faktičkog, potiskuju u stranu ono što smatraju međunarodno-pravnim dogmatizmom, s obrazloženjem da ovaj dogmatizam iz čistog postherojskog prenemaganja pred rizicima i troškovima vojne sile, zatvara oči pred političkom slobodom, kao stvarnom vrednošću.

Obe reakcije ne dosežu do suštine jer ustupaju u afektu pred navodnim apstrakcijama jednog "beskrvnog moralizma", a da im nije jasna alternativa koju neokonzervativci u Vašingtonu nude za međunarodno-pravno pripitomljavanje vojne sile. Ovi moralu međunarodnog prava ne suprotstavljaju ni realizam, ni patos slobode, nego jedno revolucionarno viđenje: ako režim međunarodnog prava zakaže, politički uspešnije hegemonijalno uvođenje jednog liberalnog svetskog poretka moralno je opravdano, čak i ako se posluži sredstvima koja su suprotna međunarodnom pravu. Volfović nije Kisindžer. On je pre revolucionar, nego cinik vlasti. Naravno, supersila zadržava pravo da deluje unilateralno i da prema potrebi koristi sva raspoloživa vojna sredstva da bi učvrstila svoj hegemonijalni položaj u odnosu na suparnike.
 Ali, za nove ideologe ambicija globalne moći nije samoj sebi svrha. Ono što nekonzervativce razlikuje od škole "realista" jeste vizija američkog svetskog poretka, koja iskače iz tokova politike ljudskih prava UN. Ova vizija ne otkriva liberalne ciljeve, ali razara civilizirajuće okove koje Povelja iz dobrih razloga nameće procesu ostvarenja ciljeva. Svakako da Svetska organizacija danas još uvek nije u stanju da one svoje članice koje od toga odstupaju prinudi da svojim građanima garantuju demokratski poredak, u kojem će vladati pravo. I najselektivnija politika ljudskih prava sprovodi su u znaku mogućeg: Rusija, kao sila koja raspolaže vetom, ne mora strahovati od oružane intervencije u Čečeniji. Sadamova upotreba nervnog gasa protiv njegovog kurdskog stanovništva samo je jedan od mnogih slučajeva u skandaloznoj hronici zakazivanje svetske zajednice koja skreće pogled čak i pred genocidima. Utoliko je važnija osnovna funkcija obezbeđivanja mira, na kojoj se temelji postojanje UN - dakle, sprovođenja zabrane agresivnih ratova, s kojima je posle Drugog svetskog rata ukinuto ius ad bellum i ograničen suverenitet pojedinih država. Ovim je klasično međunarodno pravo načinilo, u najmanju ruku, odlučan korak na putu ka kosmopolitskom pravnom stanju.



SAD, za koje se celih pola veka moglo smatrati da određuju tempo na tom putu, ne samo što su taj svoj dobar glas uništile ratom u Iraku i odustale od uloge sile-garanta međunarodnog prava, nego su svojim postupcima, suprotnim međunarodnom pravu, dale razoran primer budućim supersilama. Ne zanosimo se više: normativni autoritet Amerike je uništen. Nijedan od dva uslova za pravno legitimnu upotrebu vojne sile nije bio ispunjen: niti je nastupila situacija samoodbrane od aktuelnog i neposredno pretećeg napada, niti je postojala autorizujuća rezolucija Saveta bezbednosti na temelju poglavlja VII PoveljeUN. Ni Rezolucija 1441, ni prethodnih 17 ("potrošenih") rezolucija o Iraku ne mogu se smatrati dovoljnom autorizacijom. Frakcija "voljnih za rat" performativno je time osnažena što je težila "drugoj" rezoluciji, a onda taj predlog nije iznela na glasanje jer nije smela da se suoči sa "moralnom" većinom nestalnih članica Saveta bezbednosti. Najzad se ceo postupak pretvorio u farsu kad je predsednik SAD ponovio da će delovati i bez mandata Saveta bezbednosti. U svetlu Bušove doktrine, nastupu vojske u Zalivu je od početka nedostajao karakter pretnje koja bi pretpostavljala mogućnost otklanjanja sankcija kojima je zaprećeno.

Nema opravdanja ni u poređenju sa intervencijom na Kosovu. Ni u tom slučaju se nije mogla postići autorizacija u Savetu bezbednosti, ali naknadno pribavljena legitimacija se mogla osloniti na tri okolnosti:
- na sprečavanje etničkog čišćenja u toku (prema tadašnjem stanju znanja),
- na međunarodno-pravni nalog pomoći u nevolji, koji u tom slučaju važi erga omnes,
- kao i to da su u pitanju bile demokratske države sa vladavinom prava, koje su bile članice vojnog saveza koji je delovao.

Danas je normativni spor podelio Zapad. Naravno da su se još tada, u aprilu 1999. godine, između kontinentalno-evropskih i anglosaksonskih sila pojavile razlike u strategijama opravdavanja. Dok je jedna strana izvukla pouke iz užasa Srebrenice i oružanom intervencijom zatvorila makaze koje su se otvorile između efikasnosti i legitimacije, i tako uznapredovala na putu ka institucionalizovanom svetskom građanskom pravu, druga se strana zadovoljila ciljem da sopstveni liberalni poredak proširi i na drugom mestu, ako je potrebno i silom.

 U svoje vreme sam ovu razliku pripisao različitim tradicijama pravnog mišljenja " Kantovom kosmopolitizmu, na jednoj, i liberalnom nacionalizmu Džona Stujarta Mila, na drugoj strain". Ali u svetlu hegemonijalnog unilateralizma, koji tvorci Bušove doktrine slede od 1991. godine, moglo bi se, unazad, pretpostaviti da je američka delegacija vodila pregovore u Rambujeu iz ovog originalnog ugla posmatranja. Kako god bilo, namera Džordža V. Buša da konsultuje Savet bezbednosti, nije proistekla iz želje za međunarodno-pravnom legitimacijom, koja se interno odavno smatrala suvišnom. Ovo pokriće se želelo da bi se proširila osnova "koalicije voljnih" i da bi se razvejale nedoumice među sopstvenim stanovništvom. Pa ipak, ne smemo novu doktrinu razumeti kao izraz normativnog cinizma. Funkcije kao što su geostrateško obezbeđivanje sfera moći i resursa, koje ovakva politika treba da ispuni, mogle bi nametnuti ideološko-kritičko posmatranje. Ali ova konvencionalna objašnjenja trivijalizuju raskid s normama, prema kojima su se SAD smatrale obaveznim, i koji je pre još samo godinu i po dana bio nezamisliv. Dobro bismo učinili da se ne zadržavamo na opisu motiva, nego da shvatimo doslovno novu doktrinu. Inače nećemo prepoznati revolucionarni karakter jedne preorijentacije, koja se hrani istorijskim iskustvima prošlih veka.

Istoričar Erik Hobsbaum nazvao je s pravom 20. vek "američkim". Neokonzervativci se mogu smatrati �pobednicima� i uzeti sebi za uzor novog svetskog poretka nesporne uspehe - novo uređenje Evrope i pacifičko-jugoistočnoazijskog prostora posle poraza Nemačke i Japana, kao i preobražaj istočno- i srednjeevropskih društava posle raspada Sovjetskog Saveza. Iz ugla jedne liberalno protumačene Posthistoire  "la Fukujama" , ovaj model ima prednost jer prišteđuje pipavo objašnjavanje normativnih ciljeva. Šta bi ljudima moglo više da odgovara nego širenje liberalnih država širom sveta i globalizacija slobodnih tržišta? I put ka tome je jasan: Nemačka, Japan i Rusija su ratom i naoružavanjem bačeni na kolena. Danas se utoliko pre nudi upotreba vojne sile, jer u asimetričnim ratovima pobednik nije poznat a priori. Ratovima, koji popravljaju svet, nije potrebno još neko opravdanje. Po cenu zanemarljivih kolateralnih šteta, oni odstranjuju nesumnjiva zla, koja bi mogla i dalje postojati pod pokriviteljstvom nemoćne zajednice država. Sadam srušen s postolja je argument koji je dovoljan za opravdanje. Ova dokrtrina razvijena je mnogo pre napada na "kule-blizance". Masovna psihologija šoka izazvanog 11. septembrom, koja je mudro ukalkulisana, samo je stvorila klimu u kojoj su pouke mogle da nađu širokog odjeka  svakako u nešto drukčijoj verziji, zaoštrenoj na "borbu protiv terorizma". Zaoštravanje Bušove doktrine bilo je moguće zahvaljujući definisanju jednog novog fenomena poznatim pojmovima konvencionalnog vođenja ratova. U slučaju talibanskog režima postojala je zaista kauzalna veza između neuhvatljivog terorizma i "lupeške države" koja se može napasti. Po tom uzorku se, klasičnim operacijama rata među državama, može izmaći tlo pod nogama i onoj podmukloj opasnosti koja dolazi od difuznih mreža što operišu širom sveta. Suprotno prvobitnoj verziji, ovo povezivanje hegemonijalnog unilateralizma sa odbranom od jedne puzajuće pretnje uvodi u igru argument samoodbrane. I izaziva nove potrebe za dokazivanjem.

Američka vlada je morala da pokuša da uveri svetsku javnost u kontakte između Sadam Huseina i Al Kaide. Ova kampanja dezinformacija je u sopstvenoj zemlji bila toliko uspešna da je, prema poslednjim ispitivanjima, 60 odsto Amerikanaca pozdravilo promenu režima u Iraku kao "kaznu" za teroristički čin od 11. septembra. Ali za preventivnu upotrebu vojnih sredstava Bušova doktrina ne pruža zaista zadovoljvajuće objašnjenje. Pošto nedržavno nasilje terorista -  "rat u miru"- izmiče kategorijama državnog rata, njime se ni u kom slučaju ne može obrazložiti potreba omekšavanja međunarodno-pravno striktno uređene državne odbrane u nuždi, u smislu anticipirane samoodbrane putem rata. Protiv globalno umreženih, decentralizovanih neprijatelja, koji operišu nevidljivo, pomaže samo prevencija na drugoj operativnoj ravni. Tu ne pomažu bombe i rakete, avioni i tenkovi, nego međunarodno umreženje državnih obaveštajnih službi i vlasti za krivično gonjenje, kontrola tokova novca, otkrivanje logističkih veza uopšte. Odgovarajući "sigurnosni programi" ne dotiču međunarodno pravo, nego državno garantovana građanska prava. Ostale opasnosti, koje dolaze od samoskrivljene propasti politike ne-širenja ABH-oružja, mogu se pre savladati pregovorima, nego ratovima za razoružanje - kao što pokazuje uzdržana reakcija prema Severnoj Koreji. Doktrina zaoštrena na terorizam ne nudi, dakle, nikakvu legitimacijsku dobit u odnosu na hegemonijalni svetski poredak, kojem se direktno teži kao cilju. Sadam koji se ruši sa postolja ostaje argument - simbol za liberalni novi poredak celog regiona. Rat u Iraku je karika u lancu jedne politike svetskog poretka koja sebe opravdava time što dolazi umesto uzaludne politike ljudskih prava, koju vodi potrošena svetska organizacija.





SAD preuzimaju takoreći starateljsku ulogu, u kojoj su UN zakazale. Šta govori protiv toga?

M oralna osećanja mogu da zavedu jer se drže pojedinih scena, pojedinih slika. Pitanje opravdanosti rata uopšte se ne može izbeći. Odlučujuće razlike u mišljenju odnose se na pitanje da li se međunarodno-pravni kontekst opravdanja može i sme zameniti unilateralnom politikom svetskog poretka jednog samoovlašćenog hegemona.
Empirijski prigovori protiv sprovodljivosti američke vizije izlaze na to da je svetsko društvo postalo odveć kompleksno da bi se njime moglo upravljati iz jednog centra, sredstvima politike koja se oslanja na vojnu silu. U strahu tehnološki visokoopremljene supersile od terora, kao da se zgusnuo kartezijanski strah subjekta koji sebe samog i svet oko sebe pokušava da pretvori u objekat, da bi sve imao pod kontrolom. Nasuprot horizontalno umreženim medijima tržista i komunikacije, politika dospeva u podređeni položaj ako pokušava da se obnovi kao hobistički izvorni lik hijerarhijskog sistema bezbednosti. Država koja sve opcije vezuje za glupu alternativu rata ili mira, vrlo brzo dospeva do granica sopstvenih organizacionih sposobnosti i resursa. Ona usmerava i sporazumevanje sa konkurentskim silama i kulturama u pogrešnom pravcu i povećava troškove koordinacije do vrtoglavih visina. Čak i kad bi hegemonijalni unilateralizam bio izvodljiv, imao bi uzgredne posledice koje su normativno nepoželjne prema sopstvenim merilima. Što se više politička vlast izražava u dimenzijama vojske, tajne službe i policije, utoliko pre onemogućava samu sebe, kao politiku u ulozi civilizirajuće stvaralačke sile širom sveta i ugrožava misiju da popravi svet prema svojim predstavama.

U samim SAD na duži rok usmereni režim "ratnog predsednika" podriva već danas osnove pravne države. Nezavisno od metoda mučenja koji se praktikuju i tolerišu izvan granica zemlje, ratni režim ne lišava samo zatvorenike u Guantanamu prava koja im pripadaju prema ženevskoj konvenciji. On bezbednosnim vlastima otvara prostore za delovanje, koji ograničavaju ustavna prava sopstvenih građana. A zar Bušova doktrina neće zahtevati zaista kontraproduktivne mere, za slučaj koji nije neverovatan, da građani u Siriji, Jordanu, Kuvajtu i tako dalje počnu na nepriličan način da koriste slobode koje američka vlada hoće da im pokloni?
Amerikanci su 1991. godine oslobodili Kuvajt, ali ga nisu demokratizovali. Starateljska uloga, koju je supersila sebi namenila, naišla je na protivljenje saveznika, koji iz dobrih normativnih razloga nisu ubeđeni u unilateralnu težnju za vođstvom. Nekad je liberalni nacionalizam smatrao da ima pravo da univerzalne vrednosti svog liberalnog poretka brani u celom svetu i vojnom podrškom. Ovo uverenje u sopstvenu nepogrešivost nije postalo podnošljivije zbog toga što je sa nacionalne države preneto na jednu hegemonijalnu silu.
Upravo univerzalističko jezgro demokratije i ljudskih prava zabranjuje njihovo sprovodjenje putem ognja i mača.

Univerzalistička težnja za važenjem, u kojoj Zapad spaja svoje "osnovne političke vrednosti", dakle, postupak demokratskog samoodređenja, s rečnikom ljudskih prava, ne sme se zameniti imperijalnom težnjom koja politički oblik života i kulturu određuje kao jedno, pa bilo to preuzeto iz najstarijih demokratija, i egzemplarno za sva društva. Te vrste je bio "univerzalizam" onih starih carstava koja su svet doživljavali iz centralne perspektive sopstvenih slika o svetu, a s one strane granica što su se rasplinjavale na horizontu. Tome nasuprot, moderno samorazumevanje se odlikuje egalitarnim univerzalizmom, koji se drži decentriranja sopstvene perspektive: ono primorava da se sopstveno viđenje relativizuje perspektivama tumačenja drugih sa jednakim pravima. Upravo je američki pragmatizam učinio zavisnim od međusobnog preuzimanja perspektiva uvid u to šta je za sve strane jednako dobro ili pravično. Rezon modernog prava zasnovanog na umu ne ispoljava se u univerzalnim "vrednostima" koje se mogu kao dobra posedovati, globalno raspodeliti i izvoziti. "Vrednosti",  pa i one koje smeju računati na globalno uvažavanje - ne vise u vazduhu, nego stiču obaveznost samo u normativnim porecima i praksi određenih kulturnih oblika života. Kad u Nasiriji hiljade šiita demonstriraju protiv Sadama i američke okupacije, oni izražavaju da nezapadne kulture moraju iz sopstvenih izvora i na svoj način, tako što će uspostaviti ubedljivu vezu sa lokalnim iskustvima i interesima, prisvojiti univerzalistički sadržaj ljudskih prava. Zbog toga u međudržavnim odnosima multilateralno oblikovanje volje nije tek jedna opcija između ostalih. U svojoj samoizabranoj izolaciji, ne bi ni dobri hegemon, koji se nameće za stratelja opštih interesa, mogao znati da li je ono što tvrdi da čini u interesu drugih, zaista dobro za njih. Nema alternative kosmopolitiskom razvoju međunarodnog prava, koje se ravnomerno i uzajamno obazire na glasove svih pogođenih. Svetska organizacija dosad nije pretrpela nikakvu veću štetu. Time što "mali" članovi Saveta bezbednosti nisu popustili pred pritiscima velikih, ona je čak dobila na ugledu i autoritetu. Reputacija Svetske organizacije može se oštetiti samo sopstvenom krivicom: ako bi pokušala da "leči" kompromisima ono što nije za lečenje.

Habermasov tekst objavljen je 17. aprila u feljtonu "Frankfurter Allgemeine Zeitung".
Preveo s nemačkog Branislav Milošević

1 коментар:

  1. Анониман30. март 2016. 21:20

    Koji cinik, taj Habermas, opravdavao je NATO agresiju na Srbiju! Filozof!?

    ОдговориИзбриши