F.M. Dostojevski, "Veliki inkvizitor" iz romana Braća Karamazovi

 

 

Ivan, agnostik, pripoveda jednu zgodu iz 16. veka bratu Aljoši koji se zamonašio. Hrist je, prema pripovedanju, ponovno došao, ne na kraju vremena, nego tada,  u 16. veku. Prolazi gradskim ulicama Seville „jer je poželeo bar na čas obići decu svoju i to upravo tamo gde heretici gore na lomačama“.

On silazi na vruće trgove južnog grada u kojem je baš juče na veličanstvenoj lomači  kardinal, veliki inkvizitor, spalio odjednom gotovo stotinu heretika ad maiorem gloriam Dei (na veću slavu Božju) u prisustvu kralja, dvorana, vitezova, kardinala, i divnih dvorskih gospođa,. On ( Hrist)  pojavio se tiho, neprimetno i – gle čuda – svi su ga prepoznali… Narod plače i ljubi zemlju po kojoj on hoda. Deca bacaju pred njega cveće, pevaju i kliču mu: »Hosana!«

 

»To je on, glavom on«, ponavljaju svi, »to je on, nitko drugi nego on.«
 

On zastade u predvorju seviljske katedrale, baš u trenutku kad, uz dečji plač, unose u crkvu otvoren beli les: u njemu počiva sedmogodišnja devojčica, jedinica odličnog građanina. Mrtvo dete leži na samom cveću.

»On će uskrsnuti tvoje dete« - doviknu neko iz gomile uplakanoj majci…

Ona mu padne ničice pred noge:

»Ako si ti to, uskrsni onda moje dete!« uzvikuje ona pružajući prema njemu ruke.

Sprovod zastaje, les spuštaju u predvorju do njegovih nogu. On gleda sa sućuti a usta njegova tiho i snova izgovoriše:

 »'Talitha kumi' – i ustade devojčica«…

 
U narodu vika, jauk, i, gle, tog istog trenutka trgom ispred crkve glavom kardinal – veliki inkvizitor. O, nije on u prekrasnom kardinalskom odelu, u kome je blistao juče pred narodom kada je palio protivnike rimske vere, ne, sada je samo u svojoj staroj gruboj kaluđerskoj mantiji. Iza njega, na određenom razmaku, idu mračni pomoćnici, i njegove sluge i sveta straža. On namrgodi svoje sede guste obrve, pogled njegov seva zlokobnim plamenom. I pruža svoj prst i zapoveda straži da ga uhvate. I, gle, kolika je moć njegova, koliko je već vičan, koliko mu je pokoran i u strahu poslušan narod da se gomila bez oklevanja razmakla pred stražom, i ova, posred grobne tišine, koja je nastala naglo, polaže na njega ruke i vodi ga. Gomila je u tren oka, sva kao jedan čovek, oborila pred inkvizitorom glave do zemlje, i on šutke blagosilja narod i ide dalje. Straža dovodi roba u tesnu  i mračnu presvođenu tamnicu u staroj zgradi Svetog suda, i onde ga zatvori.

 

Prolazi dan,  nastaje mračna, vrela i »mrtva seviljska noć«. Zrak »miriši lovorom i limunom«. Posred duboka mraka odjednom se otvaraju gvozdena tamnička vrata, i u tamnicu ulazi polagano, sa svećnjakom u ruci, glavom stari inkvizitor. On je sam, vrata se odmah za njim zatvaraju. On zastaje na ulazu i zagleda se dugo, minutu ili dve, u njegovo lice. Napokon prilazi lagano, stavlja svećnjak na sto i govori mu:

 

–Jesi li to ti? Ti? – Ali kad ne dobi odgovora, nadoda brzo:

– Ne odgovaraj, ćuti. A i što bi ti mogao reći? Ja i suviše dobro znam šta ćeš reći. Ali ti nemaš prava da nadodaš bilo što onome što si ranije rekao. Zašto si došao da nam smetaš? Jer ti si došao da nam smetaš, i sam to znaš. A znaš li jesi li to ti ili tek prilika njegova, ali sutra ću te osuditi i spaliti na lomači kao najgoreg heretika i onaj isti narod koji je danas ljubio tvoje noge pojurit će sutra i, na jedan moj mig, dovlačiti ugljevlje pod tvoju lomaču, znaš li ti to?

Ovde je reč jedino o tome što starac mora izneti svoje mišljenje, što nakon punih devedeset godina iznosi svoje mišljenje i govori glasno ono o čemu je punih devedeset godina ćutao.

– A rob također ćuti? Gleda u njega i ne govori ni reči?

– Pa tako i mora biti čak u svim slučajevima – nasmeja se Ivan opet.

 – I starac primećuje da on nema prava da išta nadoda onome što je već pre rečeno. Ako hoćeš u tome i jeste najosnovnija crta rimskog  katolicizma, bar po mom mišljenju:

 »Ti si«, kaže, »sve predao papi, i sve je, dakle, sada u pape, i biće najbolje da ti nikako i ne dolaziš da nam smetaš, bar zasada…  Sve što ti ponovno objaviš bit će napad na versku slobodu ljudi, jer ćeš činiti čudesa, a njihova verska sloboda bila ti je milija od svega još onda, pre hiljadu i po godina. Nisi li onda često ovako govorio:

 'Hoću vas učiniti slobodnima'. A ti si sad vidio te 'slobodne' ljude«, nadoveza odjedanput starac, zamišljeno se osmehujući.

- »Jest, ovo nas je delo skupo stajalo – produži on gledajući u njega ozbiljno – ali mi svršismo, napokon, to delo u tvoje ime. Mi smo se petnaest vekova mučili s tom slobodom, ali sada je to svršeno, i to zauvek svršeno. Ti ne veruješ da je svršeno zauvek? Ti gledaš smireno i čak nećeš ni da me udostojiš svojim negodovanjem. Ali znaj da su sad, baš sad, ti ljudi uvereni više nego ikad da su potpuno slobodni, a, međutim, oni su nam sami doneli svoju slobodu i ponizno je položili pod naše noge. To smo mi učinili, a jesi li ti to želeo, takvu slobodu?

-Tebe su upozoravali – veli mu on – a bilo je dovoljno opomene i saveta, ali ti nisi slušao one koji su te upozoravali, nego si odbacio jedini put koji vodi do sreće ljudske, ali, na sreću, kad si odlazio, delo si predao nama. Ti si obećao, ti si potvrdio svojom reči, ti si nam dao pravo da vežemo i razvezujemo, i, dakako, ne možeš ni pomišljati da nam sad oduzmeš to pravo. Zašto si došao da nam smetaš?«

–A šta znači: bilo je dovoljno opomena i saveta?, zapita Aljoša.

-A to je bilo i glavno što je starac hteo da kaže.

– »Strašan i mudar duh, duh samouništenja i nepostojanja – produži starac – duh veliki govorio je s tobom u pustinji, i nama je predano u knjigama kao da je on tebe 'iskušavao'. Je li tako? I je li se moglo reći išta istinitije od onoga što je on objavio tebi u  tri pitanja i što si ti odbio, a što se u knjigama naziva 'iskušenjima'? A, međutim, ako je na zemlji ikad došlo do pravoga gromovitog čuda, onda se to desilo tog dana, na dan tih triju iskušenja. Baš u pojavi tih triju pitanja i postalo je čudo. Kad bi se moglo i pomisliti, jedino zbog pokušaja i primera, da su ta tri pitanja strašnog duha bez traga nestala iz knjiga, te da ih treba obnoviti, ponovno izmisliti i sastaviti, i zbog toga sastaviti sve mudrace na zemlji – vladaoce, prvosvećenike, učenjake, filozofe, pesnike, i postaviti im zadatak: izmislite, sastavite tri pitanja, ali takva koja bi ne samo odgovarala veličini događaja nego bi, još povrh toga, izražavala, u tri reči, samo u tri ljudske rečenice, svu buduću istoriju sveta i čovečanstva – misliš da bi sva premudrost na zemlji, sabrana u jedno, mogla izmisliti bilo šta što bi po snazi i dubini bilo slično onim trima pitanjima koje ti je onda zaista zadao moćni i mudri duh u pustinji?

Već samo po tim pitanjima, po čudesnosti njihove pojave, može se poznati da tu nije reč o svakidašnjem čovekovom umu, nego o večnom i apsolutnom. Jer u ta tri pitanja kao da beše zbijena u jednu celinu i unapred prikazana sva potonja istorija čovečanstva, te kao da bijahu pokazana ona tri obrasca, u kojima će se usredotočiti sva nerešena istorijska protuslovlja ljudske prirode na celoj zemlji. Onda nije moglo to biti još tako jasno, jer je budućnost bila nepoznata, ali sad, kad je proteklo već petnaest vekova, vidimo da je sve u ta tri pitanja tako pogođeno i prorokovano i da se tako ispunilo, da im se zaista ne može ni bilo šta dodati ni bilo šta oduzeti.«

 »Zaključi sam ko je imao pravo: ti ili onaj koji te je onda pitao? Seti se prvog pitanja; njegov je smisao, iako ne doslovan: ti hoćeš da pođeš u svet, i polaziš praznih ruku, obećavajući nekakvu slobodu koju oni u svojoj prostoti i u urođenoj nepristojnosti ne mogu ni da shvate, koje se boje i plaše – jer za čoveka i za  ljudsko društvo nije bilo nikad ništa strašnije od slobode! A vidiš li ovo kamenje po ovoj goloj i vreloj pustinji? Pretvori ga u hleb, i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado, zahvalno i poslušno, iako večno u strahu da bi im mogao ustegnuti svoju ruku i uskratiti svoj hleb. Ali ti nisi hteo da lišiš čoveka slobode, ti si odbacio predlog, jer kakva je to sloboda, mislio si ti, ako je poslušnost kupljena hlebom? Ti si odgovorio da čovek ne živi samo o hlebu, ali, znaš li ti da će se upravo zbog toga zemaljskog hleba dići duh zemaljski, i kad se sudari s tobom, da će te pobediti, i sve će pohrliti za njim i klicati: 'Ko je ravan ovoj zveri, ona nam dade vatru s neba!' Znaš li da će proteći vekovi, i čovečanstvo će proglasiti, na usta svoje premudrosti i nauke, da nema zločina, pa dakle da nema ni greha, nego da postoje jedino gladni. Nahrani ih pa onda zahtevaj od njih vrline! eto što će napisati na zastavu koju će dići protiv tebe i kojom će se razrušiti tvoj hram.«    

F. M. Dostojevski, Braća Karamazovi