среда, 12. јун 2013.

Teorija ekonomskih ciklusa






Radivoje Ognjanović


"Kapital nije dar prirode, niti je Božiji dar. Kapital je rezultat brižljivog i razumnog odricanja od potrošnje. Kapital se stvara i povećava putem povećane štednje, a održava se tako što se ne troši više nego što se stvara.”
Ludvig Fon Mizes

Kada govorimo o ekonomskim ciklusima, onda je najvažnije napraviti razliku između ekonomskih ciklusa i ekonomskih fluktuacija.

Svet u kome živimo se stalno menja, menja se ukus potrošača, menja se struktura radne snage, menjaju se cene i kvalitet privrednih resursa, menja se tehnologija itd., a zadatak svakog preduzetnika je da što bolje predvidi sve nastupajuće promene i da na što bolji način reaguje na njih. Ako preduzetnik napravi grešku, tj. ako nije dovoljno uspešan u tom poslu predviđanja i anticipiranja događaja, izgubiće svoju poziciju na tržištu, a možda će čak morati i da obustavi dalju proizvodnju. Svi oni koji bolje predvide budućnost – zabeležiće profit, a oni koji promaše u svojim predviđanjima moraće da se pomire sa gubitkom. Posebno se mora naglasiti da će u normalnom privrednom okruženju, po pravilu, samo mali deo preduzetnika napraviti katastrofalnu grešku zbog koje će morati da obustavi proizvodnju.

Taj deo je jasan, međutim, ono o čemu ćemo ovde govoriti neće se odnositi na te, da tako kažemo, “redovne preduzetničke greške” koje nastaju kao posledica ekonomskih fluktuacija, već o sasvim drugačijoj vrsti problema: kako to da se, sasvim iznenada, dese masovne preduzetničke greške?

Odjednom, bez upozorenja, dolazi do promene uslova poslovanja, a onda se gotovo čitava privreda nađe u manjim ili većim teškoćama. Kako je moguće da svi preduzetnici istovremeno naprave grešku u svojim predviđanjima? Kako to da svi preduzetnici naprave istu grešku? Kako to da svi preduzetnici naprave istu grešku u isto vreme?

Dakle, ako neka teorija ekonomskih ciklusa zaista pretenduje da bude prava teorija, ona mora dati odgovore na ova pitanja.



Kondratijevljevi ciklusi

U vezi ekonomskih ciklusa je sporno mnogo toga, a sporan je i sam naziv jer asocira na neku redovnu pojavu. U ranijim ekonomskim krizama je zaista postojala neka vrsta redovnosti jer su se krize pojavljivale u razmaku od deset godina (1837, 1847, 1857), ali je ubrzo te redovnosti nestalo, što znači da su svi oni sa reputacijom prognozera ekonomskih kriza bili suočeni sa izborom između dve opcije: odustati od ideje periodičnosti kriza, ili potražiti neko bolje objašnjenje za njihovo neredovno pojavljivanje. Naravno, većina prognozera je mogla lako odustati od te ideje, ali bi tada izgubili i epitet “sveznajućih”. Da se to ne bi desilo, lažni proroci su se poslužili Marksovim trikom – nauku su zamenili misticizmom. Oni su i dalje tvrdili da ciklusi postoje, ali se, u isto vreme (simultano) pojavljuju i neki “misteriozni ciklusi”. Potrebno je samo podatke posmatrati dovoljno dugo, kažu oni, i onda će sve leći na svoje mesto, tj. pokazaće se da postoje simultani, paralelni i striktno periodični ciklusi.
Ideja je potpuno apsurdna, jer i boom i bust zahvataju čitavu ekonomiju; nemoguće je da jedan deo ekonomije ima trogodišnji ciklus, drugi deo ekonomije devetogodišnji ciklus, a treći deo ekonomije dvadesetogodišnji ili pedesetogodišnji ciklus. Sasvim je jasno da istovremeno može postojati samo jedan ciklus.

Jedan od tih mističnih “ciklusa”, ciklus koji navodno dominira svim ostalim ciklusima, je čuveni Kondratijevljev poluvekovni ciklus, koji se, otprilike, javlja svake 54. godine.

Za razliku od “modernih ekonomista”, koji papagajski ponavljaju sve ono što im naloži njihov “naučni” marksističko-kejnzijanski komitet, Rodbard ništa nije uzimao zdravo za gotovo, već je detaljnije analizirao[1] Kondratijevljevo “otkriće” i došao do zaključka da tu i nema nikakvog otkrića, već da se tu radi samo o najobičnijoj manipulaciji podacima i fabrikovanju nečega što u stvarnosti ne postoji.
Teorija o Kondratijevljevom poluvekovnom ciklusu se pojavila sredinom dvadesetih godina prošlog veka, a naziv je dobila po svom autoru, sovjetskom ekonomisti Nikolaju Kondratijevu. Iako je Kondratijevljevo “otkriće” prevedeno na nemački, a kasnije i na engleski, interesantno je da je ono ulazilo i izlazilo iz mode u zavisnosti od trenutne ekonomske situacije. Kad god je bilo potrebno objasniti neku ekonomsku krizu, bilo onu veliku iz 1929. godine, ili one manje koje su se kasnije dešavale, “moderni ekonomisti” su ih objašnjavali Kondratijevim.

Slično se desilo i kasnije, kada se Kejnzov iluzionizam o anticikličnim ekonomskim merama i navodnom finom podešavanju ekonomije, raspršio u periodu 1973-1975 sa pojavom stagflacije, tj. kada smo na delu simultano imali i inflaciju i recesiju. Ekonomistima je bilo potrebno neko objašnjenje za taj fenomen, a njega su opet našli, u čemu drugom do u misterioznom Kondratijevljevom ciklusu.

Kao što smo već rekli, Rodbard (Marej Rodbard -Murray Rothbard ) detaljno analizira Kondratijevljevo otkriće i odmah nailazi na problem jer Kondratijev u svojim nalazima koristi veoma sumnjive podatke iz 1780-tih godina, jer u to vreme valjanih statističkih podataka nije ni bilo. Ali, iako se za pomenuti period ne može reći da je bio depresioni period, za to se ipak može naći opravdanje u vidu nedostatka podataka.

 
Sledeći krizni period dolazi na red nakon 54 godine, tj. trebalo je da se dogodi 1843. godine, ali ni te godine nije bilo krize. Da ne bismo cepidlačili, podatke možemo malo “razvući”, kako bismo došli do “krizne” 1849. godine, ali da čudo bude veće, ni u toj godini nema ni traga od depresije.
Treći, navodno, krizni period je bio 1896. godine, ali, opet se dešava isto, tj. nema ni traga od depresije, i to, kako u toj godini, tako i u godinama oko nje.
Od svih Kondratijevljevih depresionih godina, ili čak čitavih zona, jedino se može reći da je pogođena depresija iz 1930-ih godina. Dakle, jedna od četiri.
Rodbrad, u svom prepoznatljivom stilu, tada postavlja sledeće pitanje: “Na osnovu čega je Kondratijev donosio zaključke o tome da li je depresije bilo ili ne?

Postavljeno je pravo pitanje, a odgovor na to pitanje je više nego neverovatan. Svaka od pomenutih “depresionih godina” se odlikovala time da je bila na minimumu u pogledu indeksa velikoprodajnih cena. Čitava teorija čuvenih Kondratijevljevih ciklusa, teorija kojom armija modernih ekonomista širom sveta objašnjava ekonomske krize, zasniva se na indeksu cena, ili preciznije rečeno – na monetarnom fenomenu izraženom kroz cene.

Kada se govori o depresiji, onda je najvažnije utvrditi da li je došlo do dramatičnog pada proizvodnje, da li je došlo do masovne preduzetničke greške, da li je došlo do masovnog bankrota preduzeća, da li je došlo do dramatičnog povećanja nezaposlenosti itd.? Umesto svega toga, Kondratijev o postojanju depresije, prvenstveno, zaključuje na osnovu kretanja cena.

Kondratijevljeve “depresije”

Sada, kada već vidimo da su Kondratijevljevi ciklusi prilično problematični, pažljivo posmatramo faze tzv. “duge kontrakcije”. Da bi sve te faze kontrakcije imale bilo kakvog smisla – morale bi barem ličiti na depresiju, tj. morali bi postojati periodi oštrog pada privrednih aktivnosti.

Prva Kondratijevljeva “duga depresija” je trebalo da bude u periodu 1814-1849, ali u tom tridesetpetogodišnjem periodu nije bilo nikakve depresije. Sasvim suprotno tome – bio je to period velike privredne ekspanzije, prosperiteta i privrednog rasta u Americi, Engleskog i Francuskoj, dakle, upravo u onim državama čije je podatke Kondratijev koristio u svojim analizama.

Zatim, šta je sa drugom “dugom depresijom” u periodu od 1866-1896? Da li je taj period ličio na depresiju? U Americi, kao i u najvećem delu Evrope, ovaj period je obeležio najimpresivniji privredni rast u celokupnoj svetskoj istoriji. Pravi procvat proizvodnje i ogroman rast životnog standarda. Kako je moguće da neko ove najsjajnije tri decenije nazove depresijom i periodom privrednog opadanja?

Potpuni je apsurd ove periode nazivati depresijama. U pogledu realnih termina: rasta proizvodnje, privrednih aktivnosti i zaposlenosti – ove “Kondratijevljeve depresije” su bile periodi velikog privrednog rasta i opšteg prosperiteta. Jedino što je u ovim “depresionim periodima” padalo – su cene.

Cene su padale tokom čitavog devetnaestog veka – a padale su jer cene u slobodnim tržišnim uslovima uvek imaju tendenciju pada.
U slobodnom tržišnom sistemu, prirodni sled događaja uvek vodi: ka stalno-rastućoj ponudi proizvoda i usluga, ka stalno-rastućoj proizvodnji i ka stalno-rastućem životnom standardu svakog pojedinca. Ako državne vlasti i njihov bankarski sistem ne ubacuju u sistem previše novog novca – cene će uvek imati tendenciju pada. Sa jedne strane padaće cene, ali će zato padati i proizvodni troškovi. Cene će padati, ali će rasti proizvodnja i produktivnost, tako da preduzetnički profiti neće biti ugroženi ovim padom cena. Posmatrati pad cena kao nešto negativno i “depresiono” je potpuna besmislica.

Međutim, ako cene imaju tendenciju pada, onda se mora objasniti i zašto one ponekad rastu. Ako se posmatraju Kondratijevljevi ciklusi, onda se mora priznati da su u određenim periodima cene zaista rasle. Cene su rasle, ali ne onako kako su prikazane u Kondratijevljevim ciklusima, već na sasvim drugačiji način. Cene nisu rasle u kontinuitetu, recimo, 1789-1814, ili 1849-1866. Sasvim suprotno, cene su, na primer, padale od 1800-1812, a zabeležile su značajan rast 1812-1814 – tačno u poslednjim godinama Napoleonovih ratova kada su Amerika i zapadne države putem inflacije finansirale ratne troškove. Čim je došlo do prekida rata i do prekida inflacije – došlo je i do pada cena.

Slično je bilo i u Americi u vreme Građanskog rata 1861-1866. Rat je bio kratak i razarajući, a Američke vlasti su posegle za strahovitom inflacijom kako bi isfinansirale ogromne ratne troškove. Došlo je do strahovitog rasta cena, a kada je rat završen došlo je do pada cena.

Manipulacija podacima

Naravno, jasno je da Kondratijev nije mogao neki period nazvati depresijom samo na osnovu promene novčane mase i cena, i zato Kondratijev poseže za manipulacijom statističkih podataka. Kondratijev ignoriše sve ono što ne ide u prilog njegovoj teoriji, a koristi sve ono što joj ide u prilog: izolovano posmatra kretanje proizvodnje nekih proizvoda, veštački menja ili ignoriše proizvodne trendove, daje podatke fizičke proizvodnje po glavi stanovnika dok istovremeno ignoriše veliki prirodni priraštaj itd .

Najkraće rečeno, u onom najvažnijem, u pogledu kretanja proizvodnje i životnog standarda, “Kondratijevljevi ciklusi” niti postoje, niti mogu da postoje, već su samo plod statističke manipulacije, bez ikakvog uporišta u stvarnosti.

Da sve bude još čudnije, i sam Kondratijev priznaje problematičnost njegove manipulacije podacima, tj. priznaje da se tržišna ekonomija ne može tek tako podeliti na hermetički zapečaćene trendove i cikluse, a da se onda na osnovu njihovog posmatranja može doći do nekog smislenog zaključka. I što je još čudnije, Kondratijev priznaje da su u tržišnoj ekonomiji “svi elementi organski međupovezani”, i da je pred njim težak zadatak da sve te rascepkane delove opet poveže u celinu.

Sve je to Kondratijev lepo rekao, ali Rodbard baš i nije imao previše razumevanja za takvu vrstu objektivnosti, i zato kaže:
“Kada je bilo potrebno podatke izolovati, i prema tome – nalaze falsifikovati, onda je sve išlo glatko, a kada je došlo vreme za njihovu ponovnu integraciju – na nju je Kondratijev, naravno – zaboravio.”

Na prvi pogled se stiče utisak da se boom 1896-1920 poklapa sa Kondratijevljevim modelom jer su cene stvarno rasle tokom čitavog tog perioda. Međutim, uzrok tom rastu cena nije neki misteriozni ciklus, već nešto mnogo jednostavnije: cenovna eksplozija u tom periodu je posledica pronalaska velikih zlatnih nalazišta na Aljasci i u Južnoj Africi. Ali, iako je taj rast bio ogroman, na godišnjem nivou u proseku od oko 2,5%, posmatrano sa stanovišta današnje inflacije – te brojke deluju gotovo idilično. Jedina prava masovna inflacija se dogodila 1914-1918, i to, isto kao i u ranijim slučajevima, zbog rata.

Isto kao što je Kondratijevljeva teorija na potpuno pogrešan način analizirala prošlost, na isti, pogrešan, način je i prorokovala budućnost.



Da li ekonomski ciklusi stvarno postoje?

Ako na ekonomske cikluse gledamo kao na neke misteriozne pojave koje se dešavaju same od sebe i po nekom unapred zacrtanom čudnovatom obrascu – onda je sasvim jasno da takvih ciklusa nema. Sve ono što se o tim misterioznim ciklusima može pročitati u “modernoj” ekonomskoj literaturi, nije ništa drugo do – manipulacija javnim mnjenjem u cilju skretanja pažnje sa pravih krivaca i uzroka krize, na izmišljene uzroke u obliku nekih misterioznih i neobjašnjivih pojava.

Slobodno tržište je jedna ogromna, logična i potpuno usklađena mreža međusobno povezanih delova. Čitav ekonomski sistem je jedna celina, i zato je nemoguće da na ekonomski sistem istovremeno i paralelno deluju neki različiti, a istovremeno povezani, nevidljivi ciklusi. U slobodnom tržišnom sistemu nema nikakvih višestrukih i simultanih ciklusa, već uvek – samo jedan ekonomski ciklus. Taj jedan ekonomski “ciklus” u suštini i nije ciklus, već jedan neprekidni talasasti proces kod koga “talasi” (fluktuacije) mogu značajno varirati u pogledu dužine trajanja i inteziteta delovanja.

 Dakle, ako je potpuno jasno da su Kondratijevljevi ciklusi samo najobičniji mit, šta je onda ovo što se sada događa sa svetskom ekonomijom? Šta je to ekonomska kriza? Kako kriza nastaje? Da li se kriza može odložiti? Da li se protiv krize možemo boriti? Koliko će dugo kriza trajati? Kakve će posledice ostaviti? I tako dalje, i tako dalje…
Pitanja ima mnogo, a odgovore na sva ta pitanja jedino nam daje – Austrijska teorija ekonomskih ciklusa (Austrian Business Cycle Theory) iliti ABCT.

Austrijska teorija ekonomskih ciklusa

Ako bismo u jednoj rečenici pokušali da objasnimo ekonomsku krizu, onda bismo rekli da u nenarušenom tržišnom sistemu nikada ne bi moglo doći do masovne preduzetničke greške, a samim tim i da su ekonomske krize uvek posledica državne intervencije u vidu monetarne ili kreditne ekspanzije.

Da bi svima zaista bilo jasno šta se stvarno misli pod Austrijskom teorijom ekonomskih ciklusa – potrebno je krenuti od početka i objasniti sve ono što je izvitopereno višedecenijskim forsiranjem marksističko-kejnzijanske antiekonomije u sistemu državnog obrazovanja.



Kapital i kapitalna dobra


Kapitalna dobra se sastoje od tri osnovna elementa: prirodnih resursa, rada i vremena, koji se onda kombinuju u procesu preduzetničkog delovanja. Da bi se stvorilo kapitalno dobro potrebno je ispuniti osnovni uslov – štedeti – tj. suzdržati se od sadašnje potrošnje zarad veće buduće potrošnje.

Da bismo što bolje shvatili proces štednje i proces investiranja u kapitalna dobra, poslužićemo se primerom Robinzona Krusoa na izolovanom ostrvu, koji je koristio Bem-Baverk.

U prvim trenucima nakon brodoloma, Robinzon se upoznaje sa okruženjem i shvata da na ostrvu nema druge hrane osim nekog sitnog bobičastog voća. Da bi preživeo, Robinzon je primoran da čitavog dana bere bobice, a ako bi se dovoljno potrudio – onda bi mogao ubrati i neku bobicu više od onoga što mu je neophodno za život.
Sledeći korak je ono što možemo nazvati preduzetničkim otkrićem. Robinzon otkriva da bi uz pomoć dugačkog drvenog štapa mogao ubrati znatno više bobica, ali nigde u blizini nema drveta sa koga bi mogao odlomiti pogodnu granu koja bi mu poslužila za ono što je zamislio. Nakon pažljivog osmatranja okoline, Robinzon zaključuje da je najbliže drveće udaljeno 2-3 dana hoda, što znači da bi mu za taj preduzetnički poduhvat bilo potrebno 5-6 dana, a za to vreme neće imati hranu jer neće moći da bere bobice.
Dakle, ako Robinzon želi da poboljša svoj životni standard, ako želi da u budućnosti troši više, on mora žrtvovati trenutnu potrošnju. Robinzon se mora odreći dela sadašnje potrošnje (ma kako ona mala bila), mora sačuvati dovoljno bobica (akumulirati kapital) kako bi svoj plan sproveo u delo i došao u posed kapitalnog dobra koje će mu kasnije olakšati rad, tj. povećati produktivnost.

Robinzon prihvata izazov i donosi odluku, odlučuje se za štednju (smanjenu potrošnju), i svakoga dana, u periodu od nekoliko nedelja, odvaja jedan deo bobica sve dok ne akumulira dovoljno bobica za preduzimanje zamišljenog poduhvata. Kada Robinzon sakupi dovoljno bobica, kreće na petodnevni put, pronalazi odgovarajuću granu, obrađuje je u skladu sa svojim zamislima, i na taj način dolazi do kapitalnog dobra koje će mu u budućnosti znatno olakšati proces branja bobica.

Za razliku od modela Robinzona Krusoa, proizvodni proces u savremenoj ekonomiji je daleko kompleksniji i zahteva mnogo više vremena, ali se može reći da što je proizvodni proces duži – utoliko su i veće šanse da će on kasnije sa sobom doneti veću produktivnost. Primera radi, u procesu proizvodnje automobila imaćemo nekoliko stotina, ili čak nekoliko hiljada različitih proizvodnih faza koje mogu trajati čak i nekoliko godina, od početnog dizajna (proizvodne faze najudaljenije od finalne potrošnje), pa sve do faze kada gotov automobil dospe u prodajne salone ( faze najbliže finalnoj potrošnji). Za sve to vreme, u svakoj pojedinačnoj fazi, makar ceo proces zahtevao i desetak godina, imamo situaciju da se troše: materijal, radna snaga, vreme i kapital, a ceo taj proces ne bi bio moguć bez prethodno akumuliranog kapitala.

Znajući sve ovo, nije teško shvatiti da isto kao što je razlika između “siromašnog Robinzona” i “bogatog Robinzona” u tome što se bogati Robinzon u jednom trenutku odrekao svoje potrošnje i stvorio kapitalno dobro, isto tako možemo zaključiti da je osnovna razlika između bogatih i siromašnih društava i tome što su bogata društva akumulirala više kapitalnih dobara. Sa tim u vezi De Soto[2] kaže sledeće:

“Bogate države poseduju razgranatu mrežu, sa preduzetničkog stanovišta, mudro izgrađenih kapitalnih dobara. Ta kapitalna dobra se sastoje od mašina, alata, računara, poslovnih zgrada, poluproizvoda, softera itd., a svega toga ne bi bilo da narodi tih država nisu štedeli.”

Dakle, ako jedno društvo troši sve što proizvede, ili, a što je još mnogo gore, ako troši i više nego što proizvede, tj. ako ne obezbedi uslove za akumulaciju kapitala – takvo društvo je osuđeno na stagnaciju ili privredno nazadovanje.
U vezi sa pokušajima svođenja ovog celokupnog procesa na obrasce i sheme, tj. na “objektivno vrednovanje kapitalnih dobara” i određivanje “prosečnog proizvodnog perioda”, Mizes kaže sledeće:

“Vreme utrošeno za proizvodnju kapitalnih dobara u prošlosti (a koja nam i dalje stoje na raspolaganju), se ne računa. Sva ta postojeća kapitalna dobra možemo vrednovati samo na osnovu njihove korisnosti za buduću proizvodnju. Ono što se naziva prosečnim proizvodnim periodom je prazan koncept.”[3]
Ako znamo šta je kapitalno dobro, onda, sa stanovišta ekonomske kalkulacije, možemo reći da je kapital – tržišna vrednost kapitalnih dobara. Kapital je, od strane tržišnih učesnika, procenjena vrednost kapitalnih dobara. Dakle, kapital je subjektivna procena tržišne cene kapitalnih dobara od strane onih koji se, u cilju ostvarenja profita, kontinuirano bave kupovinom i prodajom kapitalnih dobara.
Nikakvo objektivno merenje kapitala nije moguće, i zato Mizes, a na osnovu prihvaćene Mengerove definicije kapitala, kaže da merenje kapitala ima smisla samo u pogledu njegove uloge u ekonomskoj kalkulaciji. Ako nema tržišta, onda nema ni kapitala ni ekonomske kalkulacije, što jasno ukazuje na prirodnu vezu između kapitala i kapitalizma. Ono što se u socijalističkim zemljama naziva kapitalom, je samo obična imitacija kapitala.

Kada stvorimo kapitalno dobro, ono se mora odžavati, a osim toga ono se posle nekog vremena mora i zameniti novim kapitalnim dobrom kako ne bi došlo do tehnološkog zastarevanja, a samim tim i do smanjene produktivnosti. U tom cilju, svaki vlasnik sredstava za proizvodnju mora akumulirati kapital kako bi sprečio situaciju da se nađe u inferiornom položaju u odnosu na konkurenciju.





Kamatne stope

U skladu sa Mizesovom definicijom kreditnih transakcija, koja kaže da su one “razmena sadašnjih proizvoda za buduće proizvode”, kamatne stope možemo definisati kao “tržišne cene sadašnjih prozvoda u odnosu na buduće proizvode.”

U tržišnom sistemu sve tržišne transakcije se obavljaju pomoću novca, tj. opšteprihvaćenog medijuma u procesu razmene dobara. U takvom sistemu, kamatna stopa je cena koju moramo platiti ako želimo da dođemo u posed određene količine monetarnih jedinica.

Veoma je bitno shvatiti važnost i neophodnost tržišno formiranih kamatnih stopa jer je u njima objedinjena celokupna struktura – svih faza, svih proizvodnih procesa – u kojima se vlasnici kapitala odriču sadašnje potrošnje i nude sadašnje proizvode, kako vlasnicima originalnih činilaca proizvodnje (radnicima i vlasnicima prirodnih resursa ), tako i vlasnicima kapitalnih dobara, a sve u zamenu za vlasništvo nekih budućih dobara onda kada ona budu proizvedena.

Dakle, ovde imamo situaciju da vlasnici originalnih činilaca proizvodnje i kapitalnih dobara predstavljaju tražnju za proizvodima u sadašnjosti, a vlasnici kapitala zadovoljavaju tu postojeću tražnju tako što se odriču sadašnje potrošnje.

U suštini, ceo ovaj proces se može uporediti sa društvom u kojem tržište novca ne postoji, tj. sa društvom u kojem svi tržišni učesnici svoju štednju investiraju direktno (kroz interno finansiranje, zajedničko investiranje, akcionarstvo, zadrugarstvo itd.). Iako u ovom slučaju kamatne stope ne bi formalno postojale (jer nema tržišta kapitala), one bi i dalje bile određene odnosom razmene sadašnjih proizvoda za buduće proizvode u različitim fazama proizvodnog procesa.

Na osnovu svega ovoga, sasvim je jasno da što je štednja veća – utoliko je cena kapitala niža. Kamatne stope su jedan od ključnih signala koji preduzetnike ohrabruje ili obeshrabruje u pogledu preduzimanja vremenski dugih i kompleksnih proizvodnih procesa. Dakle, kamatne stope imaju ulogu koordinatora preduzetničkih aktivnosti i sprečavanja prekomernog ili pogrešnog investiranja.




Vremenske preferencije (Time preferences)

Bez vremenskih preferencija ne bi bilo ni civilizacije. Ili, Mizesovim rečima rečeno:

“U svetu bez vremenskih preferencija ljudi ne bi ništa trošili, već bi sve štedeli, a onda bi svi poumirali od gladi i ljudska civilizacija bi nestala.”

Naravno, primer deluje pomalo šaljivo jer je teško zamisliti ljudsko delovanje bez vremenskih preferencija. Takav svet bi bio potpuno apsurdan jer bi to značilo da bi ljudi, između sadašnjosti i budućnosti, uvek davali prednost budućnosti. Čim bi se približili ostvarenju nekog cilja, ti ciljevi bi se menjali i odlagali, a ljudsko delovanje bi bilo potpuno besmisleno.

Međutim, mi živimo u sasvim drugačijem svetu, a u njemu, pod pretpostavkom da je sve drugo ostalo nepromenjeno (other things being equal), svaki tržišni učesnik uvek daje prednost sadašnjim proizvodima u odnosu na buduće proizvode.

Ako bismo posmatrali ekonomski sistem sa konstantnom količinom novca, onda je jasno da bi se jedan deo novca nalazio u opticaju (koristio za potrošnju), dok bi se drugi deo novca štedeo i kasnije investirao. Odnos prvog i drugog dela novca bi bio određen vremenskim preferencijama članova društva, tj. od toga u kojoj meri su članovi društva spremni da se odreknu sadašnje potrošnje zarad buduće potrošnje.[4]



Uticaj povećane dobrovoljne štednje na privrednu strukturu

U pogledu pristupa analizi ekonomskih ciklusa, Hajek se odlučio na podelu analize na dva dela, tj. da bi se uopšte pristupilo analizi uzroka privredne dekoordinacije – potrebno je objasniti na koji način tu tržišnu koordinaciju obezbeđuje tržišni sistem. Hajekovim rečima rečeno:

“Pre nego objasnimo zašto preduzetnici čine greške, prvo je potrebno objasniti zašto bi oni ikada mogli biti u pravu”.[5]
Dakle, prvo ćemo utvrditi kako dobrovoljna štednja utiče na pravilnu koordinaciju privredne strukture:

1) Disparitet profita između različitih proizvodnih faza

 Kada u nenarušenom tržišnom sistemu, tj. u sistemu koji nije izložen stalnom tumbanju ekonomije usled državnog intervencionizma, dođe do povećane štednje, onda neminovno dolazi i do smanjene tražnje, a prve na udaru te smanjene tražnje će se naći kompanije čiji su proizvodi namenjeni finalnoj potrošnji.

Iako je jasno da će se efekti smanjene tražnje osetiti i u kompanijama čija je proizvodnja udaljena od finalne potrošnje, važno je znati da se to neće osetiti odmah, već kasnije, a sve u zavisnosti od vrste posla kojim se kompanija bavi, tj. od udaljenosti proizvodne faze od finalne potrošnje.

Kao rezultat toga, a sve zarad veće profitabilnosti, preduzetničke aktivnosti (investicije) će se kretati od proizvodnih faza bližih finalnoj potrošnji, ka proizvodnim fazama koje su najudaljenije od finalne potrošnje.

Kada posmatramo kako se ponašaju cene potrošnih dobara u periodu pojačane štednje, onda vidimo da se one neće bitnije promeniti već će se zadržati na starom nivou jer je smanjena tražnja istovremeno praćena i smanjenjem ponude roba usled dezinvestiranja u tom delu privrede.

 Isto tako, ako znamo da će preduzetničke aktivnosti biti usmerene ka proizvodnim fazama najudaljenijim od finalne potrošnje, onda bismo mogli zaključiti da će kao posledica povećane tražnje u tom delu privrednog sistema doći do neminovnog rasta cena proizvodnih činilaca, tj. kapitalnih dobara, radne snage i resursa. Međutim, tih efekata nema (ili su oni minimalni) jer se povećana tražnja za proizvodnim činiocima najvećim delom neutrališe postepenim pomeranjem tih činilaca od proizvodnih faza bližih finalnoj potrošnji ka proizvodnim fazama najudaljenijim od finalne potrošnje.

Na osnovu svega ovoga, sasvim jasno se može videti kako tržišni mehanizam neprekidno funkcioniše i obezbeđuje jednu kontinuiranu koordinaciju privrednog sistema. U uslovima narušenog slobodnog tržišta svega toga nema jer se privredni sistem nalazi u kontinuiranom tumbanju, ali u slobodnom tržišnom sistemu ceo taj, naizgled, veoma komplikovani proces, i svi ti (za etatiste) “nerešivi” problemi – prolaze sasvim mirno i bez ikakvih značajnijih turbulencija, privrednih padova ili zastoja.

2) Uticaj smanjenja kamatnih stopa na tržišnu cenu kapitalnih dobara

Kada, usled povećane štednje, dođe do smanjenja kamatnih stopa – povećaće se tražnja za kapitalnim dobrima, a cena postojećih kapitalnih dobara će se značajno povećati, što će ujedno biti tržišni signal za njihovu povećanu proizvodnju, tj. doći će do širenja strukture kapitalnih dobara po horizontali.

Sledeći efekat smanjenja kamatnih stopa će biti – širenje investicija na celokupnu proizvodnu strukturu kapitalnih dobara, uključujući investicije u nove proizvodne procese (ulaganje u novu tehnologiju), tj. doći će do širenja strukture kapitalnih dobara po vertikali.

3) Rikardo efekat

Kao što se i moglo očekivati, promena privredne strukture menja i relativne plate, tj. one se smanjuju u delu privrede bližoj finalnoj potrošnji, a povećavaju u delu privrede udaljenoj od finalne potrošnje. Ako plate zaposlenima u delu privrede daljem od finalne potrošnje ostanu na nominalno istom nivou, a cene finalnih proizvoda padaju, onda je jasno da će one realno biti veće jer će se za istu količinu novca moći kupiti više finalnih proizvoda ili usluga.

To realno povećanje plata u tom delu privrede, koje je nastalo kao posledica povećane dobrovoljne štednje, znači da je tada preduzetnicima u interesu da deo radne snage zamene kapitalnim dobrima (mašinama), a to takođe utiče na produženje faza u proizvodnoj strukturi.

Ovaj efekat nam veoma precizno objašnjava Hajek sledećim rečima:

“Sa visokim realnim platama i niskim profitnim stopama, investicije će poprimiti visoko-kapitalistički oblik: preduzetnici će pokušati da skupu radnu snagu zamene uvođenjem mašina, i to onih mašina koje je isplativo koristiti samo u uslovima veoma niskih profitnih i kamatnih stopa.”

Proizvodi i usluge, koji ostanu neprodati zbog smanjene tražnje usled povećane dobrovoljne štednje – imaće sličnu ulogu kao akumulirane bobice na našem primeru štednje Robinzona Krusoa, tj. ispuniće svoju važnu funkciju omogućavanja tržišnim učesnicima (radnicima, vlasnicima prirodnih resursa i vlasnicima kapitala) da prebrode investicioni period koji je pred njima.


vidi dalje : nastavak

Nastanak nove kapitalno-intezivne proizvodne strukture
Uticaj smanjenja dobrovoljne štednje na privrednu strukturu
Posledice kreditne ekspanzije na proizvodnu strukturu
Spontana tržišna reakcija na kreditnu ekspanziju
Odlaganje ekonomske krize
Različiti oblici promašenih investicija

 

19 коментара:

  1. Анониман13. јун 2013. 14:26

    ajnštajn je jednom rekao:
    problemi koje imamo ne mogu se rešavati na istom nivou razmišljanja na kojem smo ih stvorili.

    a mi radimo baš suprotno: protiv siromaštva, kriminala, terorizma, uništavanje prirode, protiv bolesti, raznih zaraza ove civilizacije, se borimo istim metodama koje su u osnovi stvaranja tih istih problema - egoizam. čovek još nije izgradio ni volju ni viziju kako bi stvorio osnovu, koren, suštinu za promenu, prvo sebe, pa svega ostalog.

    123

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман14. јун 2013. 02:56

    drugaricu ne mogu da pratim.Nisam otkrio kad ubrza, ni zašto.Da pročitam sve ne mogu.Teško.
    123
    Tvoja ideja o promeni sebe podseća me na zdravu brigu o sebi za razliku od većine kritika koje se zasnivaju na odsustvu altruizma.Sebičnost,nedostatak empatije, OK.Ekstremi su neprihvatljivi.Pitanje mog života je granica.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман14. јун 2013. 15:39

    123, Pedja,
    najvise sam se zadrzao na Robinzonu, heheeee.To vam je resenje svih problema. Budite ko veverice, stedite leti za zimu, heheeeeee.
    Z.

    ОдговориИзбриши
  4. Ehej, otkud Vi...Slatki ste.Baš vas je lepo " videti". Kako ste me raznežili.Staro dobro društvo.

    Jako je teško napisati nešto pametno, dugoročno vrednije, jer u konstelaciji društvenih odnosa nema čvrstih dokaza šta je dobro, bolje. Čovek je promenjive ćudi,društva zbog toga nestabilna. Istorija se ne ponavlja a opet ima dovoljno istovetnosti u ponašanju naše vrste u određenim situacijama da je skoro moguće reći, da,da, ipak se ponavlja.to je jedan deo ovog teksta.
    Pusta je to nada koja brzo splasne. Da je isto imali bi gotove recepte i samo bi ih primenili u sličnim situacijama, ali...Svaki čovek živi svoj život od početka, kreće od ništa.Zajednice ne kreću od nule ali te mehanizme u stalnim promenama ne (pre)poznajemo a uverenja i slutnje ne pomažu. I tako se vrtimo svaki put u novom krugu i ništa nam ne vrede hiljade godina iskustva kada nisu naša.

    Borimo se u životu protiv nečega za šta ne znamo da li uopšte postoji, za ideale? I? Ispostavi se da su ideali luft, da ne postoji ono u šta smo verovali. Zato je nekada dobro biti vezan za sebe i sa nogama na zemlj,čak i sebičan. Svi smo to, češće nego što mislimo. Mala doza je zdrava, okrepljujuća, motivišuća.

    Previše...ima li ičega na svetu što je dobro ako ga je previše? Ima! Eto problema čim dirneš u ljudsku prirodu. "Previše" je energija koja vuče ili napred ili u provaliju.Treba samo znati stati.Zapravo treba biti mudar.

    A društvo? Da prostite od njega nikada nije bilo sreće.
    Krajnje su mi sumnjive histerične nacionalnih i nad-nacionalnih borbe koje se bave čovekom a na drastične načine ga ukidaju. Društva su puna mnogih neočekivanih i iznenađujućih posledica brige o pojedincima apsolutno različitih u svemu.Sve više sam skeptična po pitanju takvog udruživanja, odnosno tipa klasičnih zajednica. Budućnost je u interesnom povezivanju sličnih,bez ikakvih multikulti iluzija.

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман15. јун 2013. 02:03

    Linija koja deli dobro i loše u čoveku nije nipošto jasna. Treba prestati da se posmatra pojedinac u delićima.Treba da se sagleda u njegovom celokupnom biću. Stani ispred ogledala ne vidiš se uvek isto,a tek iznutra.Jedno jutro, pade mi na pamet,da sam u izmenjenoj, paralelnoj stvarnosti, toliko sam popio,heheeee..Hteo sam da zvrcnem Z. da mu javim za eureku,hehe...
    Hladno i uporno izbegavam da nekog prokažem ovakvim ili onakvim. Teren je klizav i maglovit i niko nema konačne odgovore.
    I ja bih u društvo sličnih kada bi moglo.
    peđa

    ОдговориИзбриши
  6. Анониман15. јун 2013. 09:44

    gajimo iluzije da smo različiti, da smo bolji od drugih tako što sagledavamo zlo ovog sveta, naizgled, ali samo sa površine. luft ideali. verovanje u fikciju, fantaziju. mi uistinu ne vidimo pravo stanje stvari.

    što peđa reče, treba sagledati celokupno biće. kad bi malo čačnuli iznitra videli bi koliko i u nama ima brloga - tog istog zla. ne, to nećemo da uradimo. čovek po prirodi stvari voli komfor. da se ljuljuška u iluziji. da ubeđuje sebe kako vidi. a vidi samo kroz svoj prozor, onoliko koliko se popeo. kad bi mogli dospeti u to stanje izmenjene svesti, (ali bez pijanstva, haha) mislim da bi u ovom momentu razvoja sveta, momentalno eksplodirali od užasa sopstvene prirode (i dobra i zla). ne bi preživeli.

    a drutšvo je samo odraz našeg celokupnog unutrašnjeg stanja. hologramska projekcija. kao što je sve na ovom svetu jedan beskrajan spektar hologramskih slika. mi smo samo delić, fraktal. svet je kaljuga, i mi smo zajedno svi u njemu. kaljuga je u nama. od nje ne možemo pobeći. čak nam ni visika obrazovanost ne može pružiti utehu.

    ekonomija je čista projekcija ideje kosmičkog davanja i primanja. čovek je izmislio novac za to, dosadilo mu da daje robu za robu. novac to je samo ideja, čista energija. pa zar ne vidite da ga nema u opticaju, samo se provlači kroz fikciju. nema realnu materijalnu podlogu. zbog toga smo uzmenireni. i zato se vrtimo u krugu i mi i ekonomija kao naše delo.

    čovek je stvoren da primi ono što mu se daje, ali sa zahvalnoću, jer ideja je da sve što mu treba on dobija samo po sebi. ideja stare kine je bila: čoveku treba samo ono što može u šake stati. one su nam date da bi i uzeli i dali. nemamo lopate, imamo šake. a mi imamo mnogo više od toga i nikad nismo zadovoljni. ovde se svako zapita: a šta je sa ovim svetom? umesto: a šta je samnom? kad se pokvari neka mašina, mi popravljamo delove tako da odgovaraju celini. kako popraviti svet - tako što moramo krenuti od delova, deliča, sitnih elemenata u skladu sa celinom. mnogi danas osnivaju male komune, beže u prirodu, gaje koze, prave svoje izvore energije - misle spašće se. i to je zavaravanje, bežanje od realnosti.

    to je egoizam, sebičnost, upakovan u sjajnu foliju. ne govorimo o malim ili velikim dozama sebičnosti, nebitno je. jer to je naše osnovno stanje - mi nemamo drugo. altruizam je zamišljen cilj do koga je jako teško stići. ne zavaravajmo se da smo blizu toga. što peđa reče, klizav i maglovit teren.

    došli smo do one tačke kritičnog pucanja. u teoriji otpornosti materijala krivulja se ume spustiti naniže, pokazati elastičnost, ali ako guramo i dalje istim pute, ona jako brzo eksponencijalno raste i tada nam ne gine slom. Samo se nadam da će čovek malo popustiti.

    toliko od mene. mala doza filozofiranja fikcije sveta biće zamenjena stvarnom kosilicom za travu. aj, odoh napolje. udravlje vam bilo.

    pozdrav, 123987.

    ps. L2, izađite malo iz začaranog kruga društvenog kritiziranja. dajte malo lepote umetnosti. to vam više priliči. il se varam?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. 456
      izostavili ste srce.U tekstu niste - trava koju ste do sada,pretpostavljam, pokosili u Božijem miru prirode i unutrašnjem miru ili nemiru, to ne znam.

      Najlepši mir je zapravo nemir zaustavljen na uzvišici vala koji nikako da se spusti.Dragi prijatelju 456,eto Vam moje umetničke duše,ako uopšte možete da je shvatite,pa sada malo zvockajte o intimi koju javno prosipam.
      Pazite, bila sam kratka,suzdržala sam se zbog Vas, da Vam ne bi bilo neugodno jer kada se "umetničkoj"duši skinu uzde ona poleti.A Vi niste onaj koji ne može da podnese. Čvrsto držite kosilicu,uzemljeni ste ko zna na koje sve načine.Koliko volite,a volite,toliko i ne volite baš sve što uz umetnost ide.Logično, Vi niste umetnik,već uživalac umetnosti.

      " gajimo iluzije da smo različiti..površnost"
      U harmoničnoj prirodi postoji i haos, ako nigde a ono svakako u našim glavama. Više sila nas razvlači.U određenim trenucima nema razumnih misli,planova,nema čak ni osećaja.Slušamo li samo razum,ili srce vrtićemo se u krugu. I dobro i zlo je u svima nama, nezavisno od toga šta mislimo.Ali dragi moj,količina je odlučujuća.Meri se apotekarskom vagom kod čovečnih, kod ljudi zveri se i ne meri.
      Bitna je kombinacije,celina i odnos delova ali samo u ličnosti. U društvu su dobitne kombinacije još ređe. Samo zbog toga mislim da je,uz svu volju i želju, pojedinac nemoćan.Geslo prvo država pa ja,ne mogu više da gutam,jer je država sistem koji melje pojedinca. Naravno da su taj sistem stvorili ljudi, ali su kombinacije uvek loše.Kako da je ih proglasimo dobrim kad po sebi nisu.
      Moja kritika je,dakle,konstatacija.Ne mislite valjda da imam nešto protiv dobre kombinacije,ali avaj...pokažite mi je.Nema je!Uvek je na nečiju štetu.
      Na kraju, ne varate se.Više volim lepotu.Pratim stvari jer sam realna.

      Избриши
    2. Анониман16. јун 2013. 00:48

      Ma da,456, srce,a drugara nigde!
      123 lepo ti to uviješ u sjajnu foliju, a ja ogledalo, pijanska.Tako mi i treba, heheee...

      Čoveka ne možeš promeniti.Desiće se upravo obrnuto od onoga što želimo. Neće Al trebati da simulira našu svest, nego će naša svest postati jedna AI.
      to nam je sudbina.A onda će farma biti idealna.
      peđa

      Избриши
  7. Анониман15. јун 2013. 14:08

    Previse,previse..
    Preambiciozan? Dobro za nauku( samo rezultati),lose za coveka.
    Kao sto rekose Pedja i 123,celina je vazna,licnost i njene osobine.Glupo je izdvojiti dve-tri osobine a ostatak odbaciti kao inferioran.Povrh svega linija koja deli dobro i loše je diskutabilna.Kakvu silnu vaznost pripisujemo dobrim osobinama. Nevolja je sto ponekad i dobre osobine imaju prilicno lose efekte.Previse dobar (altruista kao ti),susretljiv,iskren,posten,skroman,strpljiv,uctiv...ne vredi uvek,za obe strane itd. Normativi (dobro,lose) su neprecizni,suvise neodredjeni i nemaju univerzalno vazenje.

    Dabome,muski,necete reci da u drustvu preferirate jedan tip ljudi,na poslu suprotno,u kuhinji jedan,u horizontali drugi tip.Kombinacija milion,malo idealnih.To je drustvo.Treba se pomiriti i ne idealizovati.
    123
    povratka nema.Civilizacija ima svoju cenu.Um caruje,sila vlada.
    Z.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Svi mi lutamo manje više, čitamo tone knjiga i nešto znamo. Iako smo puni informacija, zapravo smo na istom mestu jer je još mnogo nespoznatog. Praksa je iskustvo,često važnije.Iskustva obogaćuju, direktan su uvid su ono što je van logičko-razumskog zatvora.To što je van konvencionalnog uma,"nekonceptualno" je verovatno istina ali je neiskaziva rečima, budući je jezik samo još jedan ograničavajući koncept. Da nije tako, umetnost nebi postojala.
      Zato nikakve koristi od trabunjanja i stvaranja bilo kakve vrste teologija, bila ona religijska, naučna ili filozofska.Važan je način životakoji donosi iskustva, a iskustva dalje daju nove uvide, a uvid stvara znanje, a to znanje je proširenje naše svesti.
      komplikovano, zar ne a u praksi jednostavno.

      Избриши
    2. Анониман16. јун 2013. 00:54

      Sad znam sve.Jednoga dana srešću drugara i naš razgovor će teći ovako:
      "Z., kako si se promenio! Bio si tako
      visok, a sada si puno niži. Bio si tako dobro građen, a sada si tako mršav. Imao si tako
      svetlu kosu, a sada ti je tako tamna. Što se dogodilo s tobom, Z.?"

      Z.će odgovoriti:
      "Nisam ja Z.,ja sam 123."
      "Ooo, i ime si promenio?!"
      Sve ima svoju cenu .....
      Komplikovano a u praksi jednostavno, heheeee
      peđa

      Избриши
    3. Анониман16. јун 2013. 14:39

      hahaha, baš ste šaškasti...hahaha
      AL ovo ne bi ni u snu mogao. ;)
      da se ne izlećem više, iovako mi visi etiketa da zvockam... hahahaha :)
      456

      Избриши
    4. Peđa dragi,jel ti dobro? Nije zima,nema rasola, al može i kačamak da ti bar sredi stomačne tegobe.
      ccccc...

      Избриши
    5. 456, srčani
      pokušavam da odgonetnem i Peđu i Vas, onako logički, ne uspevam.Preostaje mi vera u Boga.Njegova je definitivno esecijalna da se prebrodi ovo vreme.

      Избриши
    6. Анониман16. јун 2013. 20:01

      Moja Li i njemu smo teski.
      Z.

      Избриши
    7. Unekliko imaš pravo.

      Biblja nas lepo učila da je čovek stvoren na sliku Stvoritelja - vrela nadahnuća i utehe, iz kojega izvire svako ispravno načelo i sve božanske istine.
      Ma jel, da nije. Kakav Stvoritelj, povikaše Bogohulnici. I tako se društvo odluči između majmuna i anđela u korist majmuna i eto nam njihovih posledica.

      Šta će Bog nego da se povuče pred majmunima.

      Избриши
    8. Анониман17. јун 2013. 06:09

      nekada su dvorske lude imale jako ozbiljan zadatak od stvoritelja - da budu ogledalo našeg sveta. veoma predano su izvršavale i ono što im je i viša sila i vladar namenio. uvideli to mnogi i svet odluči da postane pametan, pametan preko svoje glave. iz straha da ne vide svoju ograničenost. od tog vremena poče da narasta glava iznutra od velike navale pameti. i stvoritelju (koji budno motri na svet koji je stvorio) kao glavi kosmosa poče da biva muka u stomaku od stvorenja koje je napravio po svojoj slici i prilici, i odluči se za genijalno rešenje za zdravlje svoje dece, s obzirom da su dvorske lude završile svoju misiju. uvede u igru humor, da olakša i glavi i sebi. ahahaha

      987

      šta da vam kažem. baš me inspirišete. ;)

      ps. draga L2, ne zamarajte se rebusima. i ne treba sve odgonetati. logika je često nelogičan nebeski poredak u našim glavama.

      eto, razveseliste me rano jutros. lep početak nedelje.

      srčani :)

      Избриши
    9. 123 (456) 987
      Razlog uspeha "logičkog terorizma" Adorno je objasnio potrebom za sigurnošću: ljudi žele imati nešto apsolutno sigurno pa se onda pouzdaju u logičke trivijalnosti koje teško da bi neko hteo da ospori. To rasterećuje priproste umove.
      I ja sebi dopustim da pokatkad budem priprostog uma.Korisno za izvlačenje iz rebusnih situacija!!!

      Lep Vam je komentar

      Избриши
  8. Анониман15. јун 2013. 14:34

    Primiticizam caruje,sila caruje. Takav um nas vodi u propast,onaj sa dvocifrenim IQ.
    Naletim neki dan na stranicu. Prica žena,privatnik. Posle nekoliko godina mukotrpnog rada priušti sebi dobar odmor. Posalje slike na drustvenu mrežu(???)i dobije zajedljiv odgovor prijatelja, ima se, može se.
    Ne volimo uspesne,preduzimljive,pa to ti te.Komunizam nam je u glavama.Nema kozmetičkih mackanja,čoveka treba operisati ako želimo da postane nesto drugo.
    XXX

    ОдговориИзбриши