понедељак, 27. мај 2013.

Modernost i nacionalizam: nacije, države i nacije-države u savremenom svetu



 I zvanredan tekst, napisan 1992. godine, sa zapažanjima koja se, sa aspekta današnjice, mogu posmatrati kao predviđanja koja su se obistinila. Bar je mene esej potakao na takve zaključke. Kad smo već kod futurizma, treba pomenuti da ozbiljnije nacije i veće kompanije imaju razrađene strategije za dugi niz godina koje se zasnivaju na procenama razvoja u budućnosti.  Kompanije British Petroleum i Shell su već 1979. obelodanile da imaju strategiju za 100 godina. Japan i Koreja su svoja predviđanja proširili na 300 godina. O Kini i USA ne treba ni razmišljati. Upravo je dugoročna, strategija kroz tri generacije, Koreju dovela do nivoa jedne od najbogatijih industrijskih zemalja.
Sa društvenim naukama je problem kompleksniji ali ne i nemoguć. Primera radi raspadom Jugoslavije bavili su se naučnici još od 1982. ali ne i oni u samoj Jugoslaviji. Oni su se iznenadili 1992. što jasno ukazuje na uticaj političkog okruženja na naučne tokove. 

O vaj tekst je i u tom smilsu interesantan jer se bavi društvenom temom koja je momentalni akutni problem celog sveta. Posebno vrednim čini ga izvanredan metodološki pristup i teorijska jasnoća. Posmatrajući istoriju kao pravolinijski proces u razvoju, autor naciju, tj. naciju državu shvata kao modernu političku organizacionu strukturu čiji je organski deo i nacionalizam. Ali, naravno, nacionalizam u jednom od značenja. Upravo to insistiranje na kristalnoj jasnoj pojmovnoj aparaturi  autoru je omogućilo jednostavno kretanje po razgranatoj i zamršenoj mreži ove problematike čineći je povratno jasnijom njenim čitaocima. Finoća analize ogleda se u politički neutralnom stavu zahvaljujući kom dobijamo izvrsne primere objektivizacije nekih standardno teorijskoj misli nedokučivih odnosa.
Prepuštam vas čitanju nadajući se da će ovaj tekst mnogima pojasniti i neke tradicionalne dileme u vezi domaćih dešavanja.




 Alexander J. Motyl

Šta je nacionalizam?
 
Pre svega, nacionalizam je reč - prilično očigledan zaključak, doduše, ali takav koji omogućuje da se razreši konfuzija, tako evidentna u mnogim interpretacijama nacionalizma. Isticanjem da je nacionalizam pre svega reč, ja želim da naglasim činjenicu da to nije ni stvar koja može fizički da se dodirne, kao što su kamen ili drvo, …., ni fenomen koji može da se shvati bez neke vrste posredovanja. Odrediti šta je nacionalizam je, prema tome, pre svega pitanje definicije, a ne empirijski zadatak. Mi ustanovljavamo šta je nacionalizam, ne ispitivanjem verovanja i ponašanja samozvanih nacionalista, …., već ispitivanjem mnogih značenja ovog termina, izolujući i definišući njegove glavne karakteristike, a onda određujući koje je značenje najpravilnije u datim uslovima.

Stvar je u tome da je nacionalizam, kao i revolucija, država, klasa, modernost, razvoj, i mnogi drugi značajni sociološki pojmovi, ono što William Connolly zove "suštinski sporan koncept", što znači, reč koja odjekuje u mnogo različitih značenja. Da li onda nacionalizam ima, ili može da ima, sva značenja koja mu se pripisuju? Naravno, ne. Ovakav prilaz njegovom definisanju nije rešenje: to samo vodi do stvaranja nespretnih i međusobno kontradiktornih fenomena koji služe samo da opišu mnoštvo detalja koji mogu ali ne moraju biti logički povezani.
Drugim rečima, nacionalizam, kao i bilo koji drugi suštinski sporan koncept, je ili nešto, što znači jedan fenomen, ili nije ništa, što znači svašta. Ta reč mora da ima samo jedno značenje, i da se odnosi samo na jedan fenomen.

Zar ovakav prilaz ne iskrivljuje "realnost"? Zar suviše ne uprošćava, čak karikira, ono što je "u stvarnosti" veoma kompleksno? Odgovor na oba pitanja mora da bude odlučno "ne", ali, što je naročito značajno, samo ako prihvatimo prilaz da mi možemo da razumemo pojave samo posredstvom jezika … Alternativni prilaz, da je jezik u najboljem slučaju prenosnik, a u najgorem nužno zlo, bez direktne veze sa "objektivnom relnošću", bi verovatno zahtevao epistemološku pretpostavku koja bi bila suprotna pogledima filozofije dvadesetog veka.

  Šta je onda nacionalizam?

O dgovor na pitanje "šta je nacionalizam?" zavisi od definicije, ili, što je još važnije, od onoga koji ga definiše. To znači da značenje nacionalizma, kao i značenje svakog suštinski spornog koncepta, nije ni vrednosno neutralno ni odvojeno od konteksta - da li političkog, socijalnog ili kulturnog, u kome se reč koristi, ili u okviru teksta u kome se reč nalazi. Definisanje nacionalizma očigledno ne daje definitivno rešenje. Značenje se menja od osobe do osobe i od konteksta do konteksta.

Zadatak naučnika nije da naturi jedinstveno značenje nacionalizma svojim kolegama, što bi bilo nemoguće, kako praktično tako i epistemološki, nego da osigura da nacionalizam, onako kako se koristi u njihovim tekstovima, ima isto značenje. Cilj je unutrašnja doslednost. Tamo gde nema doslednosti vlada konfuzija, semantičke diskusije postaju maskarada za suštinu, opisi zamenjuju objašnjenja, i uprkos svih napora da se razume nacionalizam, on ostaje misteriozan, kao što je oduvek bio.

__________________________________________________________________

                             Ljubav prema naciji, samouprava nacije, i
                                         mržnja prema ostalim nacijama su sveopšte

__________________________________________________________________  


Kao što bismo i očekivali, značenje koje se daje nacionalizmu u naučnim radovima i u većini političkih izlaganja otkriva više o korisniku termina nego o fenomenu. Puna lista savremenih naučnih i nenaučnih interpretacija nacionalizma bi otkrila da se on koristi da opiše gotovo sve i svakoga, koji ima bar neku vezu sa nacijom. Tako izgleda da su nacionalisti ljudi koji pripadaju naciji, koji vole svoju naciju i teže njenom blagostanju, koji žele neki oblik političke samouprave za svoju naciju, čak do nezavisnosti, najzad, koji mrze sve osim svoje nacije.
To znači da su nacionalisti svi živi ljudi, pošto samosvesna kulturna društva kao što su nacije predstavljaju dominantnu formu savremene socijalne organizacije, a pripadanje naciji, ljubav prema naciji, samouprava nacije, i mržnja prema ostalim nacijama su sveopšte. Korišćen u tako širokom značenju, da je gotovo ekvivalenat samom životu, termin nacionalizam postaje besmislen.

Ono što još više komplikuje problem definicje ovog termina je da mu autori često daju isključivo pogrdnu konotaciju. Pridevi koji se često dodaju ovoj reči - kao samoubilački, iracionalan, hiper, emocionalan - otkrivaju da je nacionalizam samo kodna reč za preterano nacionalno osećanje. Tako Conor Cruise O’Brien eksplicitno definiše nacionalizam kao "konglomerat emocija" (Takvi su, da dodam, i ljubav i mržnja, i nažalost, sve ostale!). Ne iznenađuje onda, da oni koji govore o nacionalizmu na ovaj način vide ga samo u drugima a nikad u sebi. Tako americki kritičari smatraju Alan Dershowitz-ev "Chutzpah" ("bezobrazluk" - prim.prev.) hrabrim i neustrašivim, dok je "The Japan That Can Say No" ("Japan koji može da kaže ne" - prim-prev) odbačen zbog arogancije; bruklinski mladići koji napadnu crnca se pravilno nazivaju rasističkim siledžijama, dok su moskovski mladići koji napadaju Jevreje uvek nacionalisti.

Sledeći primeri su isto tako ilustrativni. Po svakoj definiciji, američko ponašanje za vreme rata sa Irakom 1991., a naročito za vreme takozvane "Operation Welcome Home" mora da se kvakifikuje kao kulminacija preteranog nacionalnog osećanja. Ipak, malo Amerikanaca bi smatrali svoje ponašanje nacionalističkim.

Nasuprot tome, ako bi koja balkanska zemlja pokazala takav "konglomerat emocija", ako bi Nemci mahali sa toliko mnogo zastava kao Amerikanci, ako bi Japanci objavili:"Mi smo broj jedan" (tipična emocija), kao što to često rade Amerikanci, još manje Amerikanaca bi se uzdržalo da ovakvo ponašanje ne smatra tipičnom manifestacijom nazadnog mišljenja, emocionalizmom,
iracionalizmom, ili najzad, nacionalizmom.


Uporedite takođe poruku naciji predsednika Buša od 29. januara 1991. sa intervjuom Sadama Huseina datog CNN-u predhodnog dana. Oba teksta su puna poziva na Boga, i Amerikanci i Iračani su opisani kao da ih je Bog isnpirisao, i oba naroda su su jedini spasioci sveta. Doduše, terminologija je različita. Huseionov jezik je srednjoistočni i u zapadnim ušima zvuči čudno. Buš je zvučao mnogo bliže načinu govora na Zapadu. Ali ispod površine, suština oba teksta je bila izvanredno slična. Ipak, teško da bi koji Amerikanac smatrao Buša funkcionalnim ekvivalentom Huseina. Niko ne bi smeo da proširi analogiju do Hitlera za američkog predsednika, mada je sadržaj njegovog govora ustvari bio
samo malo različit od Huseinovog intervjua.



Definisanje nacionalizma

Kako treba definisati nacionalizam?

Neću da odgovorim na ovo pitanje, mada, naravno, i ja imam preference. Kada se definiše nacionalizam, najvažnije je zapamtiti sledeće:

-Prvo, definicija ne treba da se zasniva na pogrešnom konceptualnom pogledu, to jest da opisuje realnost koja nema veze sa njenom konceptualizacijom;
- drugo, ne treba da kombinuje definicione karakteristike sa centralnim ili sporednim;
-i treće, treba da izbegava megafenomen koji onemogućuje pokušaje objašnjavanja.

Uz ove napomene, ja predlažem da nacionalizam, da bi bio vredan koncept, treba da ima samo jedno od pomenutih značenja; ostala onda mogu da se degradiraju na nivo centralnih karakteristika koje generalno mogu "da idu" sa definisanim fenomenom. To znači da nacionalizam može da bude politička ideologija ili ideal koji tvrdi da nacije treba da imaju svoje sopstvene države (ili samoupravu); to može da bude verovanje da je svet podeljen u nacije i da je ova podela i pravilna i prirodna; to može da bude ljubav prema svojoj naciji, i najzad, može da bude verovanje da svoja nacija treba da bude iznad svih drugih. Prosto rečeno, ovi pogledi na nacionalizam se svode na sledeća verovanja: u naciju-državu, u samoupravu, u nacionalni identitet, u nacionalnu dobrobit, i u nacionalnu superiornost. Pošto ova i druga verovanja nisu forme ponašanja, pojedinci i grupe mogu pukušati da ih prevedu u realnost, ali specifične akcije koje oni preduzimaju ne mogu, po definiciji, da budu nacionalizam, ukoliko ne uvedemo apsurdnu pretpostavku da se verovanja uvek prevode automatski u ponašanje.

Ukoliko koristimo gornje definicije, važno je da to radimo nepristrasno, tako da termin nacionalizam može da bude maksimalno iskorišćen za najrazličitije situacije, uključujući i našu. Prema tome, ako je nacionalizam verovanje u naciju-državu, onda on može da se nađe samo među nacijama koje nemaju svoju državu, tako da je govor o savremenom američkom ili francuskom nacionalizmu nelogičan.

Ako je nacionalizam verovanje u samoupravu, tada se broj potencijalnih kandidata proširuje na one osobe i pokrete koji traže autonomiju. U tom slučaju, čak i naizgled tihi Turkmeni bi morali da se smatraju vatrenim nacionalistima. Ako je nacionalizam verovanje u nacije i u nacionalni identitet, onda smo svi nacionalisti. Ako je nacionalizam posvećenost dobrobiti nacije, onda smo opet svi nacionalisti. Na kraju, ako je nacionalizam neka forma šovinizma i supremačizma, onda bismo morali da priznamo da je nacionalizan očevidan na Istoku i Zapadu, Severu i Jugu - i kao što sam sugerisao gore, stvarno ne manje u Sjedinjenim Državama nego u Iraku, ne manje u Velikoj Britaniji nego u Rumuniji.

Nepristrasna primena koncepta nacionalizma vodi nas do zaključka da je nacionalizam, u svih pet gornjih definicija, ne samo živ i zdrav na Zapadu, koji tvrdi da je sve drugo samo ne nacionalistički, nego i da je sasvim moderan. Tačno, možda manje grupa traži nacije-države na Zapadu nego u drugim delovima sveta (mada ova tvrdnja izgleda sumnjiva s obzirom na pokrete za nezavisnost u Kvebeku, Baskiji, Porto Riku, Korzici, Skotskoj, Velsu, Severnoj Irskoj i Južnom Tirolu) ali samo zbog toga što su nacije-države formirane u Evropi i Severnoj Americi pre nekoliko stotina godina. Međutim, nacionalni identitet, nacionalna dobrobit, šovinizam, i želja za samoupravom, ostaju sveprisutni u Sjedinjenim Državama, Kanadi i Zapadnoj Evropi. Želja nacija Istočne Evrope i Trećeg sveta da dobiju svoje države ili da budu nacionalisti u ostala četiri značenja ovog termina nisu ništa drugo nego pokušaji da budu kao i moderan svet. To znači, biti nacionalist, u bilo kojem ili u svim značenjima gornjeg termina, znači biti moderan - prirodno, ako pod modernošću podrazumevamo ono što taj samozvani moderan svet jeste ili tvrdi da jeste.

Nacionalizam i modernost

A li postoje bitniji razlozi za verovanje da nacionalizam neće skoro napustiti svetsku pozornicu, i da će Zapadni Evropljani i Amerikanci, hteli ili ne hteli, biti među najznačajnijim svetskim promoterima te ideje. Kao što ću dole pokazati, centralni elementi od kojih se generalno sastoji modernost promovišu sve forme nacionalizma. Demokratija, tržiste i sekularizam učvršćuju naciju i ojačavaju njenu hegemoniju. Savremene vrednosti koje se odnose na socijalnu pravdu i dinamiku internacionalnog sistema ojačavaju državu, a time nužno i njenu savremenu inkarnaciju, naciju-državu. Obrazovanje, urbanizacija i industrijalizacija stvaraju nacionalne elite, koje, zajedno sa nacijama i državama, predstavljaju nužne uslove za stvarnu borbu za naciju-državu ili samoupravu. Ideje o ljudskim pravima mnogo olakšavaju ove težnje, dok demokratija služi kao dovoljan uslov da se one pojave. Zbog tog što su nacije i države dominantni socijalni i politički organizacioni principi u savremenom svetu, dalja težnja nacionalnih elita za svojim državama je neizbežna u svetu demokratije i ljudskih prava.

Ako je, s druge strane, nacionalizam definisan kao forma šovinizma, onda bi gornja podela faktora u nužne, olakšavajuće, i dovoljne, bila očigledno drugačija. Postojanje elita i država sa nacionalnim
identitetima bi samo olakšalo šovinizam. Prisutnost nacije bi bila neophodna za njegovu pojavu, dok bi demokratija i tržište bili dovoljni da ga proizvedu. Mada će viđenje drugih kao "drugih" biti podugo sa nama, sama nacionalna diferencijacija ne proizvodi šovinizam. Da bi to stanje nastalo, nacije moraju da se dovedu u kontakt i izlože konkurenciji, u kojoj neki dobijaju a drugi gube.


Demokratija i tržište su dve sile koje prinuđuju pojedince da se neumorno takmiče, koje stalno proizvode dobitnike i gubitnike - i ne mora da se posebno ističe da će uvek biti loših dobitnika i uvređenih gubitnika - a da to ohrabruje grupe da promovišu svoje interese na bazi svojih semiotičkih samo-viđenja, svojih kulturnih karakteristika. Dodajte ovu zapaljivu smesu modernoj državi, koja služi kao arena u kojoj borba može da se odvija, i tako dobijate još jedan moćan elemenat koji pridonosi konfliktu i takmičenju. A ako država, što je verovatno, stane na stranu neke dominantne grupe, možemo očekivati da će se etnička neprijateljstva samo povećati.

 Modernost nacije

Fundamentalna pretpostavka mog argumenta je da su nacija i nacija-država, dominantne forme organizacije u savremenom svetu. Naravno, moderne države tvrde nešto sasvim različito, to jest, da su one moderne baš zbog toga što su veoma blizu napuštanja nacije-države i nestajanja nacije. Ovo samo-viđenje, koje je, po mom mišljenju, i sebično i fundamentalno pogrešno, izgleda da je deo paketa diskursa o ljudskim pravima koji su elite ovih zemalja prisvojile, i koji ima ulogu da legitimiše njihovu vlast unutar zemlje, da zaštiti njihovu hegemoniju van zemlje, i da izoluje "Evropu" od neugodnih događaja u susednim državama. Ovo samo-viđenje ne bismo trebali da prihvatimo suviše ozbiljno kao program, osim možda da pitamo, kao što ja činim na kraju ovog eseja, šta se krije iza te nepogrešivo ideološke formulacije. 

Uprkos ovakve retorike, ni nacija, kao samosvesna kulturna organizacija, ni država, kao politička organizacija sa monopolom na nasilje na određenoj teritoriji, ne izgledaju da su na ivici izumiranja. Etničke grupe u Sjedinjenim Državama i Kanadi su u procesu formiranja svojih nacionalnosti, čak i kad Sjedinjene Države i Kanada očajno pokušavaju da ojačaju pan-etničke identitete. Narodi Zapadne Evrope, i većinske i manjinske nacije, traže svoje istorije, ističući svoja prava kao autentične korporativne jedinice. Doduše, ljudi uče strane jezike, putuju, razvijaju višestruke identitete, ali ni jedna od ovih karakteristika ne negira činjenicu, da je nacija osnova na kojoj svi ovi trendovi počivaju. I ako je pojava samopouzdanog Japana, ujedinjene Nemačke, opkoljene Amerike, znak šta donosi budućnost, možemo očekivati da će osećanje nacionalnog identiteta i pripadanja naciji da nastavi da raste. Trend, naravno, može i da se promeni, ali izgleda da nema mnogo indikatora koji bi upućivali na tako nešto u budućnosti.

Kako i zašto su se nacije pojavile pre nekoliko vekova su pitanja na koja su mnogi drugi pokušali da odgovore. Ta pitanja nisu ovde od interesa. Mnogo je važnije, zbog čega nacije, koje se stalno kritikuju zbog svojih navodno atavističkih kvaliteta, još postoje. Mada je konačan odgovor verovatno nemoguć, od kritične važnosti za buduće vladanje nacije nad čovečanstvom su, kao što sam ranije istakao, sekularizam, demokratija  i tršiste. Tako je Anthony D. Smith tvrdio da je kriza inteligencije, kriza koja ima mnogo veze sa pojavom sekularizma u religioznom svetu, direktno odgovorna za pojavu nacionalnog identiteta među elitama Evrope 19.-og veka. Bez obzira da li je Smith-ov argumenat ispravan ili ne, izgleda nepobitno da povećano odsustvo Boga u svetu, njegov Entzauberung, da uzmemo Max Weber-ov termin, olakšava kontinualno održavanje nacionalnog identiteta i nacionalne samosvesti u modernom svetu. Bogova navodna "smrt" je sigurno doprinela rastućem naglasku na vrednosti koje ističu humanu stranu života. Ljudska prava su u ovom kontekstu vrsta neuspele zamene za Boga. Mnogo moćnija zamena je nacija, ili sve do nedavno, klasa. Kao što su mnogi primetili, žustrina kojom su nacionalisti ili komunisti posvetili sebe svojim grupama, podseća na religiozne bigote u njihovoj zajedničkoj želji da žrtvuju svoje živote za više ciljeve neke apstraktne ideje.

Veza između demokratije i nacije je isto tako direktna. Demokratski režimi i samozvani popularni režimi crpe svoj legitimitet iz naroda i iz svojih akcija za potrebe naroda. Američka deklaracija o nezavisnosti, u svom insistiranju na vladi naroda, za narod i od naroda je klasičan nacionalistički dokumenat. Naravno, narod može biti multietnički, ustvari multietnička asocijacija. Ipak izgleda da je vrlo verovatno, ako ne i neizbežno, da u svom pozivanju na narod, demokratski režim će ili naglašavati nacionalne karakteristike tog naroda, ako je etnički homogen, ili će pokušati da stvori manje-više homogene karakteristike ako je narod etnički heterogen. Legitimnost zahteva da postoji jaka veza između vlasti i "jednog" naroda. Logika situacije zahteva da se narod, ili narodi uopšte, transformišu u kolektiv koji zaslužuje da se zove "jedan" narod. Sjedinjene Države, sa svojim stalnim isticanjem američkih kvaliteta naroda koji nastanjuje tu teritoriju, mogu da posluže kao primer pritisaka koje imaju jake demokratske vlade u multietničkim zajednicama, i njihovim tendencijama da prihvate pozicije koje vode do stvaranja samosvesnih kulturnih zajednica, i do isticanja nacionalne solidarnosti i nacionalne superiornosti.

Tržište, tako se bar tvrdi, je najbolji lek protiv nacionalizma: ono umanjuje nacionalne razlike, udružuje nacije, čini naciju, i naravno, naciju-državu suvišnom. Savremena Zapadna Evropa je navodno najbolji primer načina kako tržišni odnosi savladjuju nacionalnu uskogrudost, strasti i emocinalizam. Naravno, neko može da ukaže na isto toliko, ako ne i više primera o tome kako tržišni odnosi imaju i sasvim suprotan efekat, dovodeći do fenomena kao što su neo-Naci napadi na rasne manjimu u Nemačkoj, Jean_Marie, Le Pen-ova kampanja protiv imigranata u Francuskoj, Jorg Haider-ovo insistiranje na "Auslanderfeindlishkeit" u Austriji, i tačerizam u Engleskoj. Teoretski, međutim, važno je da tržišta dovode ljude u kontakt i konkurenciju. Nacije, koje se možda nisu međusobno znale, nisu faktički mogle biti u sukobu, dovode se u vezu pod uslovima koji malo doprinose mirnom rešavanju novonastalih problema. Što je važnije, tržište neminovno ima različiti efekat na ljude i narode. Najzad, suštinska priroda tržišnih odnosa je da nagrađuje efikasne regione a kazni neefikasne. Kao što je Michael Hester pokazao, tržišno isticanje regionalnih razlika dovodi do
nacionalnih razlika, koje ne samo da vode u konkurenciju, nego stvaraju i težnju za nezavisnošću kao jedini način za rešavanje nejednakosti kapitalističkih odnosa.
 

Ako su ova zapažanja tačna, onda treba očekivati da se "oslobodilački pokreti" umnože u Zapadnoj Evropi posle 1992., zajedno sa stvaranjem jedinstvenog tržišta u demokratski upravljanoj "Evropi regiona". Ne samo da će regionalne nacionalne manjine istaći svoja prava na samo-opredeljenje, već će i dominantne nacije verovatno proći kroz proces obnavljanja nacionalnog ponosa, čak i mržnje prema manjinama, prema drugim nacijama, i prema drugim državama.

Modernost i država


Budućnost isto tako izgleda ružičasto za državu, pošto glavni kvaliteti modernosti, tržište, demokratija i sekularizam, praktično zahtevaju postojanje ove institucije. Mada nedavni događaji u nekim zemljama liče na proces smanjivanja funkcije države, uglavnom pod prividom
neokonzervativnog stava koji naglašava ulogu tržišta za stvaranje socijalnog prosperiteta, isto tako je tačno da suprotni pritisci primoravaju državu da se uključi u takve sektore kao što su socijalna
politika, obrazovanje, infrastruktura, i slično - tačno one sfere u kojima je tržište, kao što je Adam Smith davno istakao, verovatno urođeno nesposobno da igra odlučujuću ulogu. Imajući ovo u vidu,
rastuća važnost komunikacija u industrijskom i postindustrijskom svetu znači da će država ostati jako prisutna u ovom sektoru u predvidljivoj budućnosti. Putevi, mostovi, luke, sateliti i ostali skupi javni projekti će za dugo ostati domen ove javne institucije, a ne tržišta.

 
Možda je još važnije, da tržište, mada je verovatno najefikasnija forma socijalne produkcije, nije sposobno da garantuje pravednu distribuciju socijalnog proizvoda, da li u formi javnih usluga ili socijalne sigurnosti. Ne pokušavajući da realizuje utopijsku socijalističku viziju o samoupravljanju autonomnih radnika, država je ta koja će nastaviti da bude najodgovornija za pravednu podelu socijalnih viškova i za stvaranje uslova pod kojima će građani biti u stanju da traže ono što oni misle da im pripada - ljudska prava. U sadašnjim uslovima, zahtev za socijalnu jednakost i ekonomsku i političku pravdu može samo da poveća ulogu države, čak i sa humanijim licem.

Parlamentarna demokratija je nezamisliva bez jake države da igra ulogu njenog proponenta. Osim u vrlo malom političkom okviru koji aproksimira utopijsku viziju Jean-Jacque Rousseau-a o direktnoj demokratiji, u kojoj svi građani mogu da diskutuju probleme, popularna vlada, vlada demosa nužno zahteva institucije, organizacije, grupe, procedure i zakone, drugim rečima, državu. Jake institucije ne moraju da budu garancija demokratije, jer suviše jaka država, autoritarna ili totalitarna, omalovažava demokratske procedure i civilno društvo. Ali slabe institucije praktično osiguravaju da će demokratija slabo funkcionisati i na kraju propasti. Najzad, sekularizam, koji počiva na pretpostavci o podeli autoriteta između getoizirane religiozne sfere i stalno rastuće javne sfere, je poredak koji crpi autoritet koji je ranije bio u posedu religije. Pošto je vlast teokrata i bogova zamenjena vlašću birokrata, država postaje nužni uslov za grupisanje sekularnih vlastodržaca.
                                                   
Pored argumenata o stalnoj vitalnosti internih funkcija države, podela sveta na države, koje tvrde da su, ili uglavnom i jesu, nacije-države, nastaviće da privileguje države onako dugo koliko ova podela traje, a čini se da će to biti vrlo dugo. Najzad, države ne nestaju lako. Ne samo da su sredstva države generalno mnogo veća, nego sredstva opozicionih pokreta, nego su i internacionalni sistem uopšte, a velike sile posebno, protiv nestanka država, bar posle Vestfalskog mira. Čak i u slučaju rata, države ne žele da vide potpuno uništenje svojih protivnika i pojavu novih država. Nedavne krize u Sovjetskom Savezu i Jugoslaviji, čije republike su se pozivale na ono isto pravo za samo-opredeljenje koje je Zapad glasno proklamovao poslednjih nekoliko dekada, su poučne, jer ponovo pokazuju da su zapadne države zabrinute kao i uvek, za "raison d’etat", a ne za prava individua i nacija.

I sto tako, pojava internacionalnih organizacija, ne samo da nije kontradiktorna državama, nego je zasnovana na postojanju država. Države su te koje su ujedinjene u Ujedinjenim Nacijama, Evropskoj Zajednici i tako dalje. Ovde ne postoji transformacije kvantiteta u kvalitet, jer suverenitet, vrhovni autoritet, koje sve države još tvrde da žele da zaštite, je nešto što države ili imaju ili nemaju. Prema tome, bez obzira kolika je njihova povezanost sa internacionalnim organizacijama, države će nastaviti da budu jedini nosioci suvereniteta, dok ne odluče da se samounište. Isto tako, bez obzira koliko je velika autonomija regiona, njihov autoritet će uvek biti ispod državnog, i zato neće biti vrhovni. Doduše, rastuća uloga internacionalnog ekonomskog procesa, internacionalnih organizacija, i nedržavnih internacionalnih faktora će smanjiti dominantnu poziciju države na svetskoj areni, i u ovom smislu, kritičari realističkih teorija su možda u pravu kad se nadaju da država neće više imati monopol u međunarodnim odnosima. Možda će, kao što oni tvrde, ratovi biti ređi, a internacionalna harmonija više verovatna.
Ali čak i ako je ova prognoza tačna, države će nastaviti da postoje i nastaviti da budu suverene na svojoj teritoriji. Uključujući se u razne internacionalne organizacije, država može da postane pitomija, humanija i sa smanjenom važnošću, ali kod kuće, i u samim tim organizacijama ona će ostati od najveće važnosti.

A ko modernost stvarno promoviše naciju i državu, i pošto su većina modernih država stvarno nacije-države, što znači, nisu etnički homogene države, nego samo suverene političke organizacije posebnih kulturnih zajednica, onda sledi da će nacije-države nastaviti da prosperiraju.
Njihovo dalje postojanje, međutim, ne mora logički da proizvede šovinizam i proganjanje manjina. Kao što sam gore sugerisao, nacije-države samo olakšavaju međuetnička neprijateljstva. Ali samo u kombinaciji sa drugim oblicima modernosti, naročito sa demokratijom i tržištem, šovinizam može da bude neizbežan. Ako sam u pravu kad mislim da modernost podstiče nacije, države i nacije-države, onda je očigledno beznadežno za političare i naučnike da očekuju da će šovinizam nestati kako se modernost razvija. Pošto će šovinističko ponašanje i dalje postojati, stvarni konflikti i siledžijsko ponašanje, u najboljem slučaju, će biti ograničavani. Drugim rečima, život je mnogo grublji
nege što je Volterov Panglos pretpostavljao.


Zapadnoevropska izuzetnost?

Ali zar država brzo ne postaje staromodna?

Z ar trend prema evropskoj integraciji ne sugeriše da nacije-države, ako ne države, postaju najmanje moderne od svih savremenih političkih organizacija. Zar nije internacionalizacija ljudskog života i stvaranja zajedničkog doma, da li u Evropi ili u ostalim delovima sveta, nepovratna i odlučujuća. Ponovo da kažem, u oceni da se nešto smatra gvozdenim zakonom razvoja, učinili bismo sebi uslugu da razlikujemo retoriku od realnosti. Doduše, retorika sugeriše da je Evropa na putu unije, da neće više biti ratova, da je milenijum, ustvari kraj istorije, odmah iza ugla. Ipak, nećemo pogrešiti ako malo budemo skeptični u vezi ovih grandioznih pretpostavki, koje se sigurno ne pojavljuju prvi put da predvide kraj konflikta i dolazeći raj na zemlji. Niti ćemo pogrešiti ako ukažemo na činjenicu da je euforija od 1989. trajala manje od godinu dana. Nećemo pogrešiti ni ako primetimo da je ključni slogan u 1970-im i 1980-im bio "euro-skleroza", a ne "euro-optimizam", a da svi slogani, kao proleterski internacionalizam, die Neue Ordnung, i novi svetski poredak - izgleda da imaju ograničen vek trajanja.

Ali da ne ostavim argumenat na nivou skepticizma, voleo bih da pomenem tri sasvim konkretna faktora. Prvi, 1992. predstavlja ekonomsku integraciju. Ne postoji razlog da jedinstveno evropsko tržište ne postoji paralelno sa državom, ustvari, sa ojačanom državom. Mada se politika i ekonomija presecaju i preklapaju, moderna država i kapitalizam mogu da okupiraju i okupiraju relativno autonomne sfere. Ja pretpostavljam da je najvažnija pokretačka sila za integraciju Zapadne Evrope podela Evrope u dve sfere uticaja, i time eliminacija brige o evropskoj sigurnosti. Kraj hladnog rata, ujedinjenje Nemačke, insistiranje Istočne Evrope da bude prihvaćena u zajednički evropski "dom", i dezintegracija Sovjetskog Saveza, pokazuje da će se integracija Evrope vrlo teško postići. Bez obzira na deklaracije koje tvrde suprotno, zapadnoevropske države imaju sasvim različite interese, i malo
je verovatno da će se ovi interesi, bilo geopolitički ili ekonomski, izbalansirati u Evropi posle perestrojke. Treće, politička unifikacija mora da podrazumeva dobrovoljnu, a ne prinudnu abdikaciju suvereniteta od strane evropskih država koje su definitivno suverene, institucijalno jake i bogate. Pošto je suverinitet baziran na konceptu sve-ili-ništa - po definiciji, vrhunski autoritet ne može biti "smanjen" ili "povećan" u stepenima - takva abdikacija ne samo da nema presedana u istoriji, nego i uz nužno stvaranje pan-evropske političke organizacije sa monopolom na silu, njene šanse za uspeh izgledaju minimalne. Da li je onda "Evropa" izuzetak? Nije.


Modernost elita

Kao što su nacije i države nužne za nacionalizam, nužne su i nacionalne elite, koje koriste naciju kao sredstvo za širenje svojih političkih, materijalnih i kulturnih interesa i počinju borbu za nezavisnost, samoupravu, ili veću dobrobit. Ovakav pogled na nacionalizam nužno pretpostavlja da su elite, ne mase, ključni igrač u istoriji, da elite neizostavno teže ka vlasti i uticaju baš zbog toga što su to u stanju, i da one mogu da mobilišu mase koristeći različite strategije. Neke se koncentrišu na kalkulaciju interesa, druge na status, a neke se pozivaju na "konstituitivne mitove" i mitomotore. Mogu li, prema tome, elite da stvore naciju ex nihilo, ili mora da postoji specifičan ethnie iz koga se može iskovati nacija? Da li nacije slede poziv za materijalni samo-interes ili su simboli najvažniji? Razni teoretičari daju razne odgovore, ali, na sreću, većina pretpostavlja da su u centru svega elite, čime prihvataju moj osnovni argumenat.  

Mada elite mogu, ali ne moraju, biti pretpostavka u svim formama socijalnih organizacija, uslovi modernosti praktično garantuju da će ih etničke većine i manjine imati. Širenje obrazovanja, urbanizacija i industrijalizacija mogu, ali ne moraju, da oslabe etničke razlike, kao što je teorija modernizacije nekad tvrdila, ali oni sigurno funkcionišu da proizvedu slojeve koji su socijalno mobilisani, tehnički trenirani, dakle, idealno pripremljeni da uzdignu svoju naciju ili da promovišu
njene interese.


Nije nikakvo iznenađenje da su moderne nacionalne elite prisvojile jezik ljudskih prava, a naročito samo-opredeljenja. Naravno, diskursi o ljudskim pravima imaju hegemonizirajući uticaj na savremeno mišljenje. Čak se i diktatori osećaju obaveznim da sebe proklamuju jedinim zaštitnicima ljudskih prava. Sama po sebi ova hegemonija nije dovoljna da gurne elite na put nacionalizma ali veoma olakšava takav korak.
Pozivanje na ljudska prava doslovno poziva elite da se istaknu. Pored toga, daje im univerzalni jezik sa neoborivim argumentima, tako snažnim da čak i argumenti protiv zahteva za ljudskim pravima moraju da se baziraju na ljudskim pravima. Pošto su ljudska prava postala dominantni diskurs zapadnih država, ironija je da su političari i državnici prinuđeni da se klanjaju principu koji pretpostavlja suverenu osobu ili suverenu grupu suverenoj državi, ako se univerzalno primeni, bi dovelo do destabilizacije internacionalnog sistema i do interne deligitimizacije njihove vlasti.

Dozvoliti nacionalnim elitama da stvarno dobiju države za svoje nacije je horrible dictu demokratija. Politička sloboda, konkurencija partija, izbori i slično, omogućuju, ohrabruju i prisiljava elite da postižu svoje interese na najefikasniji način, a to znači da koriste naciju za političku i materijalnu vlast. Uslovi slobode uklanjaju sve političke prepreke koje su postojale na putu nacionalizma. Parlamentarna konkurencija naglašava grupisanje a ovo daje spremno sredstvo za njihove ambicije. Zahtev za popularnom legitimacijom prisiljava elite da se identifikuju kao tobožnji zaštitnici suvereniteta, i kao takvi, branitelji nacije. Nacionalne elite u demokratskom sklopu će, prema tome, izražavati nacionalni sentiment, i stvarno prevesti ova osećanja u zahtev za naciju-državu ili samoupravu. Nedavni događaji u postkomunističkim državama Istočne Evrope izgleda da potvrđuju istinitost ove pretpostavke. Da li će nacionalne elite uspeti u svojim naporima je naravno, sasvim različito pitanje, pitanje koje zavisi od sposobnosti da se privuku sledbenici i savlada opozicija.

Kuda ide nacionalizam?

V erujem da će nacionalizam ići daleko u budućnost. Kao što sam gore naveo, nacionalizam nije neki atavistički premoderni fenomen osuđen da nestane sa rastućom modernošću sveta. Sasvim obrnuto: Ono što se zove nacionalizam će verovatno još više rasti pod uslovima modernosti, što je idealno leglo za šovinizam, nacionalno samo-opredeljenje, nacionalnu samoupravu, i nacionalni identitet. Modernost promoviše nacije, države, a time i nacije-države. Možemo očekivati da će nacionalizam, bez obzira kako se definiše, i dalje jačati, kako moderne države postaju još modernije, a nemoderne krenu na put modernosti. Ukratko, modernost proizvodi nacionalizam.  

Uprkos zapadnih tvrdnji da je nacionalizam ne-evropski, samim tim što je moderan, nacionalizam je najmoderniji evropski fenomen. Tako su tek oslobođeni narodi Istočne Evrope suočeni sa nerešivom zagonetkom. Time što su kao nacionalisti pravi Evropljani oni neće biti primljeni u Evropu. S druge strane, ako odbace evropske vrednosti i ponašanja, time što neće biti nacionalisti, možda će biti primljeni, ali je to verovatno bezuspešan pokušaj u svetu nacija, država i nacija-država. Cinici – ili možda idealisti? - mogu dodati da, insistirajući na takvim rigoroznim ulaznim zahtevima, "Evropa" je planirala ovu nemoguću dilemu.

 Izvor: Journal of International Affairs, vol 45/No. 2, pp. 307-323,

Winter 1992. Alexander J. Motyl is associate professor of political science and
director of the Nationality and Siberian Studies Program of the W.
Averell Harriman Institute for Advanced Study of the Soviet and East
Europian politics, East-West relations, international security and arms control. He has written numerous articles on the changing Yugoslav political situation and is author of Soviet-Yugoslav Relations During World War II, 1941-1945 (fortcoming).
 

Primedba prevodioca: Fusnote nisu uključene u ovaj prevod. 

Preveo, Živomir Mašić
Toronto Kanada



19 коментара:

  1. Анониман28. мај 2013. 03:32

    Li,mnogooooooooo dugo,ali izvrsno.Uživao sam.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман28. мај 2013. 07:46

    Nacionalizam je, dakle,identitet industrijskog društva, patriotizam je ljubav identična ostalim oblicima ljubavi. Ako zemlju voliš treba da se brineš o njenom prosperitetu i kako god okreneš taj put nije EU.
    Smejem se samom sebi.

    XXX

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ideja puta u EU je žestok ideološki projekat koji se tokom perioda iza drugog rata permanentno situira u zakonodavstveni sistem globalističkog poretka. Otuda je teško razdvojiti poreklo,to jest šta je nastalo prvo,jaje ili kokoška.
      U stilu komentara pesnika ( ispod)i autora teksta,teoretsko pitanje je kom se carstvu privoleti?Praktično smo na istom, kako god ga nazvali.
      U tom smilsu nacionalizam i jeste i nije identitet industrijskog društva, ako ga shvatimo u jednom od značenja. Praktično "nacionalizam" je uvek postojao ali u drugačijim zajednicama i pod drugačijim nazivom.

      A put u EU? Ako zemlju "voliš" lepo od tebe,voli je.Ako je ljubav princip vođenja države( zemlje) onda si na pogrešnom putu.Zemlju prvo treba znati " voditi" ,ljubav se podrazumeva, a može i da ne bude, haha..
      Ako država hoće da je tržišni konkurentna mora da trguje po tržišnim zakonima. To je ta priča daleko od ljubavi.

      Избриши
    2. Анониман29. мај 2013. 20:15

      Pošto ne znaju ekonomiju političari bi morali konsultovati ekonomiste, a ništa neće izgubiti ako se obrate za pomoć lekaru neurologu i psihijatru u pitanjima koja im nisu dovoljno jasna.
      To je priča o mentalnom zdravlju.

      XXX

      Избриши
  3. Анониман28. мај 2013. 19:50

    Meni je spaljivanje knjiga fašizam.Otkako je knjiga spaljuju ih, u svim vremenima i svim prostorima.Ne slažem se da su fašizam i nacionalizam moderni izumi.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Samo naivni misle da će spaljene knjige zanavek uništiti misao.Gomila laži, koju serviraju takva društva, privremeno stopira svest pojedinca i zajednice.Priznajem da je ovaj manir korisno sredstvo vlastodršcima koji računaju u okvirima sopstvenog, jadnog života, isto toliko koliko je poguban za pojedince pod takvim režimom.
      Spaljivanje knjiga je samo jedna od metoda, često antiproduktivna.Ima mnogo onih suptilnih i gorih.

      Jedno razjašnjenje: nacije su modernije zajednice i otuda vezivanje nacionalnih osećanja za tu, a nezajednice od pre.

      Избриши
  4. Анониман29. мај 2013. 17:31

    Dopada mi se tekst.
    Nemam nista protiv nikakvog nacionalizma, u svim znacenjima koja mu se pripisuju, dok je u glavi i dok ne dotice ljude u zajednici u kojoj zivis. Jel ti volja da volis, mrzis,voli, mrzi , ali nazovi mo to pravim imenom. Legalizujes li ljubav ili mrznju, ocekuj adekvatnu reakciju pojedinaca i drustva. Ne prija mi nacionalna drzava sa predznakom jedne( vecinske) nacije. Smatram je izopacenom za 21 vek. Ali se slazem sa autorom da je ona realnost, da taj system nismo prevazisli a da je nacionalizam njegova tipicna boljka.
    Z.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман29. мај 2013. 20:17

      Ni ja nisam protivan nacionalizmu. Ni marva ne pase na tuđoj livadi.
      Ko negira privatno vlasništvo na gadnom je putu.
      XXX

      Избриши
    2. Анониман29. мај 2013. 21:57

      Vara li me osecaj ili te ja stvarno inspirisem?
      Pasi brate koliko ti drago, sve i da hocu ja ne mogu. Otisao sam sa svoje livade. I vidi sada cuda, imam dve. A nijedna nije moje vlasnistvo. Vlasnistvo mi je na trecoj livadi.Cudo do cuda.
      Z.

      Избриши
    3. Čim se spomene nacionalizam ritualno se povede kolo poremećenog sistema vrednosti protiv kog je ovaj post uperen.Upotreba čistih pojmova je osnova pismenosti pa je uputno prvo naučiti abecedu.
      Ne apelujem, Bože sačuvaj, samo se uključujem svojom asocijacijom na "ispašu".

      Избриши
    4. Анониман30. мај 2013. 18:17

      Čovek mora da se zapita kako to da u jednoj, grubo uzev,sasvim prosvećenoj sredini priča bez osnova ima težinu. Odgovor je lak. Recimo, šta vredi diploma, Tomi diplomi,završen fakultet(koji ono fakultet i u kom ono gradu)kada on ne zna da sklopi normalnu rečenicu, ili Srbe u Bosni naziva Bošnjacima. Ili, šta znači završen fakultet bilo kom čoveku koji nema širinu asocijacija.To je kao da pozna samo četiri padeža.
      XXX

      Избриши
    5. U pravu si,čudo su diplome. A tek asocijacije, ohohoooo.Vidiš na temu nacionalizam, marva, livade..imam asocijaciju da nacionalizam ne izvodi marvu na livadu nego na ulice posle čega marvi, koja preživi, nije do livade.
      Jel' mi, Boga ti asocija šira od četiri padeža.Mnogo bi mi značilo tvoje mišljenje.

      Избриши
    6. Анониман30. мај 2013. 20:00

      Evo bleelaja,heheeee.. Uživam.
      Peđa

      Избриши
    7. Анониман30. мај 2013. 21:55

      Obozavam gluposti.Deluju relaksirajuce, hehe...
      Lomimo jezik, vezbamo mozgane sa dipl.Inspiritivan ovaj nacionalizam.
      pozdrav
      Z.

      Избриши
    8. Blesavo, blesavo, i ja se odvaljujem od smeha. Držaće me raspoloženje bar jedan dan, haha...

      A kao što čujete uhvatili me ponovo Italijani, kancone.Kada ćemo dole? Pa malo u naše konobe na vinsku čorbu i pršut.

      Избриши
  5. Анониман01. јун 2013. 12:16

    Uz nacionalizam problem današnjice je religija, ovoga puta islamizam. Budu li se islamisti i dalje kočoperili Evropom Evropljanima neće biti problem da se sete svojih vojničkih gena.Druga je stvar što će je to odvesti u ćorsokak.
    Jovo B.

    ОдговориИзбриши
  6. To je sudbina svake političke ideje koja dobija na masovnosti. I ako islam (religije) posmatramo kao političku ideju, što ima svoje čvrsto uporište u njegovim temeljima, onda ga treba gledati iz tog ugla kao remetilački faktor evropskog društvenog sistema ma kakav on bio.

    Ukoliko skrenemo na plan kulture,tu je tek moguće uočiti " objektivne" nepodudarnosti,koje su od kako je veka i sveta, tradicionalno imale posebnu težinu u zajedničkom životu grupacija različitih verskih opredeljenja.
    Gde je u svemu tome nacionalizam? Ako je nacionalizam povezan sa nacijom,a jeste, postavlja se pitanje odnosa islama, odnosno islamskog življa u evropskim državama, to jest nacijama. Mada su ti ljudi uglavnom državljani Evrope, oni joj istinski ne pripadaju.Kada se religija postavi iznad države i nacije, kao što je i ovde slučaj ( u slučaju fundamentalista) onda su oni objektivna smetnja.
    Lako je ne primetiti opasnost,ali je opasno. Ja sam uvek za to da je bolje sprečiti nego lečiti. Evropi je, kako reče jedan moj prijatelj,stigao račun na naplatu.Sada se ispostavlja da račiuni stižu na sve strane, dakle i islamskim narodima.Šta će biti videćemo.

    ОдговориИзбриши
  7. Анониман03. јун 2013. 13:04

    Poraz slobodarsko mislecih ljudi je neminovan u drustvu koje kritiku fundamentalista karakterise kao fasizam.Svestenstvo je bilo i ostalo predmet poruge,sve do pape,nad islamom je zabrana i to pod pretnjom odmazde.
    Evropa nije prepoznala sustinu islama kao religije.Njihova egzistencija odvija se kroz religiju,zato je ona iznad drzave i nacija. Hriscanstvo u Evropi, i svetu, deluje suptilno.Ne treba ga zbog toga zanemariti.Sve u svemu religija ne odustaje od politicke moci.
    Z.

    ОдговориИзбриши