Da li duh može da nadživi mozak?
Prevela s nemačkog
Aleksandra Bajazetov-Vučen
Želja za besmrtnošću jedna je od najjačih čovekovih želja. Ona je uglavnom želja za besmrtnošću duha: šta bismo uopšte sa besmrtnošću tela ako istovremeno i naš duh, naša svest, ne bi bili besmrtni? Većina nas bi verovatno prihvatila smrtnost tela ako bi zauzvrat mogla da sačuva svoje Ja.
U ovom tekstu pozabaviću se pitanjem da li duh može da nadživi mozak, ali se neću obazirati na njegove religiozne ili teološke aspekte. Na dilemu o postojanju neke besmrtne duše koja bi, kako mnoge religije tvrde, mogla da nadživi fizičku smrt ne želim da dam ni potvrdan ni odričan odgovor. Govoriću o "duhu" u onom smislu u kom ga razumevaju psihologija, moderna filozofija duha i kognitivna neurobiologija i nauka o mozgu,naime u smislu mnostva individualno doživljenih stanja: u njih spadaju svesno opažanje procesã u nasem telu i u svetu oko nas, osećanja, mišljenje, moć zamišljanja, pažnja, sećanje, htenje i svest o sebi, da spomenem samo nekoliko. Poći ću od pretpostavke da želja za besmrtnošću duha podrazumeva očuvanje svih ovih stanja, ili bar što većeg broja njih.
Ako porazmislimo o mogućnosti ili nemogućnosti ostvarenja ove želje, zaključićemo da rešenje u velikoj meri zavisi od toga kako shvatamo odnos između individualnog duha i tela, tačnije rečeno - mozga. Kod obrazovanije publike, pa čak i među stručnjacima (filozofima, psiholozima, stručnjacima za mozak) postoje značajna razmimoilaženja. Naime, uopšte se ne podrazumeva da duh ima bilo kakve veze sa mozgom, jer nas doživljaj ne lokalizuje mentalne činove niti u mozgu, niti bilo gde drugde. Duh je za nas nešto nematerijalno, neopipljivo, pnešto što se ne dã lokalizovati i što ne podleže prirodnim zakonima. Zanimljivo je da mi naš mozak uopšte i ne osećamo (mozak ne oseća bol), a samo razmišljanjem ne bismo došli do zaključka da se duhovni procesi odvijaju baš u mozgu. Međutim, još su lekari u drevnom Egiptu i Grčkoj otkrili da određene povrede i oboljenja mozga dovode do karakterističnih ograničenja motoričkih i kognitivnih sposobnosti. Od tada je u prilog ovoj tezi dodato više značajnih argumenata. I dok se ranije mislilo da su duhovna i emotivna stanja neobjašnjiva, moderna nauka o mozgu je u stanju da uz pomoć najrazličitijih metoda ispita, pa čak i da vizuelno prikaže one procese u ljudskom mozgu koji odgovaraju duhovnim procesima.
U ove metode, osim sistematske stimulacije jedne ili više ćelija uz pomoć mikroelektroda, spada i usavršena tehnika elektroencefalografije (EEG-Mapping), ali i druge vizuelne tehnike kao što je pozitronsko-emisiona tomografija (PET) i funkcionalna nuklearno-magnetna rezonanca (fNMR, functional imaging).Kombinovanjem ovih metoda mogu se povezati anatomija mozga, lokalni moždani krvotok, lokalni moždani metabolizam, lokalna neuronska aktivnost i kognitivne funkcije, a da pri tom ne mora da se otvara lobanja kao kod neurofizioloških i neuroanatomskih ispitivanja.
Veze između lokalnog moždanog krvotoka, lokalnog moždanog metabolizma, lokalne neuronske aktivnosti i specifičnih kognitivnih funkcija niukoliko nisu linearne. Zato se kod različitih metoda merenja često javljaju nesuglasice, mada do njih dolazi čak i između rezultata jedne iste metode. To, međutim, ne umanjuje značaj ovih metoda za rasvetljavanje kognitivog i mentalnog rada, tim pre što se one mogu i kombinovati.
Tako danas primenom ovih metoda u kliničkoj medicini kod mnogih slučajeva kognitivnih deficita može da se pretpostavi koji su ih organski defekti u mozgu prouzrokovali. Ako, na primer, neko posle moždanog udara više ne razlikuje boje, oštećen mu je određeni vizuelni areal u kori velikog mozga. Ako neko ima smetnje u poimanju prostora ili orijentisanju u prostoru, oštećeni su areali u oblasti temena (na primer, zadnji parijetalni kortikalni areal). Smetnje u govoru, u zavisnosti od simptoma, ukazuju na oštećenja u Brokinom ili Vernikeovom jezičkom centru. Čak i "čisto duhovne" delatnosti kao što su zamišljanje, sećanje, razumevanje značenja nečeg izrečenog ili procitanog, mogu se lokalizovati u mozgu. Pri tom je uglavnom prihvacena pretpostavka da se zamišljanje određenih stvari i prisećanje na njih odvija upravo u onim arealima mozga koji su zaduženi i za opažanje tih stvari.
Filozofski potkovan čitalac odmah će prigovoriti da samo korelacija između duhovnih stanja i procesa u mozgu još uvek ne kazuje ništa o njihovoj pravoj vezi. Od postojanja ove tesne korelacije polaze najrazličitija stanovišta filozofije duha, a videćemo da ona daju i različite odgovore na pitanje da li duh može da nadživi mozak. Okvirno se u današnjoj polemici o odnosu duha i mozga može razlučiti pet pozicija.
Prva:
duh se od materijalnog mozga razlikuje suštinski, ali sigurno ima uticaja na njega da bi uopšte mogao da utiče i na materijalni svet (interaktivni dualizam: Ekles, mnogi filozofi i psiholozi).
Druga:
duh nastaje filogenetski, ali i ontogenetski, pri individualnom razvitku svakog čoveka iz materijalnog mozga, da bi se potom ovog "oslobodio", postao "nematerijalan" i kadar da kao viši princip upravlja mozgom (emergentizam: Lorenc, Poper, mnogi filozofi i psiholozi).
Treća:
duh je sistem za obradu simbola po određenim pravilima. Ta obrada simbola može se odvijati pod potpuno različitim materijalnim uslovima, na primer u mozgu, ali i u kompjuteru (funkcionalizam: Fodor, mnogi kognitivni psiholozi i informaticari).
Četvrta:
duh je fizičko stanje koje generiše i prima značenje; ono nastaje u sadejstvu mnogih centara mozga i u interakciji mozga i organizma sa okolinom. Duh utiče na ne-duhovna stanja mozga, ali i ona utiču na njega. On jeste povezan sa radom određenih moždanih struktura, ali se ne može svesti na njih (neredukcionisticki fizikalizam: Rot, i Svegler, neki filozofi, psiholozi, stručnjaci za mozak).
Peta:
duh je proizvod određenih moždanih struktura (ćelija u korteksu, određenih tipova sinapsi); on se u potpunosti može svesti na ove moždane strukture (neurobiološki redukcionizam: Sanze, Krik i Koh, neki filozofi, stručnjaci za mozak).
U okviru ovih pozicija, pitanje o potencijalnoj besmrtnosti duha može se odgovoriti na sledeći način: za interaktivni dualizam - ako sam dobro razumeo Eklesa - duh je, doduše, u principu nezavisan od mozga i zato može da preživi njegovu smrt. Međutim, njemu je potreban neki individualni mozak da bi postao onaj individualni duh kakvim čovek sebe doživljava. Kakve osobine duh ima bez nekog kontaktnog mozga, potpuno je nejasno, ali to svakako nisu one koje duh ima u interakciji s mozgom. Kada mozak umre, nestaje i ova individualnost, a upravo nam je ona važna. Ukoliko moj duh preživi moju smrt, ja kao individua to verovatno neću primetiti.
Emergentizam,doduše, shvata duh kao stanje "potpuno različito" od materijalnog mozga, ali je emergencija, pojavljivanje ovog "potpuno različitog" stanja - ako sam dobro razumeo Lorenca,Popera i ostale emergentiste - vezano za prisustvo nekog materijalnog mozga, a sa njim i nestaje, osim ako to nekako ne pokušam da sprečim. U slučaju Poperovog emergentizma, duh koji je postao autonoman može da stvori onaj čuveni treći svet nadindividualnih duhovnih stanja, ovaploćen u delima nauke, umetnosti i kulture. Međutim, čak i velikim ljudima pomisao da će nastaviti da žive u svojim delima po pravilu pruža slabu utehu. Oni od toga nemaju ništa; eventualnu korist mogu da izvuku njihovi izdavači i naslednici. Emergentni duh umire kad umre i biološki mozak.
Da li se želja za besmrtnošću duha (kao individualnog stanja) može ostvariti u okviru navedenih polazišta? Sva stanovišta,osim funkcionalizma,vezuju postojanje individualnog duha za postojanje individualnog mozga, iako Ekles možda i ne isključuje u potpunosti mogućnost da je duh a priori besmrtan. Međutim, kao što sam već izložio, tada je sporno da li i individualnost tog duha može da nastavi da postoji. Kod ostalih teorija, pak, nameće se pitanje kako se one moždane strukture koje stvaraju duh ili su njegov neophodni supstrat mogu učiniti većnim.
Jedina muka kod takvog rešenja je što tada nisam besmrtan ja, nego kopija mog duha - ja sam već umro zajedno sa mojim prirodnim mozgom. Ja sãm nemam ništa od toga što postoji neko biće koje misli, oseća i dela kao ja. Za moje imaginarne prijatelje i poznanike stvari možda stoje drugačije, oni možda i pomisle da imaju sreću što je mudri Vođa "nastavio da živi" u robotu.
Alternativa može da bude blagovremeni transfer, "bimovanje" mog Ja pre njegove bioloćke propasti u kompjuter ili u robota. To je već opisano u raznoraznim naučno-fantastičnim pričama, a ozbiljnije tretirano u filozofskim raspravama, ali trenutno izgleda nemoguće. Najpre bi taj superkompjuter koji treba da primi moj mozak i sãm morao da bude dovoljno kompleksan da bi zaista mogao da ga primi, a onda bi (verovatno) i sam već imao duh; čitav poduhvat bi se završio šizofrenijom. Kao drugo, moj bi duh u trenutku transfera ili "bimovanja" - čak i da je reč o najkraćem mogućem vremenu - morao da postoji bez materijalnog supstrata, u šta čak ni najsmeliji funkcionalisti ne veruju (bar njihov predstavnik Dzeri Fodor polazi od nužnosti ove materijalne veze).
Ma kako lepo zvučala funkcionalistička teorija, ona ne može da izbegne vezanost duha za njegov supstrat. Duh se ne može odvojiti od svog supstrata, a upravo bi to bilo neophodno za transfer. Čak i kompjuterski duh - ako jednog dana bude postojao nestaće sa svojim individualnim kompjuterom.
Uzgred rečeno, ovaj problem nije nov. Ljudi su hiljadama godina pokušavali da ovekoveče svoje ideje tako što su ih zapisivali. Ali ono što su zapisivali bili su nizovi slova i reči, a ne ideje ili informacije: one umiru zajedno sa autorom. Čitanje ovih nizova slova i reči u nama, kasnijim čitaocima, izaziva svesne i nesvesne asocijacije, i to u okviru sasvim individualne zalihe prethodnog iskustva u našim mozgovima. Prilikom čitanja teksta (kao i prilikom slušanja govora) mi stvaramo nove ideje i nove informacije, koje se, u idealnom slučaju, približavaju autorovima (što možemo samo da pretpostavimo, ali nikada i da utvrdimo). Ideje nisu besmrtne, i ne postoji prenošenje ideja i informacija, već postoji samo njihovo individualno ponovno stvaranje u svakom individualnom mozgu.
S obzirom na neizbežnu individualnost duha, ostaje, znači, samo još mogućnost da se duh učini besmrtnim tako što će se neki individualni mozak učiniti pbesmrtnim. Kako tu stoje stvari?
Pa, za početak dosta loše, jer mozak je od svih organa našeg organizma najsmrtniji. On je najosetljiviji na prekid u dotoku hrane i kiseonika. To i nije čudno, jer iako sa svojih otprilike 1350 grama čini samo 2 odsto ukupne telesne mase, mozak koristi 20 odsto kiseonika i energije proizvedene u toku metabolizma. Već i prekid u dotoku kiseonika od svega nekoliko minuta vodi do trajnih oštećenja mozga. Najpre zakazuju procesi u moždanoj kori (to jest, nastupa kortikalna smrt ili delimična smrt mozga, prepoznatljiva po čuvenoj ravnoj liniji na EEG-u), a potom procesi u produženoj moždini, u kojoj su smešteni centri za krvotok i disanje. Ako se pacijentu kome je odumro mozak ne dã veštačko disanje, dolazi do opšte biološke smrti. Činjenica da se prvo isključuje kora velikog mozga posebno je značajna za naš predmet, jer sa njom otpadaju i svi svesni procesi, pa time i svaki osećaj sopstvenog Ja. Drugim rečima, čovekov duh umire sa korom velikog mozga - osim ako ne pokušam da to nekako sprečim. U nastavku teksta biće reći o tome kako se ova smrt moždane kore može odgoditi ili sasvim izbeći, kako bi se Ja spaslo od smrti.
duh se od materijalnog mozga razlikuje suštinski, ali sigurno ima uticaja na njega da bi uopšte mogao da utiče i na materijalni svet (interaktivni dualizam: Ekles, mnogi filozofi i psiholozi).
Druga:
duh nastaje filogenetski, ali i ontogenetski, pri individualnom razvitku svakog čoveka iz materijalnog mozga, da bi se potom ovog "oslobodio", postao "nematerijalan" i kadar da kao viši princip upravlja mozgom (emergentizam: Lorenc, Poper, mnogi filozofi i psiholozi).
Treća:
duh je sistem za obradu simbola po određenim pravilima. Ta obrada simbola može se odvijati pod potpuno različitim materijalnim uslovima, na primer u mozgu, ali i u kompjuteru (funkcionalizam: Fodor, mnogi kognitivni psiholozi i informaticari).
Četvrta:
duh je fizičko stanje koje generiše i prima značenje; ono nastaje u sadejstvu mnogih centara mozga i u interakciji mozga i organizma sa okolinom. Duh utiče na ne-duhovna stanja mozga, ali i ona utiču na njega. On jeste povezan sa radom određenih moždanih struktura, ali se ne može svesti na njih (neredukcionisticki fizikalizam: Rot, i Svegler, neki filozofi, psiholozi, stručnjaci za mozak).
Peta:
duh je proizvod određenih moždanih struktura (ćelija u korteksu, određenih tipova sinapsi); on se u potpunosti može svesti na ove moždane strukture (neurobiološki redukcionizam: Sanze, Krik i Koh, neki filozofi, stručnjaci za mozak).
U okviru ovih pozicija, pitanje o potencijalnoj besmrtnosti duha može se odgovoriti na sledeći način: za interaktivni dualizam - ako sam dobro razumeo Eklesa - duh je, doduše, u principu nezavisan od mozga i zato može da preživi njegovu smrt. Međutim, njemu je potreban neki individualni mozak da bi postao onaj individualni duh kakvim čovek sebe doživljava. Kakve osobine duh ima bez nekog kontaktnog mozga, potpuno je nejasno, ali to svakako nisu one koje duh ima u interakciji s mozgom. Kada mozak umre, nestaje i ova individualnost, a upravo nam je ona važna. Ukoliko moj duh preživi moju smrt, ja kao individua to verovatno neću primetiti.
Emergentizam,doduše, shvata duh kao stanje "potpuno različito" od materijalnog mozga, ali je emergencija, pojavljivanje ovog "potpuno različitog" stanja - ako sam dobro razumeo Lorenca,Popera i ostale emergentiste - vezano za prisustvo nekog materijalnog mozga, a sa njim i nestaje, osim ako to nekako ne pokušam da sprečim. U slučaju Poperovog emergentizma, duh koji je postao autonoman može da stvori onaj čuveni treći svet nadindividualnih duhovnih stanja, ovaploćen u delima nauke, umetnosti i kulture. Međutim, čak i velikim ljudima pomisao da će nastaviti da žive u svojim delima po pravilu pruža slabu utehu. Oni od toga nemaju ništa; eventualnu korist mogu da izvuku njihovi izdavači i naslednici. Emergentni duh umire kad umre i biološki mozak.
Neredukcionistički fizikalizam, istina, dopušta pomisao da je duh fizičko stanje sasvim posebne prirode koje nastaje zajedno sa procesima u mozgu, ali se ono na njih ne da svesti. Međutim, to posebno fizičko stanje je, ništa manje, vezano za postojanje i funkcionisanje sasvim određenih ne-duhovnih, neuronskih struktura.
Za neurobiološki redukcionizam cela priča oko navodne besmrtnosti duha i svesti sasvim je jasna: duh i svest nestaju kad odumru one strukture mozga koje stvaraju svest.
Sasvim drugačije stvari stoje za funkcionaliste,koji duh shvataju kao sistem za obrađivanje simbola, odnosno informacija. Kod ovog sistema obrade informacija je, naime, svejedno da li se on odvija u duhu ili u kompjuteru. S tim u skladu špekulise se i da li će budući veoma kompleksni kompjuteri biti u stanju ne samo da rešavaju komplikovane zadatke i da se ponašaju primereno situaciji, već i da li će možda razviti svest i samospoznaju.
Za neurobiološki redukcionizam cela priča oko navodne besmrtnosti duha i svesti sasvim je jasna: duh i svest nestaju kad odumru one strukture mozga koje stvaraju svest.
Sasvim drugačije stvari stoje za funkcionaliste,koji duh shvataju kao sistem za obrađivanje simbola, odnosno informacija. Kod ovog sistema obrade informacija je, naime, svejedno da li se on odvija u duhu ili u kompjuteru. S tim u skladu špekulise se i da li će budući veoma kompleksni kompjuteri biti u stanju ne samo da rešavaju komplikovane zadatke i da se ponašaju primereno situaciji, već i da li će možda razviti svest i samospoznaju.
Da li se želja za besmrtnošću duha (kao individualnog stanja) može ostvariti u okviru navedenih polazišta? Sva stanovišta,osim funkcionalizma,vezuju postojanje individualnog duha za postojanje individualnog mozga, iako Ekles možda i ne isključuje u potpunosti mogućnost da je duh a priori besmrtan. Međutim, kao što sam već izložio, tada je sporno da li i individualnost tog duha može da nastavi da postoji. Kod ostalih teorija, pak, nameće se pitanje kako se one moždane strukture koje stvaraju duh ili su njegov neophodni supstrat mogu učiniti većnim.
Za funkcionaliste je duh neutralan u odnosu na svoj materijalni supstrat, ali nekakav materijalni supstrat on ipak mora da ima. Pretpostavimo da ne samo mozak, vec i kompjuteri i roboti, mogu da imaju svest, i pretpostavimo još da bi nekakav superkompjuter (kakav za sad, naravno, ne postoji) mogao da obuhvati moj duh u svim njegovim strukturama i procesima potrebnim za svestan rad i da ga reprodukuje u sebi ili u nekom drugom superkompjuteru. Kada bi taj superkompjuter bio sazdan od trajnog materijala ili kada bi mogao da se do savršenstva popravi, tada bi moj duh bio večit. Takav superkompjuter mogao bi, naravno, da se spoji i sa telom koje bi sasvim ljudski moglo da stupi u interakciju sa okolinom.
Jedina muka kod takvog rešenja je što tada nisam besmrtan ja, nego kopija mog duha - ja sam već umro zajedno sa mojim prirodnim mozgom. Ja sãm nemam ništa od toga što postoji neko biće koje misli, oseća i dela kao ja. Za moje imaginarne prijatelje i poznanike stvari možda stoje drugačije, oni možda i pomisle da imaju sreću što je mudri Vođa "nastavio da živi" u robotu.
Alternativa može da bude blagovremeni transfer, "bimovanje" mog Ja pre njegove bioloćke propasti u kompjuter ili u robota. To je već opisano u raznoraznim naučno-fantastičnim pričama, a ozbiljnije tretirano u filozofskim raspravama, ali trenutno izgleda nemoguće. Najpre bi taj superkompjuter koji treba da primi moj mozak i sãm morao da bude dovoljno kompleksan da bi zaista mogao da ga primi, a onda bi (verovatno) i sam već imao duh; čitav poduhvat bi se završio šizofrenijom. Kao drugo, moj bi duh u trenutku transfera ili "bimovanja" - čak i da je reč o najkraćem mogućem vremenu - morao da postoji bez materijalnog supstrata, u šta čak ni najsmeliji funkcionalisti ne veruju (bar njihov predstavnik Dzeri Fodor polazi od nužnosti ove materijalne veze).
Ma kako lepo zvučala funkcionalistička teorija, ona ne može da izbegne vezanost duha za njegov supstrat. Duh se ne može odvojiti od svog supstrata, a upravo bi to bilo neophodno za transfer. Čak i kompjuterski duh - ako jednog dana bude postojao nestaće sa svojim individualnim kompjuterom.
Uzgred rečeno, ovaj problem nije nov. Ljudi su hiljadama godina pokušavali da ovekoveče svoje ideje tako što su ih zapisivali. Ali ono što su zapisivali bili su nizovi slova i reči, a ne ideje ili informacije: one umiru zajedno sa autorom. Čitanje ovih nizova slova i reči u nama, kasnijim čitaocima, izaziva svesne i nesvesne asocijacije, i to u okviru sasvim individualne zalihe prethodnog iskustva u našim mozgovima. Prilikom čitanja teksta (kao i prilikom slušanja govora) mi stvaramo nove ideje i nove informacije, koje se, u idealnom slučaju, približavaju autorovima (što možemo samo da pretpostavimo, ali nikada i da utvrdimo). Ideje nisu besmrtne, i ne postoji prenošenje ideja i informacija, već postoji samo njihovo individualno ponovno stvaranje u svakom individualnom mozgu.
S obzirom na neizbežnu individualnost duha, ostaje, znači, samo još mogućnost da se duh učini besmrtnim tako što će se neki individualni mozak učiniti pbesmrtnim. Kako tu stoje stvari?
Pa, za početak dosta loše, jer mozak je od svih organa našeg organizma najsmrtniji. On je najosetljiviji na prekid u dotoku hrane i kiseonika. To i nije čudno, jer iako sa svojih otprilike 1350 grama čini samo 2 odsto ukupne telesne mase, mozak koristi 20 odsto kiseonika i energije proizvedene u toku metabolizma. Već i prekid u dotoku kiseonika od svega nekoliko minuta vodi do trajnih oštećenja mozga. Najpre zakazuju procesi u moždanoj kori (to jest, nastupa kortikalna smrt ili delimična smrt mozga, prepoznatljiva po čuvenoj ravnoj liniji na EEG-u), a potom procesi u produženoj moždini, u kojoj su smešteni centri za krvotok i disanje. Ako se pacijentu kome je odumro mozak ne dã veštačko disanje, dolazi do opšte biološke smrti. Činjenica da se prvo isključuje kora velikog mozga posebno je značajna za naš predmet, jer sa njom otpadaju i svi svesni procesi, pa time i svaki osećaj sopstvenog Ja. Drugim rečima, čovekov duh umire sa korom velikog mozga - osim ako ne pokušam da to nekako sprečim. U nastavku teksta biće reći o tome kako se ova smrt moždane kore može odgoditi ili sasvim izbeći, kako bi se Ja spaslo od smrti.
Potencijalna biološka besmrtnost ne protivreči zakonima prirode; smrt je, čini se štaviše, nešto sasvim sekundarno. Postoje besmrtni jednoćelijski organizmi, a čak su i naše polne ćelije (kao jednoćelijski organizmi) zapravo proizvod neprekidnog niza deljenja ćelija koje traje već otprilike tri milijarde godina, otkako je nastao čivot na ovoj planeti. Sve druge ćelije našeg tela su smrtne, ali se čak i one mogu učiniti besmrtnima ako se njihove kulture maligno promene, ako se zaraze rakom.
Za ljudski mozak (kao i za mozak svih sisara) karakteristično je da se njegove ćelije, za razliku od ćelija ostalih organa (ili bar većine njih), od rođenja više ne dele. Zato mozak i ne regeneriše oštećenja, već ih u najboljem slučaju kompenzuje tako što se reorganizuje. On od samog rođenja stari pút smrti. To, međutim, takođe nije neminovnost: mozak nekih kičmenjaka, na primer amfibija, ima sposobnost da stvara nove ćelije i da ih ugrađuje u mozak. Mozak amfibije, znači, može da se regeneriše. Pretpostavlja se da je ova sposobnost nestala tokom evolucije takozvanih amniota (reptili, ptice i sisari).
Za ljudski mozak (kao i za mozak svih sisara) karakteristično je da se njegove ćelije, za razliku od ćelija ostalih organa (ili bar većine njih), od rođenja više ne dele. Zato mozak i ne regeneriše oštećenja, već ih u najboljem slučaju kompenzuje tako što se reorganizuje. On od samog rođenja stari pút smrti. To, međutim, takođe nije neminovnost: mozak nekih kičmenjaka, na primer amfibija, ima sposobnost da stvara nove ćelije i da ih ugrađuje u mozak. Mozak amfibije, znači, može da se regeneriše. Pretpostavlja se da je ova sposobnost nestala tokom evolucije takozvanih amniota (reptili, ptice i sisari).
Postoje dve mogućnosti da se ovo starenje spreči. Prva se sastoji u tome da se mozgu sisara vrati sposobnost da u većem obimu stvara nove ćelije. Da li je to uopšte moguće i kakve posledice može da ima, ne zna niko. Naime, uopšte nije poznat razlog iz kog su amfibije zadržale ovu sposobnost, a amnioti je izgubili. pUostalom, ni takav pokušaj ne bi mnogo koristio, jer čak i oni organi našeg tela pkoji stvaraju nove ćelije i koji mogu da se regenerišu takođe jednom moraju da odumru. Nervne ćelije uopšte i nisu smrtnije od ostalih, naprotiv, one žive mnogo duže nego ostale ćelije, samo što se ne dele. No čak i mozgovi amfibija stare i konačno umiru, iako postoji mogućnost stalnog stvaranja novih ćelija. Ima mnogo teorija koje objašnjavaju zašto ćelije većine živih bića odumiru posle određenog vremena, specifičnog za svaku vrstu; nijedna za sad nije posebno uverljiva. Mozak nekih životinja (papagaji, krokodili, slonovi) može da poživi više od sto godina (kod čoveka je ta granica oko sto dvadeset). Neke biljke (mamutovac) mogu da dožive više od hiljadu godina.
Biološka smrt, znači, nije nekakav zakon prirode, pa to u principu važi i za nervne ćelije. Ostaje predmet utopije da li će molekularna genetika prevazići granicu naše biološke smrtnosti od maksimalno sto dvadeset godina. Ostavimo po strani i nedoumicu da li je baš toliko dobro imati mozak koji stari ali ne umire. Za mozak, starenje znači uvečavanje iskustva, utemeljenje svih vrsta veza, ali donosi i određenu krutost. Ako jednom bude moguće stvoriti večito mlad mozak, e, tada ćemo imati večito mladu ličnost, sa svim dobrim i lošim stranama. Sve to je za sada čista utopija.
Alternativa se sastoji u tome da se u odrastao mozak stalno usađuje sveže embrionalno nervno tkivo, u nadi da će se embrionalne ćelije uklopiti u postojeće okruženje. Takve transplantacije embrionalnih ćelija trenutno se sprovode u lečenju obolelih od Parkinsonove bolesti, ali bez trajnijeg uspeha.
Alternativa se sastoji u tome da se u odrastao mozak stalno usađuje sveže embrionalno nervno tkivo, u nadi da će se embrionalne ćelije uklopiti u postojeće okruženje. Takve transplantacije embrionalnih ćelija trenutno se sprovode u lečenju obolelih od Parkinsonove bolesti, ali bez trajnijeg uspeha.
Poslednja nada je, dakle, moždani čip.Pretpostavimo da će nam poći za rukom da pravimo elektronske čipove koji u svojim spojevima mogu da oponašaju prirodne neuronske mreže i koji ciljano mogu da urastaju u mozak. U mozgu koji je ppodložan starenju tada bismo takvim čipovima mogli da postepeno menjamo tkivo koje degeneriše: čipovima za asocijativni korteks, za amigdaloidno telo, za hipotalamus itd. Ako bi se to zamenjivanje odvijalo postepeno, naše duhovne funkcije - nadaju se neki biotehničari - ne bi krahirale, već bi polako prelazile na mozak od čipova, koji bi vremenom rastao. Konačno bi se čitav naš mozak sastojao od čipova. To zvuči utopijski, odnosno sablasno, ali bar ne protivreći nijednom prirodnom zakonu: uostalom, u osnovi ove utopije i jeste pretpostavka da je i duh fizičko stanje koje nastaje kada se ispune neki drugi fizički uslovi, ma kako komplikovani i neponovljivi oni bili sa stanovišta tradicionalne fizike.
Međutim, veoma je sporno da li je postepeno zamenjivanje moždanog tkiva tehnički ostarivo u bliskoj budućnosti. Zamenjivanje prirodnih neuronskih pfunkcija neuročipovima trenutno se isprobava kod slepih kod kojih su neki delovi pmreznjače uništeni, ali su delovi i očuvani. Za sad je nejasno da li takvi čipovi uopšte funkcionišu, jer još uvek postoje ogromne prepreke. Čini se da je mnogo teže da se u mozak ugrade čipovi koji funkcionišu, pri čemu je biokompatibilnost, dakle biološka spojivost ugrađenog materijala sa moždanim tkivom, još i najmanji problem. Mnogo je teže pitanje kako se može postići ciljano spajanje čipa sa nervnim tkivom. Ovde se sve nade polažu u sposobnost našeg mozga da se sam organizuje, odnosno u njegovu sposobnost da sam popravi loše spojeve.
Čudovišna kompleksnost neuronskih spojeva u našem mozgu predstavlja još jedan problem. Svaka ćelija u kori velikog mozga spojena je sa oko 20 000 drugih ćelija, a mnogi moždani centri traže veoma precizne spojeve - potpuno je nejasno kako se ovo moze postići veštačkim putem. Meni samom se kao najveća prepreka nameće činjenica da naš mozak nikako nije samo neuroelektronska mašina, i to komplikovana, mašina koja bi se mogla oponašati poznatom tehnikom mikročipova. On je bar u istoj meri - ako ne i više - neurohemijska mašina. Postojanje svesti i duha možda je pre pitanje dobre neurohemije nego neuroelektronike. Neverovatno komplikovani neurohemijski i neurofarmakološki procesi u našem mozgu uopšte nisu razjašnjeni, a potpuno je nejasno kako bi se oni mogli oponašati pomocu čipova.
Izgledi da se naš mozak učini besmrtnim, biološko-prirodnim putem ili veštački, pomoću čipova, a sve to da bi naš duh postao besmrtan, nisu baš blistavi. Ako nas brine samo da li besmrtan duh protivreći zakonima prirode, podgovor će glasiti: besmrtan duh moguć je koliko i besmrtan biološki organizam. Praktično i tehnički stvar stoji mnogo komplikovanije.
Možda je čist slučaj, ili pak neka nepoznata fiziološko-biološka nemogućnost, što evolucija nije dala kompleksna, besmrtna bica besmrtnog duha, već su samo najjednostavnija živa bića besmrtna i - verovatno - nemaju duh. Možemo da pretpostavimo da bi već i sama mogućnost postojanja besmrtnog duha uništila biološku i socijalnu evoluciju kognitivnih sposobnosti i funkcija. Naime, napuštanju starih ideja - kako je primetio još Maks Plank - ništa ne pogoduje koliko odumiranje njihovih bioloških nosilaca.
Čudovišna kompleksnost neuronskih spojeva u našem mozgu predstavlja još jedan problem. Svaka ćelija u kori velikog mozga spojena je sa oko 20 000 drugih ćelija, a mnogi moždani centri traže veoma precizne spojeve - potpuno je nejasno kako se ovo moze postići veštačkim putem. Meni samom se kao najveća prepreka nameće činjenica da naš mozak nikako nije samo neuroelektronska mašina, i to komplikovana, mašina koja bi se mogla oponašati poznatom tehnikom mikročipova. On je bar u istoj meri - ako ne i više - neurohemijska mašina. Postojanje svesti i duha možda je pre pitanje dobre neurohemije nego neuroelektronike. Neverovatno komplikovani neurohemijski i neurofarmakološki procesi u našem mozgu uopšte nisu razjašnjeni, a potpuno je nejasno kako bi se oni mogli oponašati pomocu čipova.
Izgledi da se naš mozak učini besmrtnim, biološko-prirodnim putem ili veštački, pomoću čipova, a sve to da bi naš duh postao besmrtan, nisu baš blistavi. Ako nas brine samo da li besmrtan duh protivreći zakonima prirode, podgovor će glasiti: besmrtan duh moguć je koliko i besmrtan biološki organizam. Praktično i tehnički stvar stoji mnogo komplikovanije.
Možda je čist slučaj, ili pak neka nepoznata fiziološko-biološka nemogućnost, što evolucija nije dala kompleksna, besmrtna bica besmrtnog duha, već su samo najjednostavnija živa bića besmrtna i - verovatno - nemaju duh. Možemo da pretpostavimo da bi već i sama mogućnost postojanja besmrtnog duha uništila biološku i socijalnu evoluciju kognitivnih sposobnosti i funkcija. Naime, napuštanju starih ideja - kako je primetio još Maks Plank - ništa ne pogoduje koliko odumiranje njihovih bioloških nosilaca.
- GERHARD ROT (Gerhard Roth) je profesor fiziologije ponasanja i direktor Instituta za istrazivanje mozga pri Bremenskom univerzitetu. Tekst "Da li duh moze da nadzivi mozak?" (Kann der Geist das Gehirn überleben?) preuzet je - uz ljubazno dopustenje autora i redakcije - iz casopisa Merkur, sveska 6, jun 1997.
izvor
_______________________________________________________________
Besmrtnost ~Turritopsis nutricula
Нема коментара:
Постави коментар