Trijumf Bulevarske (štampe) kulture

Umesto imena BILD stavite ime bilo kog izdanja bulevarske štampe u bilo kojoj zemlji.

  BILD kao kreator javnog mnjenja

Deutsche Welle
"Novinar mora čitati Bild – kako bi saznao kakvo je raspoloženje u zemlji. Sve što se nalazi na prvoj strani internet izdanja, odražava ono što je najaktuelnije u Nemačkoj...nezavisno da li je reč o politici, sportu ili nečem drugom.
Bild su nacionalne novine broj jedan. .....Od Bilda strahuju i najmoćniji političari. Jedna od specijalnosti lista su političke afere, ali i sve druge vrste skandala. Bild je bio i ostao najmoćniji bulevarski list, ne samo u Nemačkoj, već svuda gde se Nemci nalaze. Zajedno sa nemačkim turistima neizostavno putuje i Bild - svejedno da li su oni na nekoj od plaža u Egiptu, Australiji ili na Kubi. Bild onlajn takođe ima izuzetno atraktivnu internet ponudu.

BULEVARSKA ŠTAMPA


Hans Magnus Encensberger

Bog u nebesima zna: krvožednost je mojoj duši strana, a predstavu da ću pred Gospodom morati da odgovaram mislim da posedujem u strahovitom stepenu; pa ipak, ipak, hteo sam da u Gospodovo ime preuzmem na sebe odgovornost i da komandujem: Pali! ako sam se prethodno najbojažljivijom, najsavesnijom brižljivošću uverio da puščane cevi nisu uperene ni na koje druge ljude, čak ni na koja živa bića osim na - novinare." (Sjeren Kjerkegor)

Teško je teže kritikovati štampu nego što je to učinio Sjeren Kjerkegor koji je ove rečenice upisao godine 1848. u svoj dnevnik. Filozof nije pred očima imao "Bild-Cajtung", već jedan satirični nedeljni listić koji je tada izlazio u Kopenhagenu pod imenom "Korsaren", i koji na današnjeg čitaoca, naviknutog na ubistva, pornografiju i paranoju, ostavlja gotovo idiličan utisak. Kjerkegor je sebe video kao žrtvu novinske kampanje koja ga je izvrgavala podsmehu. Karikature i trač priče u "Korsarenu", koje nam danas deluju više detinjasto nego opasno, njega su dovele u duboku egzistencijalnu krizu. Takozvani zdravi razum nije bila njegova jača strana, a da je put do pakla popločan tačno odmerenim presudama izgledalo mu je kao gotova stvar. Kjerkegora je novinarstvo dočekalo na nož. To je baš bio njegov način. Tako je iz najništavnijeg povoda dobio radikalan uvid: "Zaista, kada bi dnevna štampa, poput onih koji se bave drugim zanatima, morala da istakne svoj natpis, onda bi na njemu pisalo: Ovde se demorališu ljudi u najkraćem roku, u najvećim razmerama, za najjeftiniju cenu".

Kjerkegor je bio prvi koji je dobar vek pre nego što su masovni mediji uspeli da se sasvim razviju veoma oštro sagledao i naličje slobode štampe: "Dokle god postoji dnevna štampa", piše on, "hrišćanstvo je nemoguće". Ako ovu rečenicu prevedemo sa jezika religije na sekularizovanu terminologiju, ona ne znači ni manje ni više nego da je sloboda štampe nespojiva sa ljudskim dostojanstvom. "Bild-Cajtung" predstavlja najogoljeniji izraz ovog konflikta. (...)

Sjeren Kjerkegor nije bio nikakav demokrata. Već sama ograničena javnost građanske epohe ispunjavala ga je užasom:
"Potpuni publicitet sasvim onemogućava vladavinu. Jer svaka vlada zasniva se na misli da postoji nekoliko pojedinaca koji su uviđavniji od ostalih, i koji zbog toga mogu daleko da vide, tako da mogu da upravljaju; potpuna javnost, međutim, zasniva se na misli da svi treba da upravljaju".
Ova misao "reakcionaru" Kjerkegoru izgleda apsurdno. Zato za njega i nema dileme oko slobode štampe; on je ne smatra samo štetnom već i suvišnom. Budući da u njegovim očima ona baš ničemu ne doprinosi, pitanje da li je njena "cena" moralnog prljanja opravdana uopšte se ne može postaviti. On se bez okolišenja zalaže za cenzuru; njegov recept glasi: zabraniti i kažnjavati.

"Vlada ne može da zabrani saopštavanje govora, to je Božji dar; ali bi i te kako mogla da zabrani dnevnu štampu zato što je ona i suviše čudovišan medij saopštavanja. Može joj se dozvoliti da objavljuje oglase, ali nikako razmišljanje. (...)

J dna je stvar - i to najlakša na svetu - braniti slobodu ispoljavanja mišljenja protiv slepe revnosti ovog filozofa, pozivati se na vitalnu političku funkciju da se brani od svakog zahvata vlasti; a druga je stvar slegnuvši ramenima na Kjerkegorove uvide preći na dnevni red. Jer, ovaj beskrupulozni reakcionar bacio je proročki pogled na mračnu stranu jedne slobode koja je liberalnim nosiocima progresa i suviše dugo važila kao besplatno dostignuće. Nije ovde važno oprostiti se od slobode medija, već od oreola što ga je na tu slobodu postavio devetnaesti vek. Jer ona nije samo dobro delo već i zahtev, i moramo je ne samo braniti, moramo je i podnositi, a to nije lako. (...) Uspeh "Bild-Cajtunga" je bez presedana. U zapadnom svetu ne postoje nijedne dnevne novine sličnog tiraža. (Samo sovjetska i kineska partijska štampa može da se pohvali sa više brojeva.) Sa svojih 5,5 miliona primeraka čudovište iz izdavačke kuće Špringer trijumfuje nad onima koji ga osporavaju. Kraj ove karijere nije na vidiku. Taj list je činjenica sa kojom Nemačka mora da živi; među institucijama ove zemlje on je možda jedina koju u najvišem stepenu stanovništvo odobrava. Čovek se čak mora upitati postoji li uopšte glas koji jasnije izražava svest i beslovesnost zapadnonemačkog društva. Sa tog stanovišta, sasvim je normalno što je jedan bivši glavni urednik ovog lista radio kao portparol vlade. Pod ovakvim okolnostima izraz "reprezentativna demokratija" dobija fatalan smisao: narod je svoj glas dao "Bildu".

Protivnici ovim novinama nikada nisu nedostajali. Pedesetih godina bili su to kritičari kulture koji
su tankim glasom iznosili svoje proteste i sumnje u vezi s novim medijem.Govorili su da će leš konzervativizma u Nemačkoj posle drugog svetskog rata ponovo da oživi.  Nemačka desnica nije, istina, imala ništa protiv toga da drži nekoliko dobro postavljenih branilaca zapadnoevropskih vrednosti ; tako je uspela da rasprodaju svoje starije ideologije nacistima lakše preboli pošto joj se ukazao mnogo savremeniji i profitabilniji projekat kome bi konzervativni ostaci samo smetali: totalno planiranje zemlje putem privrednog čuda. Tako se kritika "Bilda" zdesna iscrpla kroz iskazivanje lake gadljivosti.
U očima desnice "Bild" nije bio nikakav zločin, već samo stvar neukusa. (...)Što se tiče manipulativnih tehnika, tu nije bilo šta da se "razotkrije". Psihoanalitički fundirana kritika, koja je ukazivala na preterano Nad-Ja-funkciju "Bilda", na izrabljivanje čitalaca i uskraćivanje njihovog glasa, na lažno zadovoljavanje njihovih nagona, primljena je sa zadovoljstvom i ostala je bez

ikakvog efekta.

Na primer: "Uticaj i moć novina... Delimično kao bezobzirno i brutalno doživljena snaga daju čitaocu mogućnost da se sa ovim nadmoćnim napadačem identifikuje i da u 'Bildu' doživi ostvarenje onoga što je njemu samom nemoguće da ostvari". Ili: "U ovom kontekstu treba spomenuti i mehanizam provocirano i istovremeno savladanog straha... 'Bild' tako stvara putem naizmenične igre i regulisanja zahteva iz oblasti Ja i Ono prilagođavanje i kondicioniranje svojih čitalaca".
Ako je time teoretska kritika "Bild-Cajtunga" naišla na otvorena vrata, praktična kritika putem demonstracija i blokada, požara i Molotovljevih koktela doprinela je da se list oslobodi političkih okova svojih ranijih godina. Ovom procesu učenja u velikoj meri je doprinela i kampanja studentskog pokreta. Taj pokret je "Bild" pogrešno razumeo kao fašistički letak. Da bi se shvatila ova pogrešna procena, dovoljno je pročitati čuvene zahteve za lovom na ljude (i za ljubav prema bližnjem svom), za linčovanjem (i za zaštitom životinja).

T k danas, kada se "Bild" emancipovao od svih partikularnih ciljeva i u izvesnoj meri našao sebe, ispostavlja se da je pogrom za "Bild" uvek bio samo sredstvo da bi se postigao cilj, a tih je sredstava bilo mnogo. List nije fašistički zato što nije imao nameru da mobiliše mase, već naprotiv da ih sasvim umrtvi. Zato je on kao politički borbeni letak u tradicionalnom značenju te reči bezvredan. U poređenju s njim novine ekstremne desnice - poput "Felkiše Beobahter", "Bajern-Kurir" i "Dojče Nacional-Cajtung" - deluju kao fosili. Ono što ih razlikuje od "Bilda" jeste činjenica što oni imaju (mada podlu) poruku i da im je važan (bez obzira što je odvratan) politički sadržaj. Poruka "Bilda", nasuprot tome, glasi da nema više nikakve poruke; njegov jedini sadržaj je likvidacija svih poruka.

Trijumfalni pohod lista počiva na tome što je tokom godina naučio da ovu nameru ostvaruje u sve čistijoj formi. U analizama iz šezdesetih godina, koje su bile usredsređene na model klasne borbe, uvek su isticani plebejski i proleterski elementi novina. Danas je "Bild" ostavio ovu ciljnu grupu za sobom, kao i svaku drugu. Budući da "vladajuća klasa" odavno više ne proizvodi nikakvu vlastitu kulturu, a ne pokazuje nikakvu potrebu za nečim sličnim; budući da funkcionalna nepismenost nije više samo privilegija potlačenih, već spada u normalni aparat tlačitelja, nije nikakvo čudo što danas "Bild-Cajtung" možete sresti u istoj meri u međugradskim vozovima, u holovima luksuznih hotela i u prvoj klasi Lufthanzinih letova, kao i u radničkim birtijama i tramvajima.

Tako je u vidu podsmešljive grimase "Bild" ostvario davno napuštenu teoriju besklasnog društva, kao list koji ne nudi svakome po nešto, nego svima ništa. (...)Kritika "Bild-Cajtunga" nije prestala ni posle 1968. godine. Hajnrih Bel je 1974. pokušao da Kjerkegorovo pitanje opet postavi sredstvima melodramatične priče, a Ginter Valraf je čak preduzeo herojski pokušaj da ovom čudovišnom fenomenu doskoči u vlastitoj kući. Ti poduhvati zasluživali su sa moralne i političke strane svaku pohvalu; knjige, filmovi i reportaže koji su usledili naišli su na širok odjek i bilo bi zlobno autorima zamerati što nisu uspeli da zadrže napredovanje "Bild-Cajtunga".

Pa ipak je nemoć kritike nepobitna činjenica i njen razlog je očigledan. Svako razjašnjavanje u vezi s "Bild-Cajtungom" je uzaludno, jer o tim novinama nema ništa da se kaže što već svi ne znaju. To ne važi samo za one koji prave novine. To važi pre svega za njihove čitaoce čiji cinizam nimalo ne zaostaje za cinizmom onih koji prave novine. Njihova nedoraslost koju su sami skrivali ne očekuje nikakvog oslobodioca. Ona je u potpunosti svesna same sebe. Na hridi ove svesti o krivici razbija se svaka prosvetiteljska misao.

"Bild" se čita ne uprkos tome, već upravo zato što taj list govori ni o čemu, likvidira svaki sadržaj, ne poznaje ni prošlost ni budućnost, uništava sve istorijske, moralne, političke kategorije; ne uprkos tome što, već upravo zato što preti, piše gluposti, uliva strah, diže hajku, mlati praznu slamu, bljuje, teši, manipuliše, obmanjuje, laže, glupira se, uništava. Upravo ovaj nepromenljivi, svakodnevni teror stvara čitaocu paradoksalno uživanje koje on deli sa svakim zavisnikom, i koji se ne može nikako razdvojiti od svesno doživljenog poniženja koje je za njega vezano. Činjenica da se "Bild" u načelu ne može datirati, da se on sam permanentno ponavlja, ne vodi u dosadu već u smirenje. Dok decenijama doručkuje zajedno sa "Bildom", čitalac se uljuljkuje u izvesnosti da sve to tako dalje ide, da ništa nije važno ili, što se svodi na isto, da Ništa ne preduzima ništa što je važno.

U tom smislu može se tvrditi da je "Bild-Cajtung" radikalniji od svojih kritičara. To ne važi samo za njen estetski oblik. To je oblik anonimnog celokupnog umetničkog dela. Kao predstavnik zapadnonemačkog društva "Bild-Cajtung" ima, koliko ja znam, samo jednog jedinog rivala: Katalog Quelle. Upoređivanje ova dva remek-dela veoma mnogo kazuje. I katalog robne kuće svuda je raširen, po celoj Saveznoj republici; njegov tiraž nadmašuje čak tiraž "Bilda". I on je plebiscitarno zamišljen, i on poseduje visoku propagandnu vrednost, i on je posvećen perverznom uživanju u prisilnom ponavljanju, i on je namenjen samosvesnom idiotu (u ovom slučaju "potrošačkom idiotu").
Ovde, međutim, već prestaju zajedničke odlike ova dva standardna dela zapadnonemačke svesti. Katalog Quelle predstavlja katihizis postvarenja. On stvara red u haosu roba, omogućava pregled i orijentaciju i daje uputstva za delovanje (lokalizovana u narudžbenici). On postupa didaktički, sistematski, čovek je u iskušenju da kaže: prosvetiteljski, i zaista, njegov model i potiče iz osamnaestog veka: catalog Quelle je poslednje istorijska varijanta enciklopedije.


Formalni model "Bild-Cajtunga" je, međutim, radikalno moderan. Ovaj model je umetničko delo avangarde. "Bild" nije iskoristio samo nauke koje su emancipovale svet, od psihoanalize do kritičke teorije, već i umetnost dvadesetog stoleća. "Bild" je svakodnevni raskid sa svakim tradicionalnim govorom i svakom tradicionalnom formom, on je kolaž, montaža, ambalaža, on je objet trouve i écriture automatique, tok svesti i tok nesvesti, poezija bez poezije, on je estetsko uništavanje estetskog, ukidanje umetnosti, estetski zbir naše civilizacije. (...)Iluzija da je kad je reč o "Bild-Cajtungu", reč samo o "Bild-Cajtungu" spada među omiljene iluzije kritičara ovih novina. Takvi pokušaji razgraničavanja dokazuju samo da farisejstvo i uživanje u vlastitom izmetu nije nikakva privilegija ovog ili onog medija.

Jedna od posebnih laži "bolje" štampe i njene publike jeste da prstom pokazuju na "Bild" i viču: Držite lopova! Tako lako se neće, međutim, izvući niko ko se javlja u javnim medijima ove zemlje. Jer "Bild" je zanimljiv samo zato što on otvorenije, uspešnije, radikalnije ostvaruje projekat novinarstva nego sve ostale novine, časopisi i stanice. U ovom listu novinarstvo se oslobodilo svojih starih ostataka, svojih građanskih korenova i maskerada; on je odbacio kategorije kao što su informacija, odgovornost, moral, kultura i našao je samog sebe.

Ali svaki drugi medij koji na ovom tržištu konkuriše "Bildu" deli s njim sve suštinske odredbe kojima danas podleže organizacija javnog života, i ove odredbe ne mogu se ukinuti nikakvim "dobrim" (građanskim ili "levim") namerama. To shvatiti ne znači nikako sve baciti u jedan lonac; kao i ranije, postoje bitne razlike u informativnoj i upotrebnoj vrednosti novinarskih medija. Zajednički im je, međutim, zakon prema kome nastupaju: njihov objektivni cinizam; a ko negira ovu zajedničku osobinu, taj je licemer.

To obično počinje već tako što se ne može zamisliti nijedan list, nijedan časopis, nijedan televizijski program koji se neće slepo povinovati zahtevima aktuelnosti. To ima za posledicu da smo iz dana u dan konfrontirani s ništavnim događajima. Takozvani Hitlerovi dnevnici su odličan primer upravo za to. I takozvani ozbiljni listovi pretežno izveštavaju o događajima koji bukvalno ništa ne znače. Sasvim je svejedno da li je reč o Olimpijskim igrama, o papinim posetama, ili procesima za ubistvo. Nultne poruke tipa da se političar X zalaže za mir ili "humane olakšice" (ne zahteva dakle da odmah izbije atomski rat ili torturu za sve), ili unisone pohvale kompozitoru Y povodom 100. godišnjice njegovog rođenja ili smrti u svim novinama variraju uvek istu ništavnost "Bild-Cajtunga" u još ambicioznijoj i dosadnijoj formi.

Strukturalna sličnost svih novinskih medija postaje, međutim, jasna tek onda kada čitaočev pogled preleti preko strana lista oslobođen od predrasude da se urednički deo razlikuje od oglasnog dela: kada, dakle, svoj "Špigl", svoj "Frankfurter Algemajne Cajtung" počne da čita, baš kao i svoj "Bild-Cajtung" - u kontinuitetu. Tada će se pokazati da su ropstvo i kozmetika za muškarce, ratna hajka i intimni sprej, atomska bomba i pelene za bebe, masovno ubistvo i hrana za mačke postali ekvivalenti, od kojih jedno znači drugo, dakle sve skupa ništa.
Prema tome, "Bild-Cajtung" nije nikakva stranputica koju valja žaliti, nikakva zabluda koju je trebalo sprečiti, već je logičan izraz naše slobode baš kao i bomba. Kjerkegorov san o ukidanju takvih novina utopija je kao i večiti mir. Poput svih drugih vidova napretka, i napredak medija doveo nas je pred dilemu koju ne možemo razrešiti. U međuvremenu moraćemo da se držimo komedije: "Naravno da sam za slobodu štampe", kaže engleski dramatičar Tom Stopard u jednom od svojih komada. "Jedino što ne mogu da smislim novine."
Iz: Ogledi, prevod Z. Krasni,
"Svetovi", Novi Sad 1994, str. 56-71.

_________________________________________________________


Istinska nezavisnost, politička, uređivačka i ekonomska, temelj  je slobodnog novinarstva.



Dodatak:  Ko su vlasnici Bilda

 Najtiražnije bulevarske novine su „udarna pesnica“ izdavačke imperije Aksel Špringer AG, koja direktno ili indirektno ima udeo u vlasništvu televizija Hamburg 1, Kabel 1, N24, Pro 7. Kada je reč o nadregionalnoj štampi, Špringeru 100 odsto pripadaju Bild, Bild am Zontag, Ojro am Zontag, list Velt, Velt am Zontag i Velt kompakt. Špringeru pripada i desetak regionalnih listova, omladinskih, ženskih, porodičnih i TV časopisa. I to naravno nije sve, jer Špringer AG ima akcije i u skoro tridesetak radio stanica. Za imperiju Špringer AG radi čitava armija novinara; urednika, reportera, fotografa… Formula uspeha je u bombastičnim naslovima, fotografijama koje su ponekad opskurne i lascivne, ali uvek – ekskluzivne.Z

                                                                  ARHIVA -SOCIOLOGIJA