четвртак, 21. март 2013.

Moć magije ~Džon Di






Džon Di i moć magije na dvorovima renesansne Evrope



Posmatrano unazad kroz istoriju vrlo je mali broj ljudi koji bi mogli da se svojom ličnošću, intelektom i delom uporede sa figurom kakva je bio Džon Di (John Dee). Veliki matematičar svog vremena, koji je imao običaj da kroz prizmu te nauke posmatra celokupnu prirodu, kako čoveka na mikro, tako i čitavog univerzuma na makro planu. Bio je duboko ubeđen da brojevi predstavljaju istinski odraz božanskog aspekta na materiji i da se sve može preko brojeva predstaviti i definisati. Naravno, takav um, koji je bio jedan od najučenijih u svom vremenu, ni izbliza nije mogao da se zaustavi kod suvoparne matematike, već je zalazio i mnogo dublje od toga, gotovo u čistu egzotiku nekih manje razumljivih nauka običnom čoveku, kao što su astronomija, astrologija, okultizam, odnosno hermetizam uopšte. Takođe je važio za iskusnog navigatora, kartografa, velikog lingvistu i desnu ruku Elizabete I (Elizabeth I). Ali pođimo redom…

 
 
Džon Di je rođen 13. jula 1529. godine u Londonu. Obzirom da period njegovog rođenja predstavlja epohu rapidnog širenja katoličanstva, to je značilo da je njegovo najranije obrazovanje pretežno bilo obojeno rimo-katoličkom doktrinom, dok je kasnije bio više naklonjen suprotstavljenoj protestantskoj struji i čak se zalagao za konačno ozdravljenje odnosa između katolika i protestanata. Blisko poznanstvo za vreme studija sa Žerardusom Merkatorom (Gerardus Mercator), poznatim tadašnjim kartografom, je u Diju probudilo pasiju ka veštini izrada mapa. Doktorirao je na St. John’s koledžu u Kembridžu (St John’s College, Cambridge), mada je već u svojim ranim dvadestim godinama držao predavanja po prepunim univerzitetima širom Evrope. Kako se kasnije ispostavilo, upravo su ta visoka zvanja koja je stekao tokom obrazovanja bila ključna da se pojavi i na dvoru Engleske, pokraj same kraljice.
U žižu javnosti po prvi put dolazi 1555. godine, jer biva uhapšen pod optužbom da je izradio horoskop kraljici Meri I od Engleske (Mary I of England) i princezi Elizabeti, u kojima je prognozirao skori pad Meri sa prestola i uspon njene sestre. Takođe je uticao na kraljicu da se oformi i nacionalna biblioteka u kojoj bi bile prikupljane knjige i stari tekstovi. Medutim, obzirom na okolnosti u kojima se nalazio, cela ideja je tada bila osuđena na propast. Kasnije je oformio svoju sopstvenu biblioteku, koja je u to vreme važila za jednu od najvećih u Engleskoj, pa možda i u čitavoj Evropi tog vremena. Elem, 1558. godine smrt kraljice označila je kraj njene vladavine (umrla je s 42 godine, za vreme epidemije gripa), kako je i sam Džon Di prognozirao, te na presto, iste godine, dolazi njena sestra Elizabeta. Sam čin njenog dolaska na vlast automatski je značio i mnogo bolju poziciju njenom, sada već zvaničnom savetniku za astrološka i naučna pitanja. Bio je jedan od kraljičinih ljudi od visokog poverenja. Može se reći da od tog momenta Di ima zaista veliki uticaj na engleski dvor, kao i na novoustoličenu kraljicu. Između ostalog zaslužan je za uvođenje termina Britanska Imperija u opštu upotrebu, što održalo do danas. Bio je oštri zagovornik imperijalizma i širenja Britanskog uticaja ka Novom Svetu i uspostavljanja kolonijalne vlasti duž svih kontinenata, što se najbolje da videti u Brytannicae reipublicae synopsis, objavljenoj 1570. godine.
 
 
 
Od momenta kada se našao pod patronatom Elizabete I, Di počinje drastičnije da se okreće svojoj istinskoj pasiji u okvirima hermetičkog znanja. Jer, na takvoj poziciji moći otvaraju se vrata ka mnogim izvorima koji za većinu običnih smrtnika ostaju zauvek nedostupni i zatvoreni. Tada većinu svojih kapaciteta okreće ka unutrašnjem duhovnom radu, te počinje da ga bije glas čoveka od crnih znanja. Prvenstveno zbog toga jer se nije previše obazirao na mišljenje javnosti po pitanju njegovih sklonosti misterijama, a baviti se okultizmom automatski je u narodu stvaralo nelagodu i oprečna mišljenja. Međutim, glad za znanjem ga je obavezala da ovlada jezicima koji su mu bili preko potrebni ne bi li mogao da se upusti u proučavanje važnih spisa i tekstova. Prvenstveno se misli na hebrejski, jer istinsko bavljenje hermetizmom zahteva dobro vladanje tim jezikom.
 
H ebrejski jezik je bitan jer je i numerički savršeno izgrađen. Takođe je ovladao grčkim i latinskim. Može se reći da je Di bio pobožan hrišćanin, ali prvenstveno u okvirima hermetizma i hrišćanske ezoterije. Njegov celokupan rad u toj oblasti se s pravom smatra kabalističkom renesansom u Evropi, jer je nadahnut novom svežinom koja će se tek dodatno razvijati u godinama i vekovima koji su usledili. Postavio je neke nove temelje za razvoj tog toka misli. Oko 1580. godine Di postaje izuzetno nezadovoljan radom u oblastima svetovnih nauka, te se tada okreće svom untrašnjem svetu za kojim je oduvek čeznuo – radu sa silama koje je malo ko iole poznavao, te se može reći da je i u tom smislu bio pionir.
U svom studiju u Mortlejku (Mortlake) radio je na promenama stanja svesti i na različite načine pokušavao da dođe u kontakt sa silama koje nisu materijalne prirode – anđeoskim bićima, kako ih je sam nazivao. Kroz ta iskustva pokušavao je da stekne što više znanja i veština. Pored toga što je te entitete nazivao anđelima, više puta je u svom dnevniku svedočio da mu se oni javljaju u najrazličitijim formama, kako ljudskim tako i nekim izvitoperenim oblicima. Iako je posedovao krasan um, bilo mu je jasno da je za eksperimente tog tipa neophodna neka vrsta medijuma, kakav on nije bio, osobe koja bi mu služila kao portal u komunikaciji sa “onostranim”. Tada na scenu stupa neko ko je zaista obeležio sav dalji rad Džona Dija. To je bio Edvard Keli (Edward Kelly).
 
 
 
Već od prvog susreta 1582. godine Di je impresioniran Kelijevim (tada pod pseudonimom Edward Talbot) znanjem i mogućnostima. Uzima ga pod svoje i uvodi u sopstvene principe rada, ne bi li mogli da se što pre posvete svom Velikom delu. Iako je Di i sam bio neshvaćen i uglavnom ocrnjivan tek je Kelijeva pojava pokazala koliko jedna osoba može izazavati straha i nepoverenja kod ljudi u bližoj, ali i daljoj okolini. Još jedan jeretik u očima Pape. Oko Kelijevog imena zauvek se zadržao taj prizvuk crnog maga, pre svega zbog medijumskih sposobnosti koje je posedovao. Od samog početka je bio na lošem glasu. To sve, naravno, Diju nije bilo važno jer je u svom novostečenom prijatelju video ključ za dešifrovanje mnogih materijala koje je u međuvremenu primio u mnogobrojnim sesijama i komunikacijama sa entitetima drugih ravni.
 
Di je, još u ranoj fazi svojih istraživanja, koristio prastare ezoterijske tehnike. Trudio se da naznake i poruke pronađe gledanjem u staklo (skrying – eng. slično onom što danas nazivamo gledanjem u kuglu, tehnika poznata još u starom Egiptu), verujući da se u određenim stanjima uma ugledati predstave koje će označiti smer u kome treba da ide u svom radu. Od trenutka kada je započeo saradnju sa Kelijem, Dijevi dnevnici otkrivaju neverovatna iskustva materijalizovanja čudesnih stvorova – od koketnih devica do jezivih, monstruoznih bića. Di se trudio da otkrije njihovu prirodu i pripiše im anđeoski ili demonski karakter. Bića su neretko ostvarivala komunikaciju, manje ili više jasnu, i ovakve sesije će u Dijevim dnevnicima biti zabeležene kao “anđeoski razgovori”. U nekim bićima su zaista prepoznalavali anđele iz biblijskog predanja, često među njima arhanđela Urijela, ali identitet pojedinih nikada nisu uspeli da razjasne.
Jedna od njih bila je prelepa devica Medini. Kako je Di verovao da su poruke koje ovim putem dobija užasno bitne, ova komunikacija je obeležila veći deo njegovog života i rada, a Medini ga je odvela na mesta gde nije ni slutio da će kročiti.
Dijeva žena Džejn (Jane Fromond) je verovala da je Keli zao čovek koji će ga pre ili kasnije upropastiti. Plašila se reakcije okoline i zazirala od svega u šta su se upuštali. Glasine o čudnim aktivnostima dvorskog savetnika i njegovog čudnog partnera širile su se užasnom brzinom. U tom periodu, Elizabetin dvor posećuje poljski princ Albert Laski (Albert Łaski) u želji da upozna Dija u Mortlejku i uputi se u njegov rad. Dvor se zabrinuo. U vremenima kada Elizabeta grčevito pokušava da održi diplomatske odnose sa Evropom, priča o okultnim aktivnostima njenog najbližeg savetnika joj nikako nije išla na ruku. Postavila je stalnu obaveštajnu prismotru u okolinu kuće u kojoj je tandem vršio eksperimente. Tenzija je rasla, kontrola postala neizdrživa, sve dok se na jednoj od seansi nije pojavila Medini i rekla im da potraže Laskijevu patronažu i krenu sa njim u Poljsku. Krakov im je pružio idealne uslove za rad i obeležio najplodonosniji period. Odmah po njihovom odlasku, Elizabetina vojska spaljuje Dijevu biblioteku.
 
Pored mnogobrojnih sfera interesovanja koja su delili i spremnosti da se posvete okultnom radu, kako kroz kabalu, tako i alhemiju, ono što će predstavljati krunu njihovog rada je kanalisanje enohijanskog jezika – jezika anđela, jezika misterija i stvaranja, kojim su se, po biblijskom predanju, služili i Adam i Eva pre pada iz raja. Iako za svojih života nisu uspeli da kompletiraju rad na enohijanskom sistemu, ostavili su jake temelje za njegovu dalju upotrebu a on se u mnogim krugovima održao do dana današnjeg.
U pitanju je jezik s dvadesetjednim slovom/simbolom. Inače, Di je ovaj sistem je izvorno nazvao anđeoskim/adamskim jezikom, pre nego što je u upotrebu ušao termin “enohijanski”. Ovaj drugi naziv usvojen je kasnije, po biblijskom imenu patrijarha Enoha, koji je poslednji, do Dija i Kelija, govorio tim jezikom. Ono što je fascinantno je to da se radi o gotovo savršeno izgrađenoj jezičkoj strukturi, gramatici i sintaksi koju i najuzvušeniji ljudski um ne bi mogao da osmisli, a sigurno ne u tako kratkom vremenskom periodu. Stil pisanja bio je s desna u levo, potpuno primenjliv i funkcionalan. Kako je i Di naveo u svojim dnevnicima, jezik im je diktiran unazad, jer bi izgovaranjem reči u uobičajnom smeru oslobodili nekontrolisanu snagu koju ti simboli sa sobom nose. Diktiran je tako što bi Keli u stanju izmenjene svesti opisivao Diju šta posmatra i gde se određeni simbol unutar kvadrata javlja, dok bi ovaj pažljivo upisivao u isti takav iscrtani kvadrat sa koga je i Keli sve iščitavao. Tako radeći načinili su više knjiga primljenih poruka i simbola koje ni danas popularna nauka nije do kraja rastumačila, a koje shvata jedan uzak krug ljudi. Knjiga Liber Loagaeth (Knjiga Božanskih razgovora) predstavlja originalni zapis primljenog jezika i sastoji se od 49 slovnih tabela, u formi 49×49 kvadrata.
 
 
Vremenom, Dijeva posvećenost i nebrojeni sati provedeni u seansama poprimaju razmere groznice. Jeziku je nedostajao ključ razumevanja koji će otvoriti vrata spoznaje svega. Verovao je da će mu Medini taj ključ dati, ali je u međuvremenu cena postajala viša. Javila se sa jasnim zahtevom i uputstvom. Tražila je da posete Prag i odu, ni manje ni više, pred imperatora Svetog Rimskog Carstva, Rudolfa II (Rudolf II of Austria). Di je morao da mu prenese proročku poruku da je zao i zaposednut demonima i da će ga, ukoliko odbije da vlada po otkrovenju koje mu Di donosi, Bog svrgnuti sa prestola. Užasnut težinom ovog zadatka, Di strahuje za porodicu. Odlazak u jezgro moći moglo je da ga košta života, ali i prekida rada, što je za Dijeva bila neuporedivo veća žrtva. Međutim, verovao je Medini svom snagom i želja za spoznajom je nadvadala svaki strah.
 
U avgustu 1584. godine stižu u Prag. Olakšicu ovoj misiji dala je činjenica da je i sam Rudolf bio pokrovitelj alhemije i ljubitelj bizarnosti. U svom kabinetu retkosti čuvao je monstruozna dela, bića sa prirodnim deformitetima i posledicama mutacija, a njegova celokupna dvorska posluga je bila sačinjena od ljudi patuljastog rasta. Nakon prijema Dija i saslušane poruke, Rudolf je bio zapanjen. Otpustio ga je bez ikakvog odgovora. U neizvesnosti čekanja koja je nastupila, Medini je postala nestrpljiva. Ovaj put je tražila kamen mudrosti. Kao jedan od vrhunskih alhemijskih principa, kamen je omogućavao pretvaranje bilo kog metala u zlato, a verovalo se da je jedan od glavnih sastojaka za njegovu izradu crveni prah iz Glastonberija (Glastonbury), koji je, ne čudi ni malo, Keli imao. Rudolf je doneo odluku da se ne obazire na proročanstvo, ali ga je kamen zaintrigirao. Dozvolio im je da otvore alhemijsku laboratoriju u Pragu. Danas su sačuvani svici sa zapisima iz ove laboratorije, brojni instrumenti, kao i prah iz Glastonberija.
 
 
 
Glasine o radu na pronalasku kamena mudrosti se šire Evropom, Rusija se interesuje za pronalazak. Prve opasnosti stižu od papske stolice. Kada je papa Sikst V (Pope Sixtus V) čuo da crkvi preti otkriće koje ne samo da je proizvod mračnih demonskih sila, već je pod pokroviteljstvom samog imperatora, poslao je špijune da ispitaju slučaj i donesu detaljan izveštaj o tome ko to zapravo manipuliše Rudolfom. Ono što su preneli papi nije bilo ni malo dobro – na dvoru je opasan savetnik koji može dovesti do pada carstva. Papa na ove vesti reaguje pismom imeratoru u kom optužuje Dija da je crni mag i zahteva da sa svojim saradnikom poseti Vatikan i donese prepiske razgovora sa anđelima. Svesni da nema sile koja bi ih sačuvala od moći inkvizicije, oglušuju se o ovaj poziv, ali papa uspeva da nagovori Rudolfa da ih protera iz Praga. Nemajući više gde da pobegnu, prihvataju poziv plemića iz južnog dela carstva. Sasvim je moguće da se Rudolf lično založio da im obezbedi ovaj smeštaj i pruži priliku da nastave sa radom 150km južno od Praga, u Rozenbergovom zamku. Ovo će biti poslednja Dijeva i Kelijeva zajednička selidba.
Ostajući veran ideji da će dobiti odgovor od Medini, Di nastavlja sa radom. Međutim, više ni izbliza sa istom lakoćom. Posvećivao se vizijama 10 sati dnevno, one su pokrivale veći deo njegovog budnog stanja i ubrzo je počeo da pati od glavobolja i mučnina, konstantno je čuo glasove i ceo njegov svet je bio u vizijama na staklu više nego van njega. Spas od rapidnog gubitka razuma je prepoznao u nečemu što je označio kao poslednji izazov. Keliju se tokom jedne od mnogih seansi ukazao drugi entitet, Urijel i tražio da Keli i Di razmene supruge u poslednjem činu pred otkrivanje istine. Di, sukobljen po ko zna koji put sa teškom moralnom odlukom, shvata da nema povratka i da će, ukoliko je potrebno, prodati dušu ovom anđeoskom principu. Keli je, sa druge strane, prihvatio ovu ponudu znajući da će, ako ništa drugo, ona označiti kraj njihove zajedničke epohe. Nakon te noći, zaista više ništa nije bilo isto. Postoje indicije da je prilikom ove avanture Dijeva žena rodila Kelijevo dete.
 Ubrzo Keli odlazi i to tako da im se putevi više nikada neće ukrstiti. Vratio se u Prag i pod Rudolfovim pokroviteljstvom nastavio da radi na pronalaženju kamena mudrosti, a kako neke hronike prenose, u tom radu je otišao tako daleko da je zbog toga dobio čak i titulu barona i zamak na korišćenje. Ali, nemoćan da zadovolji Rudolfove prohteve, biva žrtva imperatorovog gneva. Ostatak veka provodi u tamnici, u kojoj je 1597. godine izgubio život, na poprilično haotičan način, pri pokušaju bekstva.
Di se vraća u Englesku 1589. godine i traži od Elizabete upravu nad protestantskim koledžom u Mančesteru (Christ’s College, Manchester). Međutim, nije imao značajnijeg uticaja na rad ove škole i 1605. godine se vraća u Mortlejk gde ostaje do svoje smrti. U međuvremenu, na presto dolazi Džejms I (James I of England), Elizabetin naslednik koji nije imao nikakvih interesovanja za natprirodno i okultno, pa ni za samog Dija. Izgubivši ženu i veći deo porodice u epidemiji kuge, biva prinuđen da poslednje dane svog života provede u bedi, prodavajući imovinu kako bi preživeo sa ćerkom Ketrin. Preminuo je 1609, u 82. godini života. Njegov grob nikada nije pronađen.
 
Tek u XX veku je delo Džona Dija ponovo oživelo kroz rezultat rada istoričara Frensisa Jejtsa (Frances Yates). On je bacio novo svetlo na ulogu magike i okultizma u periodu Renesanse, kao i u razvoju moderne nauke. Di je čvrsto verovao u da matematika mora biti u samom središtu našeg obrazovanja, kao ključ prirode uz pomoć koga bi smo zalazili u “skrivene svetove”. Rad ovog okultiste snažno je uticao na osnivanje društva Rozenkrojcera (Rosicrucianism) kao i hermetičkog reda Zlatne Zore (The Hermetic Order of the Golden Dawn), prvenstveno preko njegovih nastavljača. Inspirisao je mnoge sledbenike, prvenstveno Elifasa Levija (Eliphas Levi) kao najvećeg među njima, a Dijeve osnove enohijanskog je koristio Alister Krouli (Aleister Crowley). U domenu umetnosti ga pominju mnoga književna dela. Lik Prospera u delu Bura Vilijema Šekspira je inspirisan Dijem, a njegovim radom se bavi i Gustav Mejnrik (Gustav Meyrink) u Anđelu sa zapadnog prozora. Grupa Iron Maiden mu je posvetila pesmu (The Final Frontier – The Alchemist), a frontmen grupe Blur, Dejmon Albarn (Damon Albarn) je napisao operu o Dijevom životu i delu (Dr Dee: An English Opera). Danas se u Britanskom muzeju nalazi veći broj instrumenata kojima su se Di i Keli služili tokom svog rada – kristalna kugla, razna ogledala, voštani pečati (tzv. pentakli) s utisnutim simbolima i mnogi drugi njihovi predmeti.
 
 
                                                                       ARHIVA
                                                       FIZIKA -MATEMATIKA
                                               ANTROPOZOFIJA- EZOTERIJA
 
 
                            

23 коментара:

Анониман је рекао...

Sta ucini imaginacija od ljudi.Ono sto najvise nedostaje na kraju prve decenije dvadesetprvog veka je i dalje izostajanje u dovoljnoj meri dijaloga o ovoj izazovnoj i zahtevnoj temi. Misljenje kontruise stvarnost sto nije identicno stvarnosti i ne smeju se mesati te dve stvari.Misljenja treba prevrednovati,a stvarnost ostaje ista.Nju tesko da bilo koji metod moze da objasni u celini.
Izvrstan ti je odabir tema.Da cujemo sta misli demon ( XXX da ne bude zabune hehe...)pa da prodiskutujemo.
Z.

Анониман је рекао...

Z
ti si kao kokoška što beži još jedan krug da je petao ne stigne da ne pomisli da je laka roba.

Po čemu misliš da nema dovoljno dijaloga? Ima ga i previše. Svi teže ka prevrednovanju fenomena stvarnosti i svi se obraćaju imaginarnoj masi,a svi ostaju hermetizovani.Nauka i religija, i sve alternativne misli imaju kompleksan odnos. Nije lako ni sve te mnogolike pravce mišljenja podvesti pod definiciju, a kamoli šta više.
Daj mi samo jedinstvenu definiciju religije.Pronaći ću ti u momentu najmanje pedeset.U odnosu na različito praktikovanje, u različitim kulturnim ambijentima, čak ni jednu ne možeš da definišeš jedinstveno.
Okreneš li se pojedincu priznaćeš da svako živi u svetu u kom stvara sopstveni smisao. Iz tog razloga ti i ja možemo samo da razmenimo svoja razmišljanja i ništa više. U nauci je to lakše.Ne moramo da usaglašavamo mišljenje oko dva i dva.Sigurno je samo ono što je dokazano.Kod još nedokazanih stvari dijalog je neprekidan.
Razmišljnja izvan nuke su u principu spekulacija.Izvesna područja su sistematizovana(istorija,sociologija,filozofija isl.), masa je bazirana na verovanju.Sloboda svakome da misli i veruje kako hoće i u šta hoće.
XXX

L2 је рекао...

Haha...što volim kada se zakuva.Eto Vas kao dva petlića. Momci,samo napred.

SFINGA је рекао...

U čistoj prirodi ženka, pa bila i kokoška hehehe, najčešće pusti da se muški pobiju, pa uvek bira jačeg i boljeg, da bi obezbedila dobro potomstvo. I to nepogrešivo instiktivno radi. Tu je Darvin bio u pravu. Kod nas ljudi stvar je malo drugačija. Mi smo pored prirode dobili još neke darove koje ne umemo da iskoristimo baš najbolje. Mi se žene najčešće emotivno zbunimo u kalkulaciji, pa skoro uvek napravimo grešku. Greška je stvar neznanja, zapravo nedostatak višeg znanja. Otuda je svet ovakav, nerazuman i blesav skroz. Iz tog razloga je "alhemija" neophodan proces: kako od mulja napraviti grumen zlata.

Nije alhemija stvar praktične nauke, već duhovni proces, sazrevanje viših nivoa u čoveku. Čista transformacija negativnog u pozitivno. Od mišljenja, emocija, postupaka, ponašanja, unutrašnjih stavova....

Ne treba nama grumen zlata, a zlatne poluge su nam nedostižne, dovoljno je i zrnce koje razumu daje kvalitativno poboljšanje. To zrnce je izvor koje zrači. Iz tog zrnca pravimo dobro. Kao školjka što od zrnca peska pravi biser. To je čist primer prirode alhemijskog procesa.

U suprotnom to zrnce peska bocka, svrbi, pa se češemo kao blesavi, neznajući da imamo mogućnost da ga oblikujemo i stvorimo onaj biserni sjaj koji nas može učiniti ljudima dostojnim svog božanskog porekla.

Pozdrav iz zavejanog Beograda

Анониман је рекао...

Poštovanje za komentar vredan zlata.
Vas bi trebalo zaposliti u propagandnoj branši, ubedili bi poslednjeg.
Slikovit opis kokoške vredi i za slepog petla.U mnogo čemu smo isti.
XXX

SFINGA је рекао...

XXX, tebe tema religije ili sve ono što nosi i mali prizvuk toga, mnogo svrbi, koliko primećujem iz posta u post. Ako se budeš mnogo opirao, i češao po tom mestu, izazvaćeš samo rane na svojoj duši. I u tebi postoje atomi tog zlatnog praha, ali samo su razbacani i treba da se slože. Da nađu pravo mesto. Ljudske unutrašnje potencijale je teško izmeriti, izvagati i definisati. Tu se slažem. I čovekov unutrašnji svet je beskrajan. Svest nam služi da odvojimo maštu od stvarnosti. Nije imaginacija loša. Pitanje je samo kog je porekla. Teslu bi trebalo onda posuti pepelom, što je svoju imaginaciju pretvorio u nepocenjica otkrića za čovečanstvo.

Religija je samo jedan od pokušaja da se objasni čovek i njegova duhovna snaga iskoristi za dobrobit čovečanstva. Svakako da je baš religija proizvela ne samo ateizam, nego i religiozne fanatike, praznoverce... To su samo delovi suprotnosti koje čovek u sebi nosi. Svako od nas. Jer svaki deo u nama se uvek bori sa onim drugim. Zbog toga je potrebna ona neutralizovajuća sila, da napravi ravnotežu, da smanji otpore, trenja, da napravi proizvod dobra. U alhemiji kažu da je to zakon broja 3: aktivna, pasivna i neutralizujuća sila koje u dobrom sadejstvu mogu da narave čudo u čoveku. Sve tri su neophodne. E, to malo čudo, ali uvek malo, je nešto sa čim čovek počinje da uči. To je magija života. Aktivna muška sila se bori protiv pasivne, ženske. U svakom čoveku iznutra. Alhemijski proces ih smiruje, uravnotežava, harmonizuje. Gotov recept ne postoji. Svako za sebe mora da ga pronađe.

:)

SFINGA је рекао...

Pročitah komentar.
Zahvaljujem na komplimentu!
Nema ubeđivanja, to su đavolja posla.

Анониман је рекао...

Svrbi mene štošta i češem se ko sav svet.Nisam pristalica razdvajanje misli jednog čoveka na naučni i filozofski pogled.Siguran sam da ono što se dešava u ljudskom mozgu nije podeljeno, mada neurologija dokazuje postojanje specijalizovanih delova mozga za određene mentalne radnje.Znanja se slažu.Nove činjenice opovrgavaju stare,mogu da ih dopune,malo ili više izmene.
Pojedinac misli na osnovu tih saznanja. Kako da razdvojim šta je uslovilo moj filozofski credo, šta naučni, religijski, ili šta je filozofsko a šta naučno?
Hoću reći da smo svi po malo filozofi, malo ili više religiozni.Sve je to pitanje prevage.U religiji je najviše licemerstva. Ja sam iskren, drugi su veliki vernici, a žive suprotno svim Božijim i opšteljudskim premisama.
pozdravljam
XXX
XXX

SFINGA је рекао...

XXX, pitanje iskrenosti (ne tvoje, nego svačije) je pod znakom pitanja! Licimerstvo, pored onog očiglednog ispoljavanja, je više prisutno kao neznanje sebe. Čovek ne može osećati toplotu ako već nema osećaj za hladnoću. Ne može znati dobro, ako ne poznaje zlo (lično iskustvo). Zato nam zlo i pomaže da bi videli onu drugu suprotnost. I uvek je tako. Razlikovanje dobra i zla je prilično problematično, subjektivno. Ovde pod pojmom zla uzimam širi pojam onoga što izlazi iz okvira istinitog i dobrog. Naš okvir (ljudski) je prilično zamagljen, i subjektivan. Pojam objektivnog (istina) je najčešće konvencionalan. Čovek može imati i ubeđenje svoje iskrenosti. Može sa tim imati osećenje da zaista veruje u neke više vrednosti, a opet, već sutradan, ili čak posle nekoliko trennutaka, da napravi grešku, zabludi ili upadne u zabludu i zamku. SVAKO OD NAS! Jako je teško držati u sebi stanje objektivne iskrenosti. Jako teko! Jer svi pribegavamo ugodnostima, dok neprijatne i neugodne osećaje sklanjamo od sebe. Radije ćemo se uvući u poslastičarnicu i nahraniti našu dušu slatkišima.

Mislim da ne treba praviti suviše stroge kategorizacije ljudi. Svi smo ISTI u tome da posedujemo neumoljiv ego. On je naš gospodar sa bičem u ruci. Njega treba obuzdati i oduzeti mu korbač. A to je suviše, suviše teško za čoveka koji je ovako skrojen. Uvek treba poći od sebe, a ne od drugih.

Postoje razlike (nadam se da ćeš se složitti) u mladalačkim filozofiranjima i onim koje izrastu iz našeg ličnog iskustva. Kada zastanemo i pitamo sebe: "gde si ti(ja) zaista krenuo?!"

Zar ne?!

Pozdrav

Анониман је рекао...

Logično misliš i pišeš ali da ne komplikujemo previše.Nije čovek toliko glup da ne može da spozna osnovni zahtev religioznosti.Od religioznog čoveka se ne traži savršenstvo. Traži se najmanje milosrdno postupanje sa svakim.Sledi mnogo više:opraštanje,voljenje neprijatelja itd.Ko na osnovu ovog za sebe može da kaže da je religiozan čovek?Ne može ni crkva koja(treba da)prenosi religioznost.Tu je početak i kraj religioznosti,Sizifov posao. Religije ništa ne može da opera.Nanele su zla više nego bilo koja društvena institucija.Nije to moj zaključak već činjenica.O zatupljivanju religijom neću ni da progovaram.Bolje da to pošteno razobliče ” duboko religiozni”. Ne mislim na bilo koga pojedinačno i polazim od sebe.
pozdrav
XXX


Анониман је рекао...

Po Pravoslavlju Bog je izvan (ili bolje reći iznad) zakona fizike. Njega isključite iz verovanja i neverovanja. On postoji.
istinski vernik

Анониман је рекао...

Не ради се о томе да неко верује у ово или оно,ећ о томе да се различите религије од стране свих научника па и физичара узму за озбиљно. Њутн је био религиозни фанатик (када је у питању Библија) и залуђеник за грчку религију иако то је ваљда општепознато, Тесла је проучавао хиндуизам http://vediccosmology.com/teslaandvivekananda1.html, http://www.newsfinder.org/site/more/ved ... ola_tesla/.

Иако нису обавезно припадали тим религијама занимало их је шта оне нуде.Ајнштајн je читаo Бхагавад Гиту kao и Опенхајмер .... а нису били верници.
Joвo Б.

Анониман је рекао...

Šta bi ti genijalci još sve napravili da se nisu zamajavali religijom, haha..
Šalim se.
XXX

Анониман је рекао...

XXX šta misliš da li su pitanja: ko sam, šta sam, gde idem, gde i koji je smisao života, itd - suštinski filozofska ili religiozna pitanja? Da li je sumanuto, bespotrebno ili beskorisno uopšte postavljati sebi takva pitanja?


Анониман је рекао...

Gde su ostala poznata "lica",haha..
"Filozofija" je u osnovi svih pitanja.Religija ne pita,ona daje gotove odgovore.
Sumanuto? ovoj reči ovde nije mesto.Beskorisno?Sve što čoveku koristi nije beskorisno.Zavisi od pojedinca. Bespotrebno? Slično beskorisnom.
Moje mišljenje je beskorisno drugima,meni je korisno.
pozdravljam
XXX

L2 је рекао...

Izvinjavam se svima, tek sam malopre videla komentare.Bila sam malo odsutna.
Kasno je i dodaću samo jednu misao William Blake-a
"Kada bi se vrata percepcije otvorila sve bi se pred čovekom ukazalo onako kako zaista jeste-beskonačno."
U poslednje vreme mi je sve beskonačno, haha....
pozdrav svima,znanin i neznanim.
Sutra vas čitam lagano.

Анониман је рекао...

Hehe...ovo sa kokoskom jedino vredi,ostalo truc i baci.Cista spekulacija, hehe...
Stari moj, ponavljam: stvarnost postoji bez nas.Irelevantno je sta mislimo o njoj.Ona ce uvek biti ista.
Ako zelis da otkines jabuku sa grane uspece ti jer se ne pomera velikom brzinom, kao ni ti.Ako hoces da uhvatis cesticu, pre nego pocnes vidis je kao jabuku na odredjenoj lokaciji.Pretpostavljas da je tu, jer je BILA tu u trenutku, pre nego sto si pokrenuo ruku.Premda bi takva tvoja pretpostavka,iz svakodnevnom razmisljanju o svetu bila pravilna, ona je u ovom slucaju pogresna.Za kvantnu fiziku ta pretpostavka nije pravilna. Cestica pre nego si je ugledao nije postojala ni na jednom odredjenom mestu. Jednostavno ona nije imala mesto.Imala je samo potenciju, da bude tamo, ili tamo, ili tamo.
Vidis, to jos uvek ne mogu da shvate ni svi fizicari, a ti meni pricas da da cemo se lako usaglasiti.
Suplja prica drugar.I tako je u svemu.Pogotovo u razmisljanju.
pozdrav
Z.

Анониман је рекао...

Sfinga

Onom bezbozniku sam odgovorio gore.Kod tvoje kosnice se skupilo mnogo pcela,zato sam se udaljio, hehe..
jednom sam ti vec napisao da si pametna zena (mozda i vise puta) i da si presiroka. To vredi za Vas obe.Malo krace- bice sladje.
Ubuduce ne moras da me branis, ipak hvala,hehe..
pozdravljam
Z.

SFINGA је рекао...

Dragi Z,
Žene uzmeš onakve kakve su. Široke i treba da budu. Ceo svet u njih može stati. One su bića za ispunjenje - želja. One su kao beskonačna posuda. Zamisli muškarca koji kaže da nije ispunjen?! Svašta, ko na vašaru!!! Daš koliko i šta imaš i to ti je to - i mmuška uloga je ispunjena.

Ne bih o pameti. Pusti to. Ovi izleti su Ganglijski aerobik iz zadovoljstva. hehehe. A za one druge životne stvari... kako se ko snađe - to je važnije.

Kako reče: stvarnost postoji i bez našeg razmišljanja. Sviđa mi se ono - čestica ima potenciju da bude ovde ili tamo. Tako je i sa mojom potencijom. Malo sam pomalo posvuda.

Pozdrav!

Анониман је рекао...

Svima nešto meni ništa, šmrc..šmrc..Pusti ti Z.vrdalamu, tamo amo. Moja potencija je uvek na jednom mestu.Sfingo draga, krajnje je vreme da se skrasiš i ne lutaš kao pre.Milo mi kad te ugledam cvetić.Eto magije, XXX.

Z.kokoško jedna,eto ti novog imena, hehe...
Peđa

SFINGA је рекао...


Peđa, :)
evo tebi jedan široki osmeh.

Анониман је рекао...

Hvala, hvala cvetiću, srce mi se rastopilo.U Vama,generalno,prorade majčinski instinkti a mi se zalepimo,kao klinci,odmah..hehe...

Peđa

Анониман је рекао...

Kao humanista i umetnik, ja volim nauku. Mrzim praznoverje jer nam nikad ne bi moglo dati nuklearne bombe.
pesnik u prolazu

Постави коментар