субота, 23. март 2013.

Drugi Univerzumi





Pre nekoliko dana objavljena je do sada najpreciznija  karta svemira iscrtana na osnovu merenja  mikrotalasnog zračenja izvršenih na osnovu podataka PLANCK –ovog satelita. Podaci su potvrdili neke stare teorije, kao teoriju Velikog Praska, ali su neki od detalja morali biti izmenjeni.  Nejasnoće , kojih je i ovoga puta bilo, mogu biti podsticaj za nova istraživanja ali se, isto tako, mogu uklopiti kao dugo očekivane kockice u već postojećim projektima.  Podatke sa PLANCK-ovog  satelita željno su očekivali i istraživači koji se bave pitanjem mogućeš postojanja drugog ili čak više drugih univerzuma.
Par korisnih detalja o ovim istraživanjima mogu se pronaći u tekstu koji sledi.

BILO BI TO NAJVEĆE OTKRIĆE ..


M eđunarodni naučni tim je usavršio složeni kompjuterski algoritam koji će astrofizičarima omogućiti da dokažu eventualno postojanje drugih Univerzuma van našeg, što bi predstavljalo najveće kosmološko okriće u istoriji ljudske civilizacije. Savremena teorijska fizika već par decenija unazad ozbiljno tretira mogućnost da je naš svemir samo jedan od nepreglednog mnoštva takvih entiteta, tj."mehurova" u nepojamno velikom hiper-medijumu zvanom Multiverzum. Ta teza bi, između ostalog, podrazumevala da je u ranom periodu istovremenog zajedničkog širenja moglo doći do "dodirivanja" našeg Univerzuma sa "susedima" i da su takvi nezamislivo destruktivni incidenti morali ostaviti neki "ožiljak" u njegovom tkivu. Naučnici smatraju da bi tragovi takvih događaja danas najverovatnije ličili na ovalne diskoidne strukture, poput prividno kružnih "sravnjenja" koje jedna velika lopta za plažu pravi na površini druge kada udari u nju. Međutim, vizuelno osmatranje je ograničeno činjenicom da u svemiru postoji relativno veliki broj takvih struktura, iza kojih bi moglo stajati mnoštvo potencijalnih uzroka različite prirode - i o kojima se na današnjem nivou tehnologije, bez obzira na ogroman napredak u poslednjoj deceniji, i dalje može samo spekulisati. Astronomi pretpostavljaju da bi neke uočene pojave (a naročito gigantski koncentrični krugovi materije i zračenja, sa neverovatno pravilnim oblikom prostiranja) mogle predstavljati "potpis" inter-kosmičkih sudara ; međutim, odsustvo detaljnijih egzaktnih podataka svaku takvu tezu na koncu svodi na nivo spekulativnosti, neumoljivo ukazujući na fakt da čovečanstvo još ne raspolaže poznavanjem suštinskih datosti kosmičkog ustrojstva.


                        

S ručni tim, okupljen na kalifornijskom "Caltech"-u, upravo zato je pošao od pretpostavke da bi glavno polje traganja trebalo da bude nešto drugo : takozvano Pozadinsko kosmičko mikrotalasno zračenje (Cosmic Microwave Background Radiation - CMBR). Reč je o veoma slabašnoj ali sveprisutnoj termalnoj radijaciji koja predstavlja "ohlađeni" ostatak prvobitne super-usijane plazme koja je dominirala Univerzumom tokom prvih 380.000 godina njegovog širenja. Otkriće pravilno raspoređenog mikrotalasnog zračenja koje podjednakim intenzitetom i na ravnomeran način dolazi iz svih pravaca i kutova po Univerzumu svojevremeno je predstavljalo korpus delikti za potvrdu teorije o Velikom Prasku, jer je sasvim jasno pokazalo da su toplotna energija i radijacija u ranom svemiru bile ne samo neizmerno veće nego i ograničene na neuporedivo manji "volumen".

M eđutim, CMBR bi sada mogla da posluži kao osnov za još kapitalnije dostignuće - naravno, u slučaju da specijalni kompjuterski program uspe da detektuje neke neuobičajene promene u inače veoma uniformnom i "glatkom" obrascu prostiranja tog zračenja po celom kosmosu. Eksperti navode da su do sada pronašli 15 interesantnih anomalija, od kojih četiri deluju veoma indikativno. Ne bez određene doze ushićenja, neki naučni krugovi smatraju da bi one zaista mogle predstavljati prastare "pečate" sudara sa drugim mladim svemirima u haotičnom Multiverzumu, nakon čega je svaki od njih nastavio svojim difuznim pravcem širenja po nad-kosmičkom medijumu.






Međutim, većina astrofizičara smatra da je neophodna opreznost u procenama, pre svega zato što bi registrovane anomalije mogle predstavljati posledicu još nedovoljno preciznih mapa CMBR-a ; u tom kontekstu, uvek bi trebalo imati u vidu da je reč o radijaciji koja je ekstremno slabog intenziteta i "razvučena" bukvalno po celom svemiru, a ujedno vrlo podložna distorziji zbog emisija zračenja koje potiču od raznih kosmičkih tela u većoj ili manjoj blizini Zemlje. Zato naučnici veoma mnogo očekuju od novih mapa sa trostruko boljom rezolucijom, koje je snimio svemirski teleskop "Plank" uz pomoć specijalne orbitalne sonde WMAP.
Novi i znatno prečišćeniji podaci o prostiranju CMBR bi ekspertima trebalo da budu dostupni u januaru 2013.godine, kada će početi nova faza istraživanja.



Ukoliko je u najranijem razdoblju širenja našeg svemira bilo sudara sa drugim sličnim "mehurovima", onda je logično pretpostaviti da bi jedan incident takve skale neizostavno morao ostaviti neki trag : najverovatnije promenu temperature ili anomaliju u gustini materije, odnosno neki značajniji poremećaj u bazičnim energetskim poljima. S druge strane, naučnici ne zapostavljaju pretpostavku da su sudari mogli bili tako razorni i surovi da su neki od mlađanih svemira bili u potpunosti dezintegrisani, bez ikakvog ostatka (ovo tim pre što je reč o entitetima koji su po definiciji sastavljeni od različitih bazičnih vrsta materije i energije, i u kojima vladaju manje ili više različite osnovne zakonitosti). No, moguća je i obrnuta opcija : da su neki interkosmički "dodiri" bili toliko "nežni" i "ovlašni" da od njih nije ostao nikakav trag. Osim toga, postoji i verovatnoća da je dolazilo do višestrukih kolizija (u istom ili različitom periodu), koje su jedna drugoj sukcesivno prekrivale "ožiljke". Međutim, nemoguće je zaobići činjenicu da hipotetični sudari celih kosmosa, bez obzira na to što bi oni bili tek u "natalnoj" fazi razvoja, predstavljaju ekstremno razorne događaje koji su daleko iznad svega što uopšte može postojati na energetskoj skali ; stoga, naprosto nije logično da od takvih hiper-čudovišnih kolizija ni u jednom virtuelnom scenariju ne preostane





Zato fizičari sa nestrpljenjem očekuju nove i preciznije mape pozadinskog mikrotalasnog zračenja, jer bi dalje proučavanje tog svekosmičkog "arhivskog" polja moglo dovesti do kapitalnih spoznaja kakve verovatno ne bi imale pandana u istoriji nauke i ljudskog znanja uopšte. Po svemu sudeći, one bi prouzrokovale goleme promene osnovnih "fokusnih tački" u mnogim naučnim disciplinama, od kosmologije i astrofizike do filozofije i teologije, ali bi ujedno iz korena promenile i način gledanja na kosmos kao takav - uključujući tu i kontekst bazične (reklo bi se, primordijalne) potrebe svakog ljudskog uma za zadovoljavajućim objašnjenjem prirode svog i sveopšteg postojanja.  Autor Miroljub Nikolić
izvor
_________________________________________________________________________



PREPORUKA:

Multiuniverumi
Brajan Grin, Skrivena stvarnost,
 PDF II poglavlje
FORUM  ,Pouke.org.


_________________________________________________________________________

                                                               ARHIVA - ASTRONOMIJA                                                                  

1 коментар:

  1. Анониман24. март 2013. 21:26

    Ако постоји огроман број (али не бесконачан) универзума који се разликују,наша је"срећа"што смо настали бас овде где случајно владају закони који су довели до живота у овом облику.
    Јово Б.

    ОдговориИзбриши