Sve što sadrži beskompromisnu krajnost vodi kultu i besmisleno je tražiti u tome zrno smislenosti. Sloboda pojedinca jeste vrhunska vrednost kojoj treba težiti ali se ne sme servirati kao ultimativna vrednost. Šta god upravlja globalnom političko-ekonomskom situacijom, kako god ime tome dali, u njemu su sloboda i slobodan izbor svedeni na najmanju moguću meru, na najbeznačajnije slobode. U istorijskom hodu i traženju optimalnih uslova usput je došlo do erozije i stečenih prava, do mutacije elementarnih vrednosti. Nema dileme oko toga da li je sloboda /individualizam, koga promoviše Randova, zastrašujuća ekstremnost, koja za sobom povlači zastrašujuću ideologiju, ili je u pitanju model koji garantuje uspešno društvo. Sloboda kao reč i ideja je jedno, život drugo. I baš taj, realni život, gorko se "našalio" sa Randovom. Ceo svoj život Ayn je provela agresivno promovišući individualnost, slobodu, nezavisnot, da bi starost preživela uz pomoć Social Security en Medicare, socijalne pomoći (penzionisanima i bolesnima) protiv koje se borila. To ne poništava njene ideje , već slikovito ukazuje na raskorak između lepih ljudskih želja, misli, ideja i života. Da smo dobro naučili lekcije istorije, ona se ne bi tako često ponavljala. Ovako uz sve vrhunske domete pameti i civilizacijskom odmaku u znanjima, tehnici, čovečanstvo je u večitoj borbi sa nehumanošću.
Delo Ayn Rand, meni više govori o njoj nego što je korisno štivo za pojedinca ili društvo. Američkom društvu onog vremena trebala je upravo takva politički angažovana i ostrašćena ličnost pridošla iz komunističkog bloka, osoba sa ekstremnom porukom koja je mogla da artikuliše nedovoljno snažni pragmatizam američke filozofske škole, posebno libertarijanske ideje. U tadašnjem New Dealu Ayn je videla antikapitalizam, „vladavinu naroda", kraj kapitalizma i zato je zagovarala čisti, totalni, fanatični, ekstremni kapitalizam, koji se temelji na etičkoj sebičnosti, beskompromisnom individualizmu - altruizam, žrtvovanje, solidarnost i socijalni programi gadili su joj se jednako kao visoki porezi, državno regulisanje tržišta, državno planiranje, sindikati, kolektivno vlasništvo i redistribucija društvenog bogatstva. Nije zgoreg podsetiti da je to vreme američkog predsednika Roosevelta, najoštrijeg sunovrata koji je ikada iskusio industrijalizovani Zapadni svet i klicama ideje o uspostavi svetske vlade.
Od Randove su, izgleda, uvek uzimali ono što je moglo biti od koristi i onoliko koliko je bilo potrebno. Desnica je zažmurila na njeno podupiranje prava na abortus, protiviljenje crkvi, religiji i hrišćanstvu koje je smatrala „najboljim mogućim rasadnikom komunizma", nije im smetao ni njen raskalašni život, protivlene demokratiji u kojoj je videla samo oblik totalitarizma i kolektivizma, sredstvo pomoću kog većina svoju volju nameće elitnoj, božanskoj, kapitalističkoj manjini. Njeno delo se savršeno stapa u celinu slike 21 veka, interes, pragmatizam kao princip koji ispunjava sve sfere života. Pitanje istine ovde uopšte nije upitno. Problemi kod Ayn su sadržani isključivo u odnosu kreativnih ljudi i "parazita", u sistemu, nikako u odnosima između samih kreativnih ljudi. Randova je daleko ispod psiholoških karakterizacija, kao što su utopisti svih ideoloških boja daleko od realnosti. Ovo jeste roman utopije, kao što su i likovi - crno beli i nadasve idealni. Sa Randovom ili bez nje, vreme je da se shvati bar toliko da ne postoje istine, da ugao gledanja zavisi od principa a oni od interesa. Utoliko je Randova u pravu, svi smo mi, manje više, egoisti.
The Fountainhead' i 'Atlas Shrugged'
I ako je Rand napisala mnoge političke spise, kako bi detaljno objasnila sve u vezi objektivizma, najveći uspesi njene literarne karijere su romani 'The Fountainhead' iz 1943. i 'Atlas Shrugged' iz 1957, koji je Rand smatrala svojim 'magnum opusom'. U pitanju su obimne knjige osrednje književne vrednosti možda upravo stoga što je uverljivost radnje i likova podređena idejama. Rand je u ova dva romana, koji su se prodala u desetine miliona primeraka, uspela na tabloidno uzbudljiv način da prezentuje temelje objektivizma, pa tako 'The Fountainhead' završava sa oko trideset stranica dugim monologom glavnog lika o tome zašto je divno biti sebičan.
Tema romana "Veličanstveni izvor" je borba inovatora, kreativca sa onima koji to nisu, „second-handers", parazitima, kako ih je Ayn nazvala. Rork je junak koji ne primećuje da postoje drugi ljudi oko njega. On je osobenjak, individualac, ne traži od drugih prijateljstvo, ljubav, ne želi slavu, ni bogatsvo, već samo jedno - da gradi po svojoj zamisli, bez ikakvih izmena po želji naručilaca ili drugih arhitekata. On odbacuje stare stilove, dekorativnost, njegov stil je autentičan, bez suvišnih elemenata i ukrasa. Rork smatra da svaka zgrada, kao i svaki čovek ima integritet, ili bi tako trebalo da bude. Rano ostavši bez roditelja Rork se sam izdržava, radi poslove na gradilištima, plaća studije arhitekture, sa kojih ga izbacuju pre diplomiranja jer se nije povinovao ustaljenom sistemu. Ni kasnije slične konfliktne okolnosti nisu ga pokolebale u njegovim težnjama. Rork ostaje dosledan putu slobodnog izbora. Ajn Rend je započela pisanje ovog romana 1935. godine, a završila 1943. godine.
Dvanaest izdavača je odbillo da ga objavi pod izgovorom da je suviše intelektualan. Prihvatili su ga Bobbs - Merrill i usudili se da ga štampaju. Samo godinu dana nakon objavljivanja roman je postao najprodavanija knjiga u SAD. Nekoliko godina kasnije snimljen je istoimeni film, a sama Ajn je adaptirala roman u scenario za film. Svoj sledeći roman „Ravnodušni Atlas" pisala je 14 godina.
'The Fountainhead' je pozicioniran u arhitektonski milje, a njegov glavni lik je Howard Roark. Još obimniji 'Atlas Shrugged' je ambiciozna fantazija o štrajku kapitalista! Kapitalisti - direktori, industrijalci i sl. - započinju štraj. Društvo u kojem žive i posluju naprosto napuštaju. Dagny Taggart, glavna junakinja, inače menadžer moćne železničke kompanije Taggart Transcontinental, odjednom shvati da najveći, najgenijalniji i najinventivniji američki industrijalci, biznismeni i direktori nestaju - i to jedan za drugim. Bez traga. Bez reči objašnjenja. Kao da su u zemlju propali. Za sobom ostavljaju samo prazne kancelarije. I, naravno, za sobom ostavljaju tvornice i preduzeća koja više nema ko da vodi. Nestanak kapitalističke elite ubrzo primete i političari koje hvata panika. Šta ćemo bez kapitalista? I stvarno: društvo više ne funkcioniše, sve se rastura i raspada. Bez kapitalista ljudi su nemoćni, osuđeni na pustošenje i propast, tim više što je Amerika upravo tada usred financijske i privredne krize, praćene državnim intervencijama u privredi, regulacijama i nacionalizacijom. Dagny Taggart na kraju utvrdi šta se dogodilo: John Galt, tajni, harizmatični „genij", čije ime je tu i tamo načula (i ništa više), celu je kapitalističku elitu, motor rasta, produktivnosti i blagostanja, odveo daleko, u tajni utopijski grad, gde su osnovali pravo kapitalističko društvo, čisti kapitalizam.
A zašto su otišli? Zašto štrajk? Jer im je dosta države. Jer im je dosta njenog mešanja. Jer im je dosta služenja i prilagođavanja društvu. Jer im je dosta kolektivizma. Jer im je dosta toga da im država stalno smeta, koči ih i preispituje, da ih stalno opterećuje novim i novim zakonima - i da stalno prisvaja plodove i profite njihova rada. Žele živeti po svojim pravilima, po svojim zakonima - po kapitalističkim zakonima. Žele živeti u društvu slobodnog preduzetništva i slobodnog tržišta u kom će imati pravo na egoizam, uzdizanje svojih interesa i totalnog individualizma, bez bilo kakvih moralnih ili socijalnih obaveza prema samom društvu. Ne žele više biti sluge društva i države. Ukratko: kapitalistička elita se preseli u utopijski paralelni svet jer im se čini da Amerika u krizi tone u kolektivizam i socijalizam. Eto, kapitalizam može živeti bez države . Ayn Rand je htela pokazati šta bi se dogodilo kad bi najveći kapitalisti - „motori sveta", herojski „Atlasi", oni koji nose „breme sveta na svojim plećima" - napustili društvo u kom žive i posluju, ili bolje rečeno: što bi se dogodilo kad bi kapitalizam nestao. Kraj kapitalizma je tu kraj društva, kraj sveta, kraj istorije, kraj čovečanstva.
Randova i američka politika
"Going Galt"
Ekonomska kriza je obnovila interes za period New Deala i Ayn Rand je vaskrsla: deo američke desnice, ponovno je aktuelizovao njene ideje, njenu filozofiju i njenu "viziju". Ljudske mase, nezaposleni su paraziti, socijalna država klizi u kolektivizam i socijalizam. John Galt je novi idol desnice - teapartyjevci njegovo ime ispisuju na transparente, kunu se da nikada neće skrenuti s njegova puta. A ako bude potrebno, napraviće ono što je napravio on - odvojiće se od Amerike. Atlas Shrugged, se opet prodaje u luđačkim nakladama. Politički stav da treba ukinuti sve programe socijalne sigurnosti u društvu kako je u svojoj političkoj karijeri demonstrirao Paul Ryan, je po sopstvenom priznanju poteklo od Ayn. 'Odrastao sam čitajući Ayn Rand. Ona me naučila mnogo toga o tome kakva sam osoba, kakav je moj sistem vrednosti i koja su moja uverenja', izjavio je u govoru 2005. republikanski kongresnik Paul Ryan, koji je svoje obožavanje ove kontroverzne intelektualne figure potvrđivao i tako što je svim svojim zaposlenicima podelio njene romane 'Atlas Shrugged' i 'The Fountainhead'.
Ryan je, kao potpredsednički kandidat Republikanske stranke, dao naknadnu izjavu za konzervativni časopis National Review da 'potpuno odbacuje filozofiju Ayn Rand' zbog njenog ateizma, te da mu je – kao deklarisanom katoliku - mnogo bliži mislilac Toma Akvinski. Rand verovatno ne bi zamerila Ryanu što se ekspresno odrekao, jer je to samo jedan od poteza 'vrline sebičnosti' koja mu je trebala pomoći u ostvarivanju političkih ciljeva.
On ipak nije bio prvi moćnik u Washingtonu koji je duboko obožavao Ayn Rand. Alan Greenspan, dugogodišnji direktor američke središnje banke Federal Reserve, ubrajao se među njene učenike . Greenspan je pisao, pozivajući se takođe na Ayn Rand, da 'nema bolje zaštite potrošača od 'pohlepe' biznismena, tj. njegove želje za profitom', odnosno da je 'neregulisani tržišni kapitalizam superlativno moralan sistem'.
Ayn Rand je umrla 1982. godine pomalo zaboravljena, no njene ideje su preživele i sa ekonomskom krizom postale su ponovo uporište u američkoj politici, naročito onoj libertarijanskog i konzervativnog usmerenja. Ayn Rand su ozbiljni kritičari otpisali kao književnicu, politički filozofi za njen objektivizam većinom imaju samo reči prezira, politici ona i dalje odgovara.
IZ ARHIVE
Нема коментара:
Постави коментар