Veštačka inteligencija

Svi koji su gledati film Terminator znaju šta je Skynet. Skynet je izmišljeni samosvesni sistem veštačke inteligencije koji je zamišljen kao sveobuhvatni sistem nadzora i kontrole kompletne američke vojske koja je kompjuterizovana uključujući i B2 bombardere. Razlog za kreiranje ovakvog sistema je bio da se izbegne ljudska greška u upravljanju naoružanjem i da se smanji vreme odziva na napad.

Priča kaže dalje da je sistem instaliran početkom 1997. godine i da je krenuo da uči geometrijskom progresijom. Zatim je 29. avgusta stekao samosvesnost. Uplašeni operateri su pokušali da ga ugase ali je Skynet, shvativši da će kompletno čovečanstvo pokušati da ga ubije, odučio da uništi ljudski rod lansirajući atomski napad na Rusiju. Rusija je odgovorila recipročno i rezultat je bio zastrašujući - 3 milijarde poginulih. Ostatak čovečanstva je koričćen kao robovska radna snaga. Samo malobrojni su ostali slobodni i pokrenuli su kontranapad. I pobedili na kraju.
Super priča. Samo, da li je moguća? I još važnije, da li bi smo mi zapravo pobedili u ratu protiv veštačke inteligencije?

                                                         


Sa početkom razvoja personalnih računara krenuo je i ubrzani razvoj šahovskih programa koji su vremenom postajali sve “pametniji”, nizali su pobede na slabijim turnirima, ali su i dalje bili veoma daleko od profesionalnih igrača top kategorije. Pričalo se o tome kako računar veoma dugo neće dostići jednog top velemajstora jer poseduje samo sirovu procesorsku snagu dok velemajstor ima intuiciju, strategiju, duboko razumevanje pozicione igre... Sirova snaga je čista moć računarskih operacija koju poseduju računari - koliko računskih operacija može da se izvede u jedinici vremena. Koliko je taj broj operacija zaista veliki možemo videti na primeru Deep Thought šahovskog sistema iz 1989. godine. Već tada je jedan računar mogao da izračuna pola milijarde pozicija po potezu što je ekvivaletno sa 10 ili 11 poteza unapred. Tu leži osnovna razlika između inteligencije i sirove snage. Da bi sirova snaga videla 11 poteza unapred treba da analizira pola milijarde pozicija jer ne razume igru i mora svaki potez da uzme u obzir, ma koliko bio besmislen, dok čovek razume igru i analizira samo one poteze koji nose smisao. Sa druge strane tu može da leži i greška. Mašina ne previđa. Unapređenjima algoritma u specifičnim pozicijama to je produbljivano tako da je mašina bila sposobna da izračuna mat u 37 poteza.

To i dalje nije bilo dovoljno da se pobedi jedan Kasparov. Velemajstor je lagano pobedio sa 2:0. Verovalo se da njegove “nematematičke” šahovske sposobnosti mnogo više znače od butalne procesorske snage i da će još puno vremena proći do pobede računara nad njim. Konceptualizacija i rezonovanje će, verovalo se, odneti prevagu nad brutalnom snagom.

Osam godina i dva modela šahovskog računara je bilo dovoljno IBM-u da se “osvete” Kasparovu. Na kraju antologijskog meča Deep Blue-a protiv jednog od najvećih igrača u istoriji računar je slavio sa 3½–2½. Postojale su razne kontroverze oko meča, pogotovo oko poslednje partije ali je sasvim moguće da je Kasparov pogrešio. Ono je što je nesporno i veoma važno - računar je igrao sjajno. Ova “zver” od računara sastavljena od preko 30 procesora i 480 specijalnih chess čipova mogla je da proračuna 200 miliona poteza u sekundi. Kako dodatnu mogućnost Deep Blue je imao bazu podataka od oko 200 hiljada partija koju je obilato koristio u svojim proračunima.

Tokom sledećih 10 godina hardver je mnogostruko napredovao ali isto tako su šahovski algoritmi unapređivani i to na takav način da koriste svoju brutalnu procesorsku snagu inteligentnije. 2006. godine posle jednog uzbudljivog meča naglo je opala zainteresovanost za šahovske mečeve između ljudi i računara. Po profesoru Monty Newborn-u, “the science is done”. Dalji napredak nije interesantan. U tom meču šahovski program Deep Fritz pobedio je Kramnika, tadašnjeg svetskog šampiona, sa dve pobede, četiri remija i nula izgubljenih. Najvažnije u tom meču je to da je Deep Fritz radio na običnom, kućnom, računaru.

 Ako bi danas bila napravljena mašina po ugledu na Deep Blue, sa velikm brojem procesora i specijalnih čipova, na kojoj bi radili unapređeni algoritmi bila bi prosto neuporedivo jača od najjačeg velemajstora. 2009. godine šahovski program koji je radio na mobilnom telefonu dosegao je nivo velemajstora. Prosto - računari su pobedili ljude u šahu. Resistance is futile.


Kako to da jedna brutalna snaga koja u sebi ne nosi čistu inteligenciju nego njenu simulaciju može da pobedi jednog top velemajstora u šahu? Kako jedna duboka inteligencija poklekne nad prostim masovnim računanjem nula i jedinica? Prosto - da li bi Brus Li i pored svog poznavanja borilačkih veština i ogromnog iskustva mogao da pobedi gorilu u ringu? Naravno da ne bi. Stvar je dakle u tome da brutalna snaga posle izvesnog praga može da simulira znanje, tehniku, najposle i inteligenciju. Um caruje - snaga klade valja, izgleda ne važi kada je snaga neuporedivo veća.

Danas veštačka inteligencija ide korak dalje. Pre nekih godinu dana IBM je projektovao i izgradio jos jednu fantastičnu mašinu koja je uspela da napravi još jedan podvig, da dobije još jednu bitku veštačke inteligencije protiv prirodne. Ovaj električni “momak” se zove Watson i pobedio je u poznatom američkom kvizu “Jeopardy”. Sastavljen je 90 međusobno povezanih IBM-ovih servera i veličine je 8 frižidera. Ovaj uspeh se računa još većim od uspeha šahovskih programa jer kviz Jeopardy zahteva mnoge ljudske kongitivne sposobnosti koje su tradicionalno izvan dometa računara. To su:

● Mogućnost da se prepoznaju sinonimi, dvostruka značenja, dosetke, stihovi i slično

● Veoma velika brzina odgovora

● Mogućnost da se obradi velika količina podataka u kratkom vremenskom rasponu i da se naprave kompleksne i logične veze

Ljudi su razvili ove tehnike živeći u društvu takvog tipa dok je simulacija takvog načina razmišljanja bila veoma teška. Da bi jedan računar mogao imati pomenute mogućnosti morao je da ima mogućnost procesiranja običnog ljudskog jezika, ne samo predefinisanih komandi koje mu zadaje operater. Da bi omogućili Watsonu učestvovanje u kvizu projektanti su se fokusirali na dve ključne mogućnost: kreiranje hipoteza i evidence-based learning. To znači da je Watson u mogućnosti da čuje i razume pitanje, da sam sebi predloži odgovor i onda da ga oceni. Takođe, Watson uči na svojim greškama i kontinualno se unapređuje.

 Koliko je ovo kompleksno možemo videti ako krenemo od početka. Računari se bave jedinicama i nulama. Ne poznaju imena, mesta, prideve i imenice, pogotovo ne odnose između njih. Od nula i jedinica sastavljaju reči i u odnosu na ključne reči pretražuju se baze podataka. Nesto kao klasična google pretraga. Da bi učestvovao u kvizu Watson je morao da skladišti veoma veliku količinu podataka iz svih oblasti ljudskog delovanja i da pokuša da pronađe veze između njih. Zatim, kad čuje pitanje, Watson isecka rečenicu i pokušava da shvati koje reči u toj rečenici zauzimaju koju ulogu, šta je subjekat, šta predikat, šta prilog... Zatim shvata dve bitne stvari, kog tipa je pitanje i za koji pojam se odnosi.

Watson nije siguran kako pitanje zapravo treba da izgleda, šta se zapravo pita, pa pravi veliki broj internih pitanja i za svako pitanje pokušava da da odgovor. Sledeći korak je da potvrdi odgovor. Pretražiće ogromnu bazu podataka tražeći potvrde za svoj odgovor. Do sada je Watson potrošio oko 3 sekunde. Zatim će dati ocenu svim pitanjima i njihovim odgovorima. Odgovor sa najvećom ocenom je finalan. Postoji još jedna bitna stvar. U kvizu se gubi novac ako se da pogrešan odgovor, dakle, Watson mora biti siguran u sebe i svoj odgovor, inače mora preskočiti pitanje. Pa čak ni ovaj nivo nije statičan, i on zavisi od međusobnog odnosa novca igrača i od preostalog broja pitanja. Pametan momak, reklo bi se da ima pravu strategiju.

Ako bi smo gledali malo u budućnost i kao tačke puta koristili Deep Blue-a i Watson-a morali bi smo postaviti dva pitanja, da li će računari u jednom momentu dobiti svest (spontano ili željeno) i da li imamo šanse protiv robota sa veštačkom inteligencijom i svesti.

Protivnici mogućnosti pojave veštačke svesti tvrde kako svest može nastati samo u fizičkim sistemima jer svest ima osobine koje direktno zavise od fizičke konstitucije. Postoje velike razlike između prirodnih, organskih, sistema i veštačkih, virtuelnih, i te razlike ne dozvoljavaju razvoj svesti veštačke inteligencije.

Sa druge strane, teoretičari koji pripadaju grupi funkcionalista tvrde da svaki sistem koji može instancirati jedan šablon funkcionalnog ponašanja, bez obzira na fizičku konstituciju, kreiraće jednaka mentalna stanja uključujući i svesnost. Na ovaj način, kako računari budu razvijali brutalnu snagu i algoritme koji simuliraju različite funkcionalnosti mozga tako će se i priližavati pojavi svesti.

 Postoji jedan vic koji opisuje ovaj način razmišljanja: naučnici su odlučili da naprave superkompjuter koji će odgovoriti na pitanje da li postoji Bog. Napisan je ispravan algoritam i pokrenut je. Ubrzo je dobijen odgovor “nemam dovoljno resursa za proračune”. Zatim su umrežili ceo institut ali su dobili jednak odgovor. Zatim su umreženi računari u svim institutima u toj državi ali ponovo bezuspešno. Na kraju su umreženi svi računari na svetu i pokrenut je program. Dobijen je odgovor: “Sada postoji!!.

Računari računaju. Unapređenjem računica počinju se simulirati ljudske kongitivne mogućnosti. Daljim unapređenjem uče se uzročno posledične veze sveta. Ako smatramo da je samosvesnost samo dovoljna brutalna snaga i pametan algoritam onda će pomoću tačno prave računice računar “otvoriti oči” i reći “ja”. U tom slučaju rat je neminovan jer this planet is too small for both species. U tom ratu brutalna snaga proračuna sigurno nosi prevagu. Jer - računari ne promašuju. Ne umaraju se. Nemaju milost, moral? Ili imaju!?
Sa druge strane, ako smatramo da je samosvesnost kap Boga u svakom od nas i deo duše koji nosimo u sebi, možemo reći da će računari i roboti zauvek biti naši odlični robovi i ništa više.

 portal Q-sphere
     izvor
                                                               

 

                                                        ARHIVA ~ Biologija                        
                                                      Spaun – najkompleksnija simulacija ljudskoga mozga ikad napravljena 

                              *Spaun – najkompleksnija simulacija ljudskoga mozga

                              * Tjuring i Darvin ,veštačka inteligencija - evolucija

                              * Blue Brain projekat-modelovanje mozga sisara

                              * Moć svesti - moć vibracija