ČOVEK I PAS
_ Kažem ti da je uzaludno traćiti život na put koji nema srca..
Karlos Kastaneda,Učenje don Huana
Dočekali su me predvečernja sparina i lavež. Lavež ?? U staroj kući na brdu lavež je odavno zamro. Psećja kućica je godinama zjapila prazna. Bila je u prilično očuvanom stanju. Smestili smo je ispod male kuruzane. I ona je odavno izgubila svoju prvotnu funkciju. Obe su stajale kao svedok nekih davnih vremena kada se njivama talasao život, dvorište budilo petlovim kukurikanjem, pasjim lavežom, dečijom cikom.
Umorna od puta pomislila sam da umišljam. Lavež je bio uporan. Srce je počelo da mi užurbano lupa, grlo da se stišće i guši.
Bio je tamno smeđe boje. Lovačka rasa. Mahao je repom i gledao prodornim pogledom. Zbog stupidne sekvence iz detinjstva imala sam strah od pasa. Nikada nisam pokušala da saslušam glas razuma i raskrstim sa ovom fobijom. Trebala sam jer sam pse volela.
Prišla sam i zagrlila ga. Lizao me kao da me znao godinama.
SUDBINA
Život nam oduzima i daje kada se najmanje nadamo. Davanja i oduzimanja tumačimo objašnjenjima koja mogu biti plod određenih predubeđenja. Mnoga od njih su bezazlena i stoga nismo svesni da postajemo njihove žrtve. Jedna od tih zabluda je verovanje u sudbinu, u nešto nepromenjivo što nam “ sledi” rođenjem, što se ne može izbeći. Ima li smisla verovati u prst sudbine? Ne! Racionalno prosuđujući svakom slučaju koga shvatimo “sudbinskim” mi sami dajemo značenje i smisao iz lične torbe ideja o sebi i svemu oko sebe. Uprkos svesti o nepostojanju sudbine verujemo. Dešavanja nas i pre nego što razmislimo navedu na misao da ona postoji. Zašto? Sistem verovanja je naša neminovnost a priča o duhovnom biću oslobođenom raznoraznih besmislenih uverenja je obmana. Ako i uspemo da se oslobodimo jednog uverenja njega obično zameni drugo.
ZABORAV
Ne kreće se na put bez povratka na staro tek tako. Nešto se iz prošlog provuče što nam ne da da zaboravimo. Dovoljan je lavež i pogled jednog malog lovačkog psa. Sa njim nas naša priroda brutalno skrši, ili nam natakne krila idealizma i utopije na kojima polećemo do novog pada.
Treba li zaobići “poglede” i ići dalje, ostati mlad ili umreti odmah …? Da, ako je to put srca.
Pozdrav u prolazu između putovanja,
6 коментара:
Mentalnog smo sklopa koji teži potvrdi. Evo, ja sam, na primer, večeras pomislio da nam se Li vratila. Kliknuo sam i, stvarno, vratila se,heheeeee...
Peđa
Telefon je čudo...
poljubac u "pametno" čelence,haha...
Da vidiš koji oblaci i turbulencije.Strava.
Otkako sam stigla spavam, spavam..spavam..
Spavanje kao put umornog srca ili tela?
Peđa
Sudbina = fikcija protkana istinitim interludijima.
Li, ne nasedaj na Pedjine provokacije
pozdrav
Z.
Umor nije put, on je privremena kategorija. Put je ostati mlad,lud i večito zaljubljen u vizije, ideale.. Sa tog puta me ne može pomeriti ni sudbina( istiniti interludiji).
"Nikad nije prekasno odreći se predrasuda”
pozdrav
XXX
Постави коментар