понедељак, 13. јун 2011.

Šta se to događa sa nama...




"...posle izvesnog vremena u glavi mi se sve stopilo, muzika koju slušam,  slike koje teku kroz prozor kola, atmosfera nekih uskih ulica i trotoara prekrivenih pločama u koje je uterao kola sa smeškom "da i ovde skrenemo?" i činilo da osetim da na temeljna pitanja koja postavljamo u životu nikada nećemo moći da nađemo odgovor, ali da je dobro da ih postavljamo, da je cilj i sreća u životu na mestima koja tačno ne primećujemo ili koja ne želimo da primećujemo, ali i da drugo, što je isto tako važno kao sve te brige, jesu slike koje vidimo kroz prozore automobila, kuće, broda, dok te brige vrtimo po glavi ili dok u životu trčimo za zadovoljstvom ili dubinom, zato što će se s vremenom život završiti baš kao muzika, slika ili priče, s usponima i padovima, ali da će gradski prizori koji teku pred našim očima ostati zajedno sa nama mnogo godina kasnije kao uspomena iz snova."
Orhan Pamuk, "Istanbul: uspomene i grad"




SA PUTOVANJA ....


Utiske sa  putovanja je teško  dočarati drugima jer su oni više odraz nas samih  nego onoga oko nas.  Zato će ovu kratku crticu razumeti oni koji me dobro poznaju ili oni slični meni. A možda niko obzirom da ni ja samu sebe ne razumem te počinjem da sumnjam u sopstvena viđenja.  Uostalom postoji li danas  iko na ovome svetu ko može da poveruje u ono što vidi, ko to isto može da shvati, objasni ? Ja nisam ta. Zato na ovom putovanju ja nisam pregazila kilometre, već oni mene. Znala sam se sklupčati u krevetu  ganuta  provalom samoće u sebi među tolikim ljudima. Uglavnom mi se ćutalo sa njima, eventualno pričalo pogledima.  Pred navalom ružnoće i bede nisam uspela da uživam u ono malo lepote i sjaja. Učinilo mi se da sam se vratila u prošlost, ili da su zaustavljeni vreme  i život. A nisu. Ako nisu onda je problem definitivno u meni.
Možda teško  razdvajam stvarnost od sopstvenog viđenja iste, realne likove od njihovih virtuelnih dvojnika u glavi, atmosferu, toliko željene mirise i okuse od rupa po pločnicima, flekavih stolnjaka, mlakih supa, čorbi,  3000 policajaca na ulicama, stotine mladih devojaka umotanih u marame, ulica pretvorenih u kafane, kolona koje se slevaju sa jedne na drugu stranu glavnih  štrafti  kao da se sav socijalni život sveo na  ulične šetnje, pokazivanje, gleduckanje, ispijanje kafa i pljuvanje po vlasti. Da li je ovo vizija sveta koju smišljaju  globalisti ili samo faza balkanskog čekanja dolaska  Zapada, demokratije, blagostanja ? Ne, problem je  u meni, u mojim očima, mojim očekivanjima, željama, nadanjima.  Bilo bi dobro da jeste. Nažalost nije. 



Ovde sam zapalila sveće za duše umrlih. Jedna sveća je bila  specijalna, za  psa Carlosa.





Svi smo zaduženi, ali jedni imaju rupe na trotoarima i ulicama, drugi ne. Amerikanke sa 14 290 000 000 000 duga ( najsvežiji "javni" podatci o dosegnutom zakonskom limitu za zaduživanje )  ne moraju da se odreknu štikli da bi mogle normalno da  hodaju ulicama. U čemu je onda problem?  Zašto smo u istoj poziciji  sa različitim posledicama? Zašto neki dužnici  nemaju  rupe? Ali smo zato isti kao zavisnici, neki  od globalnog duga, neki od opijata, što pravih trava, što, kako reče jedan komentator,  od pasije stvaranja magle, puštanja dima i proizvodnje pare.  Da mi majka nije gluva ne bih dobila potvrdu  magle sa trešteće lokalne stanice  TV-a mlade državice i mladog sagovornika : "..kažu nam da budemo još malo strpljivi, da nas čeka Evropska Unija... "
Dalje nisam mogla da slušam i definitivno sam zaključila da je problem zaista u MENI. Ali, avaj, nije. Mladi sa ovih prostora veruju kao što smo i mi nekada verovali i živeli za ideale. Gledala sam ih kako šetaju " novim korzom",  razvlače jednu kafu satima. Niko ne ograničava vreme sedenja jer je cafe-a toliko da su vlasnici zadovoljni i sa višečasovnim ispijanjima kafa. Što reče jedan taksista " da ih sve okreneš naopako ispalo bi stotinjak eura iz đepova .U bolje dane. "


-Pomakni taksi malo dalje- opomenuh ga  jer se zaustavio tačno na sredini ogromne ulicne lokve.
- E i ti si zahtevna. Zamisli sunce i sve će ti biti lepo.

Koje li drskosti!!! A onda pomislim da je čovek u pravu. Izađoh, ugazih u lokvu, pogodih poveliku rupu i upadoh do gležnjeva. Bi mi tako toplo oko srca što delim  sudbinu hiljada žena sa ovog prostora.
U restoranu me čekao prijatelj. Nije primetio mokre i " blatnjave" cipele. A ja, _!! Ja sam se nakon  pola sata čekanja, okrepila ohlađenom supom ( iz Knor kesice) koju su specijalno napravili za mene kao stalnog gosta. I da Vam ne otkrivam sve tajne renomiranog restorana, u sred opojnog Balkana, gde sve tako lepo cveta, a tek  miriši, gde sve ima divan ukus, okus, a ne kao negde tamo u Norveškoj, Švedskoj, Kanadi, Americi, na svim meridijanima sveta po kojima smo se rasuli.
Da li je ovako isto bilo u vreme kada su propadala stara carstva, nestajale države, narodi, usahnule kulture,  jezici, religije, svetinje. Jeste. To je to. A ja se baš sada dala na putovanja.




INAT
Retki poznavaoci starina pričaju da je na desnoj strani Miljacke, na mestu gde su vlasti osmislili napraviti Viječnicu, stajala  kamena kuća čiji vlasnik nije pristajao na prodaju i rušenje svoga ognjišta. Beše to 1892 godine. Nakon silnih molbi,  kažu,  pristade on  za kesu dukata i uslov da se kuća premesti na suprotnu stranu reke.Tako je i bilo. Kuću su, čerpić po čerpić, preneli na drugu stranu. Danas je ta ista kuća turistička atrakcija u kojoj je smešten  restoran sa nacionalnom kuhinjom. Hrana se priprema u otvorenoj kuhinji i jedući možete pratiti njeno pripremanje. Kuća se zove i dan danas " U inat ".
Da li ovoj zanimljivoj priši odgovara reč INAT. Ili je u pitanju nešto drugo? I kakve to veze ima SA MOJIM PUTOVANJEM?  Itekako ima.  Gde nam se denuo inat ?  Ne brinite, ima ga na sve strane. Inatimo se jedni sa drugima, ali ne premeštamo kuće čerpić po čerpić, već ih rušimo  gde god stignemo, na sve moguće načine, neverovatno maštovito, još neverovatnije uporno, rušeći i ono malo što nam je ostalo. Naravno svako na svoj način.  Ne sumnjam da ću nakon Srbije i Bosne, zateći isto stanje u ostalim bivšim republikama, sada državama. Verujem da će se naći  neko da  mi odgovori na pitanja koja mi se nameću tokom ovog  i prijašnjih švrljanja Balkanom  a kojima ne nalazim odgovore.  Zapravo bi bilo celishodnije da mi neko otkrije  logiku ljudskog  poimanja današnjice, novi senzibilitet, dušu plutajuće atmosfere koja nas minimizira, sabija u atomske veličine. Nije li to logika novovekovnih fizičkih i duhovnih robova. Trebam li  upotrebiti neki drugi, jasniji, precizniji, adekvatniji  izraz?  Ne usuđujem se poigravati sa tolikim značenjima kojima smo opteretili svaku reč. Gosn. ZZ. me ubio u pojam. 




Kao ta kuća " Iz inata" i ja sam krenula na drugu stranu Evrope. Sa jednom razlikom - ne beše to iz inata. Krenula sam kao da idem na uobičajeni subotnji  shoping  u Nemačku,  naoružana standardnim  pozitivnim stavom, puna  nabujalog unutrašnjeg iščekivanja leta, uživanja u novim prostranstvima, susretima sa ljudima, samom sobom, sopstvenom  imaginacijom, očekivanjima. Ponela sam u sebi sebe kakva sam uvek. Nista nisam dodala, ni oduzela, ni trunku truda nisam uložila. I sve je bilo tog jutra kada sam krenula divno. Divno ne znači savršeno, već jednostavan i lep osećaj ispunjenja. Jedino neuobičajeno bila je prtljaga. Umesto jedne torbe, ovoga puta sam ponela tri.

Kada bolje razmislim već su sa te tri torbe krenuli problemi. U torbama sam ponela štiklice i ne pomišljajući da mi neće trebati.  Prvim korakom izvan aerodroma naletela sam na rupu. Eto šta može da pomuti  lepotu putovanja.  Nisu to rupe na trotoarima, ulicama, uličicama već praznine u dušama ljudi. Duhovne praznine su gore od svih rupa na ovom svetu.
M omentalno  slušam  tužni lavež nekog psa koga gazda ( verovatno) drži svezanog uz kućicu, kome (verovatno) daje ostatke hrane, koje ni on sam nema dovoljno. Obojica žive pasjim životom. I jedan i drugi su vezani, sa tom razlikom što je gazda sam sebe dobrovoljno vezao. Neko će dati primedbu da to baš i nije tako. Znam ja dobro da ljudi nemaju mnogo izbora. Ali isto tako svi znamo da većina ni ono malo što ima nije sposobna da iskoristi pametno. Šta je u pitanju? Šta se događa ljudskom rodu ? Uvek isto: neznanje umeća življenja. I uz umeće življenja ne vredi nam život ako ne znamo da ljubimo.

Pozdrav svim divnim ljudima koji su me pratili i još uvek prate na mojim putovanjima. Oni su moje zvezde vodilje.


Ne ljubi manje koji mnogo ćuti,
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče hleba
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvezde u visini,
za srca u daljini.

Ćutanje kaže: u tuđemu svetu
ja sanjam još o cvetu i sonetu
i o pitaru povrh trošne grede
i o lepoti naše svetle bede,
i u žar dana i u plavet noći
snim: ja ću doći, ja ću doći.


- Tin Ujević -Zvezde u visini

2 коментара:

  1. Анониман13. јун 2011. 21:38

    Doziveo sam najavljenu crticu kao pricu o skliznucu Balkana u materijalne (trotoarske) i duhovne(kulturoloske) rupe. Bila si u srcu hrama u vreme mitingovanja jednih i cutnje drugih? Cudovisno samotnjacki,sa svecama u rukama? Desavalo se i meni da zanemim.Posumnjao sam u svoje rodoljublje.Jednom i nikada vise.Putovanja su me preobrazavala a da to nisam bio svestan. Istina je da smo se otudjili. Mi zemlju volimo imagionarno, a nas ni imaginarno ne vole.
    Pozdrav
    Z.

    ОдговориИзбриши
  2. U nasem poimanju sveta oko nas nemaju sve stvari isti stepen vaznosti. Dosta toga je promenljivo u odnosu na dogadjanja i okolnosti. Sustinski se na Balkanu nije desilo nista kapitalno. Sve su to istorijski prezivljene situacije. Ovoga puta desilo se to realno - nama. Zato je upecatljivo .
    Skliznuce metropola u siromastvo navodi na dublje razmisljanje. Nije li u provinciji uvek bilo tako. Neregulisana pitanja puteva, vode, struje, da ne nabrajam, bila su trajna tema i u nase vreme. Bili smo nezainteresovani, nije nas doticala tudja muka. Ziveli smo sebicno u relativnom blagostanju. Da je ,kojim slucajem, i u ovom poretku bolja finansijska slika, bilo bi isto. Sada je beda sveopsta. Ako izuzmemo bogataski sloj koji se, kao i svaki, bez imalo skromnosti sepuri i razmece. I neka. Sve je to zajednickih ruku delo. Zapanjujuci je nivo neinformisanosti. Masa ljudi uopste ne prati informacije. Ni osnovne. Ljudi nemaju pojma sta se momentalno desava u blizoj okolini, a ne sire. Delomicno je to razlog bezpogovornog prihvatanja tumacenja vesti koje se zbog znacaja nametnu. O neinventivnosti, lenjosti, besposlicarenju da ne govorim. Zastrasujuca je cinjenica da se ta vrsta mentatliteta i dalje neguje. Prosto bezim od moguceg nabrajanja svega sto sam zapazila. Svest koja je godinama stvarana komunistickim merilima u spoju sa malogradjanskim tradicijama dala je najgore moguce rezultate. Neshvatljivo je videti mladog coveka koji i ne pomislja da se izbori za dostojan zivot. Zivi u kuci roditelja, spava do 12 sata, zatim lunja do kasno u noc i opravdava se losom vlascu. Za njega je masa poslova ponizavajuca ( takve bi u inostranstvu obavljao bez pogovora) , suzena svest mu ne dozvoljava da kreira izvan datog zbog cega i ostaje prikovan za OCEKIVANJA i druge. Sa tim zbacuje svaki deo odgovornosti sa samoga sebe.O dalekoj buducnost da ne govorim. Ko ce tu masu izdrzavati do kraja zivota sam Bog zna. Njihova deca ? Koja su slika i prilika njih samih.Cast izuzetcima. Kao obicno. Sto gluplji to sposobniji. Na pijaci vidim preprodavca sa debelim zlatnim lancem na vratu, ali taj izvlaci gajbe bez problema, zavrnuo je rukave dobro. I naravno, da ne zaobidjem ambicioznu obrazovanu elitu, vrsne programere , ili biznismene koje sam upoznala. Dvojica brace, cetiri prodavnice, privatna fabrika nadomak grada, izgradjen trospratni poslovni objekat i u planu stvari po svim internacionalnim standardima. Dva dana sam provela sa njima i osetila nevidjenu pozitivnu energiju. I SLOGU.
    A sto se tice nas iz dijaspore, odavno mi ne pripadamo tim prostorima. Sto ne znaci da ne bi bili apsolutno isti kao ostali .Ubedjena sam u to jer smo bili isti pre nego sto smo otisli.

    ОдговориИзбриши