четвртак, 16. децембар 2010.

"Zarobljeni um" Česlava Miloša

 
 
 


Nedavno je beogradska "Politika" objavila sledeću vest:

"Na predlog lorda Darendorfa, dekana koledža Sveti Antonije u Oksfordu, grupa autoriteta za svetsku književnost sastavila je 'Tajmsov književni dodatak', listu od sto knjiga koje su izvršile najveći uticaj na kulturu i civilizaciju Evrope."[1] Među delima nastalim pedesetih godina, navedenim na posebnoj listi, našao se i Zarobljeni um Česlava Miloša. I dok je u Poljskoj Miloš bio više poznat kao pesnik (a i sam sebe je uvek smatrao liričarem), u Zapadnoj Evropi i Americi afirmisao se najviše zahvaljujući svojim esejima, pre svega, Zarobljenom umu, za koji je govorio da su mu ga "okolnosti nametnule", ali da to nije njegova "linija."
 "Bio sam priteran uza zid pa sam ga napisao"[2] - kaže u razgovoru s Renatom Gorčinjskom, ali priznaje da je interesovanje za njega kao pisca nastalo tek sa pojavom ove knjige: "...kad se pojavio Zarobljeni um kod Galimara, iskočio sam na površinu".[3]

Miloš se okrenuo prozi u izgnanstvu jer nije mogao da piše poeziju na stranom jeziku i za nepoznate čitaoce.
Kada je februara 1951. odlučio da napusti posao u Poljskoj ambasadi, u Parizu, i zatraži politički azil od francuskih vlasti, Miloš je bio svestan da donosi veoma tešku odluku koja može da znači i kraj njegove književne karijere. Posle nekoliko meseci objavio je prvi članak u emigraciji, pod naslovom Ne ("Kultura", Pariz, 1951, br. 5), u kojem objašnjava motive svoje odluke i izražava bunt protiv ideološke presije koju je u Poljskoj vršio staljinizam. Počinje ga rečima: "To, što ću vam ispričati, može se nazvati istorijom izvesnog samoubistva." Miloš priznaje da je u socijalističkoj Poljskoj bio "dobar paganin" i uživao mnoge privilegije, a takođe da joj je pet godina "lojalno služio". "Dakle, imao sam razloga - kaže on - da se držim nove Poljske koja je smerala ka socijalizmu i tako je bilo do trenutka kad su odlučili da me, kao i druge, meni slične pisce, krste. Tada sam rekao 'Ne'". Svoje veze s poljskom narodnom demokratijom presekao je "u trenutku kad je oponašanje sovjetskih uzora postalo u Poljskoj obavezno za pisce."

Na ovu nekonvencionalnu ispovest pesnika-emigranta, koji se teško rastajao od svoje zemlje, burno je reagovala poljska emigracija, podeljena u dva tabora: londonski i pariski. Od tada nastaje čuveni "casus Miloš". Najotrovnije strele odapinjane su iz londonskih novina i časopisa, koji su ga nazivali "kriptokomunistom", "poputčikom", "Bjerutovim diplomatom", "agentom", "titoistom"... Prvi se oglasio Mječislav Gridzevski, glavni urednik londonskih "Vjadomošći": "Ako je posle šest godina verne službe ropstvu, gospodin Miloš izabrao slobodu, morao je zajedno s tom slobodom da izabere bar šestogodišnje ćutanje."[4] Zamerao je "Kulturi" što mu je dala mogućnost da objavljuje. Na to su odmah reagovali saradnici pariskog časopisa. Pokušali su čak da brane Miloša, tvrdeći da mu treba dati šansu da se otrese "šoka petogodišnjeg opštenja s neljudskom mašinerijom sovjetskog totalitarizma."[5] Mada su ostajali na distanci prema njemu, zbog njegove prošlosti i diplomatske službe u komunističkoj Poljskoj, cenili su njegovu želju da se vrati na pravi put i verovali u njegovu iskrenost. Na njihov stav najviše je uticao Ježi Gjedrojć, glavni urednik "Kulture".
Hajka na Miloša dobro je organizovana i u Poljskoj, gde su ga žestoko napali poznati pisci, njegove kolege i nekadašnji prijatelji: Ivaškjevič, Andžejevski, Slonjimski, Brandis, Galčinjski, Putrament... Nazivali su ga "Judom", "neprijateljem naroda", "krvavim reakcionarem", "renegatom", "nezahvalnikom"... Ni intelektualci francuske levice nisu ostali ravnodušni. Smatrali su da je verovatno psihički bolestan kad se odrekao mesta, kakvo mu je obezbedila narodna demokratija.[6] U pismu M. Vanjkoviču Miloš kaže: "Moj slučaj je dobro shvaćen u zemlji, ali samo tamo. Tamo je tretiran kao samoubistvo Majakovskog..."[7]

Napadi na Miloša naročito su se pojačali posle objavljivanja Zarobljenog uma. Zato nije čudno što će mnogo godina kasnije reći: "Pisanje Zarobljenog uma koštalo me je mnogo da bih se njime hvalio."[8] Ili: "Sada, kada je sve iza mene, jedino znam da ni za šta na svetu ne bih želeo da ponovim slične avanture. Navlačio sam masku koja je deformisala moje crte, iako se nikad nisam ozbiljnije interesovao za politiku, niti sam sebe smatrao poznavaocem te oblasti."[9]

O Milošu i njegovom Zarobljenom umu bilo je i pozitivnih mišljenja, mada mnogo manje. Jedno od prvih je nemačkog filozofa Karla Jaspersa koji je napisao za ovo delo da je "dokument i interpretacija najvišeg reda".[10] Ježi Stempovski, "kralj poljskog eseja", smatrao je da je Miloš "najveći talenat svoje generacije" i posebno isticao njegov "nezavisan stav pisca koji nije pristao na kompromise."[11] C velikim oduševljenjem pisao je o Zarobljenom umu i njegovom autoru Vitold Gombrovič u svom Dnevniku. "Veoma snažna knjiga. Miloš je doživljaj za mene. Jedini pisac u emigraciji koga je istinski nakvasila bura."[12] "Neizmerno poučna i podsticajna lektira za sve nas, za poljske književnike - i potresna."[13] Mada su se kasnije, već krajem pedesetih godina, pojavile prve pozitivne ocene Miloševog dela i u Poljskoj, naročito posle 1980., ne može se reći da su napadi na njega potpuno prestali.

Zarobljeni um objavljen je u Parizu, 1953., na poljskom i francuskom jeziku istovremeno. Iste godine preveden je na engleski i nemački, a ubrzo i na druge jezike. Do nas je stigao sa velikim zakašnjenjem, tek 1985. godine. Preveo ga je poznati prevodilac i odličan poznavalac Miloševog dela, Petar Vujičić, a objavila izdavačka kuća BIGZ u, za naše prilike, velikom tiražu od deset hiljada primeraka. Tek četiri godine kasnije pojavilo se zvanično izdanje ovog dela u Poljskoj (1989). Međutim, jedan deo poljskih čitalaca bio je već upoznat s njim, jer je od 1979. funkcionisao u tzv. II opticaju.

Zarobljeni um je knjiga eseja. To je primer veoma originalne esejistike, za koju se pre može reći da je neka vrsta studije sa elementima autobiografije, introspekcije, duboke refleksije... Uostalom, sam Miloš je rekao da je "politički aspekt samo spoljašnji, u stvari, reč je o nekoj vrsti antropološke ili sociološke studije..."[14] Jedno od glavnih pitanja u ovom veoma složenom delu je pitanje konverzije, naime, kako je moguće da već formirani, zreli ljudi postanu pristalice staljinizma, da se prilagode uslovima koji su im sasvim strani. Miloš predstavlja dva mehanizma koja čoveku iz zemalja Centra služe za prilagođavanje novoj situaciji koja ugrožava njegov identitet. Prvi je "Murti-Bing", a drugi "ketman". Prihvatanjem "Murti-Binga" on podleže "zarobljavanju" uma, menjanju ličnosti, dok se prihvatanjem "ketmana" bori protiv njega. Termin "Murti-Bing" Miloš je pozajmio iz romana Stanislava Ignacija Vitkjeviča Nezasićenost da bi ilustrovao ponašanje ljudi u zemljama Centra, naročito intelektualaca, i njihovu povodljivost za lepotama Nove vere. I drugi termin, "ketman", pozajmljen je iz literature, ovoga puta iz knjige Žozefa Artura Gobinoa Religije i filozofije u centralnoj Aziji, nastale krajem prošloga veka. Iz nje je uzeo "priču" kojom je hteo da pokaže da ljudi, o kojima piše, Novu veru nisu prihvatili bezrezervno i do kraja. Glumili su, odnosno, praktikovali neku vrstu igre, u kojoj su se svi maskirali, i vladari, i oni koji su im podređeni. I svi su znali za to. Praktikujući "ketman", dovodeći u zabludu predstavnike vlasti, čovek se osećao moralno čist. I tu dolazi do aksiološkog pomeranja. Jer, niko nije osuđivao takvog čoveka, važno je da je bio "lojalan" vlasti, već je osuđivan onaj ko nije umeo vešto da se služi maskom.

Dejstvovanje ovih sila ("murtibingizma" i "ketmana"), pomoću kojih Nova vera porobljava ljudske umove, Miloš je pokazao na primeru četiri poljska pisca: Alfe, Bete, Game i Delte, čiji su portreti po mnogo čemu paradigmatični. Pošto je reč o veoma poznatim poljskim piscima, poznavaocima poljske književnosti neće biti teško da pogode ko su oni. Ali, ako je već tako, zašto Miloš ne daje njihova prava imena? Da li time želi da naglasi njihovu paradigmatičnost ili pak da pokaže da su oni do te mere obezličeni da im čak ni ime nije potrebno? Zato oni donekle podsećaju na "brojeve" ili "unife" iz Zamjatinovog romana Mi.

Stvarnost, koju nam je Miloš pokazao, možda je manje strašna od Orvelove 1984. Jer, njegovim junacima dovoljno je da prihvate Novu veru i budu lojalni prema Centru. Čak ne moraju da čine to iskreno, važno je samo da dobro "igraju". Da, Centru, a ne Rusiji ili Moskvi. Jer, umesto reči: Rusija, Moskva, Staljin, komunizam... Miloš upotrebljava: "Centar", "On", "Nova vera"... što odgovara orvelovskom newspeak-u: "Okeanija", "Veliki brat", "Policija misli", "proli"... ili pak Zamjatinovom: "Jedinstvena Država", "Dobrotvor", "Čuvari", "brojevi" ("unifi")... Ova mala digresija pokazuje koliko je interesantan, još uvek neispitan, leksički sloj Miloševog dela.

Osamdesetih godina Miloš je bio jedan od najčitanijih i najviše prevođenih stranih pisaca kod nas. U našim knjižarama mogli su se naći prevodi skoro svih značajnijih njegovih dela. Često je bio prisutan na stranicama časopisa i novina. Više puta je dolazio u Beograd i izjavljivao da se u njemu "oseća kao kod kuće".[15] Mada su naši izdavači, naročito "Dečje novine" iz Gornjeg Milanovca, pokazali dobru volju i objavili veliki broj Miloševih dela, ostala je nezapažena prava haotičnost u njihovom hronološkom sledu, a to nije beznačajno. Da li je to učinjeno slučajno? Iz neznanja? Ne znamo. Ali, Zemlja Ulro, veoma složeno delo, pisano za poljskog čitaoca, "za pet inteligentnih Poljaka"[16], kako je Miloš u šali rekao, napisano 1977, kod nas je objavljeno pre Zarobljenog uma, dela namenjenog stranom čitaocu, pa samim tim, jezički i tematski, daleko nam bližeg.

Za razliku od poljske kritike i čitalačke publike koje su, naročito pedesetih godina, uglavnom negativno ocenile Zarobljeni um, u Srbiji je on primljen bezrezervno i nesporno. Ali, da li i sa potpunim razumevanjem?

Zarobljeni um u Srbiji

Kao pogovor beogradskom izdanju Zarobljenog uma objavljena je veoma opširna studija Nikole Miloševića, vrsnog poznavaoca Miloševog proznog opusa i specifičnog tumača "rada misli čoveka u narodnim demokratijama",[17] pod naslovom Socijalna psihologija staljinizma. To je jedna od najvećih studija o ovom delu uopšte. Dajući prikaz fenomenologije staljinizma kao totalitarne vladavine, ona na neki način dopunjuje Miloševo delo. Za "Montenja XX veka", kako je jednom prilikom nazvao poljskog nobelovca, Milošević kaže da je "darovit i uman" pisac, koji nije samo "iskusio svu tragediju i bedu intelektualca u jednoj totalitarnoj društvenoj sredini. On je ujedno i čovek koji je smogao snage da sa tom sredinom raskine i da napusti položaj diplomate i otisne se u jedan drugi svet..."[18] Milošević ga naziva takođe "lucidnim i nezaobilaznim svedokom o malo ispitanoj skrivenoj psihičkoj dimenziji staljinizma",[19] mada vidi i "neka suženja njegove ideološke optike"[20] i pokazuje da se u nekim pitanjima ne slaže s njim. Dok je za Miloša, ali i neke savremene filozofe, na pr. Eriha Froma, Herberta Markuzea, Karela Kosika i dr., staljinizam oblik vladavine zasnovane na manipulaciji, za Miloševića je to "oblik totalitarnog intelektualnog nasilja".[21]
On tvrdi da "...'ketman' nije, niti može biti osobeni vid političke manipulacije, nego je pojava koja ukazuje na postojanje intenzivne političke prinude i izvan takve prinude on se teško može i zamisliti."[22]

Ovakvim svojim stavom Milošević ulazi u polemiku s poljskim nobelovcem. Njegovo viđenje ovoga pitanja blisko je stavu poljskih pisaca u emigraciji, naročito Gustava Herlinga-Gruđinjskog, koji je uporno tvrdio da komunizam u Poljskoj nije imao moć zarobljavanja umova, da se njegova moć nad umovima zasnivala isključivo na teroru i strahu, a da su Miloševe tvrdnje (kao i Artura Kestlera) samo ulepšavanje stvarnosti.[23] I Sergjuš Pjasecki jedan od najžešćih Miloševih kritičara, kaže da "Miloš ulepšava ono čemu je služio".[24] U nedavno objavljenoj knjizi Autobiografija na četiri ruke Ježi Gjedrojć, mada ističe da je Zarobljeni um "značajno" delo, smatra ga "lažnom knjigom", zato što je "kreirala mit ketmana, dok se jednostavno radilo o običnom strahu i oportunizmu".[25] Miloš nikada nije priznavao ispravnost ovih argumenata. Kad sam prošle godine razgovarala s njim, između ostalog, i o ovom pitanju, rekao je: "... Zarobljeni um je nekakva granična linija. Ta granična linija je takva da, ako neko ne veruje da sam ja u Zarobljenom umu napisao istinu, to znači da se nalazi na desnici. Za ljude koji nisu preživeli praksu marksističke filozofije, to su sve besmislice, gluposti".[26] Blizak Miloševom je stav poljskog istoričara filozofije, Andžeja Valickog. U svojoj knjizi Zarobljeni um posle mnogo godina, nekoj vrsti intelektualne autobiografije, on izražava slaganje s Milošem u pogledu moći dejstvovanja marksizma u njegovoj staljinističkoj ideološkoj varijanti (Nova vera). Za period najjačeg staljinizma, koji je proveo u Poljskoj, kaže da "nije bio jedino doživljaj terora".[27] Valicki smatra da je "uticaj totalitarno-komunističke ideologije na svest poljskih intelektualaca minimaliziran ili prosto omalovažavan. Prema raširenom mišljenju, staljinizam nije uspeo da pusti korene u Poljskoj. To se obično pripisuje jakoj nacionalnoj svesti".[28] I, mada je, po njemu, otpor staljinizmu bio veći nego u drugim zemljama, "...uspesi staljinističke ideologije u masovnom proizvođenju 'zarobljenih umova' u Poljskoj nisu bili mali."[29] On tvrdi takođe da se ova pojava, koju je Jacek Tšnadel nazvao "domaći sram"[30] raširila naročito među intelektualcima, koji su bili najpodložniji staljinističkoj indoktrinaciji. U prilog ovoj tezi govori i Zbignjev Herbert: "Umetnike je privlačila nova vlast, zato što je tako jednostavna, pristupačna i bliska. Poziv u Belveder, nagrade, razgovor s Bjerutom. Gospodar strog ali pravedan, podzemlje je potukao, ali nas voli."[31]

I neki recenzenti Zarobljenog uma u Srbiji imaju slično mišljenje. Tako u članku Varaju da bi bili prevareni ("Borba", Beograd, 27-28. jul 1985), publicista Dragan R. Marković kaže da se ljudi koji su želeli da steknu karijeru morali stalno da se "adaptiraju i prilagođavaju". Činili su to svesno, očekujući da za to budu nagrađeni. Zato Marković zaključuje da se "fenomen Nove vere u analizi Česlava Miloša ne može razumeti samo u kategorijama prisile i prevlasti. Reč je o velikoj rasprodaji pilula Murti-Binga, dakle, manipulaciji".

Za Lasla Sekelja, sociologa i kritičara, autora članka Staljinizam i intelektualci ("Književna reč", Beograd 1986, br. 285) proces staljinizacije intelektualaca "plod je funkcionalne simbioze ideološke manipulacije, samosazrevanja i specifične kombinacije nihilizma, licemerja i terora..." Po njegovom mišljenju, intelektualci, koji su pristajali da služe vlasti, gubili su stvaralačku slobodu, ali su zato imali velike materijalne koristi. Sekelj žali što se ova knjiga nije pojavila kod nas ranije, u vreme kad je napisana, jer bi tada "predstavljala pravu senzaciju". Međutim, zbog "svoje višeslojnosti, intelektualnog poštenja i suptilnosti analize, Zarobljeni um pleni podjednako i danas svojom dubinom i preciznošću kulturološke, sociološke i psihološke analize staljinizma kao pogleda na svet, ideologije i političko-socijalne prakse". Sekelj posebno ističe "odmerenu" i "krajnje poštenu kritiku" koju je Miloš dao u ovom delu.

U prilog Miloševoj tezi, da se radilo o manipulaciji, a ne isključivo o teroru i nasilju, govori i članak Dragiše Radosavljevića, pesnika, pripovedača i književnog kritičara, Stvaralačka gromada ("Bagdala", Kruševac, 1985, br. 11/12). Radosavljević smatra da su intelektualci, koji su "pristali da budu dobro plaćeni" morali da se "uklope u pravila staljinističke Nove vere i Igre", odnosno, da prihvate staljinističku ideologiju. On je veoma dobro zapazio da se Miloš "opredelio za tumačenje posebne varijante ljudi; za tumačenje intelektualaca koji se prilagođavaju", pa se u njihovom slučaju ne bi moglo govoriti isključivo o teroru.

Drugačijeg je mišljenja esejista i prevodilac, Mirko Đorđević. U eseju Učenje o 'ketmanu' ("Savremenik", Beograd 1985, br. 6), poput Nikole Miloševića, i on smatra da se staljinizam ne može svesti samo na manipulaciju, a da je Miloševićeva studija "vredna novina" u tumačenju Miloševog dela. 'Ketman' je za Đorđevića 'ključ' za otvaranje velike tajne o ponašanju intelektualaca u zemljama staljinizma". On je mišljenja da Miloševa knjiga, koja se kod nas pojavljuje tridesetak godina posle prvog izdanja, nije "zakasnila", jer ona "iznutra razotkriva famoznu 'totalitarnu vlast', da su "Miloševa svedočanstva još dublja od Orvelove vizije, a svet i praksa 'ketmana' stravičniji od Orvelovog sveta u kojem je moguć 'dvomisao'".

Kritika staljinizma i socrealističke poetike ("Gradina", 1985, br. 12) naslov je eseja Božidara Stanišića koji ne govori posebno o problemu manipulacije ili pak terora i represije u Zarobljenom umu, ali, sudeći po nekim sintagmama, kao na pr. "represivno društveno uređenje" više se priklanja Miloševićevom stavu o ovom pitanju. Uz mnoštvo pohvalnih epiteta, upućenih delu i autoru, Stanišić izražava žaljenje što Zarobljeni um nije kod nas ranije objavljen, jer bi tada "zacijelo imao utilitarniji karakter i nešto drugačija estetsko-semantička sazvučja". "... Ne treba podsjećati - kaže on - da bi to bila (no i danas jeste) jedna od duhovnih potpora Titovom i jugoslovenskom "ne" Staljinu i u tom vremenskom kontekstu, našoj javnosti još više razobličavala načela staljinističke demagogije i političke osionosti Istoka spram naše nezavisnosti". Po Stanišiću, koji izražava pohvalu našoj "nezavisnosti" i "originalnom" putu u socijalizam, mi nemamo baš ništa zajedničko s totalitarnim režimom kakav vlada na Istoku. Međutim, aktualnost Zarobljenog uma, koja ni posle više trideset godina nije opala, on objašnjava time, što ova knjiga "nije samo kritika staljinizma već i civilizacije u kojoj živimo." Pošto Miloš "ne negira socijalizam, niti piše hvalospjev Zapadu", Stanišić ga na neki način približava nesvrstanoj politici bivše SFRJ.

Poznati književni kritičar, Radivoje Mikić, u članku O sudbini intelektualca ("Jedinstvo", Priština, 31.08.1985.) razlog za veliku popularnost Miloševih eseja kod nas vidi o tome, što se Miloš "bavi temama koje su u središtu interesovanja savremenog intelektualca". Mikić ističe da autor Zarobljenog uma "posebnu pažnju poklanja etici, jer smatra da je intelektualac čovek u izuzetno osetljivoj društvenoj ulozi i da iz te uloge proističe i ogromna odgovornost. Ta odgovornost je svoju kulminaciju dobila upravo u vremenu koje Miloš analizira".

Esej Istok i Zapad Česlava Miloša književnog kritičara Ljiljane Šop ("Književnost", Beograd 1986, br. 11) veoma je originalno i promišljeno tumačenje Miloševog proznog opusa u nas. Jedan deo svog teksta autorka je posvetila analizi Zarobljenog uma i romana Osvajanje vlasti koje smatra najznačajnijim Miloševim proznim delima. Najveća i nerešiva dilema Miloševih junaka, pa i njega samoga, po Lj. Šop, je "kako zadobiti fizičku i intelektualnu slobodu, a ne izgubiti domovinu? Sloboda jeste preduslov za život dostojan čoveka, ali njeno ostvarenje izvan otadžbine nalik je na osvajanje apstrakcije". To se odnosi prevashodno na pisca, koga "za narod i zemlju vezuje i svetinja jezika, jedinog sredstva kojim raspolaže u svom radu." U Zarobljenom umu Ljiljana Šop vidi Miloševu želju da što objektivnije predstavi stvarnost, bez ostrašćenih napada, bez predanja, da bude jedino svedok, a ipak, njegovo delo nije samo "svedočanstvo vremena već i metafizičke strane ljudske prirode."

Biserka Rajčić, poznati prevodilac poljske književnosti, u dužem članku Zarobljeni um ili strogo kontrolisana književnost ("Književna reč", Beograd 1985, br. 269) govori šta je prethodilo pisanju Zarobljenog uma, odnosno, šta se događalo s Milošem od trenutka kad se našao u emigraciji, kakve su bile reakcije njegovih kolega pisaca u Poljskoj i u emigraciji, najpre na njegovu odluku da napusti zemlju, a onda i na Zarobljeni um. Svoje izlaganje o Zarobljenom umu i njegovoj recepciji kod Poljaka autorka dopunjuje digresijom o književnom životu posleratne Poljske. Ovaj tekst sadrži informacije koje su veoma korisne, štaviše, neophodne za razumevanje Miloševog dela. Konačno, tek uz njega čitalac srpskog prevoda Zarobljenog uma mogao je da sazna ko se krije iza Alfe, Bete, Game i Delte.

Zašto je čitalac ovog, inače veoma lepog, izdanja Zarobljenog uma ostao lišen pomenutih informacija? Njegovom prevodiocu Petru Vujičiću one su nesumnjivo bile poznate. Znao je Vujičić i kakav bi značaj one imale za našeg čitaoca, do koga je i sam Miloš dosta držao i o kome je pre nekoliko godina rekao: "Kada se Zarobljeni um pojavio u Jugoslaviji i postao bestseler, jugoslovenski intelektualci su me pitali: 'Otuda Vi sve to znate? To je sasvim kao kod nas?'"[32] U jednom obimnijem radu pokušaćemo da damo odgovor na ovo pitanje. Zašto baš na njemu uporno insistiramo? Smatramo da su razlike između srpske i poljske recepcije ovog Miloševog dela uslovljene i nepoznavanjem, odnosno poznavanjem, realija iz Miloševog života u emigraciji, i okolnostima u kojima je pisao Zarobljeni um.

Dok jedan deo kritičara i recenzenata (Mikić, Đorđević, Šop, Sekelj...) Zarobljeni um ne posmatra isključivo kao knjigu o poljskim pitanjima već mnogo šire, drugima (kao Stanišiću) ona su na neki način strana, a sve što se događalo tamo, iza gvozdene zavese, pomalo egzotično, jer je naša zemlja imala neki drugi socijalizam.

Smatramo da je Zarobljeni um nadnacionalno i univerzalno delo. Svom čitaocu Miloš se ne obraća samo kao Poljak već više kao čovek koji ima za sobom veliko iskustvo i želi da ga i drugima prenese. Uostalom, i sam kaže: "Poljska je bila samo egzemplaran materijal. Ali, ja sam nameravao da pokažem svetski, a ne lokalni, poljski fenomen."[33] A da je zaista tako potvrđuju najbolje čitaoci srpskog prevoda Zarobljenog uma. U svom dnevniku Godina lovca Miloš je zapisao: "... I sada mi je jugoslovenska novinarka u Parizu rekla da me smatraju skoro svojim piscem. Postavila mi je pitanje, otkuda kod mene tolikog razumevanja komunizma, tako da je Zarobljeni um 'Biblija jugoslovenskih intelektualaca'."[34]

Ni Zarobljeni um, poput svih velikih dela, nije izgubio aktualnost. To, o čemu Miloš piše, bilo je, ali, u nekom drugom obliku ponegde još postoji i može se pojaviti u bilo koje vreme i na bilo kojoj tački Zemljine kugle.
Ljubica Rosić

izvor

Napomene:
1] M. J. M., Knjiga veka, Politika, Beograd, 23. XII 1995. c. 17.
[2] Renata Gorczyńska (Ewa Czarnecka), Podróżny świata. Rozmowy z Czesławem Miłoszem, Wydawnictwo Literackie, Kraków 1992, s. 76.
[3] Op. cit., s. 107.
[4] Mieczysław Grydzewski, Silva rerum, Wiadomości, Londyn 1951, nr. 22. s. 4.
[5] Zygmunt Zaremba, Wobec nowego uchodźcy, Kultura, Paryż 1951, nr 7/8, s. 95.
[6] Korespondencija Wańkowicz - Miłosz (1952-1956), Zdanie, Kraków 1988, nr 7-8, s. 108.
[7] O. c., s. 108.
[8] Czesław Miłosz, Rok myśliwego, Wydawnictwo Znak, Kraków 1991. s. 168.
[9] Czesław Miłosz, Prywatne obowiązki, Instytut Literacki, Paryż 1985, s. 60.
[10] Karl Jaspers, O książce Miłosza, Kultura, Paryż 1953, nr 6, s. 119.
[11] Paweł Hostowiec (Jerzy Stempowski), Dziennik podroży po moim pokoju w okresie odprężenia, Kultura, Paryż 1956, nr 1, s. 25.
[12] Witold Gombrowicz, Dziennik (1953-1956), Instytut Literacki, Paryż 1971, s. 26.
[13] O. c., s. 24.
[14] Korespondencija Wańkowicz – Miłosz... s. 108.
[15] Susret sa Česlavom Milošem (priredila Zdenka Aćin), Književna reč, Beograd 1985, br. 263, str. 15.
[16] Ljubica Rosić, U tamnom ogledalu (razgovor sa Česlavom Milošem), NIN, Beograd 1995, br. 2327, str. 22.
[17] Česlav Miloš, Zarobljeni um (Predgovor), BIGZ, Beograd 1985, str. 7.
[18] Nikola Milošević, Socijalna psihologija staljinizma, pogovor za: Česlav Miloš, Zarobljeni um, BIGZ, Beograd 1985, c. 275.
[19] Ibid.
[20] Ibid.
[21] O. c., str. 255.
[22] O. c., str. 265.
[23] Prema: Renata Gorczyńska, Podróży świata... s. 80.
[24] Sergiusz Piasecki, Były poputczyk Miłosz, Wiadomości, Londyn, 1951, nr 44, s. 2.
[25] Jerzy Giedroyc, Autobiografia na cztery ręce, Czytelnik, Warszawa 1994, s. 163.
[26] Ljubica Rosić, U tamnom ogledalu, str. 22.
[27] Andrzej Walicki, Zaniewolony umysł po latach, Czytelnik, Warszawa 1993, s. 247.
[28] Op. cit., s. 320.
[29] O. c., s. 321.
[30] Jacek Trznadel, Hańba domowa. Rozmowy z pisarzami, Instytut Literacki, Paryż, 1986.
[31] V.: Zbigniew Herbert, Wypluć z siebie wszystko. [U knjizi:] J. Trznadel, Hańba domowa, s. 191.
[32] Elżbieta Morawiec i Ryszard Legutko, Nie bierzcie mnie za prymitywa, Arka, Kraków 1990, nr 29, s. 97.
[33] Renata Gorczyńska, Podróżny świata, s. 79.
[34] Czeslaw Milosz, Rok myśliwego, s. 25.

izvor

 
                                                       ARHIVA- KNJIŽEVNOST
                                                            KO TO TAMO KETMANI
                               
 

1 коментар:

  1. Колективна психоза и даље траје !
    Раније је важила парола - "Социјализам је једини пут" ...
    и то су понављали милиони људи као једину могућу истину.
    Данас видим исту гомилу клонираних Чворовића како понављају
    "Европа нема алтернативу"... Психоза и даље траје!
    Музика иста, само је текст промењен ...

    ОдговориИзбриши