недеља, 31. октобар 2010.

“Eat, Pray ,Love” - Jedi,moli,voli





Upravo sam se vratila sa projekcije filma JEDI, MOLI, VOLI. U intimnoj atmosferi lokalnog bioskopa uz kockice sira, tortilje, sos i raznorazna pića, naša ženska petorka je odgledala najnoviji film sa Julijom Roberts.
Svi znate da je reč o filmskoj adaptaciji romana američke novinarke Elizabeth Gilbert "Eat Pray Love”,izdatog još 2006 goodine. Knjiga je 150 nedelja bila na top-listi bestselera “New York Timesa“, prevedena je na preko 30 jezika i prodana u više od osam miliona primeraka. U prvoj nedelji prikazivanja, u SAD-u, film je zaradio 23,7 miliona dolara od prodatih ulaznica.

Sunday Times je u osvrtu na roman objavio: ‘ Eat Pray Love’prenosi se od žene do žene poput tajne života...”. To su potvrdile mnogobrojne izjave popularnih ličnosti širom Amerike.
Ako je verovati mojoj kćerci, koja je pročitala roman, film je bitno osiromašio duhovnu dimenziju  knjige ma kako je i ona bez neophodne težine. Knjigu nisam pročitala pa se ne bih usudila da govorim u svoje ime. O temi i sadržaju ću reći nešto posle.

Što se tiče filmske destrukcije tkiva knjige, ona je neizbežna kod svih filmskih adaptacija. Film je, u principu, kreacija reditelja i njegovo viđenje originalne priče. Ako se pri tom uzme u obzir da su knjiga i film dva različita oblika izražavanja, onda su razlike ne samo neminovne već i suštinske.


SADRŽAJ :
Nakon 8 godina idealnog braka 36-godišnjakinja Liz Gilbert (Roberts) prerasta emotivnu vezanost prema mužu. Njom ovladavaju jaka osećanja usamljenosti i izgubljenosti. Postavlja sebi suštinska pitanja o životu, karakteristična za krizu srednjih godina. Njena dilema je dilema Virginije Woolf:Preko širokog kontinenta ženskog života pada sena mača. S jedne strane tog mača nalaze se tradicija i red,tu je sve ispravno.S druge strane, ako ste dovoljno ludi da pređete i odaberete život koji ne sledi konvencije, ne nalazi se običan put...“.

Nakon iscrpljujućih lomova jedno veče Liz donosi odluku za koju milioni žena nemaju dovoljno hrabrosti - da pređe na drugu stranu mača. Sledeće jutro saopštava mužu da odlazi, nakon čega se i razvode. Posle mučnog razvoda i propale strastvene veze, u koju je bezglavo uletela tokom razvoda, gotovi pred samoubistvom, odlučila je da upozna sebe. Napušta sigurnu poziciju uspešne novinarke, kreće na jednogodišnje putovanje kroz Italiju, Indiju i Indoneziju.


Iako je na putovanje krenula čvrsto odlučivši da celu godinu bude sama, svoj prvi zapis iz Italije, počinje rečima:
Volela bih da me Giovanni poljubi. Ali toliko je razloga zašto bi to bila jako loša ideja. Počevši od toga da je deset godina mlađi od mene...”
Sa ovom rečenicom da se naslutiti da glavna junakinja neće uspeti da potisne ženu u sebi.

S lobodan prostor koji nakon razvoda žena stvara oko sebe u realnosti je poprilično stran i neprijateljski. Razvodom već vidno pogođena ona se oseća izgubljenom. To su okolnosti u kojima žive ne samo žene već i muškarci. Put je idealno rešenje koje sebi može da priušti jedino dobro situirana osoba. A to je autorica knjige uspela. Zapravo je celo njeno odustvo unapred plaćeni turistički izlet matičnom novinaru koji je za uzvrat morao da donese tekstove. Autorica je ispisala priče koje su na kraju spojene u roman.   
Ruta putovanja je ko zna zašto bila tri I -Italija, Indija,Indonezija. Otuda i sam naslov.U Italiji se može otkriti užitak hrane, u Indiji snaga molitve, na Baliju traženi unutarnji mir.

1. "Filozofija "Eat Pray Love-a je nepodnošljivo vulgarno svedena poruka, tipična za New age pokret: uzmimo sudbinu u svoje ruke, mi smo centar sveta,  Bog je u nama. To put ka prosvetlenju ili  unutrašnjem miru.
Za ženu je svaki minut bez ljubavi gorak. Baš zato put do ljubavi, ili traženje balansa između užitka i duhovnosti, sladunjavog filozofiranja, bedne duhovne glorifikacije budizma, jela, molitve i ljubavi u ovakvoj konstelaciji. Istina je, da je svoju potragu ova žena završila sa ljubavnom vezom u čije ispunjenje ne bi trebalo sumnjati. No, to nije recept duhovnog preobraženja, pogotovo što je priča već unapred  "ispisana" po šablonima dobre komercijalne prođe.

2. Film je tipična holivudska, kliširana predstava, sa svom potrebnom šminkom. Lično ne preferiram takve projekte, što ne znači da nije po ukusima drugih.

3. Ono što smo imali na početku –dobijamo i na kraju: lep Julijin osmeh. Na kraju ja nisam stekla dovoljno ubedljiv utisak transformisane osobe. Dekor i ambijenti su iznad  psihologizacije. Julija je potpuno ista kao na početku. Dopuštam je dojam u knjizi drugačiji.



Julia Roberts je izvanredna glumica, ali je u ovom filmu bitka uloge unapred izgubljena.Od sporednih likova je izvrstan Richard Jenkins, pogotovo u sceni u kojoj priča svoju životnu priču.Javier Bardem je takode dobio nezahvalnu, sentimentalno-patetičnu ulogu. Usput, ovo je moje prvo viđenje glumca na ekranu. Ne vidim nikakvu harizmu, a pogotovo ne zbog čega je proglašen najseksipilnijim muškarcem Holivuda. Naravno to je pitanje ukusa o kom ne treba voditi polemike.



Večeras sam bila ljuta, zapravo više ogorčena što jedna predivna tema nije obrađena na način koji zaslužuje.Verujem duboko u sebi da ne postoji žena koja nije bar jednom u životu poželela da spakuje kofere i pobegne. To su najteži trenutci u našim životima i ne zavređuju biti svedeni na parolu – jedi, moli, voli.
Ovoj večeri povratio je sjaj pogled na četiri porodične generacije žena i vera da postoji ljubav očišćena od svih new age i sličnih primesa.
 
____________________________________
 
UPDATE
DELOVI IZ KNJIGE
Elizabet Gilbert

 
" Kada putujete u Indiju – naročito kada prolazite kroz svete gradove i ašrame– tamo susrećete mnoštvo ljudi sa brojanicama oko vrata. Takođe, nailazitena gomilu starih fotografja nagih, mršavih i zastrašujućih jogija (kao i onihbuckastih, umilnih i harizmatičnih) koji takođe nose brojanice. Ove brojanice se zovu đapa mala
  Indijski hindusi i budisti ih vekovima koriste u svojim meditacijama kako bi ostali koncentrisani na molitvu. Obično se drže u jednoj ruci i vrte ukrug – po jedna perla se pomera pri svakom ponavljanju mantre. Kada su srednjovekovni krstaši stigli na Istok, tamo su zatekli vernike koji su se molili uz pomoć ovih đapa mala i, zadivljeni njihovom tehnikom, u Evropu prvi put doneli ideju brojanice.
Tradicionalna đapa mala sadrži 108 perli. U ezoterijskim krugovima istoč-njačkih flozofa broj 108 se smatra srećnim. U pitanju je savršen trocifren broj deljiv sa tri i čiji zbir cifara iznosi devet, što predstavlja tri trećine. Naravno,tri je broj koji predstavlja vrhunsku ravnotežu, što je jasno svakom ko je ikada poštovao Svetu trojicu ili vreme provodio na barskoj stolici. Budući da je cela ova knjiga posvećena mojim pokušajima da pronađem ekvilibrijum, odlučila sam da je strukturiram kao
 đapa malu, podelivši je na 108 priča ili perli.
Ovanit od 108 priča se dalje deli na tri odeljka o Italiji, Indiji i Indoneziji – trizemlje koje sam posetila tokom jednogodišnjeg samoispitivanja. Znači, svaki odeljak sadrži 36 priča, meni lično veoma dragih zato što sam ih sve napisalau trideset šestoj godini života. Ali pre nego što zazvučim kao Luj Farakan, zatrpavajući vas numerologijom, dozvolite da završim priznanjem da mi se neizmerno dopada ova ideja nizanja priča po strukturi đapa male, prvenstveno zato što je tako... struktu-risana. Istinsko duhovno traganje je, kao i uvek, metodička disciplina. Traganje za istinom nije nikakvo laktanje, čak ni u velikoj epohi laktanja gde svi besomučno trče za svim i svačim. Kao tragač i pisac, smatram korisnim ovo pribegavanje brojanici jer mi pomaže da ostanem koncentrisana na ono što pokušavam da ostvarim.
U svakom slučaju, svaka đapa mala ima posebnu, dodatnu – 109. perlu– koja visi van ravnomernog kruga od 108 perli, nešto poput priveska. Mislila sam da je 109. perla zapravo rezerva za hitne slučajeve, poput rezervnog dugmeta na Fensi džemperu ili najmlađeg sina u kraljevskoj porodici. Međutim, ona ima uzvišeniju namenu. Kada vam prsti tokom molitve stignu do nje, možete da se odmorite od meditacije i zahvalite svojim učiteljima. I upravo tu, kod moje 109. perle, zastajem pre nego što sam i počela. Upućujem reči zahvalnosti svim mojim učiteljima koji su me posavetovali na bezbroj neverovatnih načina.
Ipak, najveću zahvalnost dugujem svom guruu, ženi koja je oličenje saosećajnosti i koja mi je tako velikodušno omogućila da se podvrgavam u njenom ašramu tokom boravka u Indiji.  Ovo je ujedno prilika da razjasnim da o svojim iskustvima u Indiji pišem iz čisto ličnog iskustva, a ne s teološkog stanovišta ili kao nečija glasnogovornica. Zbog toga u ovoj knjizi neću spominjatiime svog gurua – zato što ne mogu da govorim u njeno ime. Njeno učenje dovoljno govori samo za sebe. Osim toga, neću otkrivati ni ime niti lokaciju njenog ašrama, želeći da poštedim tu divnu instituciju od javnosti koja ne bitrebalo da je zanima niti ima uslova da se s njom nosi.
Poslednji oblik zahvalnosti: Osim što sam u čitavoj knjizi iz različitih razloga izmenila nazive, odlučila sam da promenim i imena svih osoba – bilo Indijaca ili zapadnjaka – koje sam upoznala u tom indijskom ašramu. To činim jer poštujem činjenicu da većina ljudi ne odlazi na duhovne hadžiluke da bi se kasnije pojavila kao lik u nečijoj knjizi. (Osim mene, naravno.) U ovom pravilu anonimnosti napravila sam samo jedan izuzetak. Ričard iz Teksasa se zaista zove Ričard i zaista je iz Teksasa. Namerno sam iskoristila njegovo pravo ime zato što mi je izuzetno puno značio tokom mog boravka u Indiji. Poslednja stvar – kada sam pitala Ričarda da li se slaže s tim da u svojoj knjizi spomenem kako je bio narkoman i alkoholičar, pristao je bez ikakvih problema.
Rekao je: „Ionako sam se pitao kako to da obelodanim.“
Ali prvo – Italija...

___________________________________
 




Prvi deo

Italija ili „Govori onako kako jedeš“
ili 36 priča o traganju za zadovoljstvom
 
Volela bih da me je Đovani poljubio. Ah, postoji toliko razloga zašto bi to bila loša ideja. Pre svega, Đovani je deset godina mlađi od mene i, poput većine italijanskih mladića u dvadesetim, još uvek živi sa svojom mamom. Ove činjenice ga ne čine nimalo romantičnim partnerom za mene, s obzirom na to da sam poslovna Amerikanka u srednjim tridesetim, koja je upravo izašla iz lošeg braka i prošla kroz neprijatan razvod, nakon koga se upustila u strasnu ljubavnu vezu okončanu srceparajućim raskidom. Ovaj poraz za porazom me je dokrajčio, onespokojio i naterao da seosećam kao nemoćna starica. Iz principa nisam želela svojim samosažaljenjem i dotrajalošću da uprljam predivnog Đovanija. Da ne spominjem kako sam konačno zašla u godine kada žena počinje da se pita da li je gubitak jednog mladića tamnih očiju zaista mudro preboleti uvlačenjem u krevet nekog dru-gog. Upravo to je razlog što sam sada tako dugo sama i što sam odlučila da celu ovu godinu provedem u celibatu.
Na šta bi svaki iole promućuran posmatrač upitao:
„Zašto si onda došla u Italiju ?“
Na to, naročito kada preko stola pogledam zgodnog Đovanija, mogu da dam samo jedan odgovor:
 „Odlično pitanje.“
Đovani je moj partner za jezičku razmenu. Zvuči intuitivno ali, nažalost, nije.To zapravo znači da nekoliko večeri nedeljno izlazimo ovde, u Rimu, vežbajući jezik onog drugog. Prvo parlamo na italijanskom, gde on pokazuje neizmerno strpljenje prema mojoj neukosti; a onda konverziramo na engleskom i ja sam jednako strpljiva s njim. Đovanija sam otkrila par nedelja po dolasku u Rim,zahvaljujući velikom Internet kafeu na Pjaci Barbarini, preko puta fontane sa skulpturom seksi polučoveka-poluribe koji duva u školjku. On (Đovani, a nepolučovek-poluriba) je dao oglas: „Rođeni Italijan traži rođenu Engleskinju radi razmene jezičkih konverzacija.“ Odmah pored njega bio je još jedan oglas sa istim tekstom, identičnim od reči do reči. Jedina razlika bio je kontakt telefon. U jednom oglasu bila je naznačena imejl adresa na nekog s imenom Đovani; dok je drugi bio potpisan imenom Dario. Međutim, kućni telefon je bio isti.
Koristeći svoje intuitivne moći, obojici sam istovremeno poslala imejl s pitanjem: „Da niste vas dvojica nekim slučajem braća?“

Đovani mi je odgovorio vrlo provokativnom porukom: „Još bolje – blizanci!“




 



Da, još bolje. Visoki, crnpurasti i zgodni, dvadesetpetogodišnji identični blizanci, kako se ispostavilo, sa onim tipično italijanskim tamnim očima koje proniču u žensku dušu. Nakon upoznavanja sa mladićima, počela sam da se pitam da li da delimično izmenim svoje pravilo ostanka u celibatu do kraja godine. Na primer, možda bih mogla u potpunosti da ostanem u celibatu osim u slučaju dvojice zgodnih dvadesetpetogodišnjih italijanskih blizanaca kao mojih mogućih ljubavnika. Što me je donekle podsetilo na moju drugaricu koja je vegetarijanka osim u slučaju slanine, ali bez obzira... Već sam sastavila pismo za romantiku u potkrovlju

U polutami rimskog kafea, pod treperavim sjajem sveća, bilo je nemoguće zaključiti koje ruke su me milov...

Ali ne.
Ne i ne.
Presekla sam fantaziju usred reči. Ovo nije vreme traganja za ljubavlju (kada dan zameni noć) i dodatnog komplikovanja mog već haotičnog života.Ovo je trenutak kada ću potražiti neku vrstu isceljenja i mira koju može doneti samo samoća.

 


U svakom slučaju, do sada, sredinom novembra, stidljivi, studiozni Đovani i ja ostali smo dobri drugari. Darija, razmetljivijeg brata svingera, upoznala sam sa svojom zanosnom švedskom drugaricom Sof. A kako su oni provodili
 njihove večeri u Rimu, to je već neka potpuno drugačija vrsta razmene. Ali zato Đovani i ja samo pričamo. Dobro, jedemo i pričamo. Sada već nedeljama jedemo i pričamo, deleći pice i nežne gramatičke korekcije, pa tako ni večerašnji izlazak nije izuzetak. Prijatno veče novih idioma uz svežu mocarelu.
Sada je ponoć i magla je. Đovani me prati do mog stana kroz zabačene rimske uličice koje vijugaju oko drevnih građevina poput potoka koji žubore i provlače se kroz senke načičkanih čempresa. Sada smo pred mojim vratima. Gledamo jedno u drugo. On me toplo grli. Ovo je napredak; prvih nekoliko nedelja smo se samo rukovali. Kada bih ostala u Italiji još tri godine, mislim da bi uspeo da skupi hrabrost da me poljubi. S druge strane, mogao bi da me poljubi već sada, večeras, tu pred mojim vratima... još uvek ima nade... mislim, kada smo već priljubljeni jedno uz drugo na mesečini... i naravno da bi to bila užasna greška... ali i dalje postoji velika mogućnost da to zaista učinimo sada...kada bi samo malo sagnuo glavu... i... i...
 Ne.
Đovani se odvaja od mene, prekidajući zagrljaj.
„Laku noć, draga moja Liz“, kaže mi.
„Buona notte, caro mio“,odgovaram.
Penjem se uza stepenice na četvrti sprat, potpuno sama. Ulazim u malu garsonjeru, potpuno sama. Zatvaram za sobom vrata. Još jedna usamljena noću Rimu. Još jedan san preda mnom, bez muškog tela ili bilo čega drugog umom krevetu, osim gomile italijanskih udžbenika i rečnika.
Sama sam, sasvim sama, potpuno sama.
Vraćam se u stvarnost, spuštam torbu, padam na kolena i čelom dodirujempod. Evo, kosmosu prinosim zdušnu molitvu zahvalnosti.
Prvo na engleskom.
Onda na italijanskom.
I na kraju, čisto da ispoštujem pravilo – na sanskrtu.



________________________________________
Drugi deo
 
I budući da sam već u skrušenoj pozi na podu, dozvolite da se u tom položaju vratim tri godine unazad, u vreme kada je cela priča počela – u trenutak kada sam se zatekla u istoj pozi: na kolenima, na podu, u molitvi. Iako je sve u toj sceni od pre tri godine bilo drugačije. Tada nisam bila u Rimu nego u kupatilu na spratu moje velike kuće u predgrađu Njujorka, koju sam nekoliko meseci ranije kupila zajedno sa mužem. Bilo je hladno novembarsko jutro, negde oko tri sata po ponoći. Moj muž je spavao u našem bračnom krevetu a ja sam se krila u kupatilu već četrdeset sedmu noć zaredom i– kao i svih prethodnih noći – jecala sam. Zapravo, jecala sam tako gorko da se po pločicama ispred mene širila barica od suza i slina, nešto poput majušnog jezera (ako hoćete) sveg mog stida i straha, zbunjenosti i tuge.

Neću više da ostanem u ovom braku.

Svojski sam se trudila da to zanemarim, ali me je istina uporno zapljuskivala svojom realnošću.

Neću više da ostanem u ovom braku. Neću više da živim u ovoj velikoj kući.Neću da rađam bebu.

Ali od mene se očekivalo da želim bebu. Imala sam trideset jednu godinu.Moj suprug i ja (osam godina zajedno, od kojih šest u braku) izgradili smo ceo svet po uobičajenom scenariju: nakon što prevalim tridesetu trebalo je da se skrasim i da rađam decu. Do tada smo prećutno iščekivali da ću se umoriti od poslovnih putovanja i odlučiti da srećno živim u velikoj kući prepunoj dece i heklanih miljea, sa vrtom i kuhinjom u kojoj se stalno nešto krčka. (Činjenica da je to samo približan prikaz moje rođene majke samo ukazuje na to koliko teško mi je nekada bilo da uočim razliku između sebe i jake žene koja me je odgojila.) Ali, ma koliko sam se trudila da dokučim i zašto, nisam želela ništa od toga. Naprotiv, kada su moje dvadesete istekle i granica od TRIDESET se, poput smrtne kazne, nadvila nad mojim vratom, otkrila sam da ne želim da zatrudnim. Strpljivo sam čekala da poželim da rodim bebu ali se to nije dogodilo. I znam kakav je osećaj želeti nešto. Ali njega nije bilo. Štaviše, nisam mogla da prestanem da razmišljam o svojoj sestri koja mi je jednom prilikom, dojeći svog prvenca, rekla: „Roditi bebu je isto kao uraditi tetovažu na licu.Moraš da budeš sigurna da to zaista želiš pre nego što se u to upustiš.
“Šta sam mogla da učinim? Sve je bilo na svom mestu. To je trebalo da bude odlučujuća godina. U stvari, mesecima unazad pokušavali smo da začnemo. Ali ništa se nije događalo (osim činjenice da sam, u skoro sarkastičnom podsmehu trudnoći, osećala psihosomatske jutarnje mučnine, povraćajući svakodnevno doručak iz čiste nervoze). I svakog meseca kada bih dobila menstruaciju, uhvatila bih sebe kako u kupatilu krišom šapućem: Hvala ti, hvala ti,hvala ti što si mi dao još jedan mesec života...

Pokušavala sam da ubedim sebe da je to normalno. Sve žene moraju tako da se osećaju dok pokušavaju da zatrudne, zaključila sam. („Ambivalentna“ je reč kojoj bih pribegavala, izbegavajući mnogo precizniji opis: „krajnje prestravljena“.) Pokušavala sam sebe da ubedim da su moja osećanja uobičajena,uprkos svim dokazima koji su ukazivali na suprotno – kao što je poznanicana koju sam nedelju dana ranije naletela i koja je upravo bila saznala da je konačno zatrudnela posle dve godine truda i gomile novca potrošenih na lečenje neplodnosti. Bila je ushićena. Oduvek je želela da bude majka, rekla mi je. Priznala je da je godinama krišom kupovala dečju odeću, držeći je pod krevetom kako to njen muž ne bi otkrio. Videla sam radost na njenom licu i prepoznala je. Bila je to ista radost kojom mi je sijalo lice poslednjeg proleća na dan kada sam otkrila da časopis za koji radim planira da me pošalje na Novi Zeland.

 


 
da napišem članak o potrazi za džinovskom lignjom. Pomislila sam: Dok neosetim ushićenost u vezi sa rađanjem bebe kao što sam je osetila u vezi sa odlaskom na Novi Zeland u potrazi za džinovskom lignjom, neću rađati decu.

Neću više da budem u braku

Preko dana sam odbijala da razmišljam o tome ali me je zato ta misao noću izjedala. Kakva katastrofa. Kako mogu da budem toliki zločinac da se tako duboko upustim u brak a onda da iz njega izađem tek tako? Kuću smo kupili samo godinu dana ranije. Zar nisam želela tu lepu kuću? Zar je nisam obožavala? Zašto sam onda svake noći tumarala njenim hodnicima, cvileći poput Medeje? Zar nisam bila ponosna na sve ono što smo stekli – prestižan dom u Hadson Valiju, stan na Menhetnu, osam telefonskih linija, prijatelje, piknike,žurke, vikende provedene u zujanju između rafova supermarketa po našem izboru, kupujući belu tehniku na kredit? Aktivno sam učestvovala u svakom trenutku stvaranja ovog života – zašto sam onda osetila da mi kao takav više ne odgovara? Zašto je ta dužnost naprasno počela da me guši? Zašto sam najednom postala umorna od uloge primarnog hranioca porodice i domaćice i društvenog koordinatora i šetača psa i supruge i buduće majke i – negde u mojim ukradenim trenucima – spisateljice...?

Neću više da budem u ovom braku

.Moj suprug je spavao u drugoj sobi, u našem krevetu. Podjednako sam ga volela i mrzela. Nisam mogla da ga probudim i podelim s njim svoju nesreću– čemu to? Mesecima pre toga je posmatrao kako se raspadam. Ponašala sam se kao ludakinja (oboje smo se složili oko te reči), ali me je time samo još više iscrpeo.
Oboje smo znali da sa mnom nešto nije u redu i on je polako gubio strpljenje. Svađali smo se i plakali, bili smo potrošeni kao što to može da bude samo bračni par. Oči su nam sijale izbeglištvom.Brojni razlozi zbog kojih više nisam želela da budem supruga tog čoveka su previše lični i previše tužni da bih ih sada i ovde iznosila. Većinom su proizvod mojih problema, mada veliki deo naših nesuglasica ima veze i sa njegovim traumama. To je sasvim prirodno; uostalom, dvoje čini brak – dva glasa, dve ideje, dva suprotstavljena mišljenja iz kojih proizilaze odluke, želje i ograničenja. Ali ne mislim da je prikladno da ih nabrajam u knjizi. Niti da od bilo koga tražim da poveruje u to kako sam sposobna da iznedrim objektivnu verziju naše priče, i stoga će istorijat raspada našeg braka ostati nedorečen. Takođene želim da pišem o svim razlozima zbog kojih sam i dalje želela da ostanem njegova supruga, ili o svim njegovim divnim osobinama, ili o tome zašto sam ga volela i zašto sam se udala za njega i zašto nisam bila u stanju da zamislim život bez njega. Neću to da načinjem. Biće dovoljno ako kažem da je te noći na neki način bio moj svetionik i moj albatros. Jedina manje zamisliva stvar od odlaska bio je ostanak; jedina manje zamisliva stvar od ostanka bio je odlazak. Nisam želela nekog ili nešto da uništim. Samo sam htela da se iskradem kroz zadnja vrata, bez dizanja frke ili stvaranja posledica, a potom da ne prestanem da trčim sve do Grenlanda.Taj deo moje priče nije srećan, znam. Iznosim ga ovde samo zato što se na tom podu kupatila dogodilo nešto što je zauvek promenilo moj život – poput jednog od onih ludih astronomskih super događaja kada se planeta iz nepoznatog razloga izvrne ka kosmosu i njena tvrda kora se promeni, pomerajući polove i radikalno menjajući njen oblik tako da cela masa najednom postane duguljasta umesto sferična. Nešto tako. Dogodilo se da sam počela da se molim.
Znate – bogu.
 

2 коментара:

  1. Анониман20. мај 2013. 16:44

    Sladunjava ljubavna priča, jeftinija nego što sam očekivala.U trendu ovovremene kič literature. Ko iole prati tok pisanja iz ugla žene koja je krenula na put da napiše roman, a ne da nađe smirenje,onda će svaka rečenica postati šuplja,kostur priče smišljen na profit.
    G.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман20. мај 2013. 17:13

    Da, da dodam. Preko ovog filma nije teško objasniti fenomen odraslih žena koje se ponašaju kao klinke. Kod amerikanki je izgovor, mrzim moj dobro plaćeni posao,mrzim odanog muža,mrzim decu, a onda slede kliše sranja jesti i meditirati,u osnovi komercijalni SHIT za publiku.
    G.

    ОдговориИзбриши