PROPAGANDA
Karl Brjulov slike odaberi
I Kako sam već istakao u prvim rečenicama uvoda, do nastanka ruskog revolucionarnog pokreta došlo je kada su primeri i ideje iz zapadne Evrope doprli do umova ruske mladeži, generacije koja je blagodareći specifičnosti uslova koji su vladali u zemlji bila predodređena da ih sa najvećom naklonošću usvoji.
Sada ću pojedinačno osenčati prave uticaje koji su odredili ovakav ishod, te njihove specifične tokove, kao kod kakve velike reke čiji izvor i ušće poznajemo, a da pritom ne znamo precizno ni njen tok, ni pritoke koji su je načinili tako nadošlom.
Uticaj Evrope nije nimalo teško odrediti, s obzirom na njegovu jednostavnost i elementarnost. Kontinuitet razmene ideja između Rusije i Evrope nikad nije bio prekinut, bez obzira na sve preduzete mere cenzure. Zabranjivane knjige Prudona, Furijea i Ovena uvek su pronalazile tajni put do svojih čitalaca u Rusiji, čak i za vreme azijatskog divljaštva i podozrivog despotizma Nikolaja I.
Ipak, zbog objektivnih poteškoća pri nabavljanju ovog dragocenog štiva, te jezika kojim su bile pisane, a koji ih je činio nedostupnim za širu publiku, ove knjige nisu mogle da zabeleže neki značajniji uticaj. Postojala je, kako god, čitava plejada vrlo darovitih i inspirisanih pisaca koji su socijalističke ideje načinili opšte prihvaćenim. Na njihovom čelu stajali su najumniji ljudi kojima je Rusija toga doba mogla da se podiči: Černiševski, mudri mislilac i ekonomista širokog znanja, romanopisac i oštri polemičar koji je cenu svog plemenitog poziva platio mučeništvom koje i dan-danas traje; Dobroljubov, genijalni kritičar koji je umro u dvadeset šestoj godini, nakon što je svojim besmrtnim pisanijem uspeo da prodrma celu Rusiju; Mihajlov, univerzitetski profesor i pisac[13], osuđen na nekoliko godina teškog rada zbog jednog javnog obraćanja svojim studentima, kao i mnogi drugi. Hercen i Ogarev, urednici prvog slobodnog časopisa na ruskom jeziku, Колокол („Zvono“), iz Londona su pružali svoj dragoceni doprinos ovom pokretu. To su bili istinski apostoli novog učenja koji su čitavu generaciju sedamdesetih godina XIX veka upoznali sa načelima socijalizma i na taj način pripremili teren za razvoj savremenog pokreta. Sa Pariskom komunom, koja je ostavila tako gromoglasan odjek širom sveta, ruski socijalizam stupio je u borbenu fazu, a sa iščitavanja knjiga i privatnih okupljanja prešlo se na posete zanatskim radionicama i pohode po selima.
Mnogo je razloga uticalo na činjenicu da ruska omladina sa takvim žarom prihvata ideje revolucionarnog socijalizma koje je proklamovala Komuna. Ja ih ovde mogu samo naznačiti. S obzirom da je zlosrećni Krimski rat nemilosrdno pokazao trulost celokupne zgrade ruske društvenosti, od suštinske je važnosti bilo što pre pronaći lek za takvo stanje. Ali rad na oporavku zemlje, pod rukovodstvom jednog samovoljnog cara koji je hteo da sačuva sve – i svoja sveta „prava“ (koja bi trebalo da budu prva na spisku za ukidanje) i preimućstva plemićke klase, čiju je podršku u strahu od revolucije hteo da obezbedi – takav rad nije ni mogao da bude ništa drugo do nepotpun, dvoličan, protivurečan, jalov. Nećemo ga kritikovati, jer za tim apsolutno više nema potrebe; sva današnja štampa, uključujući i „legalne“ časopise, na različite načine ponavlja isto ono zbog čega je sama svojevremeno napadala socijaliste – i to da su se reforme Aleksandra II pokazale potpuno nedelotvornim, i da je čuveno oslobođenje seljaka samo dodatno pogoršalo njihov ionako nezahvalan materijalni položaj, uzevši u obzir činjenicu da je surovost nametnutih uslova za otkup zemlje prevršavala svaku meru.
Čemerni, svakim danom sve nesnosniji uslovi u kojima je tavorilo seljaštvo, to jest devet desetina ukupnog stanovništva Rusije, neizbežno su morali da svakog kome je u srcu ležala budućnost zemlje nateraju da stavi prst na čelo. Od suštinski važnosti bilo je potražiti izlaz iz ovakve situacije, pa se s pravom pretpostavljalo da će se posegnuti za legalnim i nenasilnim sredstvima. U tim očekivanjima javnost se oslanjala na činjenicu da je car Aleksandar II, nakon što je seljake oslobodio robovanja zemljoposednicima, Rusiju oslobodio robovanja i njemu samome, podarivši joj nekakav Ustav koji je tobože trebao da je načini gospodaricom sopstvene sudbine, ili joj bar da nadu da bi to jednog dana mogla postati. Ali upravo je to bilo nešto što car ne bi ni za šta na svetu učinio. S obzirom da je samodržavlje zadržalo apsolutnu moć, sve je i dalje zavisilo od careve dobre volje, a ona je sa godinama nastavila da slabi. Aleksandar II kao reformator izdržao je test svega par godina.
Ustanak u Poljskoj[14], ugušen sa opšte poznatom okrutnošću, predstavljao je znak za uzbunu, a reakcija je svakim danom bivala sve gnevnija. Nije bilo ničega u legalnim i nenasilnim sredstvima što bi ulivalo nadu. Valjalo je bespogovorno izdržati sve nedaće ili potražiti druge načine za spas zemlje. Naravno, svi oni čija su srca u grudima tukla za Rusiju priklonili su se ovom drugom rešenju.
I tako, kako je reakcija bivala sve radikalnija, tako je revolucionarno ushićenje postajalo očiglednije, a u svim većim gradovima počela su da se roje tajna društva. Pucanj iz pištolja studenta Karakozova do kojeg je došlo upravo kao plod tog ushićenja bio je strašan znak upozorenja za Aleksandra II. On se, pak, uporno trudio da to ne shvati. Ne samo to – posle 1866. godine, reakcija je udvostručila svoju snagu. Svega par meseci bilo je potrebno da se zbriše sve što je mirisalo na liberalizam iz prvih godina carovanja. Bilo je to „orgijanje“ reakcije u pravom smislu reči.
Nikolaj Rerih
II
Nakon 1866. godine, samo su još slepci ili licemeri mogli da veruju u ma koju drugu mogućnost postizanja poboljšanja osim borbe nasilnim sredstvima. Revolucionarno uzbuđenje vidljivo je raslo i samo je varnica nedostajala da od skrivenih težnji načini masovni pokret. Kao što sam već pomenuo, Pariska komuna je bila ta varnica. Neposredno posle uspostavljanja Komune, to jest krajem 1871. godine, u Moskvi se formira tajno društvo „dolgušinci“; 1872.godine u Sankt Peterburgu nastaje uticajni kružok Čajkovskog, sa svojim ispostavama u Moskvi, Kijevu, Odesi, Orelu i Taganrogu. I jedno i drugo udruženje za cilj je imalo širenje revolucionarne i socijalističke propagande među radnicima i seljaštvom. Neću pominjati pregršt malih tela koja su sa istim ciljem delovala u provinciji, niti bezbroj slučajeva širenja propagande pojedinačnim odlascima „u narod“. Pokret je u potpunosti bio spontan, nužna posledica uslova života u Rusiji tumačenih pod uticajem pariskog pokreta, a kroz prizmu socijalističkh ideja širenih od strane Černiševskog i Dobroljubova.
Nedugo zatim, iz inostranstva stiže siloviti val koji se pridodaje ovim domaćim strujanjima. Reč je o Internacionali, koja je, kao što je to dobro poznato, svoje zlatna dane doživela u godinama koje su usledile neposredno nakon pada Pariske komune. Ovde bi takođe valjalo razlikovati dva zasebna pravca širenja propagande: prvi, putem pisane reči, i drugi, kroz lične i neposredne kontakte sa ljudima. Dvojica pisaca, veliki Mihail Bakunjin[15], slavni genije uništavanja, glavni osnivač anarhističke ili federalne Internacionale i Petar Lavrov[16], istaknuti filozof i pisac, svojim su perima dali nemerljiv doprinos ostvarivanju našeg cilja – prvi kao autor knjige o revoluciji i federalizmu, u kojoj je ovaj neumorni tribun i odvažni mislilac na neuobičajno jasan i snažan način izlaže svoje ideje o neophodnosti hitnog podizanja opštenarodne revolucije, a drugi kao urednik časopisa Вперед!, koji je najvećim delom napisao lično, a koji zrači neumornom posvećenošću i načitanošću. Koliko god bili različiti stavovi ove dvojice pisaca po nekim pitanjima – Bakunjina, kao revnosnog branioca ekstremnog krila Internacionale i Lavrova, kao čoveka koji je težio umerenijem krilu – i jedan i drugi su u narodnoj revoluciji prepoznali jedino delotvorno sredstvo za promenu nepodnošljivih uslova u kojima je obitavao ruski narod.
Međutim, bilo je i neposrednog uticaja Internacionale na ruski pokret. Ovde bih na tren morao da se vratim nekoliko koraka unazad, budući da revolucionarni pokret i opravdano nazvani individualni nihilistički pokret, o kojem sam govorio u uvodu, ovde imaju dodirne tačke. Obzirom da je borba za oslobođenje žena pripojena borbi za pravo na više obrazovanje, ali i činjenicu da u Rusiji nisu postojali fakulteti i univerziteti koji su upisivali studentkinje, devojke su odlučivale da napuste zemlju i u inostranstvu potraže znanje koje im je domovina uskraćivala. Slobodna Švajcarska, koja nikog ne vraća sa svojih granica niti ikome brani pristup svojim školama, predstavljala je omiljenu destinaciju ovih modernih hodočasnica, a čuveni Cirih bio je njihov Jerusalim. Mlade devojke iz svih krajeva Rusije – sa ravnica pitome Volge, Kavkaza ili iz dalekog Sibira – devojke od nepunih šesnaest leta, sa oskudnim prtljagom i još oskudnijim novčanim sredstvima otiskivale bi se same u nepoznatu zemlju, gladne znanja koje je jedino moglo da im pruži toliko iskanu samostalnost. Jednom, pak, kada bi se našle u zemlji svojih snova, tamo nisu nailazile samo na medicinske škole i fakultete, već su zaticale i masovni društveni pokret s kojim se mnoge od njih tada prvi put upoznaju. Ovde razlika između starog nihilizma i socijalizma nove generacije ponovo postaje očigledna.
„Čemu svo ovo znanje“, zapitale bi se ove mlade devojke, „kada je to obično sredstvo za sticanje još povoljnijeg položaja među povlašćenim klasama kojima već pripadamo? Ko će osim nas imati ikakvu korist od njega; a ako je već niko nema, po čemu se onda razlikujemo od gomile krvopija koje žive na znoju i suzama naših sirotih zemljaka?“
Zato ove mlade dame napuštaju studije medicine i počinju da sve pomnije prate zasedanja Internacionale. Sebe posvećuju izučavanju političke ekonomije, iščitavanju dela Marksa, Bakunjina, Prudona i ostalih utemeljivača evropskog socijalizma. Za vrlo kratko vreme, Cirih je od akademskog centra postao ogroman i stalan klub. Dobar glas o njemu pronosi se širom Rusije, čime privlači na stotine muškaraca i žena. Upravo u tom trenutku, carska vlada, kao najveću meru predostrožnosti, donosi benasti i sramni ukaz iz 1873. godine. Pod pretnjom podizanja optužbe za odmetništvo, svim izbeglim Rusima naređeno je da smesta napuste strašni Cirih, čime vlada pravi kobnu grešku. Mladi Rusi okupljeni u Cirihu počeli su da kuju manje ili više određene planove za povratak kako bi kući širili internacionalističku propagandu. Pomenuti ukaz je za posledicu imao to da se ljudi nisu pojedinačno vraćali u Rusiju u roku od nekoliko godina, već maltene svi zajedno, u isto vreme. Dočekani širom raširenih ruku od svojih saboraca u domovini, u svakom su mestu vatreno počeli da šire internacionalističku propagandu.
I mi otvaramo vrata, Nikolaj Rerih
III
U zimu 1873. godine, u jednom oronulom kućerku na rubu Peterburga, nekolicina okupljenih radnika tiska se tako oko kneza Petra Kropotkina, slušajući izlaganje o socijalizmu i revoluciji. Bogati kozak Obuhov[17], iako bolestan od tuberkuloze i na samrtničkoj postelji, čini to isto na obalama svog rodnog Dona. Poručnik Leonid Šiško[18] postaje ručni tkač u jednoj od peterburških fabrika samo kako bi mogao da širi propagandu među radništvom. Jedan drugi član tog istog društva, oficir Dmitrij Rogačev, koji je docnije izazvao toliko užasa, sa prijateljem se upućuje pravo u Tver, da kao testeraš radi i širi propagandu među seljacima iz te oblasti.[19] U zimu 1873. godine, zbog iznetih optužbi na račun gubernatora, obojica bivaju uhapšeni. Nakon što su im seljaci pomogli da se izbave iz ruku policije, obreli su se u Moskvi, gde među omladinom nastavljaju započeti rad na širenju propagande. Tamo zatiču dve žene koje tek što bejahu pristigle iz Ciriha istim dobrom.[20] Kao što vidimo, putevi dveju struja koje je vodio zajednički cilj, jedne iz zemlje, a druge iz inostranstva, često su znali da se ukrštaju. Knjige kazuju: „Kucnuo je čas da uništimo stari buržoaski svet. Na njegovim ruševinama podići ćemo novi svet, svet zasnovan na bratstvu među ljudima, svet u kojem više neće biti siromaštva i suza. Na noge! Na posao! Živela revolucija, živelo jedino sredstvo za postizanje ovog zlatnog ideala!“
Muškarci i žene tek pristigli iz inostranstva palili su maštu javnosti živopisnim pričama o velikoj borbi koju je zapadni proletarijat otpočeo, o Internacionali i njenim slavnim osnivačima, o Pariskoj komuni i njenim mučenicima; sa svojim novopečenim saborcima pripremali su se za odlazak „u narod“ kako bi usvojene ideje mogli da sprovedu u praksi. I jedni i drugi sa zebnjom su se obraćali nekolici onih koji su se već vratili sa zadatka širenja propagande u provinciji. Zanimalo ih je kakva je to moćna i tajanstvena sredina u pitanju, kakvi su to ljudi na koje su ih očevi toliko upozoravali, koje nisu ni poznavali, a ipak su ih voleli svom snagom svog mladalačkog bića. Ovi, koji su ne tako davno i sami patili od istog osećanja nepoverenja i istih predrasuda, kazivali su u potpunoj zanesenosti da su ta „čudovišta“ zapravo obični dobroćudni, jednostavni ljudi, naivni poput dece. Ne samo da su verovali svojim novopečenim gostima, već su ih primali širom raširenih ruku i otvorena srca; sa najvećim odobravanjem slušali bi njihova kazivanja, a posle celodnevnog tegljenja u polju, i staro i mlado se tiskalo oko svojih posetilaca u nekoj mračnoj straćari punoj dima. Tu, pod treperavim svetlom zapaljenog komada smolastog drveta umesto sveće, razgovarali bi o socijalizmu ili čitali neku od knjiga koje su ovi poneli. Mladi idealisti prepričavaju i kako je bilo slučajeva da po njihovom dolasku u neko mesto čitavi zborovi budu prekidani, jer su seljaci napuštali ta sastančenja i dolazili da ih čuju. Pošto bi svojim mladim kolegama dočarali sve užasne patnje kojima je ovaj nesrećni narod bio izložen, a koje su videli sopstvenim očima i čuli sopstvenim ušima, pominjali su sitne znakove i simbole, možda malo uveličane njihovom maštom, koji su potvrđivali da narod nipošto nije onoliko obeshrabren kako se to pretpostavljalo, te da je bilo naznaka i glasina koje su ukazivale na to da se njihovom strpljenje polako bliži kraj i da se sprema veliko nevreme.
Svi ovi silni i mnogobrojni uticaji na prijemčive umove ruske omladine, inače toliko sklone entuzijazmu, doprineli su stvaranju masovnog pokreta iz 1873-74. godine, čime je označen početak nove ere ruske revolucije.
Ništa slično ne beše viđeno ni pre, ni posle toga; pre će biti da je u pitanju bila neka vrsta otkrovenja nego propaganda. U prvo vreme, moguće je bilo odrediti knjigu ili pojedinca koji je datu osobu nagonio da se pridruži pokretu – iza nekog vremena, pak, to postaje neizvodljivo. Bio je to gromoglasan urlik, dolazeći neznano odakle, koji odjekuje širom zemlje i zove sve one usrdne snage u zemlji da se posvete velikom cilju spasenja otadžbine i čovečanstva. I svi ljudi očuvana duha odazivali su se na poziv, odbacivali prošlost i odricali se udobnosti rodnog krova, bogatstva, časti i porodice, bacajući se u pokret sa strasnim oduševljenjem i žarkom verom koja ne poznaje prepreke niti broji žrtve. Za njih upravo stradanje i smrt postaju najjači i najtrajniji podsticaj za akciju.
Poslednji ostatak Atlantide, Nikolaj Erih
Neću pominjati brojne mladiće i devojke, članove najuglednijih porodica koji su znali da po petnaest sati dnevno rmbače po fabrikama, zanatskim radionicama ili u polju. Omladina je uvek velikodušna i gotova na žrtve. Ono što je značajno jeste da se „zaraza“ širi dalje, a zahvata čak i gotove ljude, svet čija je budućnost već bila poznata i koji je znojem svoga čela već zavredio svoj položaj: sudije, lekare, oficire, državne službenike. Svi oni po posvećenosti nimalo ne zaostaju za mladeži.
Pa ipak, po svojoj virusnoj prirodi i svojoj privlačnosti sve je više podsećalo na verski, nego na politički pokret. Ljudi nisu samo težili ostvarivanju nekog dalekog praktičnog cilja, već i zadovoljenju jednog unutrašnjeg osećanja dužnosti – stremili su postizanju sopstvenog moralnog savršenstva.
Kako god bilo, ovaj plemeniti pokret je u dodiru sa surovom stvarnošću stradao kao kakva skupocena vaza na koju je bačen težak i kaljav kamen.
Ne radi se o tome da se socijalizam suočio sa nezainteresovanošću ili neprijateljstvom naroda, naprotiv. Za ruskog seljaka koji ima svoju общину (seosku zadrugu) sa zajedničkim vlasništvom nad zemljom, svoj мир (seosku opštinu) ili pak svoju громаду (zbor), koji su jedini nadležni za vođenje zajedničkih poslova, principi naučne kombinatorike i federalizma predstavljali su samo logične i prirodne zaključke institucija sa kojima je on već vekovima bio upoznat. Šta više, na svetu ne postoji zemlja u kojoj je seljaštvo moglo biti spremnije da primi ideje federativnog socijalizma od Rusije. Neki naši socijalisti starije generacije, recimo Bakunjin, idu čak dotle da smatraju kako uopšte nije potrebno širiti socijalističku propagandu među seljacima, ubeđeni da oni već poseduju sve osnovne elemente i da bi stoga, u slučaju da budu pozvani na revoluciju, to jedino mogla biti socijalna revolucija. Ali revolucija uvek iziskuje neku moćnu organizaciju, koja se jedino da stvoriti putem propagande – bilo socijalističke, bilo čisto revolucionarne. S obzirom na nemogućnost javnog delovanja, trebalo je pribeći širenju propagande u tajnosti. U uslovima koji vladaju u našim selima, to je bilo apsolutno nemoguće.
Svako ko se tamo doseli, bilo kao običan zanatlija, bilo kao učitelj ili državni činovnik, istog trena postaje predmet opšte znatiželje. Na njega se motri, svaki njegov potez pomno se prati, kao da nije u pitanju ljudsko biće već kakva ptica u kavezu od stakla. Pored toga, tu je i činjenica da meštanima nikako ne polazi za rukom da propagandu čuvaju za sebe. Kako da od seljaka očekujete da sa komšijom kog poznaje čitav svoj život ne podeli nešto tako nesvakidašnje kao što je čitanje neke knjige, pogotovo ako se ona bavi nečim što mu se čini tako pravičnim, tako dobrim i prirodnim, kao što je knjiga koju mu je preporučio socijalista koji mu nedavno beše u gostima? I tako, svaki put kada neki od naših revolucionara poseti nekog svog prijatelja, selom odmah prostruje vesti o njegovom dolasku i već nakon pola časa kuća je puna bradatih seljaka koji su pohitali da čuju došljaka, a da pre toga nisu našli za shodno da upozore ni njega, ni njegovog domaćina. U slučaju da se prostorija pokaže premalom da primi svu ovu rulju, oni ga vode u zadružni dom ili napolje, da pod otvorenim nebom naglas čita svoje knjige ili drži govore.
Potpuno je jasno da uz ovakve običaje vlada nije imala poteškoća u dobijanju vesti o agitaciji koja se sprovodi među seljaštvom. Ređaju se bezobzirna hapšenja po kratkom postupku. Prema navodima jednog izvora bliskog vladi[21], socijalističkom bolešću bilo je „zaraženo“ trideset sedam oblasti. Ukupan broj uhapšenih nikad nije obelodanjen. Prema zvaničnim podacima, samo u toku jednog sudskog postupka, za četvorogodišnjeg suđenja „sto devedeset trojki“, ona su dostigla brojku od gotovo hiljadu duša.
Pa ipak, legija za legijom neustrašivih boraca i dalje puni spiskove regruta, premda se činilo da usled broja palih žrtava borba polako posustaje. Pokret je trajao dve godine, sa promenljivom intezitetom. Na kraju se ipak moralo priznati da se ne može „glavom kroz zid“.
Godine 1875. pokret okreće novi list. Napuštena je metoda širenja propagande među masama, zapravo jedina metoda koja je mogla da ljude pokrene na akciju, a na njeno mesto stupila su takozvana поселения; reč je o malim naseobinama pripadnika narodnovoljske inteligencije iz iste provincije, ili bolje reći okruga, koje su formirane s ciljem da pomognu seljacima i šire propagandu.
Da bi izbegli zamke koje su dovele do sloma prethodnog pokreta, propagandisti su poslu pristupili krajnje obazrivo, vodeći računa da ne skreću pažnju na sebe, da ne izazivaju nikakva komešanja u narodu, te da svoju propagandu šire isključivo među onim seljacima za koje provereno znaju da postupaju oprezno i promišljeno. S obzirom na znatno manji rizik od otkrivanja, ove naseobine su sa promenljivim uspehom delovale nekoliko godina, a neke od njih još uvek postoje, doduše bez ikakvih rezultata. Očigledno, njihove akcije nisu ni mogle da budu bogzna koliko efikasne ako se u obzir uzme nepreglednost prostranstva Rusije, kao i činjenica da su, čak iako su sami birali oblasti u koje će ići, ovi ljudi morali da iz opreza budu uzdržani u svom delovanju.
I mi se ne bojimo, Nikolaj Rerih
IV
Suđenja propagandistima koja su se odigrala 1877. i 1878. godine istovremeno su označila kraj prvog perioda revolucionarne aktivnosti u Rusiji i bila njegova apoteoza.
Ruska vlada, poučena primerom Drugog Francuskog carstva, koje je iznašlo tako uspešne načine obračunavanja sa takozvanom crvenom aveti, naredila je da prvi masovni sudski postupak, suđenje „moskovskoj pedesetorki“, bude otvoreno za javnost, uzdajući se da će se prestravljena buržoazija priviti uz presto i okanuti svojih liberalnih tendencija, koje su već počele da se otvoreno ispoljavaju.
Ali ne! Čak ni oni koji su okrivljene smatrali svojim prirodnim neprijateljima ostali su zatečeni pred prizorom tolike požrtvovanosti.
„Ta ovi su ljudi sveci!“ čuli bi se povici, ponavljani isprekidanim glasom onih koji su imali priliku da prisustvuju ovom istorijskom suđenju.
Čudovišno suđenje „sto devedeset trojki“ iz sledeće godine samo je potvrdilo ovakav stav.
A zapravo, radi se o tome da su ovi nesebični mladi ljudi u sebi, kako se čini, objedinili sve ono plemenito i uzvišeno što krasi ljudsku prirodu. Potpuno obuzeti i posvećeni ovoj veličanstvenoj ideji, bili su spremni da u njeno ime žrtvuju ne samo svoje živote, svoju budućnost i položaj, već i same svoje duše. Težili su da se reše svake druge misli i intimnih osećanja kako bi u potpunosti mogli da se posvete ovom cilju. Rigoroznost je podignuta na nivo dogme. I zaista, ovi mladi ljudi znali su da se po nekoliko godina strogo pridržavaju apsolutnog asketizma[22], bez obzira na pol. Za sebe propagandisti nisu želeli ništa – oni su predstavljali najčistije oličenje samoodricanja.
Po svoj prilici, ova stvorenja su bila i suviše idealna za užasnu borbu koja tek što ne beše otpočela. Propagandista prve polovine prethodne decenije bio je po svom karakteru više vernik nego revolucionar. Njegova vera bio je socijalizam, a njegov bog – narod. Uprkos svim dokazima koji su navodili na suprotno, on je iz dana u dan čvrsto verovao da će do revolucije doći, baš kao što su ljudi u srednjem veku imali običaj da svako malo veruju u skoriji dolazak Sudnjeg dana. Neumoljiva stvarnost zadala je težak udarac njegovom entuzijazmu i veri, predstavljajući mu boga u pravom svetlu, a ne onakvim kakvim ga je on zamišljao. Pa opet, bio su spremniji no ikad na žrtvu. Nažalost, u njemu više nema ni žustrine ni želje za borbom. Nakon prvog razočarenja, on više ne gaji nikakve nade u pobedu. Predmet njegove žudnje nije više bio lovorov, već venac od trnja. U svoje je mučeništvo polazio sa smirenošću ranih hrišćana, a podnosio ga je potpuno spokojno, čak sa izvesnim ushićenjem, znajući da život polaže za svoju veru. Bio je ispunjen ljubavlju i u njemu nije bilo ni trunke mržnje, čak ni prema sopstvenim dželatima.
Tako je izgledao propagandista iz perioda od 1872–1875. godine. Ovakva vrsta ljudi bila je i suviše idealna da pruži otpor neprijatelju u jednom žestokom sukobu koji je kucao na vrata. Nije mu bilo druge, morao je ili da se povuče ili da se menja.
Njegovo mesto polako zauzima novi soj ljudi. Za horizontom se pomalja turobna figura obasjana plamenom svetlošću pakla, figura čoveka ponosna držanja i izgleda, osobe koja na sve strane bljuje mržnju i prkos. On odlučnim koracima krči put kroz prestravljenu masu i stupa na istorijsku pozornicu.
Stigao je terorista.
Нема коментара:
Постави коментар