Ukrajina: Povratak ratne propagande

 

Autor : Thierry Meyssan

Zapadno javno mnenje je ogorčeno ratom u Ukrajini i mobilizuje se da pomogne Ukrajincima u begu. Za sve, očigledno je: diktator Putin ne podržava novu ukrajinsku demokratiju.

Kao i u svakom sukobu, govore nam da su drugi loši momci, dok smo mi dobri momci.

 

Naša reakcija je reakcija ljudi koji su zlostavljani ratnom propagandom jer se ne sećaju prethodnih sukoba i ne znaju ništa o Ukrajini. Počnimo ponovo.

Stepan Bandera. On nije tvrdio da je nacista, samo ukrajinski "nacionalista". Od 1935. Bandera je zagovarao političko nasilje. Ubio je šezdesetak ličnosti, uključujući dva poljska ministra. Tokom Drugog svetskog rata organizovao je istrebljenje Jevreja i slavenskih naroda. Novi ukrajinski režim je podigao spomenike u njegovu slavu, uključujući i spomenik u Lavovu. 

 KO JE ZAPOČEO?

     Kao na igralištu kada su se naši drugovi tukli jedni protiv drugih, želimo da znamo ko je to započeo. Nema nadmetanja: pre osam godina Sjedinjene Države su uz pomoć oružanih grupa organizovale promenu režima u Kijevu. Ti ljudi sebe nazivaju "nacionalistima", ali nikako u smislu kako mi to razumemo. Tvrde da su pravi Ukrajinci skandinavskog ili protogermanskog porekla, a ne Sloveni kao Rusi. Tvrde da je Stepan Bandera [ 1 ], vođa ukrajinskih kolaboracionista- nacista, ekvivalent Philippe Pétain-u sa simbolične tačke gledišta za Francuze, ali pre svega ekvivalent Josepha Darnanda i vojnika francuske SS divizije Charlemagne. Ukrajinci, koji su do sada sebe smatrali skandinavskim i protogermanskim poreklom s jedne strane, te Slovenima s druge strane, nazivaju ih "neonacistima".

     Ovde u Francuskoj, reč "nacista" je uvreda koja se koristi za bilo šta. Istorijski gledano, to je pokret koji je zagovarao rasnu viziju čovečanstva kako bi objasnio kolonijalna carstva. Po njoj muškarci pripadaju različitim "rasama", danas bismo rekli različitim "vrstama". Ne mogu imati zajedno potomstvo, kao kobile i magarci. U prirodi ove dve vrste razmnožavaju mazge, ali one su obično sterilne. Zbog toga su nacisti zabranili međurasno mešanje. Ako smo različitih rasa, neke su superiornije u odnosu na druge, otuda zapadna dominacija kolonizuje narode. 

       1930-ih godina ova ideologija se smatrala "naukom" i predavala se na univerzitetima, posebno u Sjedinjenim Državama, Skandinaviji i Nemačkoj. Neki veoma važni naučnici su to branili. Na primer, Konrad Lorenz (Nobelova nagrada za medicinu 1973.) bio je vatreni nacista. Napisao je da su homoseksualci, da bi se održala rasa, morali biti uklonjeni iz mase i eliminisani i kao što hirurg uklanja tumor jer su pomešali svoje genetsko nasleđe s onim drugih rasa, a da nisu bili primećeni.

      Ovi naučnici nisu bili ništa ozbiljniji od onih koji su najavili apokalipsu tokom epidemije Covid-19. Imali su titulu "naučnika", ali ne i razuman pristup.

        Moderna Rusija je izgrađena na sećanju na ono što Rusi nazivaju "Veliki otadžbinski rat", a mi nazivamo "Drugi svetski rat". Za njih to nema isto značenje kao za nas. Ovde u Francuskoj, rat je trajao samo nekoliko meseci, tada smo poverovali u pobedu nacista i ušli u kolaboraciju. Videli smo kako nacisti i petinisti hapse, od 1940. godine, 66.000 ljudi, uglavnom zbog "terorizma" (otpora). Zatim, od 1942. nadalje, 76.000 Jevreja je uhapšeno zbog pripadnosti "inferiornoj rasi" i poslano na istok, u stvarnosti u logore za istrebljenje. Naprotiv, u Sovjetskom Savezu nacisti nisu nikoga hapsili. Hteli su istrebiti ili porobiti sve Slovene u roku od trideset godina kako bi oslobodili "životni prostor" gde bi mogli izgraditi kolonijalno carstvo (Generalplan Ost). Zbog toga je SSSR pretrpeo 27 miliona smrti. U ruskom sećanju, nacisti su egzistencijalna opasnost, a ne za nas.

        Kada su ovi ljudi došli na vlast u Kijevu, nisu se izjašnjavali kao "nacisti", već kao "nacionalisti" u smislu Stepana Bandere, koji je sebe nazivao i "nacionalistom", a ne "nacistom", pa čak i nadmašio sebe, s obzirom na njihove genocidne namere nad Slovenima i Jevrejima. Bivši režim su nazvali "proruskim", što je faktički pogrešno, i zabranili sve što evocira rusku kulturu. Pre svega, ruski jezik. Većina Ukrajinaca bila je dvojezična, govoreći i ruski i ukrajinski. Odjednom je polovini njih rečeno da više neće moći da govore svoj jezik u školi i u administraciji. Podigao se region Donbasa, koji govori veoma ruski. Ali i mađarska manjina, koji su podučavani na svom jeziku i koje je Mađarska podržavala u njihovom zahtevu. Ukrajinci Donbasa tražili su da se oblastima Donjeck i Lugansk da autonomni status i da im se vrati jezik. Ove prefekture (oblast na ruskom) proglasile su se republikama. To nije značilo da su težili nezavisnosti, već samo autonomiji, poput Republike Kalifornije u Sjedinjenim Državama ili bivših republika SSSR-a.

      Godine 2014. predsednik Fransoa Oland i kancelarka Angela Merkel stavili su Kijev za isti sto sa onima iz Donbasa i pregovarali o sporazumima iz Minska. Francuska, Nemačka i Rusija su bili garanti.

    Kijev je uvek odbijao da ih implementira iako ih je potpisao. Umesto toga, naoružala je "nacionalističke" milicije i poslala ih na rub Donbasa. Tada su svi zapadni ekstremisti došli da pucaju u Ukrajini  . Prema kijevskoj vladi, ovih paravojnih vojnika je prošlog meseca bilo 102.000. Oni čine jednu trećinu ukrajinske vojske i integrisani su u Snage teritorijalne odbrane. 66.000 novih "nacionalista" - doduše stranih - upravo je stiglo kao pojačanje, iz celog sveta, za napad na Ruse .

      U osam godina nakon sporazuma iz Minska, ove paravojne formacije su ubile 14.000 ljudi u Donbasu, navodi kijevska vlada. Ova brojka uključuje i njihove žrtve, ali njih nije  mnogo. Rusija je osnovala sopstvenu istražnu komisiju. Nije brojao samo mrtve, već i teško povređene. Pronađeno je 22.000 žrtava. Predsednik Putin govori o "genocidu", ne u etimološkom smislu uništenja naroda, već u pravnom smislu zločina počinjenog po nalogu vlasti nad etničkom grupom.

    Tu leži problem: kijevska vlada nije homogena i niko nije jasno dao nalog za takav masakr. Međutim, Rusija smatra odgovornim predsednika Petra Porošenka i njegovog naslednika Volodimira Zelenskog. Odgovorni smo i zato što smo bili garanti nikad sprovedenih sporazuma iz Minska. Da, mi smo suodgovorni za ovu hekatombu.

      Najgore tek dolazi. 1. jula 2021. godine, predsednik Zelenski, koji je naoružao "nacionalističke" paravojne formacije i odbio implementirati sporazume iz Minska, proglasio je Zakon br. 38 "O autohtonim narodima" [ 2 ] . Ovaj zakon garantuje ostvarivanje prava Tatara i Karaita (tj. Jevreja koji ne priznaju Talmud ), uključujući pravo da govore svojim jezikom, ali ne i prava Slovena. Ovi drugi ne postoje. Nisu zaštićeni nikakvim zakonom. Oni su Untermenschen, subhuman. Bio je to prvi put u 77 godina da je na evropskom kontinentu donesen rasni zakon. Kažete za sebe da postoje organizacije za ljudska prava i da su se morale buniti. Ali ništa. Velika tišina. Još gore: aplauz Bernard-Henri Lévyja.

Dmytro Yarosh. Iza njega zastava Stepana Bandere: crno-crvena sa utisnutim ukrajinskim trozubom. Agent mreža NATO-a. 2007. godine ostvario je savez evropskih neonacista i bliskoistočnih džihadista protiv Rusije. Igrao je centralnu ulogu u promeni režima 2014. Danas je specijalni savjetnik šefa ukrajinske vojske. 

 ZAŠTO PRIBEGAVANJE RATU?

        Naša vizija događaja je iskrivljena našim predrasudama. Ovo je još izraženije u baltičkim državama i zemljama koje su ranije bile slomljene "doktrinom Brežnjeva". Ovi narodi a priori zamišljaju da su Rusi naslednici Sovjeta. Međutim, glavni sovjetski lideri nisu bili Rusi. Josif Staljin je bio Gruzijac, Nikita Hruščov Ukrajinac itd., a čak je i Leonid Brežnjev bio Ukrajinac.

     Sve dok su republike Donjeck i Lugansk bile ukrajinske, masakr njihovih stanovnika bio je isključivo ukrajinska stvar. Niko ih nije smeo zaštititi. Međutim, potpisivanjem Sporazuma iz Minska i odobrenjem od strane Veća sigurnosti UN-a, Francuska i Nemačka preuzele su odgovornost da ga okončaju. Oni to nisu uradili.

Problem je nastao  kada je 21. februara 2022. Rusija priznala nezavisnost dve republike Donbasa. Masakr njegovih stanovnika više nije bio domaće, već međunarodno pitanje. Savet bezbednosti se ponovo sastao 23. februara dok se ruska vojska spremala da interveniše. Na sastanku, generalni sekretar UN-a Antonio Guterres nije doveo u pitanje legitimitet ruskog priznanja republika Donbasa, niti ruske vojne intervencije protiv neonacista. Samo je tražio od Rusije da pruži miru još jednu šansu [ 3 ] .

     Međunarodno pravo ne zabranjuje rat, već ga pokušava sprečiti. Pošto je ovaj sastanak Saveta bezbednosti bio bezuspešan, Rusija je imala pravo da pritekne u pomoć stanovnicima Donbasa koje su masakrirali neonacisti. To je i uradio sutradan, 24. februara.

    Predsednik Vladimir Putin, koji je čekao već osam godina, više nije mogao odlagati. Ne samo zato što ljudi umiru svaki dan, ne samo zato što je ukrajinska vojska pripremala veliki masakr 8. marta [ 4 ] , već zato što ga ruski zakon čini lično odgovornim za živote svojih sugrađana. Pripremajući se za njihov eventualni egzodus, velika većina stanovnika Donbasa stekla je rusko državljanstvo poslednjih godina.

EGZODUS 2 MILIONA UKRAJINACA

     Kao i  u svim NATO ratovima, svedoci smo bega stanovništva. Za Francuze ovo podseća na egzodus 1940. kada su nemačke trupe napredovale. To je fenomen kolektivne panike. Francuzi su verovali da će Wehrmarcht počiniti ista masovna silovanja koja su se pripisivala Deutsches Heeru na početku Prvog svetskog rata. Ali Nemci su bili disciplinovani i nisu se upuštali u ovu vrstu nasilja. Na kraju, besciljni beg Francuza nije imao objektivan razlog, samo strah.

      NATO je od rata na Kosovu razvio koncept inženjeringa kretanja stanovništva [ 5 ]. CIA je 1999. organizovala raseljavanje preko 290.000 Kosovara iz Srbije u Makedoniju za tri dana. Ako ste stariji od 30 godina, sećate se jezivih video zapisa dugog kolona ljudi koji marširaju jedan za drugim, desetinama kilometara, duž železničkih pruga. Ovo je trebalo da izgleda kao etnička represija od strane vlasti Slobodana Miloševića i da se opravda rat koji je dolazio. Kosovari nisu znali zašto beže, ali su mislili da će tamo gde su otišli naći bolju budućnost. Pre sedam godina, sećate se sirijskog egzodusa. Radilo se o slabljenju zemlje lišavanjem stanovništva. Ovog puta radi se o dodirivanju vaših emocija sa ženama i decom, a da se ne isprate muškarci koji su obavezni da se bore protiv Rusa.

     Svaki put smo uznemireni. Ali samo zato što Kosovari, Sirijci ili Ukrajinci pate ne znači da su oni dobro.

     Evropska unija prihvata sve ukrajinske izbeglice. Države Šengena prihvataju sve ljude koji se predstavljaju kao bežaći od rata u Ukrajini. Prema navodima nemačke administracije, oko četvrtine ovih "izbeglica", koje se zaklinju da rade i žive u Ukrajini, nemaju ukrajinske pasoše, već alžirske, beloruske, indijske, marokanske, nigerijske ili uzbekistanske pasoše; ljudi koji očigledno koriste otvorena vrata da bi bili legalno registrovani u Evropskoj uniji. Nema potvrde njihovog prethodnog boravka u Ukrajini. Za nemačke poslodavce ovo je regularizacija koja ne kaže svoje ime.

      Moramo se zapitati zašto ukrajinski narod ne podržava svoju vladu. Tokom rata na Kosovu, Beograđani su danonoćno stajali na gradskim mostovima kako bi sprečili NATO da ih bombarduje. Tokom rata u Libiji, nekoliko miliona ljudi okupilo se u Tripoliju da pokažu podršku lideru Muamaru Gadafiju. Tokom sirijskog rata milion ljudi je izrazilo podršku predsedniku Basharu al-Assadu. Ovaj put: ništa. Naprotiv, rečeno nam je da timovi Teritorijalne odbrane love "infiltrirane ruske sabotere", dok OEBS potvrđuje da u Ukrajini pre početka operacije nije bilo ruskih vojnika.

Na snimku bombardovanja nuklearke Zaporijjia ne vide se snimci na samoj elektrani 

 ŠOK SLIKE

      Trebali smo naučiti iz prethodnih ratova da je prva žrtva uvek istina. Od rata na Kosovu, NATO je postao majstor ratne propagande. Tada je promenjen portparol organizacije u Briselu. Njegova zamena, Džejmi Šej, svakodnevno je pričao uzornu priču, bilo o užasima srpskih zločinaca, bilo o uzornom otporu Kosovara. U to vreme izdavao sam dnevne faksirane novine, Journal of the War in Europe. Sažeo sam deklaracije NATO-a i depeše malih novinskih agencija na Balkanu. Svaki dan sam viđao da se dve verzije sve više udaljavaju. Po mom mišljenju, istina je morala biti između. Kada se rat završio, postalo je jasno da je priča Jamie Shea čista izmišljotina osmišljena da ocrni stupce lakovernih novina, dok su depeše malih balkanskih novinskih agencija govorile istinu. A istina nije išla u prilog NATO-u.

      Tako da konsenzusu zapadnih medija pristupam s određenom sumnjom. Na primer, kada nam kažu da Rusija bombarduje nuklearnu elektranu, pomislim na laži predsednika Georgea W. Busha o oružju za masovno uništenje tiranina "Sadama". Ili kada nam kažu da su Rusi upravo bombardovali porodilište u Mariupolju, setim se kuvajtskih beba koje su u svojim inkubatorima kidnapovali strašni irački vojnici. A kada me uvere da je zli Putin lud i nalik Hitleru, setim se kako smo se ponašali prema Muamar Gadafiju ili predsedniku Bašaru al Asadu.

       Zato ove optužbe ne shvatam ozbiljno. Ukrajinski vojnici na Zmijskom ostrvu nisu masakrirani bombama kako je tvrdio predsednik Zelenski, već su se predali ruskim vojskama, kako je kasnije priznao. Jevrejski spomenik u Babinom Jaru nisu uništili Rusi, koji poštuju sve žrtve nacističkog varvarstva. Ni elektrana u Zaporožju nije bombardovana. Čuvali su ga nekoliko dana mešoviti ruski i ukrajinski timovi. Štaviše, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) potvrdila je da nikada nije bilo radioaktivne opasnosti. Ni porodilište u Marijupolju nije bombardovano. Evakuisana je tri dana ranije i pretvorena u kasarnu Azovskog puka (neonacisti), kako je Rusija tada prijavila UN.

Dakle, kada mi kažu da "diktator" Putin mora biti ubijen, ostajem nepokolebljiv.

BITKE

     Kako ne primetiti da su slike koje vidimo o pobedničkim "bitkama" ukrajinske vojske uvek iste? Kako da ne primetimo da vidimo samo nekoliko uništenih vozila? Zar naši ratni reporteri nikada nisu videli prave ratove? Slike ne tumačimo prema onome što vidimo, već prema komentarima koji ih prate.

      Već nedelju dana nam govore da ruska vojska okružuje Kijev na udaljenosti od petnaest kilometara, da napreduje svaki dan (ali ostaje na udaljenosti od petnaest kilometara) i da će izvršiti završni juriš. Kad nam se objasni da "diktator" Putin želi kožu finog predsednika Zelenskog (koji naoružava neonaciste i proglašava rasni zakon), odstupim.

      Ruske armije nikada nisu imale plan da zauzmu velike gradove. Oni se drže podalje od njih (osim Marioupola). Oni se bore protiv "nacionalističkih" paravojnih formacija, neonacista. Kao Francuzu, pristalici Otpora protiv nacista, ruske vojske imaju svo moje divljenje.

     Ruska vojska u Ukrajini primenjuje istu taktiku kao u Siriji: okružuje gradove koji služe kao utočište neprijateljima, zatim otvara humanitarne koridore kako bi naterala civile da pobegnu i na kraju tuče borce koji su ostali unutra. Zbog toga neonacističke paravojne jedinice blokiraju ove koridore i sprečavaju beg stanovništva. Ovo je princip ljudskog štita.

       To je rat kretanja. Moramo brzo krenuti. Ruske trupe se kreću u kamionima i oklopnim vozilima. Ovo nisu tenkovske bitke. Danas tenkovi ne rade u pozorištima operacija. 2006. videli smo Hezbolah kako izraelske Merkave pretvara u ruševine. Ruske trupe se kreću motornim vozilima, zbog čega imaju oklopna vozila. Pošto smo ukrajinskoj vojsci, uključujući neonacističke paravojne formacije, isporučili desetine hiljada protutenkovskih projektila, naše oružje ih uništava kao što uništavaju njihove kamione. Ovo nisu bitke, samo zasede.

Država Izrael nije pogrešila: premer Naftali Benett savetovao je predsednika Zelenskog da prihvati ruske uslove za mir. Naime, ne položiti oružje, već uništiti sve spomenike Stepanu Banderi i uhapsiti naciste koji su uključeni u ukrajinsku Teritorijalnu odbranu 

 TRI NOVA PROBLEMA

     Kao da situacija nije dovoljno komplikovana, predsednik Zelenski je na Minhenskoj sigurnosnoj konferenciji, neposredno pre rata, najavio svoju nameru da nabavi atomsku bombu, čime je prekršio potpis njegove zemlje na Ugovor o neširenju nuklearnog oružja.

     Tada je ruska vojska zaplenila i objavila radni dokument kijevske vlade koja planira vojni napad na Krim i Donbas 8. marta.

      Konačno, ruska vojska je otkrila oko 15 laboratorija za istraživanje biološkog oružja koje su radile za Pentagon. Najavila je da će objaviti oduzetu dokumentaciju i uništiti 320 kontejnera sa patogenima. Sjedinjene Države su potpisnice Konvencije Ujedinjenih naroda o biološkom oružju (BWC), koju poštuju kod kuće, ali krše u inostranstvu. Dokumente je pre dva meseca objavila  bugarskia novinarka. Kinesko ministarstvo vanjskih poslova zatražilo je 8. marta od Pentagona da objasni 330 bioloških laboratorija koje održava pod različitim nazivima u 30 zemalja. State Department je tada negirao tu praksu. Međutim, podsekretarka SAD Viktorija Nuland, na saslušanju u Senatu, priznala je da Pentagon sarađuje na ovim stranim programima i da je zabrinuta da istraživanje pada u ruke Rusije. Kada je Rusija to pitanje iznela Veću sigurnosti, Zapad je okrenuo svoje optužbe protiv nje, optužujući je da priprema biološki napad pod lažnom zastavom. Sa svoje strane, Svetska zdravstvena organizacija je rekla da je upozorena na ukrajinsko-američka civilna biološka istraživanja i zatražila od Ukrajine da uništi svoje patogene kako bi sprečila njihovo širenje.

      Tako Ukrajina održava više od sto hiljada "nacionalista" i inkorporira ih u svoju "Teritorijalnu odbranu", a zatim usvaja rasni zakon, radi na ilegalnom biološkom oružju i nada se da će nabaviti atomsku bombu. Odlučili smo da zaboravimo primere hrabrosti Jean Moulin i Charles De Gaulle i da podržimo predsednika Zelenskog!

Izvor: Voltaire.net