субота, 04. мај 2013.

Juan Ramon Jimenez,Čista poezija






Huan Ramon Himenez
Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1956

Govor snova

Ja nisam ja.
Onaj sam
koji pored mene nevidljivo ide
koga, katkad, vidim,
koga zaboravljam, katkad.
Onaj što spokojno ćuti kad govorim,
onaj što oprašta blago kada mrzim,
onaj što je tamo gde ja nisam,
onaj što ostaće uspravan kada umrem.
__________________________________
Poezija

Poezija; rosa
svake zore; kći
svake noći; sveža, čista
istina poslednjih zvezda
nad blagom istinom
prvih cvetova!

Rosa, poezija;
jutarnje padanje kiše s neba na zemlju!


__________________________________


Tuge

Sivi spoj slepih časova
opkoljava nas i lovi,
kao talasi, kao oblaci,
grozomorni, teški,
kao tuge,
kojim nas daruju.

Gde smo?
Šta hoće ove tuge?
Zašto nam prilaze,
i kuda vode...
Uvek iste,
na isti način.

Nagota im tolika
da to više i nije.
Na nejav i na nenad
lice, i na stud,
koji ništa ne nudi,
i ništa ne čeka.

Niti ih ubijamo,
niti nas ubijaju!
Samo rastu, bez predaha,
u ne znam šta,

bez ičeg u šta bi zurile,
i slepe...

__________________________________


To je moj život

To je moj život, onaj odozgo,
onaj čistog povetarca,
onaj poslednje ptice,
život zlatnih vrhova u tami!

To je moja sloboda, mirisati ružu,
seći hladnu vodu ludom rukom,
ogoliti drvored,
uzimati suncu njegovu večnu svetlost!


__________________________________



__________________________________

Rastvorio sam te

Rastvorio sam te kao ružu
da bih tvoju dušu video
i ne videh je.

Ali sve okolo
- obzorja zemlje i mora -
sve, unedogled,
bi ispunjeno
beskrajnim i živim životom.


__________________________________


Poslednje putovanje

Otići ću. A ptice će ostati
pevajući;
i ostaće vrt moj sa svojim zelenim stablom
i svojim belim zdencem.
Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno;
i zvoniće, kao i večeras,
zvona sa zvonika.
Umreće oni koji su me voleli;
i svet će se obnavljati svake godine;
a u uglu mog vrta rascvala i okrečena
lutaće duh moj, nostalgičan...
Otići ću; i biću sam, bez ognjišta, bez stabla
zelenog, bez zdenca obeljena,
bez neba plava i spokojna ...
A ptice će ostati pevajući.


__________________________________
 
Samoća

Svo si u sebi, more, pa ipak
kako si bez sebe, kako samo,
kako daleko, uvek, od sebe samog!
Otvoreno u hiljadu rana, svakog časa,
kao i moje čelo,
tvoji valovi odlaze, poput mojih misli,
i dolaze, odlaze i dolaze,
ljubeći se, rastajući se,
s večnim upoznavanjem,
more, i nepoznavanjem.
Ti jesi a ne znaš,
srce ti udara, a ne osećaš ...
Kakva potpunost samoće, more samo!
 __________________________________
Nada

Nadati se. Nadati se.
U međuvremenu,
o nebo se kače;
Oblaci zlatni, kišonošci;
trn se pretvara u ružu,
ruža u list, list u led.

U dugom dvoboju
oprašta se slavuj
od ljubavnih noći
i na suncu
leptiri u letu
udvajaju let.

Pod seoskom svećom
daleku kolevku snova
njiše vetar zlatnog oktobra...
Telo mi božanskije,
stare iluzije trulije;
Ono što čekam, minulo je.
 __________________________________


__________________________________
Nikad se neću vratiti

Nikad se neću vratiti
Noć mlada, tiha i vedra,
uspavaće svet, zracima
svog meseca - jedinca.

Tela neće biti,
i kroz prozor;
sveži će ući lahor
da za dušu pita.

Niko neće čekati da dođem,
iz dvostrukog mog odsustva,
nit ljubiti spomen na mene,
između suza i milovanja.

Ali biće zvezda i cveća,
uzdaha i nada
biće ljubavi po avenijama,
u senci grana.

Isti će klavir odjekivati,
kao u ovoj noći,
ali ga niko neće slušati,
zamišljen, sa mog prozora.
 __________________________________
Ako ovde moram da ostanem

... Čuje se već tvoj zov
iz daljina, i ne znam
da l' me strah da odem:
Strah me je, slutim...
da će se moja glava,
zauvek osvrtati...
 __________________________________
Zelena ptičica

Rekom ću oteći,
kuda voda vodi,
među dvema obalama.

Gledam kako tečem,
sa dveju obala,
što je bilo, minulo je...
Zbogom. Zbogom.
Kako je slatko otići,
kad se ostaje u svemu.

 
 __________________________________
Muzika iz senke

Osluškujući
kišu
pišem ti...

Suština
starih
idila

donosi mi
časove
mira

Pamtiš li?

Cvetna
livada je

slikala
u očima ti
blagodarnim

razigrane
mrlje...
i moje oči

ulazile su
(Pamtiš li?)
isto

kao sunca
u dušu ti
od ljiljana...

Osluškujući
kišu
pišem ti...

Verovao sam
da će grudi
moje i tvoje,

biti
zauvek
božanske.

Ne. Bila si
uplašena...
I dođe

život
(život?)
bejah nedostojan.

Belo
postaje
žuto.
 __________________________________
 Leptirica svetlosti


Leptirica. svetlosti,
lepota beži,
priđem li njenoj ruži.

Trčim, slep, za njom...
zamalo hvatam, kad tamo,
u ruci, ostaje
samo oblik njenog prhnuca.
__________________________________
Vetar, gore, mrsi sve

Vetar, gore, mrsi sve:
oblake, kule, planine...

Tiha bašta, sama,
natopljena,
uvlači se u sebe samu,
ko pretužni čovek,
i sanja ćutke.

Sunce napušta vetar
u oblacima, i bezvremeno,
izokrenuto,
u pogrebne farbe,
umaće šiljke krošnji.

Iz jezera tečnog zlata,
alatkom ko počinak,
u jatima, kroz pukotine
granja, prhnu ptice,
malecne i tihe.

Tihost. Jedna žena
bez ljubavi, za klavirom...
Zvuk kola, kao suza
rasprsnuta u prah, od zida,
do zida, pogreban, sam
srcu istolik.

Sunce, u najvišoj nijansi
belog, uspinje se,
s lista na list.
A ptice tužne, ptice hladne,
u bajku se denuše.

Žena bez ljubavi, za klavirom.

__________________________________
Najednom,čudna neka praznina

Vi imate moje srce
Kamoens

Najednom, neka čudna praznina,
čudan neki nemir...
- Srce -
Stavljam ruku.
gde me boli i lutam,
i ne znam, i ne znam,
gde mi je srce!

Srce! Svet ceo
u njemu jasan,
s bremenom jednog dana.

To li se ono uznelo u nebo,
ostavši u negvama tala?

Niti ima težinu, niti ga osećam,
nit je gore, nit ga imam!

Više neću brojati njegova blaga,
u svom zaboravu!
I više ne znam, o dani jasni,
gde su lepota, slava, ljubav,
i bog.

Najednom, čudna neka praznina,
neki čudan nemir...
__________________________________

OGROMNO MORE

........

I taj zar, nije li njegov život,
nije li život moj,
nije li to život, koji hodi sa mnom,
za mnom i po nebu,
da bi me sustigao na tlu voda,
i pridružio se mom bdenju;
taj život, život,
nije li prepoznat,
u žedji srca.
__________________________________

U smiraju lahora

U smiraju lahora,
zamah dalekog zvona,
mah i uzvisivanje kiparisa,
nad ogradama.

Jedna ruža u vazduhu
sto jecajuć zove,
što tamjanom odiše,
glas je suzonošac,

pokojničkih grudi glas,
grudi belih pod tokom belom,
ljiljanom glas natapan,
i molitvom skrhan glas.

Za taj glas ja imam,
u dnu duše, drugi glas,
ranjenoga svetla glas,
sa suzama za suze.

__________________________________


__________________________________

Dva oka tvoja, dve ruke

Ovo more je more,
koje sam prešao petnaest puta,
ali danas,
to je već tvoje more,
tvoje, u meni, u meni,
ne more moga okršaja,
ne more čekanja tebe,
ne more koje rekoh
da je pokret i večna promena,
već more,
koje sam ja stvorio.
po liku mom,
da bi na tebe ličilo.
Gospode željni i željeni,
more,
more sam nadom odojio, more,
u leji vere, u slatku gorčinu.

I niko me više neće otrgnuti,
iz te vere,
osim one druge vere, u nebo,
kome talasi ovog neba
podrivaju stenu.

Na ovom moru, kao na oblacima,
sreli smo se,
na ovom moru,
mom ognjištu,
ti i ja, sigurni da smo braća
i ljudi, dva brata, dva bića,
kao što su dva oka tvoja,
dve ruke moje.
__________________________________

Večnosti

Večnosti, lepoto
sama, kad bih mogao
da te pevam, u tvom jedinom srcu,
kao što ti mene u mome pevaš,
u večeri koje su jasne od smirene radosti!

Kad bi u svojim poslednjim zanosima
osetila da sam u tebi,
i da si sva opita,
kao što ti mene celoga opijaš!

Kad bih bio - neizreciv -
miris, svežina, muzika , uzbuđenje
u beskrajnom čistom proleću
tvoje unutrašnje bezmerne potpunosti!
__________________________________

Žuto proleće

April je stizao, pun
žutih cvetova:
žuti potok,
žuta dolina, brežuljak,
dečije groblje
i vrt, gde je ljubav živela.
Sunce je žutom bojom premazivalo svet,
svojim kosim zrakama;
jao, na zlaćanim ljiljanima,
bistra voda, mlaka;
žuti leptiri
na ružama žutim.
Žuti su venci krunili
stabla; dan je bio
zlatno, mirisno blaženstvo,
u zlatnom buđenju života.
Među kostima mrtvih
bog je širio svoje žute ruke.

__________________________________

Časoviti povratak

Bože moj, kakva, kakva li je bila?
- O srce lažno, neodlučni duše! -
Je l' bila dodir lahora kad puše?
Il' proleća u begu brza krila?
Bila je tako prozračna i laka
ko seme na vetru ... Nevidljiva
ko što je osmeh kad se u smeh skriva.
Mutna u zraku ko drhtaj barjaka.
Barjak i osmeh i semenka mala,
proleće junsko, lahor iz daljine ...
Luda li i tužna tvoga karnevala!
Promenljivost tvoja u ništa se skrila
- o sećanje slepo, o pčelo gorčine! -
Ne znam što si bila, a znam da si bila.

__________________________________

 


1 коментар:

  1. Анониман04. мај 2013. 21:34

    Nisam opčaran.Nedostaje mi upravo udaljenost od čistine.
    Hvala na pripremi!
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши