уторак, 25. децембар 2012.

Zimske crtice





U pauzi između prazničnih događanja, evo par simpatičnih sličica na temu zime. Svim vernicima još jednom srećan Božić.

Reč u snegu
 
noćas mi napiši jednu reč u snegu
onu što je tražih u zlatnome gradu
gde je nebo nisko
grimizno i svetlo
da mi verno svetli u predgrađu
sna

Miloš Zubac

_____________________________________


Zimski filozofi,Čarls Simić:

***

Svako ko razmišlja je nesrećan“, kaže Sergej Dovlatov u jednoj od svojih priča. Neke vrane grakću po ceo dan, druge nemaju šta da kažu. Gledam jednu kako šparta levo-desno po mom dvorištu, kao Hamlet na pozornici. Izgleda da je muči nešto nerešivo, nešto suviše komplikovano za mozak jedne usamljene vrane. Ali ništa je ne košta da proba, pretpostavljam, čak i uz svu galamu koju njeni rođaci prave dok dolaze i odlaze, kao da drum ispred njih ne prekrivaju led i opalo lišće, nego sveže pregažena divljač.

***

Moj pokojni otac, koji je o većini stvari imao da kaže neku lepu reč, tešio je ljude koji su kukali zbog oštre zime, podsećajući ih da je u takvim vanrednim okolnostima čoveku dozvoljeno da preko dana popije žestoko piće i pojede tanjir vruće supe. Uz to, tvrdio je da je hladnoća dobra za koncentraciju. Čim izađemo napolje, radimo ono što moramo izuzetno inteligentno i hitro, za razliku od onih koji se izležavaju u hladovini na nekom mediteranskom ili karipskom ostrvu. Čim legnemo, vreme se više ne računa i možemo da razmišljamo o večnosti, smatrao je Sioran. Istorija je, kaže on, proizvod ljudi koji ustanu i bace se na posao. Može li čovek da bude sanjar ili tupan na Severnom polu? Moj otac je mislio da ne može. Kako Berlioz zvuči na minus četrdeset? A Šuman? To ga nikad nije zanimalo.

***
Da su Platon i Sokrat morali da gule led sa šoferšajbne i da se bakću sa akumulatorima, htedoh da dodam, ali pala mi je na pamet zastrašujuća pomisao da i pored naših beskonačno dugih njuhempširskih zima i uz svu tu silnu navodno uvećanu inteligenciju, u poslednje vreme nismo dali nijednog filozofa vrednog pomena. Dakle ovaj čudni osećaj, koji imam kad usred noći bosonog krenem napolje preko ledene kuhinje da pogledam termometar, da sam na ivici nekog velikog otkrića, kao kad Blez Paskal razmišlja o tišini beskrajnog kosmosa, ispada da je budalaština. Dobro, možda ne potpuna: čovek bistrog uma oseća da je slobodan, da je gospodar svoje sudbine. Ko kaže da je filozofija nespojiva sa teškim radom ili samoodržanjem? Kad lopatom skidam sneg s krova, potajno se divim samom sebi kao da sam Ničeov nadčovek.

***
Međutim, nekako uvek imam osećaj da sam okružen velikim misliocima: tele koje zbunjeno stoji na poljani prekrivenoj prvim snegom; pas mešanac koga zovem Šopenhauer, koji uzdiše vezan teškim lancem; ili onaj drugi koji me podseća na Karla Marksa i koga sam video kako laje na policijski džip dok prolazi pored njegove kuće. Čak i jezero koje se sprema da se zaledi izgleda neodlučno i izgubljeno u mislima. Što se tiče mačaka, sigurno ima bar dva Vitgenštajna u okolnim dvorištima, uz onog krupnog, dugodlakog prugastog koji mi se ponekad uvija oko nogu i kome sam nadenuo ime Boetije, po piscu Utehe filozofije, jedne od najpopularnijih knjiga srednjovekovne Evrope.

***

Nijedan filozof nije uticao čak ni na stav svoje ulice“, rekao je navodno Volter. Ja ne mislim da je tako. Dok nam se sprema duboka zima i postaje sve hladnije, čak i dim iz komšijskog dimnjaka može se shvatiti kao filozofiranje. Posmatram ga kako se diže i povija, i govori nezainteresovanom nebu o našoj usamljenosti, mukama i strastima koje krijemo jedni od drugih, i zapitanosti i bolu nad našom smrtnošću i konačnim nestankom sa ovog sveta. Pre nego što padne sneg, zavlada neka duboka tišina, kao u katedrali. Čovek začuđeno gleda ogolelo drveće, i sivo dnevno svetlo koje se polako povlači preko golih poljana, i priseća se one pesme Emili Dikinson koja govori o istom takvom zimskom popodnevu – hladnom i bez vetra, kad se spusti neko nestvarno svetlo a senke zadržavaju dah – i o bolu koji tada osetimo i za koji ne možemo da nađemo ranu, već samo možemo bolje da pogledamo u sebe, gde se kriju sva značenja i sva neodgovorena pitanja.


_________________________________________
 
 
TERI           PRAČET         BULDOŽERCI
 
 
 
Iz Knjige nouma
Ovo je priča o Zimi.

Ovo je Velika bitka.
Ovo je priča o buđenju Džekuba, Zmaja od Brda, čije su oči bile kao velike oči, glas kao veliki glas, a zubi kao veliki zubi.
Međutim, priča se nije tu završila.
Nije tu ni počela.

 
Iz neba je duvala oluja. Razbesnelo se. Vetar postade zid koji juri preko poljana; div koji nogama treska po okolnim predelima. Malo drveće se povijalo, veliko se lomilo. Poslednje lišće jeseni fijukalo je kroz vazduh poput zalutalih metaka.
Gomila smeća pored jama sa šljunkom, zvanih Šljunkara, bila je napuštena. Morski galebovi koji su je obično nadgledali našli su sklonište negde drugde. Ipak, u njoj je bilo pokreta.
Vetar je jurišao na tu gomilu kao da je naročito kivan na prazne kutije od deterdženata i bačene stare cipele. Prazne konzerve su se kotrljale; upadale su u razna udubljenja, zvečeći jadno. Lakši komadi smeća poletali su i pridruživali se gužvi sličnih na nebu.
Vetar je kopao još jače, dublje. Pojedine hartije su neko vreme šuštale, onda su, poduhvaćene njegovom snagom, meteorski odletale.
Najzad se oslobodio i jedan list koji je već satima lepršao. Vinuo se u bučni vazduh. Izgledao je kao velika, bela ptica oblih krila.
Gledajte ga kako se tumba...
Zakačio se za jednu ogradu, ali samo na tren. Pocepao se napola; jedna polovina ostala je na ogradi, a drugi deo, za toliko lakši, polete kotrljajući se povrh brazda jedne njive...
Tek je hvatao brzinu, kad mu se isprečila jedna živa ograda i ščepala ga kao mušicu.
 


                                                                          
                                                                            IZ ARHIVE 


Нема коментара:

Постави коментар