Peter Sloterdijk,intervju

Weltwoche: U nemačkim novinama sada se veoma ozbiljno
razmatra pitanje da li je Peter Sloterdajk fašista. Je li jeste?

Peter Sloterdajk: U prostoru halucinacija tih osoba sigurno
jesam, pri tom to nema nikakve veze sa mnom, već više
sa proizvodima njihovog uzbuđenja. Jedan novinar je napisao
da sam zbog očaja pobegao u ludilo. To je psihološka matrica
objašnjenja: čovek koji je do sada važio kao sposoban da
intelektualno zadovolji, iznenada gubi orijentaciju – i očigledno
može da bude samo psihopata.

Weltwoche: Da li je to samo veliki nesporazum ili koncentrisana
kampanja protiv Vas?

Peter Sloterdajk: Imam neoborive dokaze da je u Štarnbergu
…
Weltwoche: … gde živi Jirgen Habermas…

Peter Sloterdajk: … izrečena fatva protiv mene. S obzirom
na tu fatvu, sada su na mene krenuli medijski mudžahedini
kritičke teorije. Ranije se govorilo o ciničnim političarima koji
svoje birače posmatraju kao stoku za glasanje. Danas se za
neke novinare mora reći da svoje čitaoce posmatraju kao stoku
za skandale. To je veoma opasan, antidemokratski modus
javnosti, čudesna sinteza liberalizma i totalitarizma.

Weltwoche: Šta je uopšte potpalilo debatu?

Peter Sloterdajk: U predavanju sam u suštini rekao sledeće: u antici je postojao osnovni sukob između slova i amfiteatra,
humanizma i industrije zabave. U amfiteatrima su ljudi
i životinje mučeni do smrti, i stotine hiljada ljudi su u
tome uživale i bile srećne, kao što su i danas ljudi srećni dok
gledaju filmove o “masakru motornom testerom”. Alternativa
između obrazovanja i popuštanja kočnica u današnjoj masovnoj
kulturi opet je izbila u svoj svojoj snazi.

Weltwoche: A humanizam ne odgovara kao konkurentski
model?

Peter Sloterdajk: Klasični humanizam, u načinu na koji
sam sebe razume, nije dorastao realnostima XX veka. Naše
stoleće je obeleženo osećanjem da škola sama nije dovoljna
da čoveka pripremi za probleme koji ga čekaju. Naročito
je u periodu između dva svetska rata bilo rasprostranjeno
uverenje…

Weltwoche: … koje je između ostalog, utabalo put i Trećem
Rajhu…

Peter Sloterdajk: Ja to drugačije vidim. Treći Rajh je potpuno
neutralizovao pitanje obrazovanja pošto je u prvi plan
stavio rasnu supstancu, a njoj ne treba obrazovanje – ona
samo treba da se izrazi. Fašizam je bio ekspresionizam, dok
je humanizam u osnovi bio projekat vaspitanja i optimiziranja.
Fašisti uvek veruju da na osnovu svoje nadmoćne prirode
imaju veća prava i da ništa ne treba da čine za to. Izbijanje
ovog fašistoidnog ludila danas se pokazuje, recimo,
u američkim školama, gde učenici pucaju na druge učenike
i profesore. Odnos društva i škole potpuno je poremećen, i humanističkoj utopiji obrazovanja zbog toga preti neuspeh.

Weltwoche: Toliko o Vašim dijagnozama. Ali kritika se više raspaljuje nad vašim zaključcima. Zeit i Spiegel Vam prebacuju
da pledirate za joint venture filozofije i genetske tehnologije
i u taj mah za novu elitu – one koji upravljaju selekcijom.

Peter Sloterdajk: To je egzegeza Jirgena Habermasa, koji
je nekolicini novinara skrenuo pažnju na mogućnost ovakvog
tumačenja. On im je dao propusnicu za pogrešno čitanje.

Peter Sloterdajk govori o svojim kontroverznim izjavama
o genetskoj tehnologiji, o sumnjičenju za fašizam i o
prodoru star-sistema u domen mišljenja

Weltwoche: Imate li objašnjenje za to?

Peter Sloterdajk: Imam, ali ono nije za javnost. Kada se govori o takvim motivima, čovek se njima i sam inficira.

Weltwoche: Da li Vam je od početka bilo jasno kakav potencijal za provokaciju imaju Vaše teze ili ste bili iznenađeni silinom medijskog uznemirenja?

Peter Sloterdajk: Provokativno je karakterizacija koju ne mogu u potpunosti da odbacim –u smislu engleskog “thought provoking”. Naravno da se moj tekst može pogrešno razumeti.

Weltwoche: I pojmovi kao što je “antropotehnika” mogu se pogrešno razumeti…

Peter Sloterdajk: Ljudi su tvorevine vlastitog odgoja, koje potpada pod širi pojam kulture. Time je pojam “antropotehnike” u stvari već objašnjen. Uz to danas dolazi i nešto što proizilazi iz idiličnog uverenja da čitanje obrazuje. Čitanje i pisanje više nisu samo stvar humanista, već se danas odnose, na primer, i na čitanje ili ispisivanje genetskog koda.

Weltwoche: Šta pod tim tačno mislite?

Peter Sloterdajk: To nije moja tema. Nisam imao nameru da ulazim u debatu o genetskoj tehnologiji. Drugi se u to bolje razumeju. Samo kažem da moramo formulisati kodeks antropotehnika da se ne bi dogodilo ono što sada histerični tumači iščitavaju iz mog teksta. Individualnu genetsku optimizaciju u medicini, na primer, smatram potpuno legitimnom. Ako istraživačima po|e za rukom da identifikuju gen koji utiče na stvaranje raka i na to da umiru ljudi
od 25, 30 i 40 godina, i ako budu u stanju da nekom vrstom genetske terapije uklone takve predispozicije, onda bih želeo da znam kakav se moralni argument može upotrebiti protiv takve
terapije. Podrazumeva se da to posledično ne znači odgajanje genetsko-tehnološke elite iz starog čovečanstva. To je jeziva vizija o kojoj se može razmišljati u science fiction-filmovima.
Holivud je u ovim debatama nekoliko svetlosnih godina ispred Nemačke.

Weltwoche: Da li je sve ovo bura u čaši vode nemačke filozofije?

Peter Sloterdajk: Svakako je nešto više. Ovo je teorijska buka koja prati druge događaje u SR Nemačkoj. Generacija krivih sinova polako prepušta scenu generaciji unuka, koji su mnogom
pogledu rasterečeniji i prvi put Nemačku mogu da dožive kao normalnu zemlju. Ova debata može da bude deo oproštaja od isuviše dugo gajene nenormalnosti.

Weltwoche: Da li je moguće da je čitavo uzbuđenje zakasnela osveta nekih kolega? Od Vašeg bestselera “Kritika ciničnog uma” Vi važite za pravu pop-zvezdu filozofije, na šta je u Vašoj struci
nepoverenje čest odgovor.

Peter Sloterdijk: Sebe vidim u tradiciji filozofskih pisaca XIX veka, koji su se relativno dosledno odvojili od akademije. Kao ljudi koji filozofiraju, morali su da se smeste levo ili desno od javnih obrazovnih ustanova i da sa publikom komuniciraju kao slobodni autori. Marks ili Kjerkegor, na primer, bili su intelektualci bez zaposlenja. Niče je ovu tendenciju još  pojačao i stvorio je tip sa kojim se osećam povezanim više nego sa, recimo, nekim akademskim filozofom. Stoga sam se uvek izlagao naporu da izađem na tržište. Uz to, glavni mediji XX veka – masovna
štampa, radio i televizija – izazvali su pravu kulturnu revoluciju. Moj rad je definisan time što sam pokušao da filozofiju dovedem u produktivnu konstelaciju sa ovom promenjenom medijskom situacijom, pošto nisam smatrao da ima smisla da se filozofi trude samo oko priznanja
svojih kolega.

Weltwoche: Što je kolegama, naravno, sumnjivo.

Peter Sloterdijk: Mnoge kolege ne mogu da prihvate prelaz
od akademskog, preko literarnog, do masmedijskog, pošto se plaše da će u akademski svet prodreti stari sistem. Naše društvo danas više nije strukturisano samo preko prihoda, već sve više i više, preko ugleda. I tako dolazi do fenomena socijalne zavisti u polju koje je do sada uvek bilo osuđeno na diskretnost. Stalž` filozofa se bio zakleo na viteški kodeks. I neprijateljstva su morala da prođu cenzuru argumenata. Danas naučnici više ne vide zašto bi oni trebalo da govore manje podlo nego drugi.

Weltwoche: Da li ste Vi onaj ko “prlja gnezdo iz kojeg dolazi
”?
Peter Sloterdijk: Ja nisam nikad ružio ono odakle potičem,
samo sam delovao van gnezda.

Weltwoche: Sa Vašim najnovijim, trotomnim projektom
“Sfere” ne preduzimate ništa manje do da napišete alternativnu
istoriju filozofije.

Peter Sloterdijk: Time samo nastavljam na liniji samostalnog,
neakademskog filozofskog istraživanja, koje seće od Šopenhauera
preko Ničea, Hajdegera, kritičke teorije pa sve do
sedamdesetih godina, da bi onda nastupila neobična pauza.
Zato ja u ovom trenutku jurim naokolo kao neka vrsta svetog
čudovišta savremene filozofije. Doduše, pišem kao da potičem iz nekog drugog vremena, ali u svakom slučaju sa svešću o problemu koji dolazi od danas i možda od prekosutra. I time se, očigledno, izazivaju efekti na koje ovo polje više nije spremno. Mnogi veruju da je istorija filozofije završena i da je istraživanje njenog istorijskog stanja prevaziđeno.

Weltwoche: Nije li to isto što i priznanje da je filozofija bankrotirala?

Peter Sloterdijk: To bi svakako značilo da je ova struka kao
celina priznala da je sve bitno već promišljeno i da danas
ostaje samo pabirčenje. Tako se od filozofa sve više pretvaramo
u kuratore mišljenih ideja i s vremena na vreme izlažemo mišljenje. Upravo je to problem današnje filozofije: više se o njoj brine nego što se unapređuje. Pri tom se napredak ne može nametnuti; ne daje svaka filozofska generacija autora čije delo istorijski ima težinu. I dok se čekaju autori, scenom, naravno, vladaju kuratori.

Weltwoche: To znači da bi autorima koristilo da uvide da
ih više ne može biti.

Peter Sloterdijk: Postoji prećutan dogovor institucija protiv
mogućnosti autorskog rada. To potpuno odgovara duhu
vremena: kada se odluči da se živi posle moderne, posle
istorije, posle umetnosti i posle ljubavi – šta onda još ostaje?
Upravo samo kuratorska avantura naknadne obrade, pokušaj da se arhiv pretvori u avanturu. Rad kuratora po katakombama
postaje zamena za ono autentično kreativno, a trijumf sekundarne literature prikriven je dekretom da primarna literatura i tako može da bude samo zabuna. Jedina šansa za autora je zato mogućnost da rano umre. Tada u okviru kuratorskog uma barem posthumno može da bude spašen.

Objavljeno u Weltwoche Nr. 37/99, 16.9.1999