"Otrovna kapitalistička kultura"

 

                                             

T ekst Greg Smith’a u The New York Times ..odjeknuo je kao bomba u poslovnim krugovima Wall Street’a i svetskim medijima. Ako je verovati medijima banci je dojučerašnji menadžer  naneo enormnu štetu ne samo u pogledu reputacije nego i konkretno. Goldman Sachs je od 2007 godine pod priličnim javnim pritiskom, i ne čudi da mnenje bivšeg službenika, koje bi trebalo biti sporedno, postane klijentima banke bitno. 

 Profit je važniji od klijenata

   " DANAS je moj poslednji dan u Goldman Sachsu. Nakon skoro 12 godina u firmi - prvo kao letnji stažista na Stanfordu, zatim u New Yorku 10 godina, a sada u Londonu - verujem da sam ovde radio dovoljno dugo da razumem putanju njene kulture, njenih ljudi i njihovih identiteta. I mogu iskreno reći da je životna sredina sada toksična i destruktivna kao što sam je ikada video.
  Najjednostavnije rečeno, interesi klijenta su i dalje po strani u načinu na koji firma posluje i razmišlja o zaradi. Goldman Sachs je jedna od najvećih i najvažnijih svetskih investicionih banaka i previše je sastavni deo globalnih finansija da bi nastavio da deluje na ovaj način. Firma se toliko udaljila od mesta gde sam se pridružio odmah nakon fakulteta da više ne mogu mirne savesti reći da se poistovećujem sa onim šta ona predstavlja.
  Možda zvuči iznenađujuće za skeptičnu javnost, ali kultura je uvek bila vitalni deo uspeha Goldman Sachsa, okrenuta oko timskog rada, integriteta, duha poniznosti i uvek ispravnog ponašanja naših klijenata. Kultura je bila tajni sos koji je ovo mesto učinio sjajnim i omogućio nam da zaradimo poverenje naših klijenata 143 godine. Nije se radilo samo o zarađivanju novca; samo ovo neće održati firmu tako dugo. To je imalo veze s ponosom i verovanjem u organizaciju. Žao mi je što mogu reći da danas gledam okolo i ne vidim gotovo ni traga kulture zbog koje sam mnogo godina voleo da radim u ovoj firmi. Nemam više ni ponosa ni uverenja.
  Ali to nije uvek bio slučaj. Više od decenije sam regrutovao i podučavao kandidate kroz naš naporan proces intervjua. Izabran sam kao jedan od 10 ljudi (od firme od više od 30.000) koji će se pojaviti na našem videu o regrutaciji, koji se prikazuje na svakom fakultetskom kampusu koji posetimo širom sveta. Godine 2006. vodio sam letni pripravnički program u prodaji i trgovanju u New Yorku za 80 studenata koji su napravili rez, od hiljada prijavljenih.
  Znao sam da je vreme da odem kada sam shvatio da više ne mogu gledati studente u oči i reći im kako je ovo sjajno mesto za rad.
  Kada se knjige istorije pišu o Goldman Sachsu, one mogu odražavati da su sadašnji izvršni direktor, Lloyd C. Blankfein, i predsednik Gary D. Cohn, izgubili kontrolu nad kulturom kompanije na svom stažu. Iskreno verujem da ovaj pad morala firme predstavlja najozbiljniju pretnju njenom dugoročnom opstanku.
  Tokom svoje karijere imao sam privilegiju da savetujem dva najveća hedž fonda na planeti, pet najvećih menadžera imovine u Sjedinjenim Državama i tri najistaknutija suverena fonda na Bliskom istoku i Aziji. Moji klijenti imaju ukupnu bazu imovine veću od triliona dolara. Uvek sam se ponosio savetovanjem svojim klijentima da rade ono što verujem da je ispravno za njih, čak i ako to znači manje novca za firmu. Ovo gledište postaje sve nepopularnije u Goldman Sachsu. Još jedan znak da je vreme za odlazak.
  Kako smo dospeli ovde? Firma je promenila način na koji je razmišljala o liderstvu. Nekada se liderstvo sastojalo od ideja, davanja primera i činjenja prave stvari. Danas, ako zaradite dovoljno novca za firmu (a trenutno niste ubica sekirom), bićete unapređeni na poziciju uticaja.
  Koja su tri brza načina da postanete lider? a) Izvršite na “osovini” firme, što je Goldman-ov govor za uveravanje vaših klijenata da investiraju u deonice ili druge proizvode kojih se pokušavamo rešiti jer se ne smatra da imaju mnogo potencijalnog profita. b) "Lov na slonove." Na engleskom: navedite svoje klijente — od kojih su neki sofisticirani, a neki nisu — da trguju onim što će doneti najveći profit Goldmanu. Nazovite me staromodnim, ali ne volim da svojim klijentima prodajem proizvod koji im je pogrešan. c) Sedite na mestu gde je vaš posao trgovati bilo kojim nelikvidnim, neprozirnim proizvodom sa akronimom od tri slova.
  Danas mnogi od ovih lidera pokazuju Goldman Sachs kulturni kvocijent od tačno nula posto. Prisustvujem sastancima prodaje derivata na kojima se niti jedan minut ne provodi postavljajući pitanja o tome kako možemo pomoći klijentima. Radi se isključivo o tome kako možemo zaraditi najveći mogući novac od njih. Da ste vanzemaljac s Marsa i učestvujete na jednom od ovih sastanaka, verovali biste da uspeh ili napredak klijenta uopšte nije deo procesa razmišljanja.
  Muka mi je koliko ljudi bezosećajno govore o otimanju svojimh klijenata. U poslednjih 12 meseci video sam pet različitih upravnih direktora kako svoje klijente nazivaju „mapetima“, ponekad putem interne e-pošte. Čak i nakon SEC-a, Fabulous Fab, Abacus, Božje delo, Carl Levin, Vampire Squids? Nema poniznosti? Mislim, hajde. Integritet? To je erodiralo. Ne znam za neko nezakonito ponašanje, ali hoće li ljudi pogurati okvir i ponuditi klijentima unosne i komplikovane proizvode čak i ako to nisu najjednostavnije investicije ili one koje su najdirektnije usklađene s klijentovim ciljevima? Apsolutno. Svaki dan, zapravo.
  Zaprepašćuje me koliko malo viši menadžment shvata osnovnu istinu: ako vam klijenti ne veruju, na kraju će prestati da posluju s vama. Nije bitno koliko ste pametni.
  Ovih dana najčešće pitanje koje dobijem od mlađih analitičara o derivatima je: „Koliko smo novca zaradili od klijenata?“ Smeta mi svaki put kada to čujem, jer je to jasan odraz onoga što oni posmatraju od svojih lidera o načinu na koji bi se trebali ponašati. Sada projektirajte 10 godina u budućnost: ne morate biti raketni naučnik da biste shvatili da se mlađi analitičar, koji mirno sedi u uglu sobe i sluša o „mupetima“, „iskopavanju očnih jabučica“ i „plaćanju“ neće pretvoriti baš u uzornog građanina.
  Kada sam bio analitičar prve godine, nisam znao gde je toalet, niti kako da zavežem pertle. Učili su me da se bavim učenjem, saznanjem šta je derivat, razumevanjem finansija, upoznavanjem naših klijenata i onoga što ih je motiviralo, učenjem kako definisati njihov uspeh i šta možemo učiniti da im pomognemo da do toga dođu.
  Moji najponosniji trenuci u životu — dobijanje pune stipendije za odlazak iz Južne Afrike na Univerzitet Stanford, izbor za nacionalnog finalistu Rhodes Scholar-a, osvajanje bronzane medalje za stoni tenis na Igrama u Makabiji u Izraelu, poznatim kao Jevrejska olimpijada — značili su prolazak kroz težak rad, bez prečica. Goldman Sachs je danas postao previše sa prečicama, a nedovoljno o postignućima. Jednostavno mi se više ne čini kako treba.
  Nadam se da ovo može biti poziv za uzbunu upravnom odboru. Učinite klijenta ponovo središnjom tačkom vašeg poslovanja. Bez klijenata nećete zaraditi novac. U stvari, nećete postojati. Istrebite moralno bankrotirane ljude, bez obzira koliko novca zarađuju za firmu. I ponovo uspostavite pravu kulturu, tako da ljudi žele raditi ovde iz pravih razloga. Ljudi kojima je stalo samo do zarade neće još dugo održati ovu firmu – niti poverenje njenih klijenata.
  

Greg Smith danas podnosi ostavku na mesto izvršnog direktora Goldman Sachsa i šefa poslovanja s vlasničkim derivatima te kompanije u Evropi, na Bliskom istoku i u Africi.
  

 Verzija ovog članka pojavila se u štampi 14. marta 2012. godine, odeljak A, stranica 27 njujorškog izdanja s naslovom: Zašto napuštam Goldman Sachs.  

                        

R eč je o javno objavljenom otkazu u kojem pomenuti menadžer piše, između ostalog, o “otrovnoj i destruktivnoj” poslovnoj kulturi banke Goldman Sachs, a zapravo o brutalnoj kulturi pohlepe.Smith je očito bio “istinski vernik” koji je objavio Goldmanovih 14 “Poslovnih principa” na svoj zid. Zagovarao je duh timskog rada, marljivosti, poniznost i stavljanja klijenta na prvo mesto.Ali kako je vreme odmicalo, Smith je postao zabrinut zbog onoga što on naziva promenom u Goldman kulturi.
  Smithovo javno grickanje ruke koja ga je hranila 12 godina izazvalo je uzbunu na Wall Streetu i izazvalo seriju poricanja od strane Goldmanovih rukovodilaca. Za razliku od njih dobio je snažnu podršku mnogih svojih prijatelja i kolega, koji su ga nazvali 'legendom' i hvalili što je proogovorio protiv korporativne kulture.
  Slične optužbe su bile upućene firmi i ranije, nakon finansijske krize, u kojoj su američki poreski obveznici izvukli Goldmana i druge banke.

  U evropskim medijima je ova “kapitalistička epizodica kapitalističke Amerike” bila  povod erupciji satiričnih “objava” otkaza. Sudeći po sadržajima evropski mediji su jedva dočekali ovako nešto da bi se odužili Amerima za njihov izvoz, tj. krizu. Po internetu takođe kolaju otkazna pisma, ovoga puta poznatim firmama, Googl-u, McDonalds’u i drugim američkim firmama..

  - " Ne samo da je bio izvršni direktor banke, nego je bio i ping pong zvezda..
  - saznali smo da je Smithu veština u ping-pongu bila prednost u pregovorima s klijentima i da se Goldman Sachs trgovci s jako uznemire kada im pripravnici za ručak donesu salate od cheddar sira .
  “ Neeeeeeeeeee, ne sada kada američka ekonomija zahvaljujući socijalistima i parama građana beleži prve uspehe i udara šamarčinu onima koji su posumnjali u kapitalizam i njegovu vitalnost .”

Greg Smith je inspirisao i  američke medije.


klikni na sliku

Tiranija i despotija svih boja i oblika

U principu je lepo je kada se svet smeje ovakvim situacijama.To znači da je društvo dovoljno jako da se otvoreno suoči ne samo sa manjim već i većim konfliktnim situacijama.
  

I Nemci misle da je njihovo društvo spremno da pogleda u oči svojoj “baštini“ i konačno  puštaju u promet filmove snimljene između 1933. i 1945. godine u Nemačkoj. Sveukupno ih je bilo negde oko 1.200.  Nakon Drugog Svetskog rata, Saveznici su ih podelili u tri kategorije : većina je bila dopuštena za prikazivanje, neki samo u cenzurisanoj verziji, dok je treća skupina klasifikovana kao "uslovno dozvoljeni filmovi”. Među filmovima su  na primer "Jud Süß“ kao i "Večiti Židov“, koji iako spadaju u red  "klasika“  Hitlerove propagande,  većini Nemaca su danas nepoznati. Svima njima je naravno zajedničko širenje antisemitizma, uzdizanje rata, raspirivanje mržnje prema Židovima, Poljacima i Britancima.

Zašto spominjem Nemce, filmove i fašizam u vezi sa ovom “ kapitalističkom epizodom”? Podsetio me na svetskai  pad morala,  prekomerne laži, okupacije, naci povorke ... rasizam, nacionalizam, fašizam se provlače gde god se okreneš. To me podseća na reči Hane Arent  “da je ironično poigravanje sa ozbiljnim stvarima u stvari početak još ozbiljnije stvari.”  Nacizam u Nemačkoj je rođen  na pozorišnoj sceni sličnoj današnjoj, ako ne i goroj. 

Ž ivimo u vremenu agresivnog pohoda individualizma, lišenog  humanizma, morala, tiranije slobode bez granica. Interesantno je da se u ime slobode ona najviše okiva. A sloboda je oduvek značila jedno te isto, moral je bio i ostaće isto. Pohlepa, gramzivost, lopovluk, licemerstvo, dvoličnost su istoznačne osobine u bilo kom vremenu, u bilo kojoj vrsti državno-ekonomskog uređenja, isto su bile i biće  svakom pojedincu od morala. Ne priznati i ne rukovoditi se dokazanim /proverenim tradicijama uma i prakse, života, ne tretirati sav nemoral današnjeg društva, pa i pohlepu onim što jesu, znači biti slep za suštinu stvari ili ne-pripadati istinski progresivnoj liniji čovečanstva. Pitanje poštivanja  morala i slobode nije centralno stručno pitanje ekonomije, ali jeste njen deo. I po  odnosu prema moralu i slobodi razlikuju se zagovornici kapitalizma, a da ne govorimo da se po tome razlikuju efekti kapitalizma u praksi.
Gest menađera je, ponavljam, banku koštao nekoliko milijardi,  ako se uzme da je to i loša reklama za ubuduće, konačna cifra će biti veća. No, ništa to neće promeniti na stvari. Pretpostavljam da tekst mnogi i nisu stavili u pravi društveni kontekst. Za medije, pogotovo socijalističke, ovo je kašika u med. Verovatno se oblizuju nemajući pojma o čemu je reč. Naime, jezik koji koristi menađer liči, što bi rekao jedan bloger, “stilu tipičnog dresiranog intelektualca, koji kao papagaj ponavlja baš ono što su mu socijalisti provukli kroz uši.”

Z bog nečeg važnijeg sam počela pisati ovaj post, zbog morala i slobode. Citiraću  “ponovo” dvojicu  vrsnih ekonomista  koji činjenicama podsećaju na značaj kulture i morala :

“Kultura kapitulacije kulture i morala je kultura koja prihvata i slavi tiraniju i zlo.. Američki progresivci su obožavali Musolinija, a mnogi i Hitlera sve do rata. Dakle, to je put kojim vodi Milov slobodni duh, okrenut protiv civilizacije, i to nije put kojim vodi klasični liberalizam.” 

Ja ostajem verna klasičnom liberalizmu, proverenoj tradiciji, moralu, iskrenosti, otvorenosti, poštenju, a ostali  neka plivaju ka totalitarizmu svih boja, fašizmu. Šteta što meni  drage intelektualne glave ne uspevaju da sagledaju ovu činjenicu.