Na prvi pogled, ona uopšte nije moj tip. U neku ruku ona je velika stara dama. Visoka je oko 6 metara. Izlivena u bronzi ne bi mogla biti opisana kao Amazonka vec kao dve: široka, tamna i nemoguće lepa, blistava i slatka iako tupa i nametljiva. Da li sam spomenuo da je gola? I to kako! Gola je kao i onog dana kada je izlivena pre 30 godina u Pietrasanti, u Italiji. To je gradić u Toskani poznat po svojim skulpturama još od kvatroćenta, odmah pored Mikelandjelovog omiljenog kamenoloma u Carrari i sedam rudnika bakra uključujući i Mariani, omiljenog nalazišta njenog stvaraoca, kolumbijskog umetnika Fernanda Botera.
Zapravo, jedino utegnuto na Evi je njena kosa, vezana na potiljku u stilu u kom su mlade kolumbijske seljanke 1976. nosile pundje. Jednako tamna, gusta i zavodljiva kao da je prirodna/ pomislite na Selmu Hajek, ali samo ako morate/. Ne, ona je sasvim gola sve do tri četvrt inča širokog proreza, tamo gde bi trebalo da joj je vulva. Sve je to veoma lepo, i ne samo zato što stoji baš ispred radnje za kuhinjsko posudje Williams-Sonoma u njujorskom Time Warner Centru. Ne, ono što je još lepše je to što nekoliko metara dalje stoji njen jednako korpulentan – i jednako neograničen-pratilac, Adam. I uočljivo različit od privatnih delova njegove partnerke, njegov relativno majušan penis ispoliran je dodirima bezbroj ruku.
Naravno, naravno’, mrmlja gizdavi osamdesetogodišnjak. ‘Svako reaguje. I mislim da je to veoma važno jer verujem da umetnost uvek mora da bude jasna. Mora da se obraća direktno’. U Boterovom svetu jasnoća je odmah pored božanstvenosti. A bog zna da je dobar u tome. U oštrom kontrastu prema broju ‘bronzanih čudovista’ koja niču na našim javnim mestima, Boterova velika dela – monumentalne skulpture, napumpane slike – mame izvesnu mešavinu uživanja i poštovanja koja izdvaja rad zaista popularnog umetnika.
Popularnost i uspeh u Boterovom slučaju, a on je fascinaciju veličinom ili ‘volumenom’ pretvorio u svetsku reputaciju koju jedino kritičarsko bratstvo smatra pomalo odbojnim da bismo mu se divili. Što se mene tiče, kupio me je Evom. Ta supervelika sirena – i u manjoj meri njen mali Adam – postali su blistava bronza u krajoliku svaki put kad sam bio u Njujorku. I poput miliona drugih, postao sam fasciniran umetnikom koji izgleda prevazilazi koncepte visoke i niske umetnosti. Njega skupljaju kolekcionari, prodaje se za milione i uživa u čestim i brojnim retrospektivama širom sveta. Ipak, on nikada ne uzmiče od posebne vrste volumena – ne samo fizičkog, vec i proizvodnog koji može da ohrabri ideju da je, pa ,ama baš svuda.
Pa ipak, Bolero i jeste svuda. Zahvaljujući njegovom dugogodišnjem dileru, njujorškoj Marlborough Galeriji našao sam ga u jednom od njegovih stalnih studija na levoj obali u Parizu. Upravo se vratio iz Meksika, gde redovno zimuje u Zihuatanejo, obalskom odmaralištu severno od Kankuna. To zapravo nije bio odmor: Botero voli da radi po ceo dan, svaki dan, ako može. U njegovom apartmanu postavljen je dugačak sto na kom je napravio stotine skica, neke od njih su već uramljene i sada stoje naslonjene uza zid u njegovoj kancelariji u prizemlju.
Ostatak godine Botero i njegova žena, Sofia, takodje umetnica, provode putujući od Njujorka, Italije, Monte Karla i, u poslednje vreme, Grčke /Sofija je Grkinja/. Za Grčku, Botero kaže da je tamo završio nekoliko skica koje su dušu dale za dnevnu sobu. Osim stvarno velikih skulptura koje pravi svake godine u Pietrasanti, najveći deo posla radi ovde u Parizu, gde je u raznim fazama nastajanja serijal slika iz malog cirkusa na koji je Botero naišao tokom jedne druge posete Meksiku.
Boterov ponos je razumljiv. Napokon, on već dugo pravi ogromne skulpture ptica, životinja i ljudi, koje kao da su punjene helijumom/trodimenzionalni pandani slonovskih figura koje možemo videti na njegovim na prvi pogled prepoznatljivim slikama/. I očigledno je na primeru Adamovog uglačanog medjunožja da ohrabruje publiku na načine na koje većina modernih umetnika ne može
Zaista, Boterov rad je danas toliko pristupačan da prosto deluje kao vrsta narodne umetnosti. U poslednja dva meseca video sam dve njegove napumpane figure u dnu rimske pijace Campo de’Fiori i jeftinu kopiju njegove klasične grupe s pocetka karijere u hotelu u Ženevi.
A i aerodrom u Barseloni dobio je Boterovog bronzanog konja baš pre nekoliko nedelja. Svi smo upoznati sa očima koje nas sa sjajne slike prate svuda po sobi, ali dela velikog umetnika koja nas prate svuda po svetu? Sračunajte sami. Ipak, to je navodno deklarisana umetnost inkluzivnosti koja je dugo Boteru uskraćivala podršku kritike, koja bi trebalo da ide ruku pod ruku sa vrstom umetnika kog dileri, muzeji i kolekcionari žude da okače, ili da mu se prikače. Iako je univerzalno shvaćen, Boterov rad može delovati naivno, ali je sve samo ne to. Pored sve njihove masivne privačnosti, njegovi likovi kriju snagu koju masivnost samo pojačava. Ako pogledate iza njihove skoro komične voluminoznosti/a humor je, pored kolorita, jedan od umetnikovih temeljaca/, veličina i voluminoznost tih ‘Boteromorfa’ postaju oružje i satire i pretnje.
Koliko su zastrašujući postalo je jasno kada je pre par godina predstavio seriju slika na kojimasu irački zatvorenici zlostavljani u zatvoru Abu Graib. Prvi put izloženi su u Palazzo Venezia u Rimu 2005. godina, a kasnije u Marlborough Galeriji u Njujorku. Serija je izazvala bes, ne samo zato što je bila prvi umetnički odgovor na odnos Bušove administracije prem ratu u Iraku/ i to od strane Kolumbijaca koji živi u Bušovoj domovini/, već i zato što su zatvorenici predstavljeni, ne kao jedva prepoznatljive mršave individue iz televizijskih vesti, već kao prelepi ‘Homo Boteros’ čija su mesnata lica pretvorena u odraze bola a ne izobilja i čiji ramovi izražavaju ranjivost života.
‘Kada sam pročitao te vesti bio sam veoma ljut’, priča Botero. ‘Ali prošlo je četiri, pet, šest meseci pre nego što sam odlučio da uradim nešto. Počeo sam da čitam sve što sam našao o tome, malo crtao i tako sam stigao do otprilike 80 slika’.
Ono što pogadja posmatrača, pored njihove korpulencije, je činjenica da nijedan subjekat ne predstavlja neki od ‘trofejnih fotografija’ koje su bile osnov za početni vapaj i sudjenja koja su usledila.
‘Za mene, to bi ograničilo moju maštu’, kaže. ‘Osećao bih se utamničenim u realnosti. Više volim da stvaram realnost koja ne postoji’. I kao što je bio slučaj sa njegovim ranijim radovima koji su prikazivali državno nasilje u njegovoj rodnoj Kolumbiji, Botero je odlučio da humanizuje žrtve pre nego da prosto demonizuje nasilnike.
Ipak, dok se ranije Botero zadovoljavao da samo nagovesti raspored snaga u svojim kompozicijama, ova serija ga naglašava. Iako skoro i da ne podsećaju na slike glupavog osmeha Lynndie England koje svi nosimo u glavama one nas stalno vraćaju na umetnikov čvrst stav prema istoriji / prvenstveno Djotov ‘Masakr nevinih’/ i njegovu odlučnost da naglasi nasilje i degradaciju koje trpe njegovi super-veliki subjekti.
Za Botera, veličina je očigledno bitna. Više vazdušaste nego korpulentne, Boterove figure kritikuju koliko i izažavaju naše stavove prema pohlepi, izobilju i bogatstvu. I uvećavanjem pojave deteta, konja ili poput na slici ‘Mrtva priroda sa mandolinom’ instrumenata, njegovi prikazi su puni ne samo uvećanim obimom, vec i volumenom. ‘Uvek sam naginjao tome’, kaže on. ‘Ne znam zašto. Ali za mene veličina simbolizuje senzualnost i bujnost, obilje forme koju tražim. Oblik je preterivanje u životu koje se doživljava u senzualnosti forme’.
I primenjujući tu formulu, koristeći svoje balonske figure da bi ilustrovao poniženje i mučenje koji su sprovedeni u Abu Graibu, taj Botero je zatamnio one koji odbijaju njegovu XXXL umetnost u najboljem slučaju kao šarenoloku, mada veoma popularnu, konfekciju, I u najgorem slučaju nevažnu. I ako je početna reakcija u Americi varirala od zanemelosti do neprijateljstva /pojedini kritičari nazvali su ga ‘gadna greška’/, Abu Graib ga je postavio u istu ravan sa kritičarima koji su decenijama bili otporni prema njegovom radu.
U svakom slučaju, serija ‘Abu Graib’ sada je u rukama Univerziteta Juzne Kalifornije, na Berkliju, jer je umetnik donirao celu kolekciju. ‘Ne verujem u zaradjivanje novca na tudjoj nesreći’, rekao je Botero.
Neuznemiren optužbama za sentimentalnost, umetnik odbija i protivargument-da je ‘Abu Graib’ nekako opravdava priču o ‘pre i posle Boterove škole’. ‘To nije prvi put da sam uradio nešto dramatično na slici’, primećuje on. ‘Slikao sam veoma dramatične prizore o nasilju u Kolumbiji, uključujući i kontraverznu sliku koja po nekim mišljenjima glorifikuje smrt narko-lorda Pabla Eskobara, koji je poginuo pod vatrom policijskog odreda’.
Istina je : slike Abu Graiba ne prikazuju unutrašnji napredak koliko zalaze u njegovu prošlost. A školovan, odrastao i stvoren u nasilju – ko bi bolje od Botera komentarisao nasilje?
Udaljeno, raštrkano i, kako ga Botero opisuje, ‘introspektivno’, selo njegove mladosti iz njegovih slika deluje kao da je svetlosnim godinama daleko od narko-kartela i gradjanskog rata savremene Kolumbije. Rodjen u Medellinu 1932, u prosečnoj, siromašnoj porodici, zbog čega i njegovi likovi povremeno deluju sasvim svakodnevno. Ne samo da kolumbijsko selo, iako pitoreskno, nikada ne deluje egzotično, ni njegovi likovi čak i kada su smešteni u najniže okruženje bordela odaju minimum osećanja, kao da je strast van zakona u represivnim režimima koji su doprineli tome da Kolumbija postane jedna od najnasilnijih zemalja u svetu.
Njegov otac, putujući trgovac kog je slikar jednom predstavio kao jednostavno obučenog čoveka na konju, umro je kada je Botero imao 4 godine. Prihodi njegove majke, krojačice, jedva da su dopustili najosnovije obrazovanje. Pa ipak, mada je to u Kolumbiji potpuno nezamislivo, Botero je bio odlučan da postane umetnik. Još dok se školovao, ponudio se da radi za lokalne novine, koje su mu predložile da ilustruje pesmu /rano je pokazo neverovatnu sposobnost da literarna dela prikaže na slici/. Nešto kasnije bio je otpušten jer je napisao kritički esej u slavu svog levičarskog heroja, Pikasa. Zaradu je iskoristio da bi se preselio najpre u Bogotu, a potom u provincijski gradić gde je naslikao seriju slika od kojih mu je jedna, koja je prikazivala demonstracije, donela nacionalnu nagradu od 3,550 funti. Taj novac utrošio je za putovanje po Evropi koje je potrajalo tri godine. To putovanje definisalo ga je kao umetnika sposobnog da s vremenom zaradi i svoj nadimak – Pikaso Južne Amerike.
Krenuo je od Madrida, gde je u muzeju Prado pravio kopije, posle čega se preselio u Firencu. Tu je izučavao stare majstore, prvenstveno Botičelija, od koga je pokupio strast prema volumenu. Usledila je selidba u Pariz, posle čega se vratio u Bogotu, potpuno sagledavši evropsku umetnost. Uticaj puta po Starom kontinentu i danas je vidljiv – naročito kada na površinu izbija njegovo obožavanje starih majstora. Pa ipak, kako i on sam kaže, ‘Dolazim iz Kolumbije, gde nema galerija. Moram da se vratim na osnove umetnosti jer ništa drugo i ne postoji’. To ga je znatno usporilo kada su na scenu stupili apstraktni ekspresionisti i pop art pokreti koji su dominirali posleratnom Amerikom. Problem je postao očigledan kada se 1964. preselio na Menhetn.
‘Stigao sam u Njujork sa 200 dolara u dzepu’, priča Botero. ‘Bilo je teško. Nekoliko godina išlo mi je veoma loše’. Ali, iako nepoznat, nije bio obeshrabren. Bradati, zgodni Botero počeo je da prodaje prijateljima i njihovim prijateljima koji su uspevali da ga nadju u njegovom stanu u Greenwich Village-u. ‘I tako sam zaradjivao za svoj život. Nilkad u svom životu nisam radio ništa drugo. Dolazim iz porodice koja nikada nije imala novca, ali sam uspevao da preživim od umetnosti’.
I, tako, dok su ostali radili kao konobari, Botero je razvijao svoj veoma poseban stil. Napokon, bez potrebe da se dodvorava, imao je jos manje razloga da stvara umetnost samo da bi se dopao kratkoročnoj kritičarskoj modi. To je dovelo do toga da bude okarakterisan i kao ‘neo-figurativan’ i kao ‘post-apstraktni realista’- pojmovi koji su povezani sa senkom koju je posleratna Amerika bacila na jedinstveni pristup ovog Kolumbijca. ‘Devet godina prošlo je pre nego što sam konačno uspeo da pronadjem galeriju’, priseća se Botero, ‘jer je tada bilo – ili apstraktni ekspresionizam ili ništa’.
Iako je još očigledno daleko od svega toga, on je previše dzentlmen i učenjak da bi odbacio ili oklevetao šezdesete u Njujorku /poznavao je de Kooninga, upoznao Warhola, mada je kasnije i on postao poznat/.Očigledna je i cinjenica da to što nikada nije bio omiljeni lik medju kritičarima nikada nije ni bila važna za Botera.
‘Bio sam srećan sto imam za večeru, da ne brinem ni o čemu drugom’, opisuje Botero svoj tadašnji put. ‘1964. kupio sam kuću u Hemptonima’, priča mi. ‘A već 1968. kupio sam i stan na Petoj aveniji. Nije mi bilo loše’. Dotle su, posle izložbe na najneverovatnijem mogućem mestu – Nemackoj, dileri počeli da ga zovu. ‘1971. preselio sam se u Pariz, pa sam imao atelje u Njujorku i u Parizu. Do tada već nisam morao da prodajem svoje radove, bilo je dovoljno samo da ih naslonim uza zid’.
Pošto je tako dugo sam prodavao svoje radove, ranih sedamdesetih Botero je bio u poziciji da odlično zaradjuje na neverovatnom interesovanju galerija. Danas poseduje ogromnu arhivu radova /izmedju 2 i 3000 komada/ koje čuva u sefu u Švajcarskoj. Delove te zbirke povremeno lično organizuje za galerije i muzeje, što ne samo da ga čini verovatno najbogatijim živim umetnikom, već i najcenjenijim.
2005. njegova prodaja dostigla je 25 miliona funti. Koliko je postao vredan postalo je jasno tokom posete Kolumbiji 1993. Iako neuspešan, pokušaj otmice završio se gubitkom 22 slike, nekoliko skulptura i uticao na samopouzdanje kolumbijskog omiljenog sina koji je postao svestan opasnosti koje vrebaju pri posetama bilo koje javne ličnosti, a kamoli umetnika – multimilionera u zemlji nasilja. ‘Ako si turista nema problema. Ali ako si javna ličnost, a ja sam veoma poznat, kandidat si za otmicu. Zato ne idem kući često. Nekada sam odlazo tamo na dva meseca godišnje, sada samo svratim i brzo odem’.
Njegov loš odnos sa domovinom postao je još gori otkako je njegov sin Fernando Mladji pre dve godine uhapšen pod optužbama za korupciju. On je političar, poznat kao ‘kolumbijski Kenedi’, a mnogi su bili uvereni da je bio na dobrom putu da postane predsednik.Osudjen je na pet godina zatvora, a trenutno živi u Meksiku. Njegov spektakularan i veoma javan pad još je jedan od razloga što Fernando Stariji retko odlazi u Kolumbiju.
‘Nedostaje mi moja zemlja, pejzaži, hrana, ljudi – toliko stvari,’priča umetnik koji razumljivo nema nameru da se preduboko uvlači u probleme koji muče njegovu domovinu. Ipak, rado mi pokazuje katalog nekih njegovih dela iz 19. i 20. veka ukljucujuci i radove Tuluz-Lotreka, Renoara, Pikasa, Braka, i koji su procenjeni na oko 50 miliona funti. Sa još oko 200 njegovih dela, umetnik je celu kolekciju poklonio muzeju u Bogoti, i namenski sagradjenoj galeriji u njegovom rodnom Medelinu. ‘To je prvi put da se pojave poznati umetnici u muzeju u Kolumbiji’, kaže o svojoj veoma darežljivoj donaciji.
‘Sada 5000 ljudi svakodnevno može da ih vidi. To je fantastično’.
Ako Botero i jeste u fazi povlačenja, to svakako nije vidljivo u njegovom ateljeu. Kao što je to radio i poslednjih 30 godina, tu on radi sam, koristeci tehnike impresionista. Slika počinje od praznog platna na koje nanosi tanak sloj oker boje , a zatim tanke slojeve uljanih boja, a nakon svakog sloja pušta boju da se potpuno osuši-dugotrajan proces, jer izrada svake slike traje i do mesec dana, što pak obezbedjuje dugovečnost umetničkog dela. Tek tada umetnik unosi ispravke. ‘To je kao uredjivanje romana’, priča o tom iscrpljujućem procesu. ‘Napišeš, pa ostaviš da malo odstoji, pa možda nešto napišeš ispočetka. Tako najbolje radim’.
Sprat iznad, u poplavi svetla sa velikog prozora, vise ogromna platna genijalne serije trkača u razlicitim fazama nastajanja. Medju njima ističu se slike inspirisane malim cirkusom koji je video u Meksiku. ‘Bio je veoma siromašan, poput onih kojih se sećam iz svog detinjstva’, kaže Botero, ‘ nimalo nalik velikim cirkusima u Parizu. A u njemu sam video toliko poezije i boja i mogucnosti da sam prosto počeo da ga crtam. Mislio sam, evo nečega što me zanima. A cirkuse su slikali i Lotrek i Pikaso, Šagal…’ Odgovarajući na pitanje kako odredjuje veličinu slike, pokazuje na sliku žene koja drži dete veoma odraslog lica – sliku grubo ograničenu parčetom tapete sa donje strane. ‘U pitanju je osećaj. Više-manje znaš koliko bi slika trebalo da bude velika’. Pokazuje ženinu ruku. ‘Ovo nije završeno. Ruka je previse brutalna’. Konačno, ukazuje na poteze četkice:’Moraju biti precizniji’, mrmlja u želji da naglasi maksimalnu preciznost kojoj stremi.
Slika je obično skrivena od pogleda da čeka umetnikovu inspiraciju koja je neophodna da bi bila završena. Kako zna kada je slika završena? ‘To je veoma teško’, uzdiše. ‘Ali nakon odredjenog momenta više ne vidim više od onoga što je već tu…Ali najbolju definiciju dao je Rembrant, koji je rekao da je slika gotova kada prestanete da razmišljate o njoj. Fantastično, zar ne?’Botero je ovde pravio skulpture do pre nekoliko godina, kada je zaključio da mu je prenošenje ogromnih kalupa u rudnik u Marianiju previse komplikovano. Zato je kupio kuću u Pietrasantri gde provodi leto svake godine medju mogućim potomcima Mikelandjela-ljudima koji voze Maseratije’, kaže Botero kroz smeh. To je cena koju mora da plati da bi radio ogromne skulpture u bronzi.
Objašnjava način na koji radi i zaista zvuči veoma komplikovano, ali i kao veoma skup biznis. /Procenjuje da skoro polovina novca koju plaća da bi pravio svoje bronzane figure ode na glatki finiš na kom insistira/. ‘Mnogi mogu da prepoznaju umetnika, ali ne uživaju u radu. Zato se toliko u modernoj umetnosti stavovi publike i kritike ne poklapaju.’
‘To je poput masturbacije, intelektualna stvar’, nastavlja. ‘Samo autor i nekoliko najbližih prijatelja znaju šta je pokušao da kaže. ‘Na neki način, mora da bude opskurno da bi intelektualno bilo važno. A poruka je toliko opskurna da je ljudi ne razumeju. Ponekad tu nema šta da se razume, a ponekad toga ima veoma malo! Ipak mislim da je ideja koju sam oduvek imao veoma jasna. A to je ideja da bi umetnost trebalo da pruža zadovoljstvo. Naravno, u pitanju mora da bude odraz nečega. Ako ste ekspert, morate videti šta je uticalo na umetnika, njegova razmišljanja o jeziku umetnosti. Ali mora biti jasno i za sve ostale. I senzualno, u čemu svako može da uživa’.
Нема коментара:
Постави коментар