Vinston Čerčil, govor 1946 / govori koji su odredili Evropu

Na prvi pogled, čini se da se stav Vinstona Čerčila o Rusiji dobro uklapa u optužbe o političkoj nedoslednosti. - Počeo je antiruski do 1914.
- proruski do 1917.
- antiruski do 1938.
- proruski do 1939.
- antiruski do 1941.
- proruski do 1946.
- antiruski do 1949.
- proruski

Ne manje od šest promena stava kao da pokazuju upravo onu vrstu opšteg oportunizma za koji su ga njegovi neprijatelji optuživali, kako za života tako i nakon njegove smrti. Prvih četrdeset godina njegovog života, Čerčilov stav bio je antiruski, kao što se moglo očekivati ​​od britanskog imperijaliste u vreme kada se činilo da najveća pretnja Britanskoj Indiji dolazi od gubitka Velike igre koja se igrala na njenoj severozapadnoj granici protiv Carskog carstva.

Već kao mladi torijevski političar pitao je na sastanku u Southseaju u oktobru 1898.: 'Gde je slava izgladnelog seljaka obučenog u ljubičasto i zlatno platno? To je imperijalizam moderne Rusije.' Kasnije, kao liberal, ostao je pri svojoj temi, govoreći publici u Llandudnu u oktobru 1904. da 'Sećamo se šta ruski despotizam znači za sve kojima je stalo do slobode; sećamo se borbi Poljske i Finaca; sećamo se masakra u Kišinjevu [kozački pogrom 1903. koji je ubio četrdeset i devet Jevreja] i užasa Blagovešćenska [gde je 5.000 Kineza hladnokrvno masakrirano 1900. godine] i ruskog marša na Pekin. Znamo kako su velike nacije drhtale sve ove godine pred pretnjom ruske moći i kako se činilo da je ta stroga vlast zauvek uspostavljena na nepokolebljivim temeljima.'

Izgleda da Čerčil nije pokazao antipatiju prema samom ruskom narodu.
Kada je nastupio Veliki rat Čerčil, koji je bio prvi lord Admiraliteta, naravno, prestao je da kritikuje ključnog britanskog saveznika na Istočnom frontu. Na regrutnom skupu u julu 1915. Čerčil je govorio o tome kako su se „ruske armije posvetile sa velikodušnom hrabrošću i energijom, i sa neumornom samopožrtvovanjem u zajedničkoj stvari.."

Oktobarska revolucija 1917. dovela je na vlast boljševike. " Lenjina su Nemci poslali u Rusiju“, rekao je on Donjem domu, „na isti način na koji biste mogli da pošaljete bočicu sa kulturom tifusa ili kolere da se sipa u vodosnabdevanje velikog grada, i to je radilo sa neverovatnom preciznošću.“

Pomoć koju možemo da pružimo onim ruskim armijama koje su sada angažovane u borbi protiv odvratnog babuna boljševizma može se dati oružjem, municijom, opremom i tehničkim službama“, rekao je on na ručku u Mansion House u februaru 1919. „Ako Rusija želi da bude spašena, kao što se molim da je spase Rusi, ona mora biti spašena. Samo ruskom muškošću i ruskom hrabrošću i ruskom vrlinom može se postići spas i obnova ove nekada moćne nacije i slavne grane evropske porodice. Rusiju moraju spasiti ruski napori, i mora biti iz srca ruskog naroda i njegovom snažnom rukom da se uglavnom vodi sukob protiv boljševizma u Rusiji.'

Kada je početkom 1920. postalo jasno da će Beli verovatno izgubiti ruski građanski rat, koliko god im Zapad pružio pomoć, Čerčil je prešao iz faze poricanja u fazu gneva. 'Da li je ikada postojao strašniji spektakl u celoj svetskoj istoriji nego što ga je odigrala agonija Rusije?' Čerčil je pitao u januaru 1920. 'Sada je svedena na glad najstrašnije vrste, ne zato što nema hrane - ima dosta hrane - već zato što su teorije Lenjina i Trockog kobno i, možda konačno, prekinule odnos između čoveka i čoveka, između radnika i seljaka, između grada i seljaka, između grada i sela, civilizaciju dvadesetog veka doveli su u stanje varvarstva gore od kamenog doba, i ostavili najstrašniji i najžalosniji spektakl u ljudskom iskustvu, proždiran gamadima, poražen od kuge i lišen nade.'

Ipak, koliko god bili zli užasi sovjetskog komunizma, tolike su bile potrebe Realpolitike da je do kasnih 1930-ih Čerčilu postalo jasno da će SSSR biti neophodan da se suprotstavi jednako zloj, ali mnogo bližoj i pretećoj opasnosti koju predstavlja nacistička Nemačka. Stoga je počeo tvrditi da će Rusi morati da budu dio sanitarnog kordona koji bi mogao opkoliti i ukrotiti Treći Rajh.

U emisiji 1. oktobra 1939. Čerčil je dao svoju najpoznatiju primedbu o Rusiji. Nekoliko nedelja ranije, VI Molotov i Joakim fon Ribentrop potpisali su nacističko-sovjetski pakt, a Čerčil je rekao svojim slušaocima: „Ne mogu vam predvideti akciju Rusije. To je zagonetka umotana u misteriju unutar enigme. Ali možda postoji ključ. Taj ključ je ruski nacionalni interes. Ne može biti u skladu sa interesom ili sigurnošću Rusije da se Nemačka posadi na obalama Crnog mora, ili da preplavi balkanske države i potčini slavenske narode Jugoistočne Evrope. To bi bilo protivno istorijskim životnim interesima Rusije.'

U noći na Barbarosu – 22. juna 1941. – Churchill je u jednoj emisiji izjavio: 'Niko nije bio dosledniji protivnik komunizma od mene u poslednjih dvadeset pet godina. Neću poreći nijednu reč da sam o tome govorio. Ali sve to nestaje pred spektaklom koji se sada odvija.

Čerčil je dva puta posetio Kremlj, u avgustu 1942. i oktobru 1944. Govorio je o žrtvama Crvene armije i ruskog naroda tokom rata, ali je, kao i pre Revolucije, vodio računa da napravi razliku između ruskog naroda i njegove vlade. 'Svi su oduvek podcenjivali Ruse', rekao je on Commonsu aprila 1942. 'Oni čuvaju svoje tajne podjednako od neprijatelja i prijatelja.' Privatno, međutim, izjavio je. 'Nikad ne zaboravite da su boljševici krokodili... Ne mogu da osetim ni najmanje poverenje u njih. 'Bila bi bezmerna katastrofa ako bi ruski varvarizam prekrio kulturu i nezavisnost drevnih država Evrope.'

Jalta

U oktobru 1944., u jednoj od zdravica na večeri u Kremlju takođe je izjavio: 'Uvek sam verovao i još uvek verujem da je Crvena armija ta koja je istrgnula utrobu nacista'. Slično, u vreme Jalte, rekao je Donjem domu: 'Osećam da je njihova reč njihova veza. Ne poznajem nijednu vladu koja se čvršće pridržava svojih obaveza." Upravo je spoznaja da ga je Staljin prevario na Jalti dovela do razočarenja. U čuvenom "susretu" sa pokojnim ocem u Čekersu 1947., lord Randolph Churchill pita 'Postoji li još car?' 'Da, ali on nije Romanov', odgovara Winston Churchill. 'To je druga porodica. On je mnogo moćniji i mnogo više despotski.' Upravo je Staljinov despotizam naveo Čerčila da u januaru 1949. kaže Donjem domu: 'Mislim da će doći dan kada će bez sumnje biti priznato, ne samo na jednoj strani Doma, već i širom civilizovanog sveta, da bi davljenje boljševizma pri njegovom rođenju bilo neopisiv blagoslov za ljudsku rasu.'

Churchillovo zagovaranje slobode oseća se u govoru na Westminster koledžu u Fultonu, Missouri, ali i novo nepoverenje prema Sovjetskom Savezu.'Ne verujem da Sovjetska Rusija želi rat. Ono što oni žele su plodovi rata i neograničeno širenje njihove moći i doktrina.' Ipak je izrazio i nadu: „mašinerija propagande može zapakovati njihove umove lažima i uskratiti im istinu tokom mnogih generacija vremena. Ali duša čoveka na taj način držana u transu ili zamrznuta u dugoj noći može se probuditi iskrom koja dolazi od Bog zna odakle i u trenutku je čitava struktura laži i ugnjetavanja na suđenju za svoj život.'

GOVOR

5. MART 1946. -VESTMINSTER KOLEDŽ,
FULTON (DRŽAVA MISURI), SAD
NITI MIRA

Drago mi je što sam došao na Vestminster koledž ovog popodneva, i počastvovan sam Vašom odlukom da mi dodelite diplomu. Ime „Vestminster“ mi je nekako poznato. Čini mi se da sam ga već čuo negde. Uistinu, na Vestminsteru sam stekao vrlo veliki deo svog političkog, dijalektičkog i govorničkog znanja, i još jednu-dve stvari. Zapravo, obojica smo bili obrazovani na istim ili sličnim ili, u najmanju ruku, srodnim ustanovama.

Isto tako je čast, možda i gotovo jedinstvena, da jednog nezvaničnog posetioca akademskoj publici predstavipredsednik Sjedinjenih država. I pored svog teškog bremena, dužnosti i obaveza, koje nije tražio ali od kojih nije ni ustuknuo, predsednik je prešao hiljadu milja ne bi li udostojio i uveličao naš susret danas ovde, da bi mi pružio priliku da se obratim ovoj srodnoj naciji, kao i svojim zemljacima preko okeana, i možda još nekim zemljama. Predsednik Vam je rekao da je njegova želja, baš kao što sam siguran da je i Vaša, da bi trebalo da imam punu slobodu u davanju svog istinitog I vernog saveta u ovim napetim i zbunjujućim vremenima. Ja ću se, svakako, okoristiti ovom slobodom i smatrati da je u redu da učinim tako, tim pre jer su se bilo kakve lične ambicije kakve sam mogao gajiti u svojim mlađim danima već ispunile, dalje od mojih najluđih snova. Dopustite mi, međutim, razjasniti da nemam nikakvo zvanično poslanstvo niti status bilo koje vrste, i da govorim samo za sebe. Ovde nema ničega do onoga što vidite.

Stoga, mogu dopustiti svom umu, sa životnim iskustvom, da ponovno saopštim probleme koji nas spopadaju u jutro nakon naše potpune pobede oružjem, i da pokušam da učinim sigurnim, sa ono snage što imam, da ono što je dobijeno uz tako mnogo žrtvi i patnje bude sačuvano za buduću slavu i bezbednost čovečanstva.

Sjedinjene države u ovom vremenu stoje na vrhuncu svetske moći. Ovo je uzvišen trenutak za američku demokratiju. Jer s primatom u moći spojena je i strahovita odgovornost za budućnost. Ako pogledate oko sebe, morate imati ne samo osećaj dužnosti već I teskobe zbog straha da ne podbacite ispod nivoa postignutog. Prilika je sada ovde, čista i sjajna za obe naše zemlje. Odbaciti je ili ignorisati, ili je proćerdati, doneće nam svima prekor u vremenu koje dolazi.

Neophodno je da postojanost uma, istrajnost svrhe i velika jednostavnost odluke vode i upravljaju ponašanje zemlje engleskog govornog područja u miru, kao što su i u ratu. Moramo se pokazati doraslima ovoj ozbiljnoj potrebi, i ja verujem da hoćemo.

Kada američki vojnici dođu u kakvu ozbiljnu situaciju, imaju običaj da na početku svoje direktive napišu reči „sveukupni strateški koncept“. U tome je mudrost, jer to vodi jasnoći misli. Šta je, onda, sveukupni strateški koncept koji bismo mi danas napisali? Ništa manje nego bezbednost i blagostanje, sloboda i napredak svih domova i porodica, svih muškaraca I žena, u svim zemljama. Ovde naročito pričam o mnogobrojnim kolibama I stanovima gde onaj koji zarađuje teži da, uprkos svim nedaćama I poteškoćama života, zaštiti svoju ženu i decu od oskudice, i da vaspita porodicu u strahopoštovanju prema Svevišnjem, ili na etičkim shvatanjima koje često odigraju veliku ulogu.

Da bi se obezbedila sigurnost ovim bezbrojnim domovima, oni moraju biti zaštićeni od dva džinovska harača – rata i tiranije. Svi znamo užasne poremećaje koji zahvate običnu porodicu kada se usud rata obruši nadonosioca hleba i one za koje radi i proizvodi. Strašna razvalina Evrope, sa svim svojim iščezlim slavama, i velikih delova Azije, gleda nas pravo u oči. Kada zamisli zlih ljudi ili agresivni porivi moćnih država nad vekim oblastima polome okvire civilizovanog društva, smerni narod suočen je sa nedaćama iz kojih ne može izaći. Za njih, sve je izopačeno, sve je polomljeno, čak zdrobljeno u kašu.

Kada stojim ovde, ovog tihog popodneva, stresem se od slike onoga što se sada zaista dešava milionima, i onogo što će se tek dešavati u ovom vremenu kaad glad korača zemljom. Niko ne može izračunati ono što je nazvano „neprocenjivim zbirom ljudskog bola“. Naš vrhovni zadatak i dužnost jeste da štitimo domove običnog čoveka od užasa i bede još jednog rata. Oko toga smo se svi složili.

Naše američke kolege iz vojske, pošto obznane svoj „sveukupni strateški koncept“ i procene raspoložive resurse, uvek nastave ka sledećem koraku, to jest, metodu. I ovde postoji opšteprihvaćeni dogovor. Svetska ogranizacija čija je prevashodna svrha sprečavanje rata već je ustanovljena, Organizacija ujedinjenih nacija (OUN), naslednik Društva naroda, s ključnim dodatkom Sjedinjenih država i svega što to nosi, već je na delu. Moramo se postarati da njen rad donese rezultate, da je ona stvarna, a ne varka, da je ona sila za delanje a ne samo prazno blebetanje, da je istinski hram mira u kojem štitovi mnogih nacija mogu biti okačeni jednog dana, a ne puka arena u Kuli vavilonskoj. Pre nego što odbacimo čvrste garancije nacionalog naoružanja zarad samoodržanja, moramo biti sigurni da je naš hram izgrađen ne na pesku ili blatu već na steni. Svaka osoba otvorenih očiju može videti da će naš put biti i težak I dug, ali ako zajedno istrajemo, kao što smo i u dva svetska rata – mada ne, avaj i u vremenu između njih – ne mogu imati sumnje da ćemo na kraju ostvariti naš zajednički cilj.

Imam, međutim, da uputim jedan određen i praktičan predlog za akciju. Sudovi i sudije mogu biti postavljeni, ali bez šerifa i pozornika ne mogu funkcionisati. Mora se smesta početi sa opremanjem Organizacije ujedinjenih nacija sa međunarodnom oružanom silom. U takvoj stvari možemo ići samo korak po korak, ali moramo početi odmah. Predlažem da se pozove svaka od velikih sila i država da odredi određeni broj vazduhoplovnih eksadrila u službu svetske organizacije. Ove eskadrile bi se obučavale i spremale u svojim zemljama, ali bi se razmeštale po rotaciji od jedne zemlje u drugu. Nosile bi uniformu svojih zemalja, ali sa različitim znamenjem. Ne bi bile obavezne da delaju protiv sopstvene nacije, ali u drugim pogledima njima bi upravljala svetska organizacija. S ovim bi se moglo početi na skromnom stupnju koji bi rastao u skladu sa rastom poverenja. Želeo sam da vidim ostvarenje toga po završetku Prvog svetskog rata, i svesrdno verujem da bi se moglo ostvariti smesta, sada.

Bilo bi ipak pogrešno i nerazborito poveriti tajno znanje ili iskustvo atomske bombe, koje Sjedinjene države, Velika Britanija i Kanada sada dele, sa Svetskom organizacijom dok je ona još u povoju. Bilo bi zločinačko ludilo pustiti i prepustiti ga u ovom još uvek uznemirenom i razjedinjenom svetu. Niko ni u jednoj zemlji nije spavao lošije u svom krevetu zato što su ovo znanje, metod i sirovine potrebne da bi se ono napravilo za sada prevashodno ostali u američkim rukama. Ne verujem da bismo svi spavali tako bezbrižno da je situacija obrnuta, i da su neke komunističke ili neofašističke države monopolizovale do daljnjeg ova strahotna sredstva. Sâm strah od tih sredstava mogao je lako da bude upotrebljen za nametanje totalitarnih sistema slobodnom, demokratskom svetu, sa posledicama jezivim po ljudsku maštu. Bila je božija volja da toga ne bude, i da imamo vremena za predah i sređivanje sopstvene kuće, pre nego se suočimo sa ovom opasnošću: čak i tad, ukoliko ne žalimo napora, i dalje ćemo posedovati tako strahovitu nadmoć da nametnemo efi kasna ograničenja drugima za njegovu upotrebu, ili pretnju upotrebom. Na kraju, kada se suštinsko bratstvo čoveka zaista otelotvori i iskaže u svetskoj organizaciji sa svim neophodnim jemstvima koja bi je učinila efi kasnom, ove moći bi se, razumljivo, poverile svetskoj organizaciji.

Sada dolazim do opasnosti onog drugog harača koji preti kućici, domu i običnom čoveku, štoćereći – tiraniji. Ne možemo biti slepi pred činjenicom da slobode koje uživaju pojedinci i građani širom britanskog carstva ne postoje u znatnom broju zemalja, od kojih su neke izuzetno moćne. U njima, kontrola države nametnuta je običnim ljudima raznim vrstama svuda prihvaćene policijske vlasti. Trenutno nije naša dužnost, kada su nedaće tako brojne, da se silom mešamo u unutrašnje stvari zemalja koje nismo osvojili u ratu. No, nijednog trena ne smemo prestati da neustrašivim glasom oglašavamo velike principe slobode i prava čoveka koji su zajedničko nasleđe anglofonog sveta i koji su, kroz Magna Cartu, Povelju o pravima, Habeas Corpus, suđenje porotom i englesku pravnu tradiciju, pronašli svoj najpoznatiji izraz u američkoj Deklaraciji nezavisnosti.

Sve ovo znači da ljudi svake zemlje imaju pravo i da bi trebalo da imaju moć da ustavnom akcijom, slobodnim nesputanim izborima sa tajnim glasanjem, biraju ili smene karakter ili formu vlade pod kojom žive; da sloboda govora i misli mora postojati; da bi sudovi, nezavisni od izvršne vlasti i nepristrasni ma kojoj strani, trebalo da primenjuju zakone koji su dobili široku podršu velike većine ili zadobili svoju moć vremenom I običajem. Ovo je tapija slobode koje bi trebalo biti u svakom domu. Ovu je poruka britanskog i američkog naroda čovečanstvu. Propovedajmo ono što radimo – radimo ono što propovedamo. Do sada sam izneo dve velike opasnosti koje ugrožavaju domove ljudi: rat i tiraniju. Nisam još govorio o siromaštvu i oskudici koje su u većini slučajeva preovlađujuća strepnja. Međutim, ako opasnosti rata i tiranije budu uklonjene, nema sumnje da nauka i saradnja, u narednih nekoliko godina, a svakako tokom narednih nekoliko decenija koje će biti iznova promišljene imajući u vidu školu rata, mogu doneti svetu širenje materijalnog blagostanja kakvo se nije desilo nikada ranije u ljudskom iskustvu. Sada, u ovom tužnom trenutku zadržanog daha, bačeni smo u glad i nedaće koje su posledica naše ogromne borbe; no, one će proći I mogle bi proći brzo, i nema razloga, osim ljudske gluposti ili neljudskog zla, da se inauguracija i zadovoljstvo doba obilja uskrati svim narodima. Često sam govorio reči koje sam naučio pre pedeset godina od jednog velikog irsko-američkog govornika, mog prijatelja, gospodina Burka Kokrana: „Ima dovoljno za sve. Zemlja je velikodušna majka; ona će obezbediti izdašno izobilje hrane za svu njenu decu ako ova samo budu obrađivala njeno tle u pravdi i miru.“ Za sada, osećam da se potpuno slažemo.

Eh, sada, baveći se metodom ostvarenja našeg sveukupnog strateškog koncepta, dolazim i do srži problema zbog kojeg sam ovde i došao. Ni sigurna prevencija rata, ni stalni uspon Svetske organizacije neće biti dostignuti bez onoga što sam nazvao bratskim savezom anglofonih naroda. To su specijalni odnosi između britanskog Komonvelta, carstva I Sjedinjenih država. Ovo nije vreme za uopštavanje i usudiću se da budem precizan. Bratski savez zahteva ne samo prijateljstvo koje raste i uzajamno razumevanje između naša dva ogromna ali srodna društvena sistema već i nastavak prisnog odnosa naših vojnih savetnika, što bi vodilo ka zajedničkom proučavanju mogućih opasnosti, sličnosti oružja I uputstava za upravljanje, i razmeni naših ofi cira i kadeta na koledžima tehnike. Trebalo bi nastaviti sa održavanjem sadašnjih resursa za zajedničku bezbednost zajedničkom upotrebom svih pomorskih i vazduhoplovnih baza širom sveta koje su u posedu jedne ili druge zemlje. Ovo bi možda dupliralo pokretljivost američke fl ote i vazduhoplovstva, i značajno bi uvećalo pokretljivost snaga britanskog carstva i moglo bi da vodi, ako i dok se svet smiruje, važnim fi nansijskim uštedama. Već zajedno koristimo veliki broj ostrva; još više može biti povereno našoj združenoj brizi u bliskoj budućnosti. Sjedinjene države već imaju sporazum o trajnoj odbrani sa Dominionom Kanade koji je tako posvećeno odan britanskom Komonveltu i carstvu. Ovaj sporazum delotvorniji je od mnogih koji su nastajali kao deo zvaničnih saveza. Ovaj princip trebalo bi proširiti na ceo britanski Komonvelt s potpunim reciprocitetom. Na taj način, štagod se desilo, i samo na taj način, mi ćemo moći da se osiguramo i radimo zajedno za uzvišene i obične ciljeve koji su nam dragi i koji nikome ne donose zla. Na kraju može doći – ja osećam da će I doći – do načela zajedničkog državljanstva, ali možemo se osećati zadovoljno prepuštajući to sudbini, čiju ispruženu ruku mnogi od nas već jasno vide.

Međutim, ostaje jedno važno pitanje koje moramo postaviti sebi: da li bi specijalni odnosi između Sjedinjenih država i britanskog Komonvelta bili u neskladu sa našom primarnom lojalnošću prema Svetskoj organizaciji? Odgovaram, baš naprotiv – to je veroavtno jedini način kojim će organizacija dosegnuti svoju punu zrelost i snagu. Već postoje specijalni odnosi Sjedinjenih država sa Kanadom, koje sam malopre spomenuo, i postoje specijalni odnosi između Sjedinjenih država i Južnoameričkih republika. Mi Britanci imamo svoj dvadesetogodišnji Ugovor o saradnji i uzajamnoj podršci sa sovjetskom Rusijom. Slažem se sa g. Bevinom, državnim sekretarom Velike Britanije, da je to mogao biti i pedesetogodišnji ugovor, što se nas tiče. Mi ciljamo ka ničemu drugom do ka uzajamnoj podršci i saradnji. Britanci imaju savez sa Portugalom koji je neprekinut od 1384, i koji je dao korisne rezultate u kritičnim trenucima u prošlom ratu. Nijedan od njih ne sudara se sa opštim interesom svetskog dogovora ili Svetske organizacije; na protiv, pomažu je. „Mnogi su stanovi u kući oca mojega.“2 ( Jevanđelje po Jovanu 14:2.) Specijalni odnosi između članica Ujedinjenih nacija koje nemaju agresivne namere prema nekoj drugoj zemlji, koje ne prave planove nespojive sa Poveljom Ujedinjenih nacija, daleko su od štetnih, korisni su, i verujem, nužni.

Pričao sam ranije o hramu mira. Radnici iz svih zemalja moraju izgraditi taj hram. Ako dvojica radnika poznaju jedan drugog prilično dobro, i stari su prijatelji, ako su njihove porodice povezane i ako imaju „vere u namere onog drugog, nadu u budućnost onog drugog i ljubav prema nedostacima onog drugog“ – da citiram neke dobre reči koje sam pročitao ovde pre nekoliko dana – zašto ne bi mogli da rade skupa na zajedničkom zadatku kao prijatelji i partneri? Zašto ne bi mogli da dele svoje alatke, i tako uvećaju svoju radnu snagu? Zbilja, oni moraju tako da rade, inače hram možda neće biti podignut, ili, pošto se podigne, može se srušiti, i svi ćemo opet potvrditi da smo nesposobni da učimo i da moramo opet da pokušamo da prođemo po treći put kroz školu rata, neuporedivo suroviju od one koju samo što smo prošli, ne bismo li je savladali. Mračno doba može se vratiti, kameno doba može se vratiti na svetlim krilima nauke, I ono što sada obasipa čovečanstvo neizbrojnim materijalnim blagodetima, može čak dovesti i do njegovog totalnog uništenja.

Čuvajte se, kažem, može biti malo vremena. Ne prepuštajmo događajima da se odvijaju, a da posle bude prekasno da ih zaustavimo. Ako će biti bratskog saveza kakvog sam opisao sa svim dodatnim snagama i jemstvima koje obe naše zemlje mogu da izvuku iz njega, postarajmo se da se ta važna činjenica objavi svetu i da igra ulogu u podupiranju i stabilizaciji temelja mira. Postoji staza mudrosti. Bolje sprečiti nego lečiti.

RUSIJA KAO OPASNOST ( podnaslov autora bloga)

Senka je pala na scenu tako skoro obasjanu savezničkom pobedom. Niko ne zna šta sovjetska Rusija i njene komunističke međunarodne organizacije planiraju da rade u skorijoj budućnosti, ili šta su granice, ako ih uopšte imaju, njihovih ekspanzionističkih i prozelitskih namera. Gajim veliko divljenje i uvažavanje za hrabri ruski narod i za mog ratnog druga, maršala Staljina. U Britaniji – i ne sumnjam, ovde – postoji duboka naklonost prema ljudima svih Rusija i odlučnost da se, uprkos mnogim razlikama i odbacivanjima, istraje u uspostavljanju trajnog prijateljstva. Razumemo rusku potrebu da bude bezbedna na svojoj zapadnoj granici uklanjanjem bilo kakve mogućnosti nemačke agresije. Želimo Rusiji dobrodošlicu na njeno pravedno mesto među vodećim zemljama sveta. Dobrodošlica i njenoj zastavi na morima. Iznad svega, pozdravljamo stalne, česte i sve brojnije kontakte između ruskog i našeg naroda na obe strane Atlantika. Moja je dužnost, međutim, jer sam siguran da biste voleli da Vam iznesem činjenice kako ih ja vidim, da iznesem pred Vas određene fakte o trenutnom stanju u Evropi. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Iza te linije su sve prestonice drevnih država Centralne I Istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i stanovništvo oko njih, leže u onome što moram nazvati sovjetskom sferom, i svi su podložni, u jednom obliku ili drugom, ne samo sovjetskom uticaju već i, u velikoj meri, a u nekim slučajevima i povećanoj, kontroli iz Moskve. Samo Atina – Grčka sa svojom besmrtnom slavom – slobodna je da odlučuje o svojoj budućnosti na izborima pod britanskim, američkim i francuskim posmatranjem. Poljska vlada, kojom Rusi dominiraju, bila je ohrabrena da sprovede ogromna i nepravedna zadiranja u Nemačku, a sada se dešavaju i masovna isterivanja miliona Nemaca u bolnim i nezamislivim razmerama. Komunističke partije koje su bile vrlo male u svim ovim istočnim državama Evrope uzdigle su se do prvenstva i moći daleko iznad svoje brojnosti, i svuda traže totalitarnu kontrolu.

Policijske države dominantne su u gotovo svim slučajevima, i za sada, osim u Čehoslovačkoj, nema prave demokratije. Turska i Persija su obe duboko uzbunjene i uznemirene zahtevima koji se traže od njih i pritiskom koji vrši vlast u Moskvi. Rusi pokušavaju da u Berlinu uspostave kvazikomunističku partiju u njihovoj zoni okupirane Nemačke, favorizovanjem grupa nemačkih levičarskih vođa. Po završetku sukoba prošlog juna, američka i britanska vojska povukle su se ka zapadu, u skladu sa ranije sklopljenim dogovorom, čak 150 milja sa nekih tačaka na frontu dugačkom gotovo 400 milja, kako bi omogućili našim ruskim saveznicima da okupiraju ovo ogromno prostranstvo koje su zapadne demokratije osvojile. Ako sada sovjetska vlada pokuša da jednostranom akcijom ustanovi pro-komunističku Nemačku u svojim oblastima, ovo će izazvati nove ozbiljne poteškoće u američkoj i britanskoj zoni, i dace poraženim Nemcima priliku da se stave na prodaju Sovjetima ili zapadnim demokratijama. Kakvi god zaključci sledili iz ovih činjenica – a ovo jesu činjenice – to svakako nije oslobođena Evropa za čije stvaranje smo se borili. Niti ona sadrži osnove trajnog mira.

Bezbednost sveta zahteva novo jedinstvo u Evropi, iz kojeg nijedna nacija ne bi bila trajno izopštena. Iz svađa jakih roditeljskih rasa u Evropi izrodila su se dva svetska rata čiji smo svedoci bili, ili koji su se zbili u prošlom vremenu. Dva puta u našim životima videli smo Sjedinjene države, protivno njihovim željama i tradicijama, protivno argumenatima čiju je jačinu nemoguće ne razumeti, uvučene neodoljivim silama u ove ratove. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Vreme da se osigura pobeda dobrog cilja, ali samo pošto su se strašni pokolji i razaranja već dogodili. Dva puta su Sjedinjene države morale poslati nekoliko miliona svojih mladića preko Atlantika da nađu rat; ali, sada, rat može naći bilo koju naciju, ma gde ona živela, između sumraka i svitanja. Zasigurno bi trebalo da radimo sa svesnom namerom ka velikoj pacifi kaciji Evrope, unutar strukture Ujedinjenih nacija i u skladu sa njihovom poveljom. To je, osećam, otvoreni politički cilj od velikog značaja.

Ispred gvozdene zavese koja se pruža preko Evrope postoji još razloga za brigu. U Italiji je Komunistička partija sputana jer je podržala pretenzije od komunista obučenog maršala Tita na nekadašnju italijansku teritoriju na severu Jadrana. Pa ipak, budućnost Italije je još uvek neizvesna. Opet, ne može se zamisliti zalečena Evropa bez jake Francuske. Celog svog političkog života zalagao sam se za jaku Francusku, i nikada nisam izgubio veru u njenu sudbinu, čak ni u najcrnjim trenucima. Neću je izgubiti ni sada. Međutim, u velikom broju zemalja, daleko od granica Rusije i širom sveta, oformljavaju se komunističke pete kolone koje rade u potpunom jedinstvu i apsolutno poštujući uputstva koja primaju iz komunističkog centra. Osim u britanskom komonveltu i u Sjedinjenim državama, gde je komunizam tek u povoju, komunističke partije ili pete kolone tvore sve veći izazov i opasnost po hrišćansku civilizaciju. Za bilo koga je sumorno deklamovati ove činjenice u jutro pobede, izvojevane za ciljeve slobode I demokratije drugarstvom po oružju, ali postupili bismo najnerazboritije ako se direktno ne suočimo s njima, dok još ima vremena.

Perspektiva na Dalekom istoku takođe izaziva zabrinutost, pogotovo u Mandžuriji. Dogovor iz Jalte, u kojem sam i sâm bio strana, bio je izuzetno naklonjen sovjetskoj Rusiji, ali bio je sačinjen u vreme kada niko nije mogao da kaže da se rat u Nemačkoj neće otegnuti kroz leto i jesen 1945, i kada se očekivalo da će rat sa Japanom trajati još 18 meseci nakon pobede nad Nemačkom. U ovoj zemlji ste svi vrlo dobro informisani o Dalekom istoku i svi ste tako posvećeni prijatelji Kine, da ne vidim potrebu da raspredam o situaciji tamo.

Osećao sam se obavezanim da opišem senku koja, kako na Zapadu tako i na Istoku, pada na svet. Bio sam visoki zvaničnik u vreme Versajskog ugovora i blizak prijatelj g. Lojda Džordža koji je predvodio britansku delegaciju u Versaju. Nisam se slagao sa mnogim stvarima koje su učinjene, ali sam imao u svojoj svesti vrlo jak utisak tadašnje situacije, I nalazim da je bolno uporediti je sa onim koji sada preovlađuje. U to vreme, vladale su uzvišene nade i neobuzdano uverenje da su ratovi svršeni, i da će Društvo naroda postati svemoćno. Ne vidim i ne osećam to uverenje, pa ni iste nade u ovom izmoždenom svetu sadašnjice.

S druge strane, gnušam se ideje da je rat neizbežan; još više one da nam uskoro predstoji. Upravo zato što sam siguran da su naše sudbine još uvek u našim rukama i da imamo moć da spasemo budućnost, osećam se dužnim da progovorim sada kada imam priliku i zgodu. Ne verujem da sovjetska Rusija želi rat. Ono što žele su ratni plen i neograničena ekspanzija njihove moći i doktrina. Međutim, ono što moramo da razmotrimo ovde i danas, dok još ima vremena, jeste večito sprečavanje rata i uspostavljanje uslova slobode i demokratije što je pre moguće u svim zemljama. Naše teškoće I opasnosti neće nestati tako što ćemo zatvoriti oči pred njima. Neće nestati pukim čekanjem da vidimo šta će se dogoditi, niti će se one povući politikom udovoljavanja. Ono što je potrebno jeste pogodba i što duže to odlažemo biće sve teže, a naše opasnosti postaće veće.

Po onome što sam u toku rata video od naših ruskih prijatelja i saveznika, ubeđen sam da nema ničega što cene više nego snagu, i ničega što poštuju manje nego slabost, pogotovo vojnu slabost. Zbog toga, stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ne možemo priuštiti da zakidamo, ako možemo nešto da uradimo povodom toga, jer ih time dovodimo u iskušenje da se okušaju silom. Ako zapadne demokratije zajedno ostanu čvrsto privržene principima Ujedinjenih nacija, njihov kapacitet za širenje tih principa biće ogroman i malo je verovatno da će ih neko kinjiti. No, ukoliko postanu podeljene ili omanu u svojoj dužnosti i ukoliko se ovim najključnijim godinama dopusti da tek tako minu, onda zaista možemo očekivati da nas sve zahvati katastrofa.

Poslednji put video sam da nam se tako nešto sprema i uzbunjivao sam svoje zemljake i svet, ali niko nije hajao. Sve do 1933, pa čak i 1935, mogli smo da spasemo Nemačku od užasne kobi koja ju je snašla, i svi smo mogli biti pošteđeni strahota koje je Hitler pustio na čovečanstvo. Nikada u celoj istoriji nije bilo rata koji se mogao lakše sprečiti pravovremenom akcijom od onog koji je bio razorio tako veliki deo sveta. Po mom mišljenju, mogao se sprečiti bez ijednog opaljenog pucnja, I Nemačka bi danas bila moćna, prosperitetna i poštovana; ali niko nije hteo da sluša, i jedan po jedan bivali su usisani u strašni vrtlog. Sigurno da ne možemo dopustiti da se to ponovi. Ovo se može postići samo sporazumom sa Rusijom o svim tačkama sada, 1946, pod okriljem Organizacije … stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ujedinjenih nacija i održavanjem tog sporazuma mnogim godinama mira, svetskim instrumentom, podržanim svom snagom anglofonog sveta i svih njegovih saveznika. Postoji rešenje koje Vam, pun poštovanja, nudim u ovom obraćanju, a koje sam nazvao „Sveze mira“.

Neka nijedan čovek ne potceni postojanu moć britanske imperije I komonvelta. Samo zato što na našem ostrvu vidite 46 miliona uznemirenih oko zaliha hrane, od koje sami uzgoje tek polovinu, čak i u ratu, ili zatošto imamo poteškoća u ponovnom pokretanju svoje industrije i izvoza posle šest godina napora u ratnoj pasiji, ne sumnjajte da ćemo izaći iz ovih teških dana oskudice baš kao što smo prošli i kroz slavne godine agonije, niti da ćete, za pola veka od danas videti 70 ili 80 miliona Britanaca rasutih po celom svetu, ujedinjenih u odbrani naših tradicija, našeg načina života i svetskih ciljeva koje zastupamo. Ako se populacija anglofonih komonvelta doda onoj Sjedinjenih država, sa svim što bi takva saradnja uključivala u vazduhu, na moru, celoj kugli zemaljskoj i u nauci I u industriji i u moralnoj snazi, neće biti treperave i nepouzdane ravnoteže moći koja bi mamila svojim iskušenjima ambicije i avanture. Ako se čvrsto držimo Povelje Ujedinjenih nacija i hodamo pravo mirne i trezvene snage, netražeći zemlju i blaga nijednog čoveka, netražeći postavljanje bilo kakve proizvoljne kontrole nad mislima ljudi; ako se ceo britanski duh I materijalna snaga i ubeđenja udruže sa Vašim u bratskom savezu, glavni putevi budućnosti biće prohodni, ne samo za nas, već za sve,i ne samo u našem vremenu, već i u veku koji dolazi.

Омогућава Blogger.