уторак, 1. децембар 2015.

Bol, Siegfried Lenz



 

Jedna se slika moga omiljenog norveškog slikara Edvarda Muncha naziva Krik. Prikazana je žena s glavom bez kose, s izražajem lica koji odaje krajnju ugroženost: jedno je oko sklopljeno, velike šare prekrivaju uši - tako kao da u njih ne bi smeo prodreti nijedan šum ovoga sveta - a usta su širom razjapljena u nečuvenoj patnji. Ta žena stoji uz ogradu nekoga drvenog mosta, pred tamnim obalama nekoga frojda, u kojemu se naziru dva usidrena broda; iz pozadine joj se približavaju visoke, stroge ljudske prilike. Na prvi pogled ništa ne ukazuje na razlog koji bi mogao izazvati krik; prepušteni smo svojim nagađanjima. Krik, kao kreativna manifestacija bola, čini se zagonetnim, bar ga je moguće interpretirati: mogli bismo ga podjednako shvatiti kao zakašnjelu reakciju na neku zlokobnu vest, kao i pojmiti ga kao izraz neke goleme nevolje koja je upravo postala prepoznatljivom. No slikar je krik obrazložio na svoj način. On, čija je religija bila očaj, ostavio nam je samo jednu mogućnost poimanja: hodajući jednom navečer pokraj frojda prepoznao je na nebu "vatrene jezike", video oblake "kao zgrušanu krv"; sâm, kako se poverio, i tresući se od straha, razabrao je "najveći krik prirode". Nakon ove slikareve ispovedi, sada kada smo upoznati s bolom njegova opažanja, odjednom biva jasno da nije samo ženin krik ono što razabiremo pri posmatranju te slike; čak se čini da i boje kriče i da odražavaju užas i patnju koji vladaju tim likom. A krik prirode: po svoj prilici odražava samo jednu dilemu koja obeležava naš život, dilemu o snu o večnosti i o konačnosti života. Otkrivamo jedno samoodređenje bez nade, a bol koji nas snalazi je ne samo opštevaljan, nego i sveprisutan. Bol biva egzistencijalnim doživljajem.


Svako poznaje njegovo delovanje, svako zna do čega nas može dovesti. Kričimo, cvilimo i plačemo od bola, stenjemo i jecamo, kukamo i jadikujemo, drhtimo i tresemo se, bol nam oduzima moć govora i goni nas na poigravanje, goni nas na očaj i razdire nas, izobličuje nas i - Heinrich Heine je  rekao - kadšto nas bol preobražava. Jasno, jedan osećaj koji se, kao što dokazuje jezik, manifestuje takvim bogatstvom varijacija ima mnogobrojne aspekte, senzorne ništa manje negoli emocionalne. Psihologija i neurologija, anestezija i klinička medicina naučile su nas pojmiti sustav funkcionisanja bola. U želji da ublaže ili otklone nastali bol, svoj su doprinos dale i farmakologija i fiziologija. Posebnom istraživanju bola imamo zahvaliti za znanje o receptorima i medijatorima, koji, čim ih uzbudi delovanje živčanih i hemijskih podražaja, prosleđuju informacije našem mozgu. One tamo dospevaju putevima u našoj leđnoj moždini koji čine splet vlakana, živčanih vlakana. Senzibilne regije raspoređene po koži predaju impulse vlaknima, u mozgu se oni skupljaju i, pošto pretrpe neke promene, dešifruju se.

No iako je istraživanje bola došlo do začuđujućih rezultata, naučnici priznaju da za neobičnu i raznovrsnu "spoznajnu kakvoću bola" još nema zadovoljavajuće pojmove odredbe. Odveć su komplicirane primedbe, odveć mnogoslojni uzroci i izazivači. Bol je kao doživljaj višedimenzionalan, on je, kako je ustanovio jedan istraživač, ne samo problem, nego i tajna. Bogatom spektru njegova delovanja odgovara skala osećaja koje bol u nama izaziva. Jedan ga oseća da bode, kida i udara kao čekićem, drugi da peče, pulsira i seče, ovaj ga iskusi da kinji, iscrpljuje i paralizira, onaj pak da ga probada i da je ubitačan. I ovde jezik pokazuje kako je varijabilno primanje naših osetila. Bilo kako da nam bol izgleda, poimamo li ga kao simptom ili sindrom, shvatamo li ga kao opomenu ili kao napast, on je pra-fenomen, vezan je za čoveka, jednostavno zato što nam je život povrediv. Ne možeš podneti misao - kaže se kod Williama Faulknera - da te jednom više neće boleti - a time nije rečeno ništa drugo nego da je bol ono što nam omogućava da proniknemo u život.
Dok savremeno istraživanje nastajanje bola određuje kao "visoko diferencirane procese u pravilnom ciklusu", običan je jezik našao imena za druge uzroke nastajanja. Znamo za bol zbog rastanka i bol razočaranja, poznat nam je ljubavni bol i duševni bol a, potpomognuti imaginacijom, iskusili smo i singularni bol koji nam donosi sećanje, koji nam donosi istorija. On izrasta iz iskustava kojima u osnovi ne leži neka fizička povreda, povreda tkiva; a ipak mu je silina tako velika da je doživljavamo i fizički. Strepnja od čovekovih mogućnosti može ugroziti celu jednu egzistenciju.


Kao piscu misli mi je vazda zaokupljao onaj bol koji nastaje zbog jezične nedostatnosti, zbog nedostatnosti sporazumevanja. Dovedeni u neku ekstremnu situaciju, odjednom konstatujemo da nismo dorasli svetu zato što ne možemo postići da nas razume. Odjednom nismo više kadri objasniti svoje želje, svoje nesreće, svoje molbe, ne možemo se ni pravdati niti svedočiti. Ko je iskusio gorčinu egzila, zacelo će se setiti trenutaka kada ga je zahvatio neki egzemplarni osećaj tuđosti, nezaštićenosti i čak poniženosti. Spreman dati svako očekivano obaveštenje, egzilant mora konstatovati da se ne može saopštiti. A ko sam sebe može objasniti, taj u očima sveta gubi svoju individualnost: biva bespomoćnim, biva kao onaj Gregor Samsa u Kafkinoj noveli Preobražaj, koji, postavši insektom, predočava medijalnu spoznaju da je izručen anonimnim instancama. Podčinjavanje bez reči i depresija posledica su toga. Sve je bilo zaludno; život se - kako je rekao Alfred Polgar- na kraju svodi na pokušaj da se uzore more.

Do kog doživljaja bola može dovesti jezična nedostatnost: to smo iskusili i u nekim sudskim procesima u kojima su svedoci pozivani potvrditi mučenja koja se pretrpeli od ljudi. Godinama i decenijama nakon svoga hoda kroz pakao, često suočeni i sa zlikovcima, usudili su se svedočiti o onome što su videli, čuli, iskusili na samima sebi. Pa spominjati se znači i uživljavati se, a nisu svi koji su se pokazali spremnima dati iskaze bili i pripremljeni da bi se pri novom buđenju prošlosti pretrpljeni bol mogao povratiti s neočekivanom žestinom. Sa svakom rečju, sa svakim opisom, otvarao se neki stari bol, koji je rastao i očitovao se i telesno i psihički. Jezik je zatajivao; nije ga bilo dosta da primereno reprodukuje doživljeno, iako je prateća svest za to bila spremna. Nastajala je nesigurnost. U sigurnom posedu svih dokaza, a ipak nesposobno ih artikulisati, nestajalo je samopouzdanje, i ne samo to: javila bi se iznenadna sumnja da li bi se užas koji je čovek preživeo ikada dao prikazati tako da se pojavi u svojoj ukupnosti i da pritom još bude verodostojnim. Primo je Levi citirao jednog zlikovca koji je u bezdanom cinizmu savetovao svojoj žrtvi da slobodno ode i ispriča sve što je doživela - svet joj neće poverovati. Upoznali smo reakcije na ovu jezičnu nedostatnost: svladane bolom zbog onoga što se ne da iskazati, one su se pokazale u slomovima, u grčevima plača, kadšto u povlačenju u skamenjeno opstojanje.

Budući da je svaka primedba povezana s nekim čuvstvom - ili barem u nama izaziva osećaj - neki bol ima i jednu afektivnu dimenziju. Nipošto ga ne doživljavamo samo preko kože. Iskazati osećanja  prema nekom događaju, nekoj situaciji, nekom čoveku znači ponajpre da svest ne reaguje s ravnodušjem. A tada nas nastajući interes dovodi do bliskosti ili sudioništva, vodi do vlastita prebacivanja u položaj drugog: iz čuvstva izrasta spoznaja da smo i mi drugi. Možda je to samo spoznaja koja ponajpre počiva u osetilnom mišljenju, a ipak ono u nama nešto izaziva, daje povoda tuzi, ogorčenju ili samilosti. Motivirani smo. Udubljujemo se, primerice, u posledice neke svađe zbog jezika ili nekog verskog rata u današnjoj Evropi i dolazimo do zaključka da se tu isključuje razum. Postajemo saznavaoci jedne nemilosrdne etničke nasilne akcije i priznajemo sebi da se tu izigrava ruglu duh humanosti. Ali istodobno osećamo neku posebnu bol koju  je nemoguće lokalizovati , koja nas postupno podilazi i zbog koje se ukočimo od zaprepaštenosti: primećujemo da je to neka bol zbog nas samih, bol zbog razočaranosti čovekom. Njegova je jačina, koja se potvrđuje u središnjem živčanom sistemu, zavisna od naše vlastite situacije, od naših kognitivnih sposobnosti i spremnosti da ono što ljudi čine učinimo svojom stvari - a napose ono što jedni drugima nanose. Od toga nam se srce steže. Još se jednom pokazuje signalni karakter bola, a ko potom pozorno razmisli, možda će prepoznati i karakter apela koji bol ima.
 

Kako su kompleksni mehanizmi bola i kako zagonetni: literatura nam sa svojim neiscrpnim fundusom prikazane spoznaje sveta dostatno to pokazuje. Nema patnje koja u njoj nije pohranjena, nema nevolje koja u njoj nije sačuvana, nema doživljaja bola koji u njoj nije tradiran. Sramni činovi i uzaludni snovi, hude sudbine i trajne povrede, zablude i tragične zaslepljenosti: u literaturi je akumulirano ono što nam daje poslednju obavest o čoveku. A možda je njena najvažnija zadaća i njena nezgodna privilegija ovo: sačuvati pretrpljeni bitak od zaborava, iako se pritom zamračuje slika čoveka. Sačuvati u literaturi također, naravski, znači nekom karakteru ili nekom problemu dati premostivu kakvoću. Doduše, spremni smo svaku stvar poimati iz njena vremena, ali nehotice otkrivamo da ima pojava i problema koji ne stare, koji nas stavljaju na probu i koji nam omogućavaju prepoznati svoju situaciju kao što su ljudi pre dve hiljade godina prepoznali svoju. Tradirani arhetipski konflikti literature ukidaju vreme. Obraza priljubljena uz kamen, Sizif će se uvek upinjati da ga izgura na vrh i, kako kaže Camus, osetiće kratku sreću kada pođe za skotrljanom stenom. Hamlet nikada neće prestati legitimisati oklevanje pred dalekosežnim odlukama. Bezobziran prema svojoj posadi, kapetan Ahab će nam za sva vremena iznositi pred oči koje se sve žrtve moraju podneti da bi se ulovio Beli kit snova. A i ona, poslušna Tony Buddenbrook, koja nam prikazuje  nemilosrdnost u konvencijama građanskoga sveta, zauvek će personificikovati klasični konflikt između obveze i nagnuća.
I ako spomenute likove ugledamo u vremenskoj distanci: u munjevitom bolu spoznaje spoznaćemo da su njihova pobuna, njihovo sudbinsko kolebanje, da su uzaludni san i poslušnost spram konvencije deo čoveka i stoga nas se tiču. Možda će zvučati začuđujuće, ali modeli života koje nam nudi literatura nisu veoma brojni; a ipak možemo biti sigurni da su naši vlastiti problemi i konflikti već prikazani. Oni su prikazana istina, a da bismo određene istine preuzeli na sebe - npr. besmislenost neke koalicije protiv smrti - moramo biti spremni na bol. Čin otvaranja očiju može biti razlog za patnju: sa svetlošću u nas upada bol, i to ne telesni bol, koji potresa našu egzistenciju. Stigli smo do jednoga stanja tragične jasnoće, problematičnosti naših planova postajemo podjednako svesni kao i uloge koju igramo. Spoznaja dovodi i do toga da se osećamo obmanutim u pogledu nada: ako bismo nakon lekcija istorije još verovali da će se na obzorju ukazati jedan preobraženi čovek, tada danas pokajnički moramo sebi priznati da je ta nada bila zaludna: još smo uvek mi ti koji sebi ravnima priređujemo sudbine, nesnosne sudbine.

Literatura nam ne samo omogućuje prepoznati opsežno domaćinstvo čovekovih problema, ona nam - za divno čudo - prenosi i bol koju su osećali autori svih vremena. Taj bol, koji je Dostojevski osetio kada je kneza Miškina opremio njegovom porukom ljubavi prema bližnjemu - on još uvek stiže do nas, mi ga primamo. S bolom u srcu gledamo kako idiot kao čisti misionar samilosti nailazi na jedno društvo koje u grubom egoizmu pretenduje jedino na vlast i silu novca. Njegova poniznost, njegova bratskost, njegova sklonost okrivljavanju sebe sama donose mu samo porugu i omalovažavanje. Budući da ne prestaje u svakom čoveku nalaziti samo dobro, smatraju ga abnormalnim. Mi to primamo znanju, dižemo pogled i moramo sebi reći da će svet u svako doba biti sumnjičav spram savršena čoveka - jer Dostojevski u Idiotu nije želeo ništa manje nego stvoriti savršena čoveka - zato što se boji podilazeće snage njegove kreposti.
Čak Don Kihot, taj besmrtni borac protiv vetrenjača i stada ovaca, ostavlja u nama čudan bol. On, koji teži viteškim častima, dokazuje nam zauvek  da imamo urođenu slabost za sve što nas uzdiže, uzvišava, ističe. Da bi udovoljio toj slabosti, on previđa realitet i izlaže podsmehu ne samo sebe sama, nego i svoj stalež. Ali smešan će čovek uvek nalaziti sućut, a pouke spoznaje koje je nateran utuviti ne ostavljaju ni mene bez bolnog sudioništva.

Bol kao životni pratitelj prisiljavao je ljude u sva vremena da se njime bave; ne samo književnici i filozofi, nego i teolozi i likovni umetnici pokušali su ga, pod dojmom njegove spopadajuće moći, odrediti. Ne iznenađuje da je tokom vekova različito određivan i da izražaj koji je bolu davan u jednoj epohi nije vredio zauvek. Gotovo se može reći da ophođenje s bolom ima vlastitu istoriju.

Sećamo se svoga čitanja Homera, prizivamo li još jednom u pamćenje junake i ratnike koji su dali toliko primera luđačke hrabrosti. Koji grubijani, koji ljuti tučaroši! A ipak, kada bi te reklamne sličice smelosti same zadobile neku ranu, nisu nemo, prešućujući stisnutih zuba svoj bol, kliznule na zemlju. Za razliku od očeličenih Germana, koji su se sramili kukanja i nasilno potiskivali ono što ih je bolelo, grčki je junak slobodno očitovao svoju bol. Kukao je i zapomagao, plakao i kričao, a povrh toga vređao i proklinjao one kojima je za taj bol imao zahvaliti. On, čija bi blistava biografija mogla dati materijala za legende, u času patnje nije potvrđivao ništa drugo do ljudsku prirodu: bio je jedan od svih. Ni očajničko samosvladavanje, ni bezosećajno discipliniranje, ni podsmešljivost prema smrti, nego otvoreno priznanje: bol me svladao.

Stoga ne čudi što se i na sceni antičkog teatra cvililo i kukalo i što su se teatrom orili krici bola. Sofoklo je paćeniku davao njegovo pravo nalažući glumcu najelementarnije reakcije. Njegov Filoktet, koji se zlopati od ugriza zmije, i njegov umirući Heraklo gledateljevu samilost nalaze, eto, i time što se iskazuju ne svladavajući se, što se iskazuju ljudski.
Mnogo interpretirani Laokoon pokazuje i jedan drugi stav spram bola. Pod zadavljujućim obmotajima zmije, prenapregnutih mišića i verovatno već osećajući uticaj otrova, Laokoon otvara usta. No, ono što iz njega dopire, ono što mu uspeva u njegovoj patnji, jest samo - Lessing je to uzorno pokazao - uzdisanje, ječanje, u svakom slučaju ne krik koji potvrđuje njegovu patnju. A Lessing je obrazložio zašto se očekivani krik bola u ovom slučaju nije smeo očitovati na Laokoonovu licu. Ukazao je na ideal lepote grčkog skulptora u antici, argumentovao je estetski. Pokazati oku samu krajnost, rekao je, znači vezati krila mašti. Laokoon, dakle, sme samo uzdisati, da bismo mi u svojoj mašti čuli njegove krike. Samilost se na njega može samo javiti ako se istovremeno očituje bol i lepota; krik bi mu i odveć unakazio i potakao nešto što umetnik nije hteo izazvati: gnusnost.

A ipak: koja li razlika između iskrenih očitovanja bola ljudi staroga veka i stava koji je jedno takozvano prosvećeno društvo imalo spram bola. Sa zaprepaštenjem doznajemo da je, na primer, u XVIII veku pokazani bol vrednovan kao neučtivost, bar u stanovitim krugovima. Pokazivati čuvstva već je držano kao neučtivo, i ko nije sputavao svoje osećaje, okrivljavan je za grubijanstvo. Adam Smith je ispisao da javno pokazan bol vređa učtivost. U svojoj Theory of Moral Sentiments tvrdi:

"Iz ovoga razloga nije neučtivije i nedostojnije čoveka nego kada ne može strpljivo podneti bol, i onaj najžešći, nego plače i kuka".

Ne zanima me u kojoj je meri Adam Smith svoje savremenike koji su se slagali s njegovom tvrdnjom lišio ublažavanja bola. A podjednako malo me zanima kako je na normirane samosvladavatelje delovao jedan poremećaj koji je Sigmund Freud nazvao "povratak potisnutog". Negirati bol, maskirati ga i skrivati pod svojim držanjem nije, dugoročno gledano, još nikada dovelo do toga da on bez posledica bude prognan iz života. On će se, kao što je Horacije slično rekao o prirodi, ponovno vratiti na mala vrata. Neovisno o tome: niko ko prizna svoju bol neće u mojim očima izgubiti ono što se podrazumeva pod dostojanstvom.

Naše doba, koje za sebe može polagati pravo da je pronašlo čak i kozmetiku smrti, očituje, bar što se telesnoga bola tiče, navlastito ponašanje. Ne mislimo pri reči bol na volju sudbine, ne sećamo se njezinih etimologijskih korena - poena/Pein - umesto toga osećamo bol kao nedobrodošlo sužavanje našega čuvstva života. Poneki lekari mogu potvrditi da mnogi pacijenti bol smatraju napašću, barem onda kada on još nema signalnu vrednost koja izazivlje strah. Brzo ga otkloniti da bi se došlo na iskušanu funkcionalnu visinu jest stoga pojmljiv cilj. Kao dobro upućeni korisnici farmaceutske industrije dostatno često znamo pomoći sebi samima: u očekivanju nastupajućih bolova uyimamo lekove  prema vlastitoj proceni. Ali i kada nam uspe izbeći bol ostaje strah od njega, ostaje algofobija.

Karakteristično za naše vreme jest nastojanje da se osobna patnja sakrije, da se dopusti da se ona događa samo iza paravana, u anonimnosti bolnica ili u pritajenosti lekarske ordinacija. Gotovo se čini kao da bi društvo trebalo biti pošteđeno onoga što ga podseća na nešto nepodnošljivo: pretrpljena muka koju primamo znanju mogla bi nas bolno taknuti. Lični doživljaji bola javnosti se ništa ne tiču; ako bi se slučajno obelodanili, mogli bismo - budući da većina nas ima tržišnu vrednost - izgubiti svoju cenu. Već je jedan Slavni sud odlučio da je neprimereno očekivati od neke firme zapošljavanje čoveka koji duže vreme poboleva. Neizgovorena ali valjana parola zahteva bezbolna čoveka, i toj iluzornoj paroli mi pokušavamo udovoljiti.
Posmatra li se raznolikost uzroka koji nam danas donose doživljaje bola, tada se primećuje u kakvom to vremenu živimo, pa čak bih rekao da sadašnjost i učimo poimati baveći se njenim vrelima bola. Brojni su napose duševni činitelji zbog kojih nastaju hronični telesni bolovi; oni ukazuju na životne probleme najobuhvatnije vrste. Tu svet radao igra ulogu baš kao i porodična veza, tu egzistencijalni strahovi ne deluju ništa manje od konflikata savesti. Ali se sa zaprepaštenjem također spoznaje da uz bol koji donosi istina postoji i nacionalni bol koji, kako kaže naučnik, posve može naći "somatski izražaj nekog nerešenog psihičkog bola". Ta patnja nastaje, npr., kada je pojedinac spreman identifikovati  se sa svojom nacijom - sa svim što mu nameću istorija i sadašnjica. Tuga i nepomirljivost, razočaranje i shvaćena nemoć i nemogućnost da se branimo mogu ovde izazvati jedan osećaj bola koje postaje trajnim životnim problemom. Taj osećaj  ne dovodi samo do jadikovanja i depresije, nego i do agresije: bivamo svesni svoje nemoći i podležemo izazovu mržnje - jednostavno stoga što moramo iskusiti s kojim ravnodušjem vreme prelazi preko patnji žrtava i kako mu naizgled lako pada ne osvrtati se na načela ljudske pristojnosti. Nepomoreni, prihvatamo bol kao činjenicu.

A budući da, eto, stanoviti bol svakoga očekuje, posve je razumljivo da smo se toliko posvećivali cilju svladavanja bola. Zadivljuje što je medicina postigla u svladavanju bola, instruktivno je pred kojim je iskušenjima popuštao pojedinac da bi umakao svojim patnjama; mislim, na primer, na komforne svetove u koje se beži u istočnoj filozofiji. No da u svladavanje bola može spadati i priprema za njegov neizbjžni nastup, pripadnici takozvanih primitivnih naroda dali su za to raznovrsne primere. Da bi dokučili granice izdržljivog - i da bi se upoznali s doživljajem bola - oni su sebi dobrovoljno zadavali rane. Bušili su sebi obraze i usne, zabadali sebi željezne kuke u leđa, prolazili kroz žive vatre i žrtvovali jagodice s prstiju. Celebranti bola koji su s ekstatičnom omamljenošću želeli dati dokaz stečene neosetljivosti. Poštovali su ih. Slavili ih; a kao kod jednog indijskog ceremonijala, molili su za blagoslov onoga koji bi vidno odolio bolu. On je prikazao da je ono što je život imao ponuditi bilo ako već ne ugodno, a ono izdržljivo: pošao je pred drugima  i pokazao koliko je korisna priprema za bol, za jedan događaj koji utiče na naše primećivanje sveta. Schopenhauer je to formulisao kao promišljanje:
"Kada bi nam život bio beskrajan i bezbolan, možda ipak nikome ne bi padalo na pamet da pita zašto svet postoji, i to baš ovakav kakav jest".

I zbilja, bol je primeren i da oštri naše primedbe, a katkada njemu imamo zahvaliti za uvećanje spoznaje. I ne samo to: preko bola otkrivamo drugoga, sapatnika, primećujemo da nismo sami, svako samo tuđinac koji se nalazi u suprotnosti spram sveta. Naša se svest širi: spremni smo priznati mudrost Johna Donna i složiti se s njim da kada pogrebno zvono zvoni za jednoga, ono to istovremeno čini i za svakoga od nas. Pod bolovima nismo spremni sva iskustva držati jednako vrednim: čak dospevamo u posed jedne istine koja čini da puno toga drugoga izgleda nebitno. To je istina jednog oročenog biti-na-svetu. A biti-na-svetu znači živeti u susret mnogostrukim patnjama.

Ima ljudskih zajednica u kojima vredi kao pravilo da kada žena rađa dete muž legne u postelju u želji da podeli porodiljske bolove. On cvili, stenje, previja se, njegovo ga uživljavanje dovodi do toga da budi i oseća bolove, a oni mogu postati toliko nepodnošljivima da on čak izgubi svest. Kakvo držanje, koje ne samo da pokazuje jednu duboku solidarnost u bolu, nego omogućuje da i blesne istina da biti-na-svetu znači morati izdržati život. A koliko se obuhvatno to može shvatiti, iskazao je Zvi Kolitz, rekavši: "Uzmi dnevne novine - svaki je dan rana".

Nesklon pod svaku stvar, svaki događaj prostirati smisao, skeptičan spram mistifikacija, sumnjičav spram jednog svečanog idealizma koji govori o plemenitosti patnje, hteo bih jedino reći da je bol prirodom dan. On je događaj bitka koji pripada čoveku, i što duže o njemu razmišljamo, to nam um odlučnije savetuje da ga ne držimo samo nedaćom. Odredimo li ga sa spokojnom pozornošću, pokazat će se samo da on ima i karakter otkrivenja: otkriva nam ne samo našu nemoć i povredivost, nego nam omogućava da uvidimo i jednu utešnu stranu egzistencije - mogućnost bratstva u bolu.

Siegfried Lenz, Über den Schmertz)

preveo s nemačkog :Mario Kopić

Нема коментара:

Постави коментар