недеља, 19. октобар 2014.

Poslepodne jednog fauna (1)







U jednom od najvećih svetskih muzeja, bečkom Muzeju istorije umetnosti (Kunsthistorisches Museum – KHM) pre par godina postavljena je izložba o mitskim ( fantastičnim) likovima koji su se pojavljivali u umetničkim delima ( uključujući filmsku umetnost). Izložba je upečatljivo predstavila suštinu mita, utelovljenje etičkih principa, dobra i zla.  Opštepoznato je da »...smisao  mita nije da stvari i pojave svodi na njihove uzročne veze, već da deluje na ljudske stavove uzorima čija vrednost nije objektivno-naučna, već moralno-antropološka, odnosno specifično ljudska« (M. Matić, Mit i politika ). Otuda su mitski likovi i mitologija uopšte stalni sadržaji umetnosti. Umetnost je po sebi mitska : ona, kao mit traži mogućnost izlaska iz svakodnevice, bekstvo iz realnosti u bezvremenu sigurnost mašte. Ona je , kako piše R.Žirarde, vid sećanja i žala za onim što je bilo, ali i mesijansko iščekivanje onoga što će biti.

Interes za mitologiju najtemeljitije je inteziviralo prosvetiteljstvo. Istraživanja arheologa, a potom antikvara na arheološka nalazišta, učvrstila su vekovna saznanja o mitdkoj tradiciji.  Devetnaesti vek je taj interes obnovio do neslućenih granica. Cela antika se neprikosnoveno  ugradila u osnovu evropske kulture preko pedagoških programa koji su uključili  obavezno poznavanje antičke istorije i mitoloških junaka. Grčki i latinski jezik postali su obavezni klasični jezici .Svi dostupni izvori užurbano su se prevodili. U studijama umetničkih zanimanja strastveno su se izučavali  principi antičke umetnosti. Antika je postala uzor slikarima, kiparima, arhitektama.

Duh antike nije posve prevladao. Umetnost se odivek kretala paralelnim kolosecima : starim, tradicionalnim i novim, avangardnim.  Tako se i u 19 veku uporedo sa reminiscencijama na antičku odvijala i ona  druga, savremenija struja. Na pariškom Salonu 1863. godine Cabanelova Venera izložena je nasuprot Maneovu Doručku na travi.

FAUN 

Jedan od popularnih mitoloških likova bio je FAUN - PAUN. Debisi mu je posvetio Preludij, Malarme Poemu, Nižinski balet. Tim povodom evo kratkog podsećanja na ovaj mitski lik i pomenute autore.

______________________________________

MALARMEOVO PISMO ZA KLODA DEBISIJA
Pariz , nedelja, 24 decembar 1984  


Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija Poslepodne jednog pauna, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš Stefan Malarme 

______________________________________ 

Posveta fauna Klodu Debisiju


Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.
_______________________________________




Kratak sadržaj Malarmeove poeme


Malarmeov faun budi se nakon podnevnog sna; on vidi nimfe te poželi da ih pojuri ali za to još nema snage. Nije ni siguran da li ih je sanjao. Najveći deo poeme bavi se njegovim maštarijama, odnosno, asocijacijama na njih. Na kraju, on zaista i naiđe na dve nimfe, zagrljene i u snu; on ih nosi na mesto gde misli da se u njima nauživa, međutim - da bi to uspeo mora da ih razdvoji. Čim je to i učinio, one su uspele da pobegnu. Veseo kakav jeste, on se ne nervira već zaključuje da će biti još nimfi."

Stefan Malarme: „Funovo poslepodne“

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja?
Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja
mnoga nežna grana, što je sva sred pravih
istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih
pobedu kroz savršenu grešku ruža
Razmislimo…
il’ par žena što se pruža
oličava želju tvojih čula bodrih!
Faune, sen beži iz očiju modrih
i hladnih, kao vir suza, te čednije:
al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije
kao lahor toplog dana sred tvog runa?
ali ne! Dok nesvest umorna i puna
gušeć jarom sveže jutro što se ljuti,
šumori tek voda na mojoj flauti
kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar
izvan te dve cevi spreman da me vedar
pre nego zvuk raspe sred kiše opore,
jeste, na vidiku bez ijedne bore,
vidljiv i spokojan tog umetnog daška
nadahnuća, koji skud nebesa draška.

O sicilski žali s tišinom močvara
koje dražeć sunce moja taštost hara,
prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE
„Da tu sekoh šuplje trske pokorite
darom; dok nad sinjim zlatom tih venaca
dalekih sa resom datom dnu zdenaca,
talasa se zverska belost sa brloga:
i da na lak prelid cevi sred vrtloga
to jato labuda, ne! najada krenu
il’ tone…“

Mirno, sve sja u divljem trenu
bez traga veštinom kojom skup se ote
odveć pirom željen čije traži note:
tad probudiću se sred prve smelosti,
prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,
krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.

Drukčije od blagog ništa s usne palog,
poljupca, što tiho te raspusne ganu,
grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu
tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;
no, dosta! arkana proba za svedoka
štap širok i dvojan koji plavet čika;
koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,
sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo
okolnu lepotu kroz zabune samo
lažne između nje i kratkog nam peva;
i stvara što više dok se ljubav sleva
da iščezne kroz san svakodnevni s leđa
il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,
zvučna i zaludna, jednolična crta.

Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta
siringo, s jezera gde čekaš na mene!
Ja ću gordo brujan, pominjat plamene
boginje; i kroz idololjubne slike
u senci njihove raspletat pantljike:
isto, kada grožđa sisao sam jasnost,
da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,
smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan
i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan
pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.

O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.
„Moj vid, bušeć trske, svaki vrat ovinu
večni, što sli u val svoju opeklinu
sa krikom besnila do nebesa gaja:
a blistava kupka kose već se spaja
kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!
Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji
okušana češnja tog zla biti dvoje)
usnule kroz ruke nesputane svoje;
otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim
tom spletu, mrženom senkama ukletim,
ruža čija slast je na suncu sve veća,
gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“

Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži
divlja svetog svežnja nagog što spas traži
s plamne mi usne žedne, kao što munja
drhtne! strah potajni kad telo ispunja:
od stopa neljudske do srca stidljive
koju začas čednost slaže kroz vidljive
lude vlažne suze i tihost dahova.
„Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova
izdajnih, odelit raščešljani grumen
poljubaca kom čak bozi daše rumen:
jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući
pod nabore srećne te same (tičući
tek prstom, da čednost paperjasta njena
primi ushit druge sestre sred plamena,
malu, bezazlenu i što se ne menja: )
kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,
ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,
spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“

Pa šta! Prema sreći odvešće me druge
rozima s mog čela pletuć kike duge:
ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,
svaka opna prska i bruji od pčela;
a krv nam, zaneta onim što je melje,
otiče za ceo večiti roj želje.

U času kad taj gaj zlato i prah stišće
svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:
Etno! to sred tebe gde dođe Venera
tvojom lavom hodeć nehajno s večera,
kad tutnji san tužni ili se plam gruša.
Držim kraljicu!

O zla kazno..
Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna
najzad predaju se gordom miru podna:
treba snit zaborav pred kletvama holim,
žednim peskom ležeć i kako još volim
širit usta delotvornoj zvezdi vina!

Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.



Napomene prevodioca:

Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz ovog kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.
Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.
Stefan Malarme, „Faunovo popodne“, preveo Kolja Mićević, u: Stefan Malarme, Demon analogije, izbor i prevod Kolja Mićević, Mali vrt, Beograd, 2012.

izvor


______________________________


Evo sažetog značenja FAUNA/ PAUNA


Faun je mitsko biće sa kozjim nogama, malim rogovima, konjskim ili kozjim repom i čupavom kosom. Preuzet je iz grčke mitologije u starorimsku. Grci su ga nazivali PAN (grč. Παν, Pan), Rimljani FAUN (lat. Faunus). U grčkoj mitologiji bog je pastira, stada, njiva, šuma, polja odnosno "paše i stoke", njihov zaštitnik i zaštitnik lovaca, stoga ga se naziva i zaštitnikom prirode. Osim toga ljubitelj je muzike i najbolji plesač među bogovima. Pan je prema većini izvora sin nimfe Driope i boga Hermesa.

U rimskoj mitologiji jedno od najnižih božanstava koje živi u šumama i planinama, bog stada i pastira; dlakav je s kozjim nogama, repom i rogovima. U prenesenom značenju označava čoveka odana čulnim požudama i ljubavnim pustolovinama; otuda fig. sladostrasnik, razvratnik, pohotljivac.


Robert Graves

PAN, NJEGOVA NARAV I DELA

Nekoliko moćnih grčkih bogova i boginja nisu nikada uvršćeni u olimpijsku dvanaestoricu. Pan, na primer, sada već mrtav, bio je skroman i zadovoljavao se da živi na zemlji u seljačkoj Arkadiji; a Had, Persefona i Hekata znali su da njihovo prisustvo na Olimpu nije dobro viđeno; Majka Zemlja bila je i suviše stara, imala je svoje navike, i teško se prilagođavala  porodičnom životu svojih unuka i praunuka.

b) Neki kažu da je Hermes rodio Pana sa Driopom, kćerkom Driopa; ili sa nimfom Ojneidom; ili sa Penelopom, Odisejevom ženom, koju je posetio u obličju ovna, ili sa kozom Amaltejom (1) Za Pana se kaže da je, kad se rodio sa rogovima, bradom, repom i kozjim nogama, bio tako ružan da mu je mati pobegla od straha, a Hermes ga odneo na Olimp da zabavlja bogove. Ali Pan je bio Zeusov brat po mleku i, prema tome, daleko stariji od Hermesa, ili od Penelope. Neki kažu da su Pana začeli svi Penelopini prosioci za vreme Odisejevog odsustva; drugi ga opet smatraju Kronovim sinom sa Reom; ili sinom Zeusa sa Hibrisom, što je najmanje verovatna priča. (2) 

c) On je živeo u Arkadiji, gde je čuvao stada, krda i košnice, provodio se na svetkovinama sa nimfama u planinama i pomagao lovcima da pronađu plen. Sve u svemu, on je bio veseljak i lenjivac, od svega je najviše voleo svoj popodnevni san i svetio se ako bi ga ko probudio, iznenadnim glasnim krikom iz kakvoga žbuna ili pećine, što je ljudima dizalo kosu na glavi. Ipak Arkađani su mu poklanjali tako malo pažnje da su se, kad bi se vraćali praznih šaka posle dnevnog lova, usuđivali da ga šibaju korenom od kozorepca. (3)

d) Pan je zaveo nekoliko nimfa. Ehu, koja mu je rodila Jinga i nesrećno završila zaljubivši se u Narkisa; Eufemu, dadilju Musa, koja mu je rodila Krota, strelca u Zodijaku. On se još hvalisao da je spavao sa svim pijanim Dionisovim Majnadama (4)

e)  Jednom je pokušao da napastvuje nevinu Pitis, koja mu je pobegla na taj način što se  pretvorila u jelu, te je od tada nosio jelovu granu kao ukras. Drugom prilikom počeo je da  prati čednu Siringu čak od planine Likaj do reke Ladon, gde se ona pretvorila u trsku; on je  posekao nasumce nešto trske i od nje napravio Panovu frulu. Njegov najveći ljubavni uspeh  bio je kad je zaveo Selenu; ovo je postigao na taj način što je svoju čupavost dobro prikrio belim ispranim runom. Ne znajući ko je on, Selena je pristala da uzjaše na njega i dozvolila mu da s njom učini što hoće.(5) 

f ) Iako su prezirali Panovu prostotu i sklonost bančenja, olimpijski bogovi su iskorišćavali njegovu moć. Apolon je od njega preuzeo moć proricanja, Hermes je kopirao frulu koja je Panu slučajno ispala i, tvrdeći da je to njegov izum, prodao je Apolonu.

g) Pan je jedini bog koji je umro. Vest o njegovoj smrti dopala je nekome Tamusu, mornaru na brodu što je plovio za Španiju pored ostrva Paksi. Božanski glas ču se preko mora: »Tamuse, jesi li ti to? Kad stigneš u Palod, ne zaboravi da objaviš da je veliki bog Pan — mrtav!« Ovo je Tamus i učinio, i vest je na obali bila primljena uz jauk i žaljenje."

________________________________

1. Pan, čije se ime obično izvodi od reči paein, »u paši«, znači ili "vrag'', ili ''pravedan čovek'' u arkadijskom kultu plodnosti, koji mnogo podseća na kult veštice u severozapadnoj Evropi. On je odeven u jareću kožu, bio je izabrani ljubavnik Majnada u vreme njihovih pijanih orgija na visokim planinama, i morao je ranije ili kasnije glavom platiti ovu svoju privilegiju.

2. Priče o Panovom rođenju vrlo su različite. Pošto je Hermes bio glavna figura na faličkom kamenu — središtu orgija (vidi 14, 1), pastiri su opisivali svoga boga Pana kao Hermesovog sina sa tetrebom, pticom za koju se smatralo da kucajući kljunom predskazuje željenu letnju kišu. Mit da mu je Hermes otac a majka Ojneida jasan je sam po sebi, iako su prave Majnade osim vina upotrebljavale i druga opojna sredstva (vidi 27, 2), a ime njegove dobro poznate majke Penelope (''sa velom na licu") navodi na to da su se Majnade ukrašavale nekom vrstom boje prilikom svojih orgija i time podsećale na prugaste šare penelope, vrste patke. Plutarh kaže (''O odlaganju božanske kazne'' 12) da su Majnade, koje su ubile Orfeja, za kaznu tetovirali njihovi muževi (vidi 28, f); Majnade paučinasto tetoviranih nogu i ruku mogu se videti na jednoj vazi u Britanskom muzeju (Katalog E. 301). Hermesova poseta Penelopi u obličju ovna — ovan — sotona poznat je u severozapadnom kultu veštica kao koza; njena trudnoća od svih prosilaca (vidi 171, 1) i tvrđenje da je Pan spavao sa svakom od Majnada, odnosi se na zajedničke terevenke u čast boginje jelinog drveta Pitis ili Elate (vidi 78, 1). Arkadijski brđani su bili najprimitivniji u Grčkoj (vidi 1, 5) i njihovi civilizovaniji susedi su ih prezirali.

3. Panov porod, vijoglava, ili zmija-ptica, predstavlja pticu selicu koja ima svoju ulogu u erotskim čarolijama (vidi 56, 1 i 152, 2). Morski luk (kozorepac) sadrži u sebi nadražujući otrov — koristan za uništavanje miševa i pacova — i upotrebljavao se kao purgativ uoči ritualnih obreda i kao sredstvo za čišćenje uopšte; tako je kozorepac postao simbol za otklanjanje zlih uticaja (Plinije:''Prirodna istorija'' XX, 39), a Panov kip često su šibali kozorepcem u svetim igrama (vidi 108, 10).

4. Panovo silovanje Selene sigurno se odnosi na orgije na mesečini uoči majskih praznika, u kojima je mlada kraljica Maja jahala na svom muškarcu pre nego što bi u šumi proslavili svadbu. U to vreme kult ovna smenio je kult koze u Arkadiji (vidi 27, 2).

5. Egipćanin Tamus izgleda da je pogrešno razumeo obrednu žalopojku Thamus Pan -megas Tethece ("svemogući Tamuz je mrtav'') kao poruku: »Tamuse, Veliki Pan je mrtav!«. U svakom slučaju je Plutarh, sveštenik u Delfima u drugoj polovini prvog veka nove ere, verovao u to i tako i objavio; ali kad je Pausanija vek kasnije obilazio Grčku, nailazio je često na Panova svetilišta, oltare, pećine i planine posvećene.

2 коментара:

  1. Evropa je sebe oduvek doživljavala i predstavljala kao prirodne (superiorne) nosioce napretka i civilizacijskih vrednosti . Fascinirana antikom proglasika ju je idealom kome treba težiti. Da bi sebe ubacila umesto tih primitivnih naroda, za čudo božije, sve te idealne starine iskopane su na području van nje, ona je to nasleđe ugradila u temelje svoje kulture i to u svemu, od demokratije do umetnosti, filozofije, književnosti ! Svedoci smo mi iste idealizacije vrednosti i isticanja razlike između Evrope , to jest Evropske unije i ne članica. Glupost ili veština? Reč je o čistoj imaginarnoj konstrukciji kojom se opravdava politička emancipacija ostalih, da kažem direktnije, kolonijalna politika. Ona se od pamtiveka bazirala na podeli na civilizacijske I varvarske narode.
    Toliko o umetničkim idealima.
    XXX

    ОдговориИзбриши
  2. Oprostite, strašno kasnim. A tako ste inspirativno pisali te bi bio smrtni greh ne odgovoriti , makar sa par reči.
    Ne mogu prodreti pogledom u budućnost, a slutim da će pobiti sva naša predubeđenja, ali, u ovovremenom stadiju ni Grčka ( tako daleko od svojih korena ) nije istinski deo EU. MI jednostavno nismo ONI, mentalne granice
    ne može poništiti ukidanje prostornih. Uostalom, ne dižu li se novi zidovi, od istog materijala i istim povodom kao i oni starovremenski. Ne kaže se da je čitava istorija ponavljanje, razlike su u nijansama.
    Nekada se današnji Sever žestoko borio međusobom. Ko su bili varvari a ko civilizirani strana?
    Imaginarne su to konstrukcije, s tim da su kao konstrukcije beznačajne. Bitno je ono što se realno dešava, a suština je, kao što kažete politička.

    ОдговориИзбриши