субота, 15. март 2014.

Citati iz pisama Vincenta van Gogha




o ljubavi

„Ljubav je u stvari nešto pozitivno, nešto snažno, nešto tako stvarno, da je nekome, ko voli,
jednako nemoguće ugušiti taj osećaj kao i ubiti samoga sebe.

Ako mi odgovoriš, pa ipak, neki ljudi ubijaju sami sebe, ja ću ti jednostavno odgovoriti,
ne mislim ja da sam taj čovek koji ima takvih sklonosti.
Zato bih i ja hteo, da se i ti zaljubiš, ali za to je potrebna jedna „ona“, no što se tiče te „one“,
sa njom je kao i sa ostalim stvarima: ko traži, naći će, mada je naći sreća, a ne naša zasluga.“



Ime Vincenta van Gogha slovi danas kao jedno od najvećih u slikarstu 19. veka. Bio je poreklom Holandez, pa ga smatraju holandskim slikarem,a pošto je glavni deo svoga života proveo u Francuskoj (doduše svega 6 i po godina) Francuzi gatakođer smatraju svojim. Život mu
je bio veoma kratak: trideset i sedam godina.

Rodio se 30. marta 1853.u Zundertu u holandskoj pokrajini Brabant; otac mu je bio pastor kalvinske konfesije.Kako su u toj zemlji uvek poštovane trgovačke tradicije i Vincenta su roditelji uputili na taj put; poslali su ga da izuči praktičnu trgovinu kod jednog trgovca umetničkim predmetima. Ovaj pokušaj roditelja da sinu obezbede solidnu građansku
egzistenciju potpuno se izjalovio. Nakon sedmogodišnjeg trgovanja mladi Vincent ne
samo da se nije snašao na poslu, već je čvrsto odlučio prekinuti s tim načinom života.
Kako je po prirodi bio ono, što se naziva neuravnoteženim, prešao je u drugu krajnost:
hteo je postati pastor. Međutim, već kod pripreme za studij slomila se njegova želja, jer
mu nedovoljno obrazovanje i njegova nestrpljivost nisu omogućili ni da položi pripremne
ispite. Ovaj neuspeh nije mogao obuzdati Vincenta da se posveti pozivu za koji je mislio
da je stvoren.

Putuje u rudarska naselja i tamo se, svim žarom svog ternperamenta, baca u ulogu misionara.
Drži propovedi, posećuje bolesnike, održava časove za decu, stavlja na kocku i zdravlje i život zalažući se za obolele prilikom epidemije tifusa. Stanuje u najsiromašnijoj rudarskoj kolibi.
Njegovo misionarsko delovanje učinilo se pretpostavljenima veoma sumnjivo i oni ga lišavaju dužnosti. Otada će život Vincenta van Gogha biti ispunjen lutanjem kroz Holandiju, Belgiju i Francusku u traženju rada i lične afirmacije


 


 Još kao trgovački putnik zavoleo je umetnost, i sada otkriva svoj pravi poziv: biti slikar. To je najzad i postao i to veliki slikar. Samo što je veličinu morao platiti besprimernim žrtvama, odricanjem i čitavog jednog dela života, užasnom bolešću i najzad smrću. Slikarstvo je učio u raznim mestima, manje na školama i kod raznih učitelja, a više sam, studirajući stare majstore i prirodu, međutim kada je došao u „posed" svojih najjviših mogućnosti, Vincent van Gogh dobio je napade shizofrenije koji su delovali da je 1890. izvršio samoubistvo. O njegovoj umetnosti napisano je mnoštvo knjiga, i nemoguće je u par reči sažeti njen značaj. Van Goghove slike, karakteristične po izvanredno originalnoj formi i neobičajnoj snazi izraza, nastale su periodu kada se evropska umetnost nalazila na odlučnoj prekretnici: one same znače tu prekretnicu, a izvršile su, u istom smislu, ogroman uticaj na skoro čitavo slikarstvo 20. veka. koje se gotovo ne može ni zamisliti bez ovog vangoghovskog uslova, iako u vreme kad su nastajale, niko u njima nije video ni slutnju onoga što se naziva umetnost. Prijatelja je van Gogh imao malo u životu. Najveći i možda jedini prijatelj bio mu je mlađi brat Theo s kojim je vodio stalnu prepisku. Zahvaljujući ovoj veoma plodnoj korespondenciji među braćom, lik velikog umetnika našoj generaciji mnogo je jasniji. I bliži.



Upoznati delo Vincenta van Gogha znači videti mnoga ona žuta ljubičasta zelena i crvena platna sa sejačima, drvosečama, rudarima žitnim poljima, voćnjacima, barkama, suncokretima, kiparisima, portretima i autoportretima. Upoznati van Gogha samog, čoveka koji se jednom rodio i umro, moguće je takođe preko vatre njegovih slika jer je njegov plamen spalio njihove požare; upoznati ih bolje, znači videti ih još jednom, a da bi ih upoznali još dublje, čoveka i delo, pomoći će nam njegova pisma.


Gogh, Vincent van. "Cartas a Theo". Madrid : Alianza Editorial, 2012. Encuentra este libro en la 4ª planta: 75.01GOG

Ima jedna pletena stolica, u tom opusu, od žute slame, sa krupnim prugama; Objasniti ovu stolicu kao umetničko delo, adekvatno ili možda ravno El Grecovom Velikom inkvizitoru Velasquesovom Inocentu X., Rembrantovim autoportretima, u Vincentovo doba bilo je savršeno nemoguće, kao što je danas nemoguće isto to učiniti sa adekvatnim igrarijama astratista. Doduše, posle njegove smrti postalo je to nešto više mogućim, a danas skoro sasvim moguće.

Na tu žutu slamnatu stolicu sedao je slikar često; sedao je da piše pisma. Većinom je bio žalostan sedajući na stolicu sa prugama od žute slame, iako je bilo i drugih raspoloženja koja izviru iz njegovih pisama. Ta pisma su danas jedini autentični dokumenti retko potresnog zbivanja u čoveku, u stvari slika jedne grčevite i tragične borbe za afirmaciju životnih nagona u obliku koji se naziva umetnost.

Van Goghova pisma svedoče o neobično snažnom unutrašnjem doživljavanju, o dubokom životu skoncentrisanom u njemu samom.



Sve štoje bilo kraj njega, pored njega, sve ono kraj čega je mogao proći i kroz čega je mogao proći zauzimalo je relativno veoma malo prostora u njegovom životu; ali ga je ipak zauzimalo i čitava nadčovečanska borba, koju je proživljavao, vodila se na planu odnosa između njegove vanredno potencirane individualnosti i onoga što je okruživalo tu nevidljivu, nečujnu i neopipljivu, a ipak izrazitu individualnost; počev od fizičkog tela i njegovih elementarnih potreba pa do one beskrajno komplikovane forme oko tog fizičkog tela, forme koja se zove društvo.

Ova pisma su ne samo prilog životnoj biografiji umetnika već i prilog psihologiji njegovog stvaralaštva za čiji uvod služe ovih nekoliko pasusa kao skica: ovaj deo skice, izuzimajući usputne komentare, prepustimo samom Vincentu, njegovom peru i njegovim rečima iz prepiske sa bratom Theom i prijateljem slikarom Rappardom.

Najpre o ličnosti i uslovima pod kojima je direktno živio i radio. Bio je retko skroman Vincent van Gogh; u životu istinski običan čovek, ali koji je bio uveren da ta reč, čovek, obavezuje veoma mnogo. U čitavom nizu pisama ponavlja se u raznolikim varijacijama misao koja ga progoni, muči i rukovodi: za šta je i zašto bio podesan, u ljudskom društvu „da li bi na bilo koji način mogao biti upotrebljiv i koristan"? To je osnovni lajtmotiv njegovog bitisanja i odavde zapravo počinje Van Gogh-čovek i umetnik.

Imao je prilično „nemoguće poglede i detinjaste grižnje savesti" punu glavu iluzija i neiskustva; mnoštvo iluzija o životu i njegovim oblicima koje su omogućile njegovu beskrajnu prostodušnost čoveka koji se veoma malo kretao među ljudima, on je hrabro zamenjivao u času razočarenja sa drugim:

Ne bih hteo da izgubim iluzije, koje sam imao... kad sam dolazio ovamo, nego ću ih radije izmeniti i napraviti razliku između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti" (Theu 2. I. 1883).

 Zbog toga je u životu pretrpeo mnogo bola, mnogo gorkih časova, a na samrti reći će Theu: „Očaj neće nikada imati kraja."
 Međutim sva razočarenja nisu ga ipak slamala, naprotiv rastao je i uzdizao se je kroz njih možda zato, jer je posedovao ono što sam naziva „vatrom duše" (Theu 9. I. 1878) i neobično razvijeni osećaj za ljubav prema životu, ljudima i stvarima: Čovek koji mnogo voli, kadar je da učini velike stvari" (Theu, Amsterdam 9. I. 1878) To je možda jedini osećaj, koji je hranio vatru njegove duše.

Živeo je kratko, ali sve što je doživljavao, proživljavao je duboko. Koliko bi slikara i ljudi uopšte moglo reći videći jednu sliku na izložbi:Juče sam video Corotovu izložbu. Tamo među ostalim bila je slika Maslinik sretan sam što je on to naslikao" (Theu, Paris, S1. V. 1875).

 „Ako samo možemo zapamtiti ono što smo videli, nikada nećemo osetiti dosadu, nikada nećemo biti usamljeni, ili zaista sami" (Theu Loecken 15. XI. 1878).

 A Vincent je bio veoma, veoma sam. Strašan je vapaj njegovog pisma Theu iz Bruxellesa 1878:

„Neki ljudi imaju velika ognjišta u svojoj duši, a niko nikada ne dolazi da se na njima ogreje".

Samoća mu je podarila neizrecive bolove, ali i neocenjive usluge, kad je shvatio Tibulov savet: ,,In solis sis tibi turba locis."

Taj riđi besposličar sa kvrgavom glavom, proveo je sve svoje dane u grozničavom radu. Radeći ili tražeći posao izgarao je gorućim plamom koga su oči njegovih bližih otkrile tek posle njegove bedne smrti. Evo jedne ilustracje tog života.

Pešice sam prošao Pas-de-Calas, ne kanal već departement. Pošao sam na taj put u nadi da ću tamo možda naći bilo kakav posao - sve bih bio prihvatio... Putem sam ovde onde, zaradio koje parče hleba u zamenu za crteže koje sam imao u svom kovčegu. No kad sam potrošio svojih deset franaka poslednje noći sam morao spavati pod vedrim nebom, jedanput u nekim napuštenim kolima, koja su ujutru bila sasvim bela od mraza, to je bilo loše konačište, i jedanput, a to je već bilo malo bolje, u nekom načetom plastu u kome mi je pošlo za rukom da načinim dosta ugodno ležište samo što neka sitna kiša nije baš povećavala udobnost”. (Theu, Cuesmes 24. IX. 1880)."...


Da sam u Cuesmesu ostao malo duže razboleo bi se od bede. Ne smeš misliti, da ja ovde rasipno živim, moja se hrana uglavnom sastoji od suhog hleba i po kojeg krumpira ili kestena što ih ljudi ovde prodaju na uglovima ulica". (Theu, Bruxelles, l. XI. 1880).


Prošao je Vincent van Gogh „kroz besplatne tečajeve velikog univerziteta bede" kako sam veli. Otuda je poneo neugasivu ljubav prema malom čoveku poniženim i uvređenim slično autoru istoimenog eposa sa kojim ga vežu slične crte. Sa kakvom je strašću i ljubavlju prilazio toj temi svedoče nam podjednako njegove slike i njegova pisma.

Govoreći na temu Makedonca (Dela apostolska XVI. 9) propovednik u Borinageu stvara portret radnika identifikujući ga sa sopstvenim autoportretom:

„... govorio sam, da ga treba zamisliti kao radnika sa dubokim tragovima boli, i umora na licu, koji nema lepu spoljašnjost, ali ima besmrtnu dušu, što žudi za hranom koja nije prolazna." (Theu, Borinage 26. XII. 1878).
Na tom sam izletu video još nešto: sela tkalaca. Rudari i tkalo se donekle razlikuju od drugih radnika i obrtnika, a ja za njih osećam veliku simpatiju i smatrao bih se sretnim da ih jednog dana mogu naslikati. Rudar je čovek sa dna ponora de profundis, a tkalac ima zamišljen, gotovo sanjarski gotovo mesečarski izraz." (Theu, Curesmses, 24. IX 1880).

Vincentovo ogorčenje na društvene prilike izraženo je ovom između ostalih strasnih rečenica u pismu prijatelju Rappardu:
Tkalčevu sam siluetu naslikao samo zato, da kažem ovo: pogledajte kako se ova crna masa zaprljane hrastovine sa svim ovim letvama, ističe u sivilu koje je okružuje i zamislite, da u tom ambijentu živi jedan crni majmun ili patuljak ili prikaza koja od zore do mraka pokreće te letve."

Naivan i detinjski prostodušan, morao je doživeti strahovite susrete u životu dok je došao do gorke istine koju je izrekao nad umirućim ocem:

 „Teško je umreti ali živeti je još teže."

Tada je već preživeo deo svoje tragedije čoveka osuđenog na samoću i prve oštre sukobe sa društvom. Preživeo je svoju ljubav i razočaranje prema Sienni, ženi koju je podigao sa ulice i radi koje je dobacio svom društvu i čitavoj civilizaciji u lice:

Čujte me, gospodo, ja ću vam reći, vama, koji tako držite do forme i do civilizacije i to s pravom, šta je civilizacija, delikatnije i čovečije: ostaviti jednu ženu ili osetiti sažaljenje za ostavljenu ženu?„

Čak i bratu Theu, s kojim ga je vezivala nežna ljubav i koji je možda bio jedini čovek koji ga je voleo, u času sumnje i ogorčenja dobacio je nešto, što plastično karakteriše društvene poglede ili bar jedan deo iz konglomerata njegovih društvenih pogleda:

 „Kažeš da će uskoro biti otvorena izložba Delacroixovih dela. Dobro. Na njoj ćeš sigurno videti sliku Barikada... Zamisli dakle vreme oko godine 1848... Od tada se mnogo toga dogodilo, ali ja sam duboko uveren, da bi se ti, da smo tada živeli, našao na Guziotovoj, a ja na Micheletovoj strani. A kada bismo obojica ostali dosledni možda bismo se, s nekom tugom u srcu, našli licem ulice kao neprijatelji, na primer na jednoj takvoj barikadi, ti spreda kao vladin vojnik, a ja straga kao revolucionar ili buntovnik." (Theu Nuesen 1883)


Njegova umetnost nije samo rezultat nekog apstraktnog talenta. Iza nje stoji čovek koji je godinama radio, gledao, razmišljao i pitao. Žudeo je za suštinom stvari, za istinom, za znanjem:

Dobro je da mnogo znamo o stvarima koje su skrivene mudracima, ali koje je priroda otkrila siromašnim, bezazlenim ljudima deci." (Theu, Amsterdam 9. I. 1878).


Iako nije imao sistematsko obrazovanje nužno je pretpostaviti priličan kvalitet znanja iza jedne ovakove rečenice

 „u Shakespeareu ima Rembrandta, u Micheletu Correggia, u Victoru Hugou Delacroix-a a osim toga u evanđelju ima Ternbrandta ili u Rembrandtu evanđelja."

Van Gogh je mislio da se ljubav prema slikama i ljubav prema knjigama upotpunjavaju.

Ja osećam gotovo neodoljivu strast prema knjigama, imam potrebu da jedem hleb" (Theu, 1878).

Čitao je bibliju Micheleta, Shakespearea, Hugoa, Dickensa, Eshila, Zolu, Daudeta, Gauthiera, mnoštvo značajnih i još više beznačajnih autora.

Isključiv u životu bio je isto tako isključiv u svom slikarstvu. Priznavao je doduše da u njemu vrvi od različitih protivrečja.

Sa mnom je koji put kao sa produktom dvu negativne veličine koje daju pozitivnu" - (pismo Rappardu), ali je uveren u svoj „raison d'etre"

Platno koje ja naslikam zaista više vredi od čistog belog platna. Ja za sebe ne tražim ništa više, ali vjeruj mi, ali zaboga ja imam prava, ja imam razloga da slikam" (Theu, Arles 1868).
„Predobro znam za čime idem i preduboko sam uveren da sam na kraju krajeva na dobrom putu, kad hoću da slikam ono što slikam, a da bi me bila briga za ono što drugi o meni govore" (iz pisma Rappardu).

Naivno gledanje ovog čoveka postajalo je oštrim kad se radilo o slikama i o umetnosti. Oštro je zapažao između ideje i „čina" između osećaja za nešto i potencije: „što znači crtati? Kako se to postiže? To je krčenje puta kroz gvozdeni nevidljivi stid, koji se, nalazi između onoga što osećamo i onoga što možemo" (Theu 1888).

Koliki je put prešao njegov duh za ciglih deset godina, možda nam ma kako bledo, ipak pokazuje razlika između njegove pohvale i raznih anonimnih engleskih i holandskih slikara i sopstvenog opusa koji svakako spada među vrhunce slikarske kreacije.



U jednom pismu bratu napisaće 1883. godine tek, ponosnu misao čoveka koji je svestan svojih mogućnosti:

Neću da lepota zavisi o mome materijalu, nego o meni."

Doduše ovaj retko savesni čovek tek je krajem 1883. godine mogao konstatovati «ja se pred prirodom ne osećam više nemoćan kao nekada» (Theu, Etten, septembra 1881). Međutim kada je došao do te svesti, nije, ni bratu, ni prijateljima, ni onima čiju je umetnost poštovao, dozvoljavao da posumnjaju u njegov rad:

Mouve mi je zamjerio što sam rekao „ja sam umetnik", ali ja neću povući ono što sam rekao, jer se razumije, samo po sebi, da ta reč ima značenje: uvek, tražiti, a nikada ne naći savršenstvo." (Theu, bez datuma Haag 1882).
Savršenstvo nije našao, ali je svoju umetnost u punoj meri ostvario.

Pisma Vincenta van Gogha.
 Izbor iz izdanja „Kulture", Zagreb 1952, u prevodu Radovana Ivšića i sa predgovorom Radoslava Putara.
Naprijed 17. IV 1953.


__________________________________

Ja sam, na veliku radost gostioničara, poštara... noćnih švrljala i sebe samog, tri noći probdio slikajući. Spavao sam danju. Često mi se čini da je noć mnogo življa i bogatije obojena nego dan.“


„Ali ja moram nastaviti da idem svojim sadašnjim putem, jer ako ne budem ništa radio, ako ne budem učio, ako ne budem više tražio, bit' će zlo sa mnom. Evo, što ja mislim da je potrebno, nastaviti, nastaviti. Vidiš, strastveno radim, mada još od tog rada nema nekog velikog rezultata. Ja se ipak nadam, da će na tom trnju jednom procvasti belo cveće i da su ove moje naoko jalove borbe samo porođajne muke. Najpre boli, zatim, posle njih, radost.“

„Šta da ti kažem o prosečnim umetnicima, kojima ja, po tvom mišljenju, ne bih hteo pripadati? Zavisi šta podrazumevamo pod rečju prosečan. Ja ću učiniti što budem mogao, ali ja ne prezirem prosečnost u običnom značenju te reči. Sigurno je, da se čovek neće uzdići iznad proseka, ako prezire ono što je prosečno i čini mi se, da moramo bar u početku donekle poštovati i prosečnost, te da moramo znati, da i to već nešto znači i da se bez truda i muke ne može biti ni prosečan.“ 

 

„U slikarstvu ima nešto beskrajno, ja ti to ne mogu na brzinu razjasniti,ali to je divno za izražavanje ugođaja. U bojama ima skrivenih harmonija ili kontrasta koji deluju sami po sebi i koje bez toga ne bismo mogli iskoristiti. Stvari koje vidim, bude u meni nove užitke, jer sam se počeo nadati, da ću sam uraditi nešto, u čemu će biti duše. Velike se stvari, naime, ne rade samo po impulsu, do njih dolazimo nadovezivanjem sitnih stvari, povezanih u jednu celinu.“ 

„Ako je čovek zdrav, on mora moći živeti od jednog komada hleba, sve ako i radi celi dan i još mora imati snage da puši i popije koju čašicu, jer je to potrebno. A ipak, mora jasno osećati zvezde i beskonačnost u visini. Tada je život uprkos svemu gotovo čaroban. Ah, ljudi koji ne veruju u ovo sunce pravi su bezbožnici!“ ( izvor)

______________________________


Pismo koje je Vinsent Van Gog imao kod sebe 29.jula 1890

Dragi moj brate,

Hvala ti na tvom plemenitom pismu i na novčanici od 50 franaka koja je bila u njemu. Pošto je to u redu, što je glavno, zašto bih bogami insistirao na manje važnim stvarima, pre nego što bude prilike da zrelije popričamo o poslovima, a to je verovatno daleko.

Drugi se slikari nagonski klone rasprava o današnjoj trgovini, mada na to misle.

I zaista, mi možemo govoriti samo kroz naše slike. A ipak, dragi moj brate, to stoji da sam ti govorio i da još jednom ponavljam, sa svom ozbiljnošću koja proističe iz napregnutog upornog razmišljanja kako da se potrudim da postupim što bolje mogu - ja i to opet ponavljam da ću uvek smatrati da si nešto drugo od običnog trgovca Koroom, da si preko mene učestvovao u samom stvaranju slika, koje čak i u slomu zadržavaju svoj mir.

Jer sa nama tako stoje stvari, i to je sve ili barem glavno što mogu da ti kažem u trenutku relativne krize. U trenutku kada su stvari jako zategnute između trgovaca slikama mrtvih i živih umetnika.

E pa što se tiče mog rada, ja zbog njega izlažem opasnosti svoj život i zbog njega mi je napola pomračen razum - dobro - ali ti ne spadaš, koliko ja znam, među trgovce ljudima, i možes se, smatram, opredeliti, postupajući zaista čovečno, ali šta ćeš?

izvor

__________________________________


pismo bratu Teu

April 1882.

Želim da radim crteže koji će pogoditi izvesne ljude. Sorrow je tek mali početak, mogućno je da i mali pejzaži poput “Avenija Medervort”, “Livade u Rejsveku”, “Sušionica ribe”, takođe predstavljaju male početke. U svakom slučaju, neposredno sadrže nešto iz mog vlastitog srca.
Želeo bih da, kako u figuri, tako i u pejzažu, iskažem ne nešto sentimentalno i setno već duboki bol.
Sve u svemu, želeo bih da postignem da za moje delo mogu da kažu: ovaj čovek ima duboka i prefinjena osećanja. Uprkos mojoj takozvanoj grubosti, shvataš li, ili – baš zbog nje.
Šta sam ja u očima većine – niko i ništa, ili čudak, ili neprijatan čovek – neko ko nema položaj u društvu ili ga neće imati, ukratko, skoro ništa.
Dobro, zamisli da je baš tako, onda bih želeo da svojim delom pokažem šta postoji u srcu tog čudaka, te ništarije.
To je moja ambicija koja nije toliko zasnovana na ogorčenosti, koliko na ljubavi “uprkos svemu”, više je zasnovana na osećanju spokojstva, nego strasti. Mada sam još često u bedi, ima u meni sklada i smirene, čiste muzike. U najsiromašnijem kućerku, u najprljavijem kutku, ja vidim slike ili crteže. I moj duh se, gonjen nekom neodoljivom silom, kreće u tom pravcu.
Sve više me druge strane napuštaju, a što me one više napuštaju, to hitriji postaje moj pogled u sagledavanju slikarske strane. Umetnost zahteba uporan rad, rad uprkos svemu i neprestano posmatranje.
Pod upornošću podrazumevam stalan rad, ali i privrženost vlastitoj koncepciji, uprkos svemu što drugi govore.
Nadam se, brate, da ćeš za nekoliko godina , a možda već sada, malo-pomalo, početi da viđaš mojih ruku dela koja će ti pružiti bar neku nadoknadu za žrtve koje si podneo. izvor




Hag, 7. januar 1881.

Nikada nisam čuo neku dobru propoved o mirenju sa sudbinom, niti sam ja ikada smislio dobru, postoji samo ta Movova slika i Mileovo delo.
To je mirenje sa sudbinom, ali ono pravo, ne pastorsko. Te rage, te jadne. iscrpljene rage, crne, bele, smeđe; one su tu strpljive, krotke, spremne, rezignirane, mirne. Uskoro će morati još jednom da vuku teški šlep, naporni rad se bliži kraju. Kratak predah. Dahću, oblivene znojem, ali nečujne su, ne ropću, ne bune se, ni na šta se ne žale. Odavno su navikle na to, navikle već godinama. Pomirile su se sa sudbinom da još malo žive i rade, ali sutra će ići na čerečenje; “neka bude”, one su spremne.
Nalazim na toj slici tako neobično uzvišenu filozofiju, primenljivu i bezglasnu, a čini mi se da kaže: “Umeti patiti bez roptanja, to je jedina praktična stvar, to je velika veština, lekcija koju treba da naučimo, rešenje životnog problema.” Čini mi se da bi ta Movova slika bila jedna od retkih pred kojom bi Mile dugo stajao mrmljajući: “Ovaj slikar ima srca.”
Teo, ja zaista nisam pejzažista, mada radim pejzaže, na njima će uvek biti tragova likova.Ipak je jako dobro to ima ljudi koji su prevashodno pejzažisti. I jako me zaokuplja misao da si jedan od njih “i ne znajući”. Govorim ti o tome jer, usred finansijskih teškoća, osećam da ništa nije sigurnije od manuelnog zanata u bukvalnom smislu, rada koji se izvodi rukama. Kada bi postao slikar, jedna od stvari koja bi te iznenadila bila bi da je slikarski zanat, uz sve što podrazumeva, relativno težak fizički posao; ako izostavimo duhovni napor, intelektualno mučenje, taj posao svaki dan iziskuje prilično značajan fizički napor. izvor


Hag, 7. januar 1881.
Evo ponovo sam u periodu borbe i obeshrabrenja, strpljenja i nestrpljenja, nade i očajanja. Ali potrebno je da ga junački prebrodim i uskoro ću imati bolju koncepciju akvarela.
Više volim da šest meseci ne ručam i tako uštedim, nego da povremeno dobijem od Tersteha deset guldena uz njegove zamerke.
Baš bih voleo da znam šta bi slikari rekli za njegov argument da “treba raditi manje po modelu, jer je jeftinije”, s obzirom da se, nakon dugog traganja, mogu naći i modeli koji nisu mnogos skupi.
Raditi bez modela je pravo mučenje za slikara likova, naročito u početku.
P.S.
Teo, ovo je gotovo čudesno!”Prvo me obaveštavaju da treba da odem po tvoje pismo. Nakon toga K.M. naručuje od mene dvanaest malih crteža perom, vedute Haga, od kojih su neki već nacrtani (Pademus – Gest – Vlersteg su bili gotovi) za 2,50 guldena po komadu, što je cena koju sam ja odredio, uz obećanje da će, ako mu se ovi crteži dopadnu, naručiti još dvanaest, ali da će on odrediti cenu, veću od moje. Treće, evo gde srećem Mova koji se srećno oslobodio svoje velike slike i obećava mi da će me posetiti. Dakle; “krenulo je, ide, biće još bolje!”
I još jedna stvar koja me je pogodila i to duboko pogodila : rekao sam modelu da ne treba danas da dođe – nisam rekao zašto – ali sirota žena je ipak došla i ja sam se pobunio. “Da, ali ja nisam došla da poziram, došla sam da vidim da li imate šta da jedete”, a donela mi je porciju boranije i krompira. Ipak postoje stvari zbog kojih vredi živeti.
Evo nekoliko reči koje su me jako pogodile i dirnule kod Sansjeovog Milea, to su Mileove reči:
“Umetnost je borba – u umetnost treba uložiti sebe u potpunosti”.
Treba raditi i više nego naporno: više bih voleo da ništa ne kažem, nego da se slabo izrazim.”
Tek sam juče pročitao ove poslednje Mileove reči, ali sam ranije osećao to isto i zbog toga imam nekad potrebu da se izražavam grubom stolarskom olovkom i perom radije nego tankom četkicom.
“Čuvaj se, Tersteh! Čuvaj se! Grdno grešiš!”


vidi ostala pisma; izvor


                                                                            ARHIVA


                                                  Vincent van Gogh,film "Loving Vincent "
                                                  Dilema oko uva Vincenta van Gogha





 

Нема коментара:

Постави коментар