среда, 12. децембар 2012.

Tomas Mor..Utopija



 
U ekonomskoj misli 20 veka odigrala se prava eksplozija vrhunskih imena, međusobno podeljenih oko pitanja kako prevazići  društvenu krizu. Globalizacija je tek u povoju i sve više nameće brojna rešenja ekonomske prirode koja već sada imaju porazne posledice, stoga se nije loše prisetiti dela iz ranijih perioda i načina na koji se tada promišljalo o ekonomskom okruženju. Misao iznikla u kriznim vremenima zna posejati koliko dobre, toliko i loše ideje.
  Jedno od nezaobilaznih dela klasične literature je Utopija Tomasa Mora,  u kojoj je autor izneo snažnu kritiku položaja seljaka . Kakva su bila ta nedela najbolje nam kazuje Morus, hroničar ovog vremena, kada kaže: ”Oni (feudalci) ne puštaju nijedan komadić zemlje, da se obrađuje, već se sve zadržava za pašu. Obaraju kuće, ruše sela…..pretvaraju naselje u pustinje”.
 
 
UTOPIJA 
 
Pod pojmom utopije obično se podrazumeva termin koji referirana pojam „imaginarne, idealne civilizacije, koja se može kretati od grada do sveta, za koju se smatra da će biti dostignuta na neki način u budućnosti (…).Pojam se takođe koristi za opis aktuelnih zajednica zasnovanih na pokušajima stvaranja takvog duštva koje će unaprediti sebe na ekonomskim i političkimprincipima.“

 
Utopija je na taj način najčešće oznaka za zamišljeno ustrojstvo države, odnosno naziv za svau državu sa idealnim uređenjem ili, pak, za ne-ostvarljiu i neizvodljivu političku zamisao. U tradicionalnom označavanu pojma moguće je izdvojiti dva pristupa: 1. definicije koje utopiju označavaju prostornim metaforama i 2. definicije koje se koriste vremenskim metafora-ma. Prostorne odrednice pojma najčešće polaze od Morovog  određenja zamišljene države utopije: u tom smislu  etimologija pojma se izvodi bilo iz grčkih reči eu(dobar) I topos (mesto) ili pak iz reči ou(ne, ne-mesto, tj.nepostojeće mesto). U tom smislu  utopija jeste „mesto bez mesta, u njemu se vidimo tamo gde nismo, u imaginarnom prostoru koji se otvara, potencijalno,s one strane svoje površine, u njemu  se nalazimo tamo gde nas nema, i što je još važnije, vidimo se tamo gde ne postojimo.“


Morov tekst delom nastavlja tradiciju starijih tekstova koji su još od antičkog perioda pokušavali da definišu principe idealne društvene zajednice; ipak, Morova knjiga jeste primer prvog jasno definisanog utopijskog projekta koji, kao takav, sadrži dva značajna momenta: element kritike aktuelnog društvenog poretka, sa jedne strane,i element projekcije, konstrukcije društvene zajednice savršenije od one na koju autor indirektno referira (u pitanu  je Engleska 16. veka), sa druge. Na ova dva momenta upućuje i sama struktura knjige: u prvom delu dominira kritika engleskog pravnog i ekonomskog sistema 16. veka, dok tek u drugom autor nudi sliku zamišljene, nepostojeće, savršene države utopije. U prvom,„kritičkom“ delu Mor piše o nesavršenosti smrtne kazne i daje sliku klasnihpodela u pozno feudalnoj Engleskoj toga doba. Uzrok svih zala u društvu, po Moru, jeste postojanje privatne svojine koja je, pak, omogućena od strane feudalnog društvenog uređenja koje omogućuje ogromno bogaćenje manjine i siromaštvo većine. Stoga, početni korak ka stvaranju savršenijeg društva jeste ukidanje privatne svojine. Morova utopija je u drugom, „projektivnom“delu  zamišljena kao prostorna metafora idealnog društva koje je uređeno po nehijerarhijskim principima („odozdo prema gore“), idealnim (hrišćanskim)moralnim načelima, idealnom zakonodavstvu i odbacivanju  privatnog vlasniš-tva. Iako se na čelu Morove države nalazi vladar, Mor direktno insistira na idealu „vladavine naroda“, pogotovo što u državi kao što je utopija ne postoje mehanizmi prinude nad pojedincem, odnosno ne postoji policija, vojska, kao ni privilegovana klasa ili stalež na koju se vladar može osloniti u slučaju izglasavanja nepoverenja od strane podanika. Utopija je zamišljena kao izolovani,ograničeni prostor, ostrvo koje se sastoji od niza gradova međusobno povezanih po „federalističkom“ modelu, odnosno kao prostor ravnoteže u kome nijedan politički činilac ne dominira ostalima. Zakonodavna vlast u utopiji ne postoji pošto je utopijsko društvo zamišljeno kao nepromenljivo, iz malobrojne i krajnje jednostavne zakone. U pitanju je slika sistema u kome delovi rade u interesu celine i obrnuto. Iako Morova Utopija nije prvi tekst ove vrste, on ipak predstavlja konstitutivni tekst žanra pošto na jednom mestu objedinjuje sve elemente starijih, ali i kasnijih utopijskih narativa; ovi elementi utopije kao žanra jesu: 1. koncept hrišćanskog (religioznog) milenarizma (religioznautopija), 2. koncept idealnog grada (politička utopija) i 3. koncept ukidanja privatnog vlasništva (ekonomska utopija). izvor

 
___________________________________________

TOMAS MOR : UTOPIJA
odlomak iz teksta

Uostalom, bilo kako bilo, meni nikako ne ide u glavu da je za državu korisno kada za slučaj rata, koji imate samo onda kad ga želite, hrani bezbrojnu gomilu one čeljadi što kuži mir, ο kojem bi inače trebalo da se vodi više računa no ο ratu. Ono što rekoh nije jedini razlog koji nužno stvara lupeže. Postoji i jedan još veći koji, po mom mišljenju, važi posebno za vašu zemlju.
— Koji je to? — upita kardinal.
— Vaše ovce, odgovorih ja. One, koje su toliko blage i koje toliko malo jedu, sada su, kako čujem, počele da bivaju toliko proždrljive i divlje da proždiru ljude, ogoljuju njive, pustoše kuće i naselja. Zaista, u svim krajevima vaše kraljevine, gde se dobija tanja, pa stoga i skuplja vuna, vlastela i plemići, pa čak i pojedini sveštenici, sveti ljudi, ne zadovoljavaju se više onim godišnjim prihodima i proizvodima koje su njihovi preci imali običaj da pobiru sa svojih baština. I nije im dosta što, živeći u neradu i raskoši, ne doprinose nikakvu korist društvu, već mu još i štetu nanose, jer ne puštaju da se obrađuje nijedan komad zemlje, sve ograđuju za pašnjake, obaraju kuće, ruše sela ostavljajući čitavu jedino crkvu, pa i nju samo zbog toga da bi im poslužila kao tor za ovce. I ti dobri ljudi pretvaraju u pustinju sva naselja i svaki delić zemlje koji se obrađivao, kao da kod vas šume i lovišta ne oduzimaju već dovoljno zemljišta.
Tako, dakle, da bi neki rasipnik, nezasita prokleta kuga svojoj zemlji, mogao da po nekoliko hiljada lanaca zemlje zagradi jednom ogradom, neki se seljaci naprosto izbacuju sa svojih imanja; drugi gube svoje imanje, bilo na prevaru bilo pod pritiskom sile, a neki su opet prisiljeni da prodaju svoju zemlju jer ih je zamorila nepravda. I tako, na ovaj ili onaj način, odlaze sa sela ovi nesrećnici, muško, žensko, oženjeni ljudi, udate žene, siročad, udovice, roditelji sa nejakom decom i porodicom, koja je više mnogobrojna no bogata, jer seoski posao traži mnogo ruku; odlaze, kažem, sa svojih ognjišta na koja su navikli i ne nalaze mesta gde bi se sklonili." Sve svoje stvari, koje oni ne bi mogli prodati skupo čak i kad bi bili u mogućnosti da čekaju na kupca, prodaju u bescenje, jer su prinuđeni da ih se oslobode. I kako taj novac ubrzo u lutanju potroše, šta im drugo preostaje nego da kradu i stignu na vešala, dabome po pravednom zakonu, ili da lutaju i prose, iako ih čak i tada kao skitnice bacaju u tamnicu pošto lunjaju bez posla, a u stvari im niko ne daje zaposlenje, premda se oni nude s najvećom gotovošću? Jer od ratarskih poslova, na koje su navikli, nema ništa da se radi tamo gde se ništa ne seje, jer je jedan ovčar ili kravar dovoljan da napasa stoku na zemljištu koje je, dok se sejalo i obrađivalo, zahtevalo mnogo ruku.
I otuda pojave da život u mnogim mestima postaje sve skuplji. Staviše, cena je skočila čak i vuni toliko da sitne zanatlije, koji od nje kod vas izrađuju tkanine, nisu više u stanju da je kupuju, i na taj način mnogi moraju da napuštaju svoje zanate i ostanu bez posla. Kad su se, naime, povećali pašnjaci, neka stočna zaraza potamanila je ogromnu silu ovaca kao da je tim puštanjem kuge na ovce Bog hteo da kazni gramzivost vlasnika, dok bi bilo pravičnije da se kuga sručila na njihove sopstvene glave. Ali čak i kad bi broj ovaca porastao do veoma velikih razmera, ipak se cena vuni ne bi smanjila, budući da je prodaja vune, ako se još i ne može zvati monopolom jer je ne prodaje samo jedan vlasnik, očigledno u rukama malog broja trgovaca (oligopolium). Ovce su, naime, gotovo sasvim zapale u ruke nekolicine, i to gazda koje nikakva nužda ne tera da prodaju pre no im se hoće, a njima se hoće tek onda kad mogu da prodaju pošto žele.
Iz istog razloga su poskupile i ostale vrste stoke, i to još u većoj srazmeri, jer, posle rušenja sela i upropašćenja zemljoradnje, nema više onih koji će ih gajiti. Oni bogataši ne staraju se ο priraštaju krupne stoke toliko koliko ο ovcama; oni kupuju mršavu stoku od drugog jevtino, pa je docnije, pošto se na njihovim pašnjacima utovila, skupo preprodaju.
Ali još se ne osećaju sve, tako bar ja mislim, loše posledice ovakvog rada, i to stoga što odgajivači stvaraju visoke cene stoci samo u onim krajevima u kojima je prodaju. Međutim, kad oni jednom budu počeli da iz onih krajeva gde kupuju izvode više stoke no što se tamo priplođava, onda će nužno i tamo nastupiti oskudica. Na taj način ona ista vuna koja je, kako se činilo, najviše doprinosila blagostanju vašeg ostrva, sada za nj postaje opasnost, i to zbog nezajažljive gramzivosti nekolicine ljudi.
Skup životje uzrok što svako otpušta sve veći broj posluge. I šta onda, molim vas, ostaje drugo ovim ljudima nego da prose ili da kradu, na šta se lakše daju navesti oni koji imaju izvesnog ponosa?
Šta da se kaže ο onoj besnoj želji za luksuzom koja je pratilac današnje bede i nevolje? Sluge plemića, zanatlije, pa gotovo i sami seljaci, i najzad svi društveni redovi pokazuju prekomernu raskoš u svom odevanju, preteranu rasipnost u jelu i piću. Pa onda mehane, noćni podrumi, bordeli, krčme sa vinom, pivnice. I najzad toliko štetnih igara: kockanje, kartanje, hazardiranje, kuglanje, loptanje, bacanje diska.
Zar ove igre ne guraju svoje strasne obožavaoce na put krade, pošto im brzo isprazne džepove?
Očistite ostrvo od ovih kužnih nesreća! Donesite zakon da oni koji su razrušili sela i palanke moraju ponovo da ih izgrade sami ili ustupe onima koji žele da ih obnavljaju i grade! Suzbijte one kupovine bogataša kao i onu slobodu gotovo monopolskog poslovanja! Neka se smanji broj onih koji jedu a ništa ne rade; neka se oživi zemljoradnja; neka ponovo prorade radionice za vunu da bi se na taj način stvorilo časno zanimanje kojim će se moći korisno baviti ona gomila ljudi, kako oni koji su od nevolje već postali lupeži tako i oni koji su sada beskućnici ili besposlene sluge, budući kradljivci i jedni i drugi! I doista, ako vi ne budete lečili ova zla, uzalud se hvalite strogim zakonom koji se primenjuje za krađu, jer takvo kažnjavanje predstavlja više paradan prizor nego pravednu ili korisnu meru. Vi dozvoljavate da se deca loše vaspitavaju i da malo-pomalo stiču loše navike još od najranijeg detinjstva, a kad kao odrasli ljudi pokažu takve prestupničke osobine, smatrate da ih tek tada treba kažnjavati, iako su oni te osobine pokazivali još od detinjstva. Na taj način vi sami kriminalce i stvarate i kažnjavate! Molim, zar nije tako?
 
. . .
                                                              
                                                                IZ ARHIVE
                                                                  
 

2 коментара:

  1. E, hoces li da saradjujemo? Upravo o Tomasu Moru imam tekst. Javi se na mom blog ili mi posalji skayp name da se dogovorimo? Pozz

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala na ponudi,nemam nameru da menjam fizionomiju bloga.

    ОдговориИзбриши