четвртак, 06. октобар 2011.

Uspešnost i inteligencija


Za uspeh nije dovoljno biti inteligentan. Šta  doprinosi uspešnost.?
Evo jednog kraćeg teksta

“Zašto inteligentni ljudi ne ostvaruju uspeh?” naslov je knjige Roberta Sternberga objaljene 1994. g. Sternberg – poznati psiholog i tvorac triarhične teorije inteligencije i triangularne teorije ljubavi – navodi 20 uzroka koji dovode do toga da inteligentni ljudi ne uspeju ostvariti svoje ciljeve:


Nedostatak motivacije. Telenat je nebitan ako osoba nije motivisana da ga iskoristi. Motivacija može biti spoljašnje prirode (npr. priznanje društvene zajednice) ili unutrašnje (zadovoljstvo dobro urađenim poslom). Spoljašnji izvori su po pravilu prolaznog karaktera, dok su unutrašnji trajniji.
Nedovoljna kontrola impulsa. Impulsivnost nas sprečava da postižemo optimalne rezultate. Neki ljudi ne koristi u potpunosti intelektualne resurese kako bi rešili problem već biraju prvo rešenje koje im bljesne u glavi.
Nedostatak istrajnosti. Neki ljudi jednostavno odustaju suviše brzo, dok drugi ne umeju prestati čak i kad je očigledno da su pokušaji osuđeni na propast.
Korišćenje pogrešnih sposobnosti. Mnogi ljudi ne koriste odgovarajuće sposobnosti za ostvarivanje zadataka koji su pred njima.
Nesposobnost da misli pretvore u dela. Čini se da su neki ljudi prosto zakopani u svojim mislima. Iako često imaju odlične ideje, neretko nikad ništa ne urade sa njima.
Nedostatak orijentacije ka stvaranju proizvoda. Ovakvi tipovi ljudi se očigledno više koncentrišu na proces stvaranja, nego na konkretan rezultat.
Nesposobnost završavanja zadataka. Neki ljudi prosto ne uspevaju završiti započeto. Moguće da je uzrok strah od neizvesnosti šta će biti posle ili od straha da će postati bespomoćni u džungli detalja.
Nemogućnost iniciranja. Mnogi su ili nemoćni ili nesposobni da pokrenu projekat sa mrtve tačke. Mogući uzroci su neodlučnost ili strah od prihvatanja obaveza.
Strah od neuspeha. Ljudi ne uspeju postići vrhunske rezultate jer izbegavaju suštinski važne izazove u životu.
Odugovlačenje. Bez pritiska neki ljudi nisu u stanju da funkcionišu. Umesto da rešavaju ključne stvari, oni se zamajavaju sa beznačajnim stvarima.
Prebacivanje odgovornosti. Neki ljudi uvek krive sebe čak i za najmanje sitnice. Drugi uvek krive druge.
Preterano samosažaljenje. Neki ljudi više vremena provedu u očajavanju nego pokušavajući da ulože dodatni napor da reše probleme.
Preterana zavisnost. Umesto da sami urade nešto u svom životu, neki ljudi očekuju da to drugi urade za njih.
Zarobljenost u sopstvenim teškoćama. Neki ljudi dopuštaju da teškoće iz ličnog života utiču na njihov posao. Tokom života svaki čovek prolazi kroz faze izuzetne radosti i tuge. Zbog toga je teško održati ravnotežu.
Ometanje i nedostatak koncentracije. Čak i izuzetno inteligentni ljudi imaju kratak period održavanja pažnje.
Razvlačenje na razne strane. Preuzimanje previše aktivnosti često dovodi do toga da se nijedna ne uradi na vreme. Preuzimanje suviše malo aktivnosti često utiče na propuštanje životnih prilika i stoga i ostvarenja.
Nesposobnost da se odloži uživanje. Neki ljudi sebe i druge nagrađuju nakon ostvarenja malih zadataka, istovremeno izbjegavajući velike zadatke koji im mogu doneti stvarne koristi.
Nesposobnost da se vidi šuma od drveta. Opsednutost detaljima uzrokuje nesposobnost ili nevoljnost da se sagleda šira slika u projektima na kojima se radi.
Nedostatak ravnoteže između kritičkog, analitičkog mišljenja i kreativnog, sintetičkog mišljenja. Važno je da ljudi nauče kakva vrsta mišljenja se od njih očekuje u datoj situaciji.
Premalo ili previše samopouzdanja. Nedostatak samopouzdanja erodira sposobnost osobe da završava započete stvari i ostvari svoje snove. Suprotno tome, pojedinci koji imaju previše samopouzdanja često nisu sposobni da priznaju da ne znaju ili da moraju dodatno raditi na sebi.



Роберт Стернберг  је амерички психолог и психометричар, бивши председник Америчког психолошког друштва, професор психологије на Универзитету Јејл. Дипломирао је на Јејлу, а докторирао на Универзитету Станфорд  Има десет почасних доктората: по један у Северној Америци и Јужној Америци, као и осам које је добио од европских универзитета (укључујући и Универзитета Хајделберг у Немачкој, где је почасни професор).
Истраживао је људску интелигенцију, врсте мишљења, когницију, љубав и мржњу и информативно процесe  процедуре које користе људи при решавању задатак у тестовима интелигенције.

Нема коментара:

Постави коментар