субота, 13. новембар 2010.

Sjeren KJERKEGOR - misli i odlomci

                                        
 Danas sam imala dilemu koja me podsetila na rečicu ili i, naravno, na Kjergegora. Ili - ili su raskršća života. Odabrani put otkriva  prirodu svakog pojedinca. Prihvatite li prvo ili, život kao sudbinsku predodređenost, krenućete nasumice a vaš život će postati jalov. Usudite li se da krenete hrabro mimo puteva i "zdravog razuma", hodaćete stazama, neravnim puteljicima, preko stenja, litica, masiva, i samo jedan nagao ili pogrešan pokret mogao bi da Vas uništi.Taj izbor je teži ali i vredniji.  Kjerkegor je odabrao taj put.

„Protivrečnost je izraz dubokog intelektualnog života i samo su velike duše izložene strastima, a veliki mislioci onome što nazivam protivrečnostima, koje ne predstavljaju ništa drugo do embrion grandioznih misli."

 Životna priča o neostvarenoj Kjergegorovoj ljubavi, navodi  na razmišljanje o etičkoj strani života koja od čoveka pokatkada traži velike žrtve. Agonija izbora, dvoumljenje, presabiranje i na kraju odricanje zlurada je kob života koja poništi jednu na račun druge strane ličnosti. Prihvatiti odricanje, kao nužnost ,mora da zastrašujuće kida ličnost, izobličuje je, nejake uništava. Kad se sublimirani nagoni  svom silinom i osebujnošću ispolje kroz stvaralački izraz, on prevazilazi vreme, prostor pa i samog autora i njegov život. Stvaralac, kao čovek, ostaje gubitnik, njegov stvaralački duh i čovečanstvo postaju dobitnici.   
Noćas sam ponovo prodirala u Kjerkegorov tok misli, sve ovo imajući na umu, pa odlučih da ponešto njegovih misli prenesem na stranice bloga.

„Sve što stičeš, stičeš samo u tišini i božansko je samo ono što je nastalo u ćutanju."



DANSKI SOKRAT


Neidentifikovanom imenu koje će jednoga dana biti identifikovano - kojem su sva moja dela posvećena - mojoj nekadašnjoj verenici, Regini." (Sjeren Kjerkegor u pismu Regini, datiranom avgusta 1851, ali zapečaćenom i otvorenom tek po njegovoj smrti)

Kjerkegor je bio dete starih roditelja. Otac mu beše ugledni građanin, a majka služavka u njegovoj kući. Ko sem njihovih duša i Svevišnjeg zna šta se tu zaista desilo. Njegovo začeće ostala je misterija okolnosi. Možda je mlada žena bila prinuđena na sramni odnos, a možda to beše istinska ljubav između gazde i služavke. Venčali su se kad je rođen on, oličenje krivice roditeljskog greha, zbog koga je, kasnije, napisao u svom Dnevniku: ”Imadoh trn u puti svojoj i zbog njega se nisam oženio”.

Može se lako domisliti odrastanje preosetljivog deteta, po prirodi sklonog dubokoj melanholiji, u atmosferi malograđanske uskogrudosti Kopenhagena, koji na vezu njegovih roditelja sigurno nije gledao blagonaklono, i mračnog, sumornog doma u kome dominira krut, strogi otac.
Iako neshvaćen i usamljen kao mislilac, Kjerkegor postaje čovek eruptivne snage stvaranja. Kao da je žurio da preduhitri svoju ranu smrt, počinje da piše i objavljuje već u 21. godini.
Preokret u njegovom životu desio se kada je zavoleo Reginu Olsen. Prvi put ju je video kada je imala svega četrnaest godina. Negujući ljubav prema detetu,čekao  je da odraste u devojče. Usledila je veridba. Tokom perioda vereništva Kjerkegor svim silama pokušava da potisne svoju društvenu neadaptivnost. On shvata da ne može da postane jedan od uvaženih muževa koji nedeljom, ruku pod ruku, odlaze sa ženom u crkvu, gde mirno, bez straha i drhtanja, sluša propoved, a onda, srećan zbog ispunjenja dužnosti, hrli kući na blaženi popodnevni dremež uz prijatni žamor domaće svakodnevice.
Ne želeći da unesreći ženu koju voli najviše na svetu, da Regininu ustreptalu nadu za sređenim domom, zavesicama i saksijama cveća, dečicom i veselim okupljanjem oko trpeze, pretvori u samovanje, niti da sebe optereti večnom strepnjom on se odlučuje za neobičan korak. Bez dovoljno vere u mogućnost svoje promene, iznenada, surovo i takoreći bez objašnjenja, Kjerkegor raskida veridbu. Okolnosti podešava tako da se Regina oseti izdanom i poniženom. Namerno u njoj izaziva gorčinu, koja joj može dati snagu da sve zaboravi kao ružan san,  da sve shvati kao poigravanje, laž i obmanu sa njegove strane. Nikada joj nije poverio svoju tajnu, niti objasnio razloge svog rastanka. Regina je mislila da ju je Kjerkegor žrtvovao, a on je, u stvari, žrtvovao sebe, zarad nje.

„Kako su ljudi apsurdni! Nikada ne koriste slobodu koju imaju, tražeći onu koju nemaju. Imaju slobodu misli, ali oni traže slobodu govora!"



BREVIJAR

  Još od detinjstva bio sam pod vlašću ogromne sete, čija dubina nalazi jedini pravi izraz u tome što mi je podarila ogromnu spretnost da se skrivam iza prividne veselosti i životne radosti. Jedina mi je radost bila, ukoliko se mogu prisetiti, što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio ne-srećan...


U životu sam bio bacan tamo-amo, u mnogo-čem, gotovo u svačem, bio sam iskušavan, utoliko pre u zabludama. Pa sam, avaj, bio i na putu propasti: tako sam bio sam u svojoj dvadesetpetoj godini zagonetno razvijena, izuzetna mogućnost, čije naznačenje i značenje nisam razumeo uprkos najnapornije refleksije, koja je možda sve razumevala.Jedno sam samo saznao: da mi je najpravilnija namena života bila u pokajanju. Živeo stvarno, međutim, ja i nisam, izuzev pod opredeljenjem: duh.Čovek stvarno ja bio nisam, dete i mladić najmanje ...

_________________________________________

ILI - ILI


Tako čak najmanja individua ima dvostruku egzistenciju. Svaki pojedinac ima svoju istoriju, i ona nije samo proizvod njegove vlastite slobodne delatnosti. Njegova unutrašnja delatnost, naprotiv, pripada njemu samom i pripadaće mu večno; njemu je ne mogu oduzeti ni istorija, ni istorija sveta, one će ga pratiti ili na njegovu radost ili na njegovu žalost. U tom unutrašnjem svetu vlada jedno bezuslovno ili-ili, ali s njim filozofija nema nikakvog posla. (...)
Prema tome: ono što se pojavljuje u mom "ili-ili" jeste etika. Zato još nije reč da se bira nešto i još nije reč o stvarnosti koju biranje kao takvo poseduje. To je ipak presudna stvar i trudim se da te za nju probudim. Do ove tačke čovek može drugome pomoći; ali, kada do nje dođe, uticaj koji čovek može vršiti na drugoga postaje nešto sekundarno.

__________________________________________

BREVIJAR STRAH I DRHTANJE

Ne! Niko ne treba da bude zaboravljen ko na svetu beše veliki; ali svako beše velik na svoj način, i svako u srazmeri sa veličinom onoga što je "voleo". Jer onaj koji je voleo samog sebe, taj je bio velik preko smog sebe, a onaj koji je voleo druge ljude, beše velik preko svoje prednosti, a onaj koji je voleo Boga, beše veći od svih. (...)

_________________________________________
 
-Savršena ljubav podrazumeva da volimo onog zbog koga postajemo nesrećni. Ali nijedan čovek nema pravo da traži da bude voljen na taj način
-Ljudi mi zapravo pokazuju poštovanje time što pokazuju da me ne poštuju.
-Čovekova misao mora biti zgrada u kojoj živi – inače sve drugo je pogrešno.
-Čovjek šeta i kontemplira o samoubistvu: i u tom momentu padne mu cigla na glavu i ubije ga, te umire izustivši sledeće reči: “Blagosloven bio Bog”.
-Kada svaki posvećeni proždrljivac ima pravo da glasa, kad većina odlučuje o problemu, zar to nije popuštanje pred masama, glupacima.
-Hoću samo da privučem pažnju mase na sopstvenu ruinu. I ako ne budu dobrovoljno hteli da me slušaju, prisiliću ih na to. Jedan će me razumeti, drugi neće. Nemam nameru da ih bijem (avaj, jedan čovek ne može da udari po masi). Ne, prisiliću ih da udare na mene. Tako ću ih naterati da me saslušaju, zbog toga što su prvi udarili na mene, pa će onda verovatno da obrate pažnju i ako me ubiju onda će se pažnja izvesno isplatiti i onda ću imati priliku da dobijem apsolutnu pobedu.


-Ujutru izađem samo na kratko onda dođem kući i odem u svoju sobu gde bez prekida radim do tri sata. Oči mi sasvim malaksaju. Onda se uz pomoć štapa odgegam do restorana, ali osećam se tako slabim da mi se čini da kada bi neko glasnije uzviknuo moje ime, umro bih na licu mesta.

ooooooooo....zar nije sladak ....obozavam ga

ILI ILI



"Šta je pesnik? Nesrećnik koji krije duboke bolove u svome srcu, ali čije su usne tako oblikovane da, kada jecaji i krici prelaze preko njih, to odjekuje kao lepa muzika. Prolaze kao nesrećnici koji su u voli Falarisu lagano mučili blagom vatrom, i čiji krik nije mogao užasnuti tiranina kada je dopirao do njegovih ušiju kao slatka muzika. I ljudi se okupljaju oko pesnika i govore mu : zapevaj opet, a to znači : neka ipak nove patnje muče tvoju dušu, i neka tvoje usne budu iste kao i ranije, jer bi nas tvoj krik samo uplašio, a muzika je ljupka.

__________________________________________



"Dnevnik zavodnika


(na Kjerkegorov rođendan)


Prokleti slučaju! Nikada te nisam kleo zato što si se pojavio, kunem te zato što se uopšte ne pojavljuješ. Ili je to možda tvoj nov pronalazak, neshvatljivo biće, neplodna majko svega, jedini zaostatku iz onog vremena, kada je nužnost rodila slobodu i kada je sloboda dozvolila da se prevarom vrati u majčino telo? Prokleti slučaju! Ti, moj jedini nepovereniće, jedino biće koje smatram dostojnim da bude moj saveznik i moj neprijatelj, koji si uvek istovetan samome sebi uprkos tvojoj neistovetnosti, stalno neshvatljiv, stalno zagonetka! Da, ti koga volim celim svojim bićem, u čiju sliku se sam pretvaram, zašto se ne pojavljuješ? Ne moljakam, ne preklinjem te smerno da se ovako ili onako pokažeš, jer takva služba Bogu bilo bi idolopoklonstvo i neprijatna u tvojim očima. Izazivam te na borbu, zašto se ne pojavljuješ? Ili se zaustavio nemir univerzuma, da li je tvoja zagonetka rešena što si se i sam survao u more večnosti?

Užasne li misli! Tako se, dakle, svet smirio iz dosade. Prokleti slučaju, čekam te! Neću te pobediti principima ili ono što tupi ljudi nazivaju karakterom, ne, ja hoću da te opevam! Neću da budem pesnik za druge, tebe ću opevati i proždreti vlastitu pesmu, i to će biti moja hrana. Ili me ne smatraš dostojnim tebe? Kao sšo bajadera igra u čast Boga, tako sam se i ja posvetio služenju tebi, polako, slabo odeven, poslušan, nenaoružan i bez ikakve odbrane, odričem se svega; nemam i ne želim ništa svoje da imam, ništa ne volim, nemam ništa da izgubim, ali zahvaljujući tome nisam ni postao dostojniji tebe, kome je, nesumnjivo, već odavno dosadilo da otimaš ljudima ono što vole, tebe, koga je umorilo njihovo kukavičko uzdisanje i njihove kukavičke molbe.

Iznenadi me, spreman sam, daj da se borimo za čast. Pokaži mi devojku; pokaži mi mogućnost koja će izgledati nemoguća, pokaži mi je u senovitom carstvu donjeg sveta, ja ću je izvesti napolje, neka me mrzi, neka me prezire, neka bude ravnodušna prema meni, neka voli drugog ne plašim se; ali uzburkaj vodu, okončaj bezvetricu. Bedno je da me ti tako izgladnjuješ, ti koji uobražavaš da si jači od mene.
______________________________________



„Treba biti zagonetan, ne samo za druge već i za samoga sebe. Ispitujem sebe. Ako me to umori, popušim cigaretu da ubijem vreme i mislim: ko zna, šta je Gospod bog u stvari mislio kada me je stvarao ili šta još od mene hoće da stvori."

_______________________________________

Dnevnik zavodnika

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošću, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znači, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled... Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takođe kakva sreća što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time čelo postaje više, koje se često i ponosno podiže, ne ocrtavajući njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje čelo. Njeno lice liči na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osećam svojim očima kao da je somot. Njene oči - da, još ih nisam video - pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da ću se s njom još sresti, svakako ću je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam očekivao, na nju će doći red. Ako me ne prepozna, u svakom slućaju ću već naći prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamčim vam da će se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi neće izbeći.



                                                                 ARHIVA KNJIŽEVNOST                                                      Sören Kierkegaard - Sjeren Kjerkegor

4 коментара:

  1. Čitajući ILI ILI shvatio sam zašto je Ivo Andrić, boraveći u austrijskom zatvoru, u rukama imao samo jednu knjigu, a to je delo Kjerkegora ILI ILI....
    Danski Sokrat je dostigao medje duhovnosti koje su nama nedostižne, ostajući uvek ono što je i bio - Individua ( Setimo se, na grobu mu je islesano: bio je individua ).
    Pozdrav muzikologu :)

    ОдговориИзбриши
  2. Prijatno si me iznenadio.
    Ja sam obozavalac Kjerkegora.Zivim na prostorima koji su tik uz njegove i pokusavam uci u duhovni ambijent u kom je ziveo.Sada mi je mnogo toga pristupacnije i shvatljivije,a on jos blizi i drazi.Ne znam kako je nekada bilo.Rekonstrukcije su nemoguce.Ali znam pouzdano kako je sada.Koliko god su ovi narodi otisli daleko u licnim slobodama,toliko se u pojedinim sredinama i ljudima ucvrstio stari konzervatizam.Ta apsurdnost me dojmila.Ona verovatno i nije apsurdnost.Pogresno shvatih,pretpostavljam.Jos uvek ne mogu sebi da objasnim taj dualizam sredine.Tako drastican.Glupo je to.Znam.Ne cude me ovcari sa nasih planina, a cude konzervativci Danske, Holandije, Belgije i ostalih.
    Kako je tek njemu bilo? Kako rece .."niko ne treba biti zaboravljen na ovome svetu'.Nikog ne treba kinjiti kao sto su njega.
    Divan je, divan.

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман28. март 2013. 22:14

    Ja sam diplomirao u Beogradu, na Kjerkegoru... Pozdrav za istomišljenika!

    ОдговориИзбриши
  4. Otpozdravljam!
    Čestitam na izboru teme ( i diplomi).
    Hvala na poseti
    Li

    ОдговориИзбриши