Čovek se ne bi smeo prejedati kada je melanholičan. To uzrokuje romantični zanos, jezovit polet, lirsko očajavanje. Onaj koji samo što nije zapao u elegiju trebalo bi da posti da bi očuvao duh strogim i treznim. Koliko li je Goethe morao da pokrka kupusa i kobasica pre nego što je napisao Jade mladog Werthera? Predsokratski filozofi, koji su živeli od dve smokve i tri masline, podarili su nam tako jednostavnu i lepu misao, lišenu sentimentalnosti. Rousseau, koji je napisao sladunjavu Novu Heloisu tvrdio je da jede "vrlo lagano: izvrsne mlečne proizvode, nemačke poslastice..."
Lastavičin dnevnik
________________________
- Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.
Lastavičin dnevnik”
________________________
Prodali ste milione primeraka knjiga, čak i u Kini, a ipak niste o tome uopšte razmišljali?
- Fabrike oružja prodaju svaki dan hiljade raketa po čitavom svetu pa ipak o tome ne razmišljaju.
- To nema nikakve veze.
- Mislite? A ipak, paralelizam je sasvim očigledan. Na primer, to nagomilavanje: govori se o "trci u naoružavanju", moglo bi se isto tako reći "trka u književnostima". To je argument sile kao i svaki drugi: svaki narod istura svoga pisca ili svoje pisce, kao topove. Pre ili kasnije, i mene će isturati i do bleštavila glačati moju Nobelovu nagradu.
- Ako to tako shvatate, slažem se sa vama. Ali hvala bogu, književnost je manje škodljiva.
- Moja nije. Moja je škodljivija od rata.
- Da li vi to laskate sami sebi?
- Trebalo bi da to radim, pošto sam jedini čitalac koji je u stanju da me razume. Da, moje knjige su škodljivije od rata, jer izazivaju kod čoveka želju da crkne, a rat izaziva želju da se živi. Pošto mene pročitaju, ljudi bi9 trebalo da se sami ubijaju.
- Kako objašnjavate što oni to ipak ne čine?
- E, to objašnjavam veoma lako: zato što me niko ne čita. U suštini, možda je upravo u tome objašnjenje mojega izuzetnog uspeha...
- To je zaista izuzetno rasudjivanje...
- Ali nepobitno! Eto, uzmimo Homera... on nikada nije bio toliko slavan. Pa ipak, poznajete li mnoge prave čitaoce prave Ilijade i prave Odiseje? Šaka ćelavih filologa, i to je sve! Jer, valjda ipak nećete nazvati čitaocima one dremljive gimnaziste koji još mucaju o Homeru za školskim klupama dok misle samo na reviju Depeche Mode ili na sidu? I upravo iz tog izvanrednog razloga Homer i jeste osnovica za uporedjivanje.
- Ako pretpostavimo da je tako, nalazite li da je to izvrstan razlog? Nije li to pre za žaljenje?
- Mislim da je izvrstan. Nije li ohrabrujuće za pravog, čistog, velikog, genijalnog pisca kao što sam ja, da sazna kako ga niko ne čita? Da niko ne prlja svojim prostačkim pogledom lepote koje sam stvorio u skrovištu svojih najdubljih predela i svoje samoće?
- A zar ta Nobelova nagrada u suštini ne osporava vašu teoriju? Zar ona ne podrazumeva da vas je čitao bar Nobelov žiri?
- To uopšte nije sigurno. Ali u slučaju da su me članovi žirija i čitali, verujte da to ništa ne menja. Mnogi ljudi su se toliko usavršavali da čitaju ne čitajući. Kao što ljudi žabe rone a ne progutaju ni kap vode. To su čitaoci-žabe. Oni čine većinu medju čitaocima, a ja sam ipak suviše kasno otkrio da oni postoje. Toliko sam bezazlen... Mislio sam, da svako čita kao i ja: a ja čitam kao što jedem - čitanje postaje sastavni deo mene i menja me. Čovek nije isti ako je jeo švargle ili kavijar. Najzad, kada kažem 'čovek', trebalo bi da kažem 'ja i još neki', pošto veliki broj ljudi ispliva iz Prusta ili Simenona u potpuno istom stanju, ne izgubivši ni mrvicu od onoga što su bili i ne dobivši ni mrvicu dodatnog. Oni su čitali - i to je sve. U najboljem slučaju reći će da "znaju o čemu je reč". Koliko puta sam zapitao pametne ljude: "Da li vas je ova knjiga promenila?", a oni su me gledali okruglim očima kao da kažu: "Zašto da me promeni?"
"Higijena ubice"
_______________________________
-Ja poznajem u trenutku ljude koji su me čitali: to se njima čita na licu. A vi niste izgledali ni slomljeni, ni veseli, ni debeli, ni mršavi, ni ushićeni: izgledali ste zdravi. Znači da me niste čitali ništa više nego vaš jučerašnji kolega novinar. To je uostalom razlog što, svemu uprkos, imam još malo naklonosti prema vama. Imam je još više zato što ste napustili čitanje još pre desete strane: to govori o snazi karaktera, sposobnosti koju ja nikada nisam imao. Osim toga, vaš pokušaj da priznate to sve, mada suvišan, služi vam na čast. U stvari, ja bih vas omrznuo da ste, pročitavši me zaista, bili onakvi kako vas ja vidim
"Higijena ubice"
______________________________
Živci Jérômea Angusta bili su već nadraženi kad je glas hostese najavio da će avion iz tehničkih razloga kasniti neodređeno vreme.
“Samo mi je još to trebalo”, pomislio je.
Mrzio je aerodrome i verovatnost da će u toj čekaonici morati provesti neko, još k tome neodređeno, vreme,izbezumljivala ga je. Izvadio je knjigu iz torbe i besno u nju zaronio.
— Dobar dan, gospodine — uljudno ga netko oslovi.
Jedva je podigao glavu i odzdravio s makinalnom uljudnošću.
Čovek sedne do njega.
— Da poludiš, zar ne, od tih kašnjenja aviona?
— Da — promrmljao je.
— Kad bi barem čovek znao koliko će sati čekati,mogao bi još nešto isplanirati.
Jérôme Angust potvrdi glavom.
— To je vaša knjiga? — upita ga neznanac.
“E pa, lepo, samo mi je još trebao ovaj gnjavator”, pomisli Jérôme.
— Hm, hm — odvrati kao da želi reći: “Pustite me na miru!
Blago vama! Ja ne mogu čitati na javnom mestu.
“I to je onda dovoljan razlog da dosađuje onima koji mogu”, uzdahne u sebi Angust.
— Mrzim aerodrome — nastavi čovek.
(“I ja, sve više i više”, pomisli Jérôme.)
— Naivci misle da će tu videti putnike. Kakva romantičarska zabluda! Znate li kakva se vrsta ljudi ovde susreće?
— Nametljivci? — procedi kroza zube čovek koji se pravio da čita.
—Ne — drugi će kao da ne misli da se to odnosi na njega. — Službenici na poslovnim putovanjima. Poslovno putovanje do tog je stupnja negacija putovanja da ne zaslužuje to ime. Ta bi se delatnost trebala zvati “prebacivanje trgovaca”. Ne mislite li da bi to bilo ispravnije?
— Ja sam na poslovnom putovanju — naglasi Angust, nadajući se da će se neznanac ispričati za svoj gaf.
Ne morate to ni govoriti, gospodine, vidi se.
“Još je i prostak!” — ražesti se Jérôme.
Kako su pravila uljudnosti bila prekršena, to je i on odlučio da se njome ne opterećuje.
— Gospodine, izgleda da me niste razumeli, ja ne želim s vama da razgovaram.
— Zašto? — živahno će neznanac.
— Čitam.
— Ne, gospodine.
— Molim?
— Vi ne čitate. Možda mislite da čitate. Ali to nije čitanje.
— U redu, slušajte, nemam nikakve želje slušati vaša dubokoumna razmišljanja o čitanju. Živcirate me. Čak ako i ne čitam, ne želim s vama da razgovaram.
"Kozmetika neprijatelja":
_____________________________
Čovek o sebi ništa ne zna. Misli da će se naviknuti na to da bude ono što jeste, no upravo je suprotno. Kako godine prolaze, on sve manje shvata ko je ta osoba u čije ime govori i čini sve ono što govori i čini.
To i nije neki problem. Zbog čega bi živeti životom kakva neznanca predstavljalo poteškoću? Tako je možda i bolje: saznajte ko ste i počećete se mrziti.
Ova uobičajena otuđenost nikada me ne bi zasmetala da nije bilo — ne znam kako bih to rekao — da nisam upoznao gospodina Bernardina.
Pitam se kada je započela ta priča. Kao i za Stogodišnji rat, moguće je navesti barem tucet datuma. Ispravno bi bilo reći da je cela zgoda započela pre godinu dana; također bi bilo tačno kad bih rekao da se obrat dogodio pre šest meseci. Međutim, bilo bi prikladnije njezin početak smestiti tamo negde oko mga venčanja, ima tome četrdest tri godine. Iako, najtačnije datiranje, u doslovnom značenju te reči, sastojalo bi se u tome da priču započnemo s danom moga rođenja, ima tome šezdeset šest godina. Odlučiću se za prvi predlog: sve je počelo pre godinu dana.
Postoje kuće koje izdaju zapovedi. Neizbežnije su i od same sudbine: uvere vas na prvi pogled. Moraćete ovde stanovati.
Uoči moga šezdeset petog rođendana, Juliette i ja počeli smo tražiti kuću na selu. Videli smo tu kuću i odmah smo znali da će biti naša. Iako prezirem velika slova, jednostavno moram napisati Kuća, jer više je nećemo napuštati, ona je čekala nas, i mi smo oduvek čekali nju.
Da, oduvek: otkako smo Juliette i ja oženjeni. U zakonskome smislu, to smo već četrdeset tri godine. U zbilji, iza nas je već šezdeset godina braka. U predškoli smo bili u istom razredu. Prvoga dana osnovne škole, ugledali smo jedno drugo i zavoleli se. Nikada se nismo rastali. Juliette je oduvek bila moja žena; a bila mi je i sestra i kći — iako nas po godinama deli samo mesec dana razlike. Zato nikada nismo imali decu. Nikada mi nije bilo potrebno nijedno drugo ljudsko biće: Juliette mi je bila sve.
Bio sam profesor grčkoga i latinskoga u gimnaziji. Voleo sam to zanimanje, imao sam dobar odnos sa svojim malobrojnim učenicima. Uprkos tome, penziju sam iščekivao onako kao što mistik iščekuje smrt.
Ovo moje poređenje nije slučajno. Juliette i ja oduvek smo težili za tim da se oslobodimo onoga što su ljudi učinili od života. Studije, posao, društveni život, iako svedeni na ono najjednostavnije, bili su nam preteški. Naš vlastiti brak delovao nam je kao formalnost.
Juliette i ja želeli smo doživeti dob od šezdeset pet godina, želeli smo napustiti taj gubitak vremena koji se zove svet. Kao gradski ljudi od rođenja, žudili smo za time da živimo na selu, ne toliko iz ljubavi prema prirodi, koliko iz potrebe za samoćom. Bila je to besomučna potreba poput gladi, žeđi i gađenja.
Kada smo ugledali Kuću, proželo nas je predivno olakšanje: postoji, dakle, to mesto za kojim od detinjstva žudimo. Da smo se i usudili zamišljati, zamislili bismo ga baš kao taj proplanak pokraj reke, s tom kućom koja je zapravo Kuća — skladna, nevidljiva, obrasla glicinijom.
Na udaljenosti od četiri kilometra nalazi se Mauves, selo u kojemu se može naći sve što nam je potrebno. S druge strane reke nalazi se jedna druga, jedva uočljiva kuća. Vlasnik nam je rekao da onde stanuje neki lekar. Čak da smo to i hteli, ništa drugo ne bi nas potpunije umirilo: Juliette i ja nameravali smo se povući od sveta, a na trideset metara od našega utočišta nalazio se lekar!
Ni trenutka nismo oklevali. Za sat vremena kuća je postala Kuća. Nije bila skupa, nikakve radove nije trebalo poduzimati. Sve konce kod ovoga posla u svojim je rukama držala sreća, bilo je to nesumnjivo.
Pada sneg. Padao je i pre godinu dana, onda kada smo se doselili. Bili smo oduševljeni: zbog tih nekoliko centimetara beline već od prve večeri imali smo snažan utisak da smo kuci. Sledećega jutra, osećaj da smo ovde u svojoj kući bio je snažniji od sve one četrdeset tri prethodne godine stanovanja u onom gradskom stanu koji uprkos svemu tome nikada nismo napustili. Napokon sam se potpuno mogao posvetiti Julietti.
Teško je to objasniti: nikada nisam osećao kao da imam dovoljno vremena za svoju suprugu. Šta sam joj pružio u ovih šezdeset godina? Ona mi je sve. Isto to i ona kaže za mene, što svejedno ne umanjuje moj osećaj duboke nepotpunosti. Ne smatram se lošim ili prosečnim čovekom, no osim mene, Juliette nikada nije imala ništa i nikoga. Ja sam bio i ostao sam njezin život. Od te misli zaustavlja mi se dah u plućima.
Što smo tih prvih dana radili u Kući? Mislim — ništa. Ništa, osim onih nekoliko šetnji po šumi tako beloj i tihoj da smo se često znali zaustaviti i začuđeno se zgledati.
I ništa drugo. Stigli smo onamo kamo smo od detinjstva želeli stići. I istog trena znali smo da je takav život ono čemu smo celoga života težili. Da nije bio poremećen naš mir, znam da bismo tako proživjeli sve do smrti.
Od ove zadnje rečenice podilaze me srsi. Jasno mi je da loše pripovedam. Činim pogreške. Ne netačnosti ili neistinitosti, već pogreške. Najverojatnije zbog toga što ne razumem ovu priču: ona me nadilazi.
Evo jedne pojedinosti te prve nedelje, a savršeno je se sećam: pokušavao sam u kaminu naložiti vatru i, naravno, to mi nije polazilo za rukom. Izgleda da su potrebne godine vežbanja pre nego vam uspe takav pothvat. Proizveo sam nešto što je gorelo; to se, međutim, ne bi moglo nazvati vatrom, jer beše očigledno da neće potrajati. Recimo da sam uspeo prouzročiti trenutno sagorevanje: i već zbog toga sam bio ponosan.
Dok sam onako čučao pokraj ognjišta, okrenuo sam glavu i pogledao Juliette. Sedela je posve blizu, u jednom niskom naslonjaču i posmatrala vatru onim svojim pogledom punim koncentracije i poštovanja prema trenutnom zbivanju, a u ovom slučaju — prema onom nesretnom ognjištu.
Jeza: ni za dlaku se nije promenila, i to ne od našega venčanja, nego još od našega prvog susreta. Malo je, vrlo malo narasla, kosa joj je posedjela, a sve ostalo, i pod time mislim — sve — i dalje je bilo zapanjujuće isto.
Tim istim pogledom kojim je sada gledala vatru, nekada je u školi gledala učiteljicu. Te ruke položene na kolena, to nepomično držanje glave, te mirne usne, taj izraz poslušna deteta začuđena nad činjenicom da postoji: oduvek sam znao da se nije promenila, pa ipak, nikada do te mere.
To otkriće naprosto me dotuklo. Nisam više bdio nad nestabilnim plamenom, gledao sam jedino tu šestogodišnju devojčicu s kojom živim već više od šezdeset godina.
Ne znam koliko je minuta to trajalo. Odjednom je prema meni okrenula glavu i videla da je promatram. Tad je prošaptala:
— Vatra više ne gori.
Rekao sam umesto odgovora:
— Vreme ne postoji.
Još nikada u životu nisam bio toliko sretan.
Protiv Katiline
Нема коментара:
Постави коментар