" treba uvek biti pijan... treba se opijati bez predaha.
A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se."
Pariški splin
Opijajte se
Sve je tu: i početak i kraj mudrosti.
Da ne biste osećali strašno breme Vremena
koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji,
treba da se opijate bez predaha.
A čime?
Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja.
Ali opijajte se.
Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate,
na zelenoj travi u nekom jarku,
u sumornoj samoći svoje sobe probudite,
kad je pijanstvo već
popustilo ili nestalo,
zapitajte vetar,
talas,
zvezdu,
pticu,
časovnik,
sve što juri,
sve što huči,
sve što peva,
sve što govori,
zapitajte koji je čas;
i vetar,
talas,
zvezda,
ptica,
časovnik,
odgovoriće vam: “Čas je da se opijate!
Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena,
opijajte se bez prestanka!
Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja”
____________________________________
Hemisfera u kosi
Dopusti mi da udišem dugo, dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
između saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmešan s' opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole,
mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...
___________________________________________
Leta
Daj da te grlim, biće zlo i pusto,
ljubljeni tigre, čudovište sneno,
drhtavi prsti nek mi opijeno
i dugo blude tvojom kosom gustom;
u tvoje skute što mirišu tobom
daj da sahranim misli nespokojne,
da slasni zadah ljubavi pokojne
udišem, kao sveli cvet nad grobom.
Da spavam hoću! Da spavam, pa makar
i ne živ! U snu slatkom poput smrti
bez kajanja ću poljupcima strti
to lepo telo, glatko kao bakar.
I ništa kao ponor tvog kreveta
jecaje moje neće da uspava:
tvoja su usta puna zaborava,
u poljupcima tvojim teče Leta.
Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
pokoriću se ko suđenoj kobi;
mučenik krotki, koji nevin dobi
kaznu da muke plamte mu u strasti,
svojoj ću mržnji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj žudi,
s ljupkih vršaka tvojih oštrih grudi
gde nikad srce tamnovalo nije!
___________________________________________
Obećanja jednog lica
Volim, lepoto bleda, tvojih obrva stisli
Luk,odakle ko da kuljaju tmice,
Tvoje oči, mada vrlo crne, nadahnjuju mi misli
Koje nisu misli-zloslutnice.
Tvoje oči, koje se s tvojim crnim kosama slažu,
S tvojom grivom vlasi elastične,
Tvoje oči s nekim čudnim umorom mi kažu:
"Ako hoćeš, ljubavniče plastične
Muze, da slediš nadu koju ti znasmo nadahnuti
I svaku naklonost koja ti je sveta,
Moći ćeš da se uveriš u pisustvo puti
Od pupka pa sve do dupeta;
Naći ćeš na vrhu lepih, teških siski
Dve krupne medalje mrke kao bronza
I ispod trbuha, nežnog kao velur skliski,
I tamnog kao koža kakvog bonza,
Preobilno runo koje je sestra slavna
Toj bujnoj kosi, toj punoći,
Meko i kudravo, i koje može da se s tobom ravna,
Noć bez zvezda, tamna noći!"
_________________________________________
Strvina
Sećas li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?
Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.
Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.
Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.
Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.
To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.
Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.
Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.
Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.
A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!
Kraljice draži, ti ćes, kad dođe čas i za te
da s pomasću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tusto cveće.
Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!
_________________________________
Tmurno nebo
Tajanstvene zjene maglom prekrivene,
Jesu li ti plave, sive il' zelene?
Sad gledaju nežno, sad zure okrutno,
Odrazuju nebo nehajno i mutno.
Ti si kao mlaki, natmureni dani,
Kad sred srca grca jad neisplakani,
A neznane boli po živcima ruju,
Što se duhu snenom ludo ismehuju.
Ponekad si nalik na divne obzore,
Gde lomače sunca u maglini gore.
U kakvom si sjaju, orošeni kraju,
Kad te s nujno svoda ognji obasjaju!
O ženo opasna, o čarobne klime
Kako sneg tvoj volet i stud grobne zime?
O da li ću od nje, mrazne, neumolne,
Izmamiti slasti opojne i bolne?
_________________________________________
Pohvale mojoj Frankiski
Sa novih struna sada mi,
Košuto, pesmu izmami
U srca moga osami.
Neka te ruže svih bašta
Obaspu, o ženo iz mašta,
Zbog koje greh se oprašta
Ko s Lete blago kad usne,
Sa tvoje pio bih usne,
U tebi magnet se gusne.
Kad vetar poroka, poraza
Grmnu širom svih staza,
Boginjo, ti se ukaza,
Ko zvezda spasa, ko zrenik
Što moli mu se davljenik
- Stog srce - na tvoj žrtvenik
Kupko navrlijih uzora,
Večna mladosti izvora,
Vrati mi moć govora!
Što ružno beše - ti sprži,
Što divlje - smiri u srži,
Što slabo - ruku mu pruži.
Trpezo gladne godine,
Svetiljko noćne pratmine,
Zauvek, srećno vodi me.
Prožmi me svojom snagom,
Banjo što njuhu se nagom
U mirisu daješ blagom!
Uz bedra sjaj mi topi,
Pojasom čednosti me oklopi,
Anđelskom vodom poškropi;
Škrinja si, draguljna niska,
Hleb i so, hrana bliska,
Vino bogova, Frankiska!
Jednoj prolaznici
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove izvesne;
Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grcu osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja a zatim noć!
- Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestal
Ti koju mogah voleti, ti što si to znala!
Vino usamljenika
Neobični pogled neke lepe žene
Koji klizi k nama kao zračak beli
Što ga vižljast mesec po jezeru preli
Da u njemu kupa cari raznežene;
Ni poslednji novčić u ruci igrača;
Razvratnički celov Adeline ružne;
Ni zvuci muzike opojne i tužne,
Slične udaljenom vrisku ljudskog plača.
Sve to nije ravno, o duboka flašo,
Melemu što u tvom trbuhu sam našo
Da njim srce taži kakav pesnik dični
Ti mu liješ život, nadu davnih dana,
- I ponos, to blago večnih sirotana,
Što nas čini da smo bogovima slični
___________________________________________
Jednoj prolaznici
Ulica je zaglušna vrišala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;
Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju sam mogao voleti, ti što si to znala.
__________________________________________
Uznešenost
Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina
Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.
Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!
Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je ko može u zamahu krila
uzneti se prema poljima vedrine!
I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- ko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovor
__________________________________________
Himna lepoti
De profundis clamavi
Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,
S dna bezdana ovog gde mi srce čami.
Pusta je to zemlja sa vidikom golim
Gde užas i kletva plivaju u tami
Šest meseci sunce u visini dremlje,
Šest drugih meseci noć zemlju pokriva;
Taj predeo pust je ko polarne zemlje;
-Nigde vode, šume, nigde stvora živa
O, nema na svetu užasa ni jednog
S okrutnošću većom od tog sunca lednog,
Od noći što s večnim Haosom se meri;
Ja zavidim sudbi najbednije zveri
Koja u snu glupom može da se smota,
Tako sporo teče povesmo života!
...re cveća i svih nemih stvari!
___________________________________________________
Lepota
Ko san kamen, smrtni! Ja sam puna čari
A grudi, što svakog zanose na svetu,
Stvorene su da bi nadahle poetu
Ljubavlju večnijom i nemljom od tvari
U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;
S labudom belinom snežno srce mi je;
Mrzim pokret koji pomera linije,
Nikad se ne smejem i nikad ne plačem
Pesnici, uz moje oblike goleme,
Što ih podsećaju na kipove gorde,
U učenju strogom izgubiće vreme;
Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,
Ogledala čista gde sve lepše dajem:
Oči, krupne sa večitim sjajem!
_______________________________________
Živa buktinja
Stupaju preda mnom Oči pune bleska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
Štite me od greha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slepo
O, prekrasne Oči, blistate ko sveće
Kad misticni sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće
Dok one Smrt slave, vi pevate Zori
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni
Uzdanje u dobru drugih
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu,
Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći,
Što s nejasnim strahom navrlim iz noći>
Od kinjenog srca naplaćuju globu?
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu
Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?
Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu,
Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu
Pod komandu svoju isključivu stavi?
Anđele, poznaš li mržnju koja plavi
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Što bolničkim zidom riše šare mnoge,
Ko skintnice koje vuku trome noge
I blude e da bi retko sunce našli?
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Anđele prelepi, znaš li šta su bore
I strah od starenja, taj grozni trenutak
Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,
Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?
Anđele prelepi, znaš li šta su bore?
Anđeli radosni, presrećni, presvetli,
David na samrti stao bi da kliče
Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče,
Vapijem - u molitvi me se seti,
Anđeli radosni, presrećni, presvetli!
____________________________
Veze
Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.
Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost,boje
mirisi i zvuci razgovore vode.
Neki su mirisi ko put dečija sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
- drugi iskvareni, pobednički, teži,
što u beskraj prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.
__________________________________________
Prokletnice
Device, demoni, mučenice bedne !
U preziru zbilje i njezinih uza
Sve beskraja žedne nezbludne il’ čedne,
Čas krikova prene, a čas prene suza,
Nad našim se paklom, munja nadsrne,
Grči duša moja: žali vas i voli,
Jer ko ganje peće žeđ muka žene,
Srca vaša - mize ljubavi i boli!
__________________________________________
Čergari na putu
To proročko pleme sa ženama plamnim
krenulo je juče, s decom u naručju;
najmanju, da smire njihovu glad vučju,
ponele su majke na dojkama tamnim.
S rukom na oružju idu uz njih ljudi,
uz čeljad skutkanu u povorci kola,
što im za žudnjama pogled nebom bludi
i od tog umoran pun je setna bola.
Zrikavac iz svoga skrovišta u pesku
čim ih spazi, pesmu otpoče da vije;
Kibela ljubimce dočeka u blesku:
zbog njih cveta stepa, vir iz stene bije, -
zbog tih lutalica što im žene plamne
otvaraju carstva budućnosti tamne.
_________________________________________
Ostale pesme na blogu ALEA :
Нема коментара:
Постави коментар